Prvi put u Velikom Varadinu - Oradea

Ovaj post već nekoliko meseci pokušavam da napišem, tačnije da završim. U septembru prošle godine bili smo u banji Đuli. Samo smo upali u Mađarsku, Đula je odmah pored granice, putovali smo kroz Rumuniju i obišli par gradova u odlasku i povratku. Pisao sam već o Đuli, Aradu i Čakovu. Oradeu smo posetili u povratku i prenoći smo tamo. Želju da posetim ovaj grad dobio sam kada sam sasvim slučajno na Panoramiju naleteo na jednu prelepu fotografiju. Nisam zapamtio ni nju ni autora ali eto nas tamo, zato sam pozivao da se odbrani Panoramio.

Kiša nas je ispratila iz Đule. Otišli smo samo do poslastičarnice a onda napustili banju, hvatajući prvo severni a odmah zatim severoistočni pravac. Ipak smo rešili da idemo u Oradeu uprkos lošem vremenu. Prešli smo reku Beli Kereš a odmah zatim i Crni Kereš. Treći Kereš srešćemo u samoj Oradei. Put od Đule do rumunske granice je ravan i prilično kvalitetan. Što je najvažnije nije opterećen. Na granici smo se malo zadržali a zatim nastavili istim pravcem do rumunskog grada Salonte. Tu smo se uključili na put Arad - Oradea, kojim ćemo se naredni dan vratiti. Sada idemo dalje na sever i posle nekih sat i po vožnje stižemo u Oradeu.

Trg kralja Ferdinanda, pozorište u daljini

Rumuni ga zovu Oradea. Mi ga zovemo Veliki Varadin a isto ga zovu i Mađari i Nemci, naravno prevedeno na njihove jezike: Nagyvárad odnosno Großwardein. Grad se prostire na 115,56 km² i prema popisu iz 2002. godine imao je 206.614 stanovnika. Nalazi se u severozapadnom delu Rumunije, samo 13km od mađarske granice, u istorijskoj pokrajini Krišana. Upravno je središte okruga Bihor. Leži na reci Brzi Kereš (Šebeš Kereš), na mestu gde on iz pobrđa prelazi u ravnicu Panonske nizije. Mi ova pobrđa nismo videli pošto smo gradu prišli sa južne strane ali očigledno da smo došavši do Oradee stigli do kraja Panonske nizije.

Grad se prvi put pominje 1113. godine pod latinskim imenom Varadinum. U srednjem veku nekoliko puta je bio pod opsadom. Turci su ga osvojili 1474. a 1601. preoteo ga je Mihailo Hrabri, knez koji je prvi ujedinio Vlašku, Transilvaniju i Moldaviju. Ponovo ga Turci zauzimaju 1660. a pod vlast Habzburgovaca dospeva 1692. nakon 14-mesečne opsade. Nove vlasti žure da urede grad u baroknom stilu i tada se grade Barokna palata i katolička katedrala pored nje a u drugom delu grada Mesečeva crkva i državno pozorište. Od kraja prvog svetskog rata grad pripada Rumuniji izuzev perioda 1940-1947. kada je bio pod mađarskom upravom.

Stižemo nešto iza podneva. Radni je dan i u gradu je standardna gužva. Parkiramo u blizini Trga ujedinjenja koji je logično mesto za početak razgledanja. Dok žena dežura pored kola, jurim da razmenim papirni novac za kovanice kojima ćemo platiti parking. Ljubazni trgovac u jednoj prodavnici cipela ne želi da razmeni već mi poklanja 50 bana (pola leja). Koliko je malo potrebno da se čovek oseti lepo i dobrodošlo.


Trg ujedinjenja ili Piata Unirii pruža se od reke na severnoj do ulice Iuliu Maniu na južnoj strani. Preseca ga široka i vrlo promenta ulica i ako uspeju da je zatvore ceo prostor postaće mnogo prijatniji. Obilazak smo počeli sa donje strane. Dve crkve, svaka sa po jedne strane, svojim baroknim tornjevima označavaju ulaz na trg. Na levoj strani je grko-katolička crkva Sv.Nikole (ph). Izgrađena je početkom XIX veka u baroknom stilu, dva puta je stradala u požaru i dva puta obnavljana. Pored nje, u gore pomenutoj ulici, nalazi se meni prilično zanimljiva zgrada škole (ph) koja pripada ovoj crkvi. Na drugoj strani trga nalazi se starija, značajnija i naravno lepša Mesečeva crkva (Biserica "cu Luna"). Pripada rumunskoj pravoslavnoj crkvi a izgrađena u drugoj polovini XVIII veka, u periodu baroknog uređenja grada. Na njoj se nalazi mehanizam koji prikazuje mesečeve mene - kugla pola zlatne a pola crne boje. Sa slike možete videti da se tih dana valjalo pričuvati vukodlaka.

Sa iste strane trga nalaze se dve prelepe secesionističke palate. Secesija je vrlo prisutna u Oradei i najlepše građevine pripadaju ovom stilu. Pored Mesečeve crkve nalazi se palata Mosković Adolf i sinovi (ph). Projektovao ju je ovdašnji arhitekta Rimanoci Kalman ml. početkom XX veka. On i njegov otac su potpisali puno zgrada u Oradei. Druga palata je Vulturul Negru (Crni orao, ph), nazvana po krčmi koja se nalazila pre nje na istom mestu. Izgrađena je takođe početkom XX veka i smatra se jednim od najboljih dela secesije u Rumuniji. Obe građevine su bile u fazi renoviranja.

Preko puta Vulturul Negru palate trg zaista liči na trg a ne na široku ulicu. Tu je mali park na čijoj sredini se nalazi spomenik već pomenutom Mihailu Hrabrom. Iza parka je Episkopska palata (ph), građena dugi niz godina (1739-1875.) a pripada takođe grko-katoličkoj crkvi. Na kraju trga i pored reke, što nije bez značaja jer omogućava otvoren pogled na nju, nalazi se još jedno značajno delo Kalmana mlađeg - gradska skupština (ph). Kao i svi srednjeevropski gradovi, Oradea ima gradsku kuću koja svojim izgledom odvaja od okoline i naglašava svoj značaj. Ispred gradske skupštine prilično nespretan položaj zauzima katolička parohijska crkva Sv. Ladislava. Smeštena na sred trga, značajno smanjuje prostor i zatvara pogled na lepše objekte. Ipak, ona tu 200 godina pre većnice i Vulturul Negru palate i predstavlja dovoljno značajan objekat da bi se uklonio.

Spomenik Mihailu Hrabrom, iza katolička crkva i gradska skupština

Stižemo do mosta preko Brzog Kereša. O Kerešima sam već pisao, ima ih tri, Beli i Crni koje smo prešli kod Đule i ovaj Brzi. Kada se sastave čine prosto Kereš koji se uliva u Tisu. Brzi Kereš deli Oradeu na dva skoro jednaka dela i može se reći da je grad potpuno organizovan oko ove reke. Prelazimo Kereš i ulazimo u deo grada o kome nisam ništa unapred pročitao čime je iznenađenje bilo veće i prijatnije. Ali o tome kasnije, kiša je počela da pada, vreme za parkiranje je isticalo tako da smo požurili nazad do kola.


Krećemo da pronađemo smeštaj koji smo rezervisali preko Bookinga. Pratimo uputstva sa gps uređaja koja nas vode ka periferiji. Izlazimo na široku ulicu koja izgleda predstavlja obilaznicu oko centra grada. Onda ugledamo Pansion Junior i dospevamo u stanje blagog šoka. Ne toliko izgledom same zgrade, za jednu noć spoljašnost je najmanje bitna, koliko okolinom. Usamljena zgrada sa čije jedne strane se nalazi benzinska pumpa a iza nje neko stovarište ili građevinsko preduzeće. Šleper se upravo istovarivao. Ispred pansiona je bilo nekoliko vozila, sasvim solidnih izgleda i kvaliteta. Dok smo gledali gde da se smestimo, i da li da se zadržavamo, izašao je mlađi čovek i pokazao nam mesto koje je čuvao za nas, što nas je malo smirilo. Kasnije se ispostavilo da soba solidno izgleda, noć je bila tiha a doručak obilan, baš kako su drugi ocenili na Bookingu.

Posle kraćeg odmora krećemo opet do grada. U međuvremenu vreme se prolepšalo i kišu je zamenilo sunce. I to kakvo sunce! Boje kasnog popodneva omiljene su mi za fotografisanje a ovo je bilo nešto posebno. Da li je kiša koja je prethodno padala doprinela - ne znam, uglavnom mislim da sam uspeo tu sliku i te boje da uhvatim, pogledajte fotografije. Ponovo smo obišli ista mesta, prešli most i stigli na Trg kralja Ferdinanda, pretpostavljam oca kraljice Marije. Trgom dominira zgrada pozorišta izgrađena na samom prelasku iz XIX u XX vek. Angažovani su projektanti iz Beča da bi to zaista izgledalo kako treba i bilo ukras i ponos žitelja grada. Iza pozorišta nalazi se zgrada filharmonije (ph), sa veoma čudnom dvobojnom fasadom. Ne znam da li je namerno tako ostavljeno ili je u fazi renoviranja, uglavnom meni se dopalo.

Takođe iza pozorišta ali sa suprotne strane od filharmonije počinje ulica Calea Republicii. U pitanju je pešačka ulica, sređena, sa puno lepih palata. Većinu sam ubacio u foto album, ima i nešto teksta, pa ako vas zanima možete da pogledate (da se ne ponavljam ovde). O svemu više možete saznati sa sajta čiji link ću staviti na kraj teksta. Sudeći po tom sajtu, koji mi je bio glavni izvor podataka, većina palata pripada stilovima secesije i eklektizma. Nekima su fasade sređene a neke čekaju bolje dane. Na nekoliko mesta nalaze se table sa odličnim mapama ovog istorijskog dela grada. Videli smo neke objekte malo udaljene od Calea Republicii koji deluju interesantno ali za jedno popodne ne može se sve obići. 

Stigli smo do kraja ulice i vratili se nazad, noć je već pala a i bili smo gladni. Ušli smo u neku piceriju u toj ulici, bila je u Western fazonu, usluga i hrana bili su prihvatljivi. Onda do kola pa nazad u pansion. To veče smo igrali sa Francuskom polufinale svetskog prvenstva. Iako košarka nije toliko popularna u Rumuniji, njihov sportski kanal Digi sport prenosio je utakmicu. Hvala im još jednom!

Dan drugi

Nedelja je osvanula tmurna i kišovita. Doručkovali smo i napustili pansion. Otišli smo do kompleksa u severnom delu grada koji čine Barokna palata i katolička katedrala, takođe izgrađena u baroknom stilu. Nalaze se u istom dvorištu i čine celinu jer su građeni istovremeno, u istom stilu, od istog arhitekte Franca Antoana Hilebranta. A sagrađeni su u drugoj polovini XVIII veka kada je grad oslobođen od Turaka i kada su njegovi stanovnici žurili da se priključe Evropi. Ispred katedrale nalazi se spomenik (ph) mađarskom kralju Sv. Laslu ili Ladislavu koji je po nekim izvorima sahranjen u njoj, tačnije na mestu gde se ona nalazi. U toku je bilo renoviranje tako da nismo mogli unutra a i spolja je bila zaklonjena platnom i skelama. Ušli smo u Baroknu palatu ali nismo nešto posebno videli. Spolja lepo izgleda, lepo izgleda i park oko nje. Na žalost, kiša nas je brzo oterala.

Barokna palata

Crkva je katolička što znači da su oko nje okupljeni uglavnom Mađari. Oradea je inače centar Mađara u Rumuniji. Poznati su međunacionalni problemi na ovim prostorima, njihova istorijska pozadina i sve ono što ih prati. Ono što smo mi spolja videli jeste grad koji pokušava da ima dvonacionalnu i dvojezičku pripadnost. Od natpisa na ustanovama, preko spomenika do suvenirnica gde se Nagyvárad javlja ravnopravno sa Oradea. Naravno znam da je to samo spoljašnja slika ali snažno držim palčeve onima koji pokušavaju da svima omoguće normalan život i prevaziđu razlike među ljudima. U Rumuniji mi se dopalo ono što sam video, i ovde i u Sibinju. 

Još da kažem da ovde nismo pronašli tragove Srba kao u Aradu. Očito da nisu dospeli toliko daleko na sever.

Kiša koju sve vreme pominjem dodatno je pojačala svoju aktivnost tako da nam se više nije ostajalo. Krenuli smo ka centru grada ali smo shvatili da dalji boravak nema smisla, samo produžili i nastavili ka Aradu. Nadam se da ćemo bar još jednom posetiti Oradeu, blizu je Đule a postoji i banja Feliks koja je u neposrednoj blizini.


Fotografije

Sajt: http://oradea.travel/en/
(mnogo dobro urađen, obavezan ako planirate posetu)

Od Ravne gore do Koštunića i nazad

Subota veče, vidim da neću stići da završim prethodni post o Tremu i već razmišljam kako će sledeći, o sutrašnjoj akciji biti kratak. Dva puta sam prešao istu stazu, ništa novo ne očekujem, prijavio sam se to popodne pošto su neki drugi planovi propali, idem da pređem tih 20km, da maknem iz stana i oslobodim decu svog prisustva bar taj jedan dan u nedelji. Ali akcija je bila mnogo bolja nego što sam očekivao a ja ću svejedno pokušati da ne budem opširan.

Svaki odlazak u okolinu Gornjeg Milanovca ima za mene neku dodatnu težinu, malo je više od običnog planinarenja. Iako to nekada (npr. ovaj put) znaju da budu sami rubovi opštine i krajevi u koje nikada nisam odlazio dok sam bio Milanovčanin, sam pogled na GM registraciju na nekom vanvremenskom Kadetu ili Golfu, usamljenom u još usamljenijem dvorištu ili ispod nekog nakrivljenog ambara, budi emocije u meni. Učeći u školi o našem kraju, pominjali smo i planine i tada bi se pored Rudnika, Vujna, Ješevca (sa sve Treskom) ubacio i Suvobor. Planina o kojoj sam vrlo malo znao osim da je tamo negde zapadno od grada, prema Valjevu ili čemu već što se nalazi na toj strani gde ne vode glavni putevi i gde se bez nekog dobrog razloga ne ide. Razloga je u to vreme bilo malo, geografija me nije mnogo zanimala pa sam o celom tom kraju znao tek ponešto.

Stvari su se promenile kada sam počeo da planinarim. Ceo taj prilično retko nastanjen predeo, od Rajca, preko Suvobora, Ravne Gore pa do Maljena, postao je jedno od mojih omiljenih odredišta. Verovatno bi mogao da se kategoriše kao visoravan koja tek na Maljenu prelazi 900m visine. Iako ne predstavlja planinu u pravom smislu reči, pruža odlične mogućnosti za duge trekinge kroz vrlo lepe predele. O Rajcu i Suvoboru sam već pisao ovde. Kraj gde smo sada bili nalazi se u produžetku, zapadno od vrha Suvobora. 

Ravna gora, u daljini vrh Suvobora (desno)

Ravna gora leži preko puta Suvobora. Bukvalno, jer put koji od sela Brajići, Koštunići, Pranjani, a samim tim i iz GM i ČA, ide ka Valjevu i Mionici prolazi između ova dva lokaliteta. Ravna gora nije posebna planina. Predstavlja deo Suvobora a naziv potiče otuda jer je zaista ravna, njena najviša tačka je tek nešto malo više od svoje okoline. Ljudi svojim delovanjem, ovakvim i onakvim, često geografskim objektima daju značenja i karakteristike koje ovi po svojoj prirodi nemaju i ne mogu posedovati. Tako je i Ravna gora postala jedan od simbola jednog vremena i teško da će se u dogledno vreme toga osloboditi. Što nju naravno ne potresa mnogo, nadživeće i preživeće sve naše gluposti i ograničenosti. Uglavnom gore se u lepo vreme okuplja neka čudna družina, zimi ih nema, zimi su gore samo planinari i lovci.

Trek kojim smo išli neobičan je zato što krećemo sa najviše tačke, spuštamo se u selo Koštunići a tek onda se penjemo i završavamo akciju na vrhu. Dva puta sam ga prešao do sada, u zimu i u proleće 2013. godine. Posebno je interesantan bio odlazak u februaru 2013. Prilazili smo sa valjevske strane ali sneg je bio toliko dubok da je kombi ostao negde ispod Suvobora, nije mogao dalje. Tu smo izašli i nastavili peške. Put je bio pod snegom, drveće je bilo pod snegom, sunce je sijalo, dan je bio prelep a mi smo prešli skoro 27km. Jedna od akcija koje se pamte. Iste godine u proleće, kada je priroda već ozelenela, išli smo od Koštunića do Ravne gore i nazad. Sada je vreme bilo negde između, ni zima ni proleće. Tri različita godišnja doba.

Sumorno jutro u Beogradu prolepšalo se već u Mionici gde smo svratili na kafu i doručak. Od Mionice idemo putem ka Banji Vrujci i brzo skrećemo desno, postoji tabla na kojoj piše Ravna gora. Tabla postoji ali put je veliki problem. Toliko je propao da nikom ne preporučujem ovuda da krene kolima. Posle slalom-fijaker vožnje stižemo do kafane na Ravnoj gori. Zatvorena je, nikoga nema. Sređujemo opremu i krećemo.

Idemo pravo do Babine glave. Malo uzvišenje koje možete a i ne morate smatrati vrhom. Na njemu se nalazi ogroman limeni krst. Nije mi jasna potreba da se tvorac slavi remećenjem sklada i ruženjem njegovog remek dela. Uglavnom spuštamo se sa te glave i idemo dalje.

Odatle put vodi pravo do Koštunića. Put je zaista put, širok i vidljiv čak i po snegu. Teren je negde kamenit a uglavnom je u pitanju nabijena zemlja. Mi se odmah odvajamo od njega i hvatamo nešto užu stazu koja ide desno, više zapadno. Sa ovim glavnim putem, kojim smo sišli te 2013. godine, srešćemo se neposredno ispred prodavnice u Koštunićima, na mestu gde se okrećemo i vraćamo. Sada smo napravili dužu, polukružnu varijantu.

Osnovne odlike predela kojim smo prošli su da je ravan i pust. Pošto su ga izmrcvarili u oba svetska rata, ljudi su ga malo ostavili na miru. Ne samo što nema kuća, nema ni njiva, voćnjaka, nikakvih tragova civilizacije. Tek poneka usamljena kuća u daljini. Trek kojim smo se kretali ide uglavnom po najvišim kotama tako da je pogled sve vreme otvoren. Nema ni drveća tako da ako je vreme lepo zaista možete da uživate u predelima koji se pružaju oko vas. Nešto kasnije prolazimo pored četinarske šume. Četinara ima dosta u ovim kraju iako ne leži na velikoj nadmorskoj visini. Ne znam koliko sam na fotografijama uspeo da uhvatim ovoga o čemu pričam. Lično nisam bio prezadovoljan kada sam razvio film, uživo je bilo mnogo bolje.

Jedini događaj koji je odudarao od opisanog bio je prelazak reke Graba. Reka Grab ili Grabovski potok izvire negde pri vrhu Ravne gore i teče do Koštunića gde se spaja sa Bukovačom i grade Čemernicu. U ovo doba je bogata vodom tako da se većina izuvala da bi je pregazila. Ako volite reke i potoke, ovo je pravo vreme za šetnju prirodom. To se potvrdilo na ulasku u selo gde postoji očigleno veštački napravljena brana preko koje je Grab napravio vrlo lepe slapove.

Slapovi reke Grab

Ulazimo u Koštuniće kada pređemo most na Grabu i tu počinje asfalt. Stižemo do prodavnice gde pravimo pauzu. Ne idemo u glavni deo sela, praktično smo ga samo očešali, već se okrećemo i vraćamo na Ravnu goru. Neposredno ispod te prodavnice nastaje Čemernica a mi sada idemo uz njenu drugu sastavnicu - Bukovaču. Neko vreme je pratimo a onda se odvajamo i penjemo. Popodnevno sunce stvara prelepe poglede, uglavnom na južnu stranu ka selu koje napuštamo dok se još dalje vide prepoznatljive konture Ovčara i Kablara.

Ako neko pomisli da će uspon ići pravo do Ravne gore, naravno da će se prevariti. Spustićemo se još jednom do Bukovače, preskočiti je i tek onda krenuti na završni uspon. Staza kojom se vraćamo drugačija je od one kojom smo sišli. Predeo je takođe nenaseljen ali ima mnogo više šume, uglavnom četinara, i on je lep ali na drugi način. Pogled je otvoren uglavnom na zapadnu stranu kao i na vrh Ravne gore kome se približavamo.

Stižemo oko pet na put gde nas čeka vozilo. Koliko god umorni bili, uvek imam utisak da se vozač nama više obraduje nego mi njemu i autobusu. Skupljamo se i krećemo. Ponovo mučenje do Mionice, kratka pauza za jedno piće i u Beogradu smo već oko osam.

Na kraju nešto preko 24km i oko 800m uspona. Spust od Ravne gore do Koštunića svakome bi preporučio. Ova nova i duža staza je lepša ali i ona glavna dovoljno je atraktivna.


Fotografije

Fotografije, zima 2013
Fotografije, proleće 2013

Zimski uspon na Trem '15

Konačno! Tri godine pokušavam da odem na ovu akciju čiji mi termin savršeno ne odgovara. Ove godine sam joj postavio prioritet na najviši nivo i evo, uspeo sam. Za neupućene, Zimski uspon na Trem je tradicionalna republička akcija, jedna od najpopularnijih u Srbiji. Organizuje je Planinarski klub Železničar iz Niša, ovde godine po 19-ti put. U januaru Rtanj, u februaru Trem. Za sve nas osrednje igrače ovo su akcije prema kojima se zimi orijentišemo. Ali dolaze i oni koji posećuju mnogo veće visine.

Subota: Trem

Trem (1810) je najviši vrh Suve planine. A Suva je jedna od najlepših i najatraktivnijih planina Srbije. Nije nam ih dato mnogo pa ih moramo čuvati i negovati. Na Suvoj planini bio sam jednom do sada, u avgustu 2013. o čemu sam već pisao i to u dva posta (prvi i drugi) tako da sada ne bih mnogo davio. Planinom dominiraju dva grebena, istočni i zapadni. Oba pružaju vrlo atraktivne prizore a zapadni je viši zahvaljujući Tremu. I posećeniji jer osim što je viši, bliži je Nišu i autoputu. Planina se nalazi istočno od Niša, kada pođete ka Pirotu i dalje ka Bugarskoj leži sa desne strane puta. Njeni stenoviti vrhovi vide se i sa autoputa kada idete južno od Niša.

Krećemo vrlo rano, pre 6h. Proveravam kada polaze prvi jutarnji autobusi GSP, treba stići do Novog Beograda. Smeštam se u kombić i spavam još pre Bubanj potoka. Problem nastaje negde oko Svilajenca - kombi se pokvario. Krenuo je drugi iz Pančeva i čekamo ga u nekom motelu. I dalje mi je nejasno kako je tako brzo stigao a već sam prežalio Trem za taj dan. 

Skrećemo ka Pirotu i idemo do kafane Stop gde idemo desno. Prolazimo kroz Jelašnicu, onda kroz Čukljenik pa Donju i Gornju Studenu. Nailazimo na gomilu automobila i mini buseva. Registracije su iz svih krajeva Srbije ali i iz susednih država. Izlazimo i među poslednjima krećemo na uspon. 

Mosor, najniži vrh zapadnog grebena Suve planine

Vreme je lepo, sunčano i toplo. Krećemo negde ispod Mosora. Malo putem, malo prečicom tek stižemo do Bojaninih voda. Prolazimo pored planinarskog doma i pored ski kuće koju svakako moramo ponovo posetiti. Put od Bojaninih voda je pod niskim snegom. Onda skrećemo na stazu ka Devojačkom grobu. Staza je klizava na nekim mestima ali to nije ništa prema onome šta nas čeka u povratku. Srećemo prve planinare koji se vraćaju.

Devojački grob je prevoj između Trema i Sokolovog kamena. Tu izlazimo na greben, otvoreno je i počinje ozbiljno da duva. Jakne su obavezne. Puno planinara se tu okuplja posle silaska sa vrha, ne žele brzo da  se spuste u dolinu. Ne zadržavamo se već idemo dalje. 

Pogled na Trem sa Devojačkog groba

A dalje znači stalni uspon do samog vrha ali i prelepi vidici na sve četiri strane. Snežne padine Trema i čiste Sokolovog kamena iza nas. Oštre i surove stene ispod nas, dugačke padine ka južnoj strani. Kada se približimo ivici onda istočni greben i dolina iz koje dolazimo. Srećemo puno prijatelja, neki se spuštaju a neki penju. Trem je pun planinara. Dva puta vas prevari, mislite da je vrh ispred vas a u stvari ima još da se penje. Sada sam znao za jadac ali prvi put kada sam išao progutao sam udicu.

Stižemo na vrh. Pauza da nešto pojedemo i da napravimo nekoliko fotografija. Kada smo ovde bili u avgustu izležavali smo se skoro ceo sat. Zimski uspon znači da ostajete sve vreme na nogama i da nema dugih pauza - ohladite se brzo. Uz dubog sneg to je ono što ga čini težim od letnjeg. Sa vrha je odličan pogled na istočni greben. Uz pomoć Google alata uspevam da napravim panoramski snimak:

Silazak je i lakši i brži. Uživam u brzom spuštanju kroz duboki sneg. Sada nam je pred očima Sokolov kamen. Uživanje traje do Devojačkog groba a onda počinje mučenje. Uska staza, planinska i zaleđena. Sat i kusur preživljavanja uz tek povremeno opušteno hodanje, na mestima gde je sneg okopnio ili ga uopšte nema. Momci i devojke iz GSS-a su tu da pomognu, na najkritičnijim mestima. Na samom kraju napuštam stazu i koristeći dubok sneg strčavam na put. A onda tabananje do kombija...

Silazak, Sokolov kamen u daljini

Skupljamo se i krećemo za Nišku Banju. Za pasulj koji sprema organizator smo zakasnili. Stižemo u Banju, smeštamo se po sobama, tuširamo i idemo na večeru. Kafana Gurmanska tajna, odlična ali previše ljuta jagnjeća čorba. I ladni Staropramen. Ukus Praga posle 1200m uspona. Neprocenjivo.

Nedelja: Crni kamen i Jelašnička klisura

Nedelja. Vreme se pogoršalo, kiša je padala pa je malo stala kada smo krenuli. Penjemo se na brdo iznad Niške Banje, idemo do vidikovca. Velika vlažnost i kasni doručak tek uspon mi uopšte ne prija. Nekako se dovlačim do mesta odakle se vidi deo Banje, prilazni put i naselje Nikola Tesla, zapadno od Banje. Kada je bolja vidljivost verovatno se i Niš lepo vidi. Vidikovac se zove Koritnik. Ne znam da li bi ovu stazu preporučio banjskim gostima, možda onim mlađim i da idu laganijim tempom nego mi.

Šumska staza ka Crnom kamenu

Malo se zadržavamo na Koritniku, nema potrebe duže ostajati jer vidljivost je dosta loša. Idemo ka drugom cilju a to je Crni kamen, takođe vidikovac ali dalji od Banje, u pravcu Mosora i zapadnog grebena. Kiša počinje jače da pada i vadim kabanicu. Stižemo na Crni kamen ali i tamo ista priča, prilično slaba vidljivost. Vlada hoće da ide dalje, da stigne do Jelašničke klisure ali meni se ne ide. Loše vreme i ispunjenje jučerašnjim usponom odlučili su da se vratim u Banju. 

Nas petoro se odvajamo od grupe i idemo nazad. Biramo drugu stazu koja bi trebalo da nas provede pored nekog lekovitog izvora ali brzo je gubimo. Idući kroz šumu, pratimo gps trek koliko možemo i pokušavamo da pronađemo stazu. Ne uspevamo, izgleda da je zarasla. Hvatamo široki put koji nas vraća na glavnu stazu NB - Crni kamen. Spuštamo se i idemo na izvor Koritnjak. Izvor je jak, ne znam da li je i ta voda lekovita, tek tih lekovitih izvora ima puno u okolini. U Banju silazimo asfaltnim putem. Malo da promenimo i izbegnemo blato.

U Banju stižemo nas dvoje, ostali su se usput odvojili. Dolazimo pred kuću u trenutku kada vozač isterava kombi i kreće da pokupi glavu grupu. Vreme se u međuvremenu prolepšalo pa odlučim da mu se pridružim. Idemo iz Banje pravo u Jelašnicu, mesto koje sam više puta pominjao. Nalazi se u opštini Niška Banja i ima nešto preko 1500 stanovnika. Do 1968. u mestu je radio rudnik mrkog uglja. Izduženog je oblika, pravcem sever-jug, i uglavnom organizovano oko puta koji sa glavne džade Niš - Dimitrovgrad vodi gore u vrhove Suve planine. Ono što je interesantno za Jelašnicu jesto što je taj put kroz mesto izuzetno uzak i vozila se teško mimoilaze. Nema mnogo mogućnosti da se proširi jer su kuće izašle na samu ivicu puta praveći u jednom delu mali koridor.

Jelašnička klisura

Prolazimo kroz mesto i ulazimo u Jelašničku klisuru. Nalazi se u dolini Jelašničke reke. Duga je oko 2km a široka svega 30m. Već to vam govori da je u pitanju atraktivna lokacija. Stene su se nadnele na sam put koji je uzak i krivudav pa se mora voziti vrlo pažljivo. Klisura je proglašena parkom prirode I kategorije zaštite. Na žalost žitelji sela uzvodno od klisure ili povremeni posetioci (ili i jedni i drugi) ne prepoznaju potrebu za očuvanjem ovog blaga. Reka je do te mere puna otpada da čoveku postane muka pa pogled mora podići iznad vode. Jedino tako je moguće obići klisuru. Dodao sam par fotografija ovog kulturnog nasleđa u album.

Kada smo u avgustu 2013. prošli dva puta ovuda, bio sam oduševljen i rekao sam sebi da moram ponovo da dođem. Evo me, tu sam, stigli smo kombijem pre glavne grupe i dok ih čekamo imam dovoljno vremena da prošetam klisurom. Glavna meta je naravno vodopad Ripaljka. Usečen u steni pored samog puta, vodopad se ne primećuje dok se ne dođe do njega. Imao sam sreće što je vreme otapanja snega tako da je vode bilo u pristojnoj količini. Pravim nekoliko fotografija i vraćam se do izletišta gde je kombi parkiran. Pored reke je smešteno 3-4 drvena stola sa klupama. Tu je mostić a tu je prirodni usek u steni. Pretpostavljam da je leti tu veoma prijatno.

Stiže i Vlada sa grupom. Penjemo se stazom koja od tog izletišta vodi uz stene i ide ka vrhu Radov kamen. Na žalost vremena nema dovoljno, Radov kamen će sačekati neki drugi dolazak. Morali smo da se zadovoljimo pogledom na klisuru i sa nekoliko fotografija koje zbog lošeg vremena nisu dobro ispale tako da ću Jelašničku klisuru obavezno morati da ponovim. Ako vas je ovaj lokalitet zainteresovao, na Wikipediji ima veoma opširan članak.

Pogled na klisuru sa odozgo

I to bi bilo manje-više sve za ovaj vikend. Stižemo još jednom u Nišku Banju, presvlačimo se, pakujemo stvari, u istom onom restoranu jedemo svadbarski kupus, kvalitet i kvantitet je sasvim solidan, ulazimo u kombi i krećemo za Beograd. Samo dva dana a osećaj skoro potpune ispunjenosti. Do sledeće akcije.


Na kraju, prvi dan 20.3km i nešto preko 1200m uspona. Drugi dan od Niške Banje do Crnog kamena i nazad 12.3km i 600m uspona.


Fotografije

Stolovi u februaru

Kao klinac često sam putovao Ibarskom magistralom dole, južno od Kraljeva. Glavni orijentiri bili su mi reka Ibar, tvrđava Maglič i motel Dolina jorgovana. Nisam se interesovao da li brda koja strmo padaju ka Ibru imaju ime ali sam ih zapamtio. Ime planine koja gradi tu istočnu stranu ibarske klisure saznaću mnogo godina kasnije, kada počnem da planinarim. Na pomalo surov način. Sa nedovoljno kondicije i nedovoljno opreme, Stolovi su bili prevelik zalogaj u tom trenutku. Ali savladao sam ga i u silasku bio nagrađen neverovatno lepim vremenom, za razliku od kišnog jutra. Moguće da je taj uspeh bio preloman da nastavim da planinarim. Uprkos tome što sam tu noć jedva izašao iz kade ali to je druga priča...

Eno ih Stolovi! (stara fotografija)

Stolovi su planina južno od Kraljeva. Vide se iz celog grada, preko reke. Počinju odmah od puta koji manastir Žiču, preko Mataruške Banje, spaja sa Ibarskom magistralom. Reka Ibar čini i severnu i zapadnu granicu planine. Sa severne strane teče malo dalje od planine ali sa zapadne protiče uz samu planinu gde probija već pomenutu ibarsku klisuru i deli Stolove od planina Troglav i Čermerno. Jedna od najatraktivnijih lokacija na ovom delu klisure svakako je mesto gde se Maglešnica uliva u Ibar i gde se nalazi srednjevekovna tvrđava Maglič, o čemu sam već pisao ovde. Istočnu granicu Stolova drži reka Ribnica sa svojim pritokama, dok južnu čuva Brezanska reka. Obe se ulivaju u Ibar, Ribnica kod Kraljeva a Brezanska reka južno od Magliča. Južno od Stolova su Studena i Žaračka planina, nešto istočnije Ravna planina, Goč i Željin a još dalje Kopaonik. Negde se Stolovi spominju kao početak (ili kraj) Kopaoničkog masiva. Dva najviša vrha su Usovica (1375) i Čiker (1300). Nalaze se blizu jedan drugog, na zapadnoj strani planine.

Ovo mi je šesti put da sam bio na Stolovima i popeo se na Usovicu. Više puta sam odlazio samo na vrh Rajca, ako se to uopšte računa. Za to je najviše kriv Vlada koji tradicionalno svakog februara vodi na ovu prelepu planinu. Treći put učestvujem (2012, 2013, 2015). Stolovi su izmišljeni za zimu i sneg. Uglavnom se ide putem ili grebenom, nema suviše jakih uspona i dubokog snega koji je problem savladati a opet popenjete oko hiljadu metara. U nižim predelima ima i četinarske i listopadne šume a u višim je uglavnom golet sa retkim drvećem, što omogućava odlične i dugačke poglede na sve četiri strane. Kada se na to doda šetnja od preko 20km, kakvih je u ovo doba godine veoma malo, jasno je što je akcija uvek veoma dobro primljena i posećena.

Ove godine krenuli smo iz sela Brezna, od doma planinarskog društva Gvozdac iz Kraljeva. Dom "Zorica Gizdavić" je preuređena bivša škola. Brezna se nalazi na putu za Goč. U Kraljevu prelazimo Ibar, prvi put preko novog mosta napravljenog od donacije Milomira Glavčića, Srbina iz Kanade. Zaista nesvakidašnji gest. Idemo putem koji vodi ka Vrnjačkoj Banji i brzo skrećemo desno. Sumorna slika predgrađa dramatično se menja kada se put spoji sa rekom Ribnicom. Od tog trenutka uživamo u vožnji i ambijentu.

Prolazimo kroz selo Kamenica. Tu ćemo završiti akciju. Sa istočne strane na Stolove kreće se ili iz Kamenice ili iz Brezne. Možete da menjate start i cilj, što Vlada uglavnom i radi svake godine. Idemo dalje, od Kamenice do Brezne imamo nekih 5-6km vožnje. Tamo nas čekaju prijatelji iz Kraljeva i vruć čaj (pravi, ne šumadijski...). Sređujemo opremu i krećemo.

Staza prvo vodi u potok tek da izgubimo malo na visini. Od polaznih mesta za uspon na Stolove, Brezna je najviša pa valja malo dodati uspona. Iz potoka forsiramo jednu strmu kosinu. Jačih uspona neće biti do samog glavnog grebena. Izlazimo na put koji vodi za selo Šošanica. Prolazimo pored manjeg domaćinstva i to je jedino mesto gde ima vode. Iako nekoliko reka i potoka izvire na planini, trekovi od Brezne i Kamenice ne nailaze na izvore pijaće vode. Nijednu drugu kuću do kraja ture nećemo videti, Stolovi su prilično pusta planina.

Uskoro se odvajamo od puta i preko blagog uspona dolazimo na drugog puta koji iz Kamenice vodi na vrh. To je mesto gde se susreću trekovi od Brezne i od Kamenice. Nalazi se skoro na idealnoj sredini, od njega ima po 5km do vrha planine i do oba sela. U neposrednoj blizini je sto sa klupama, natkriveni su tako da predstavljaju idealno mesto za odmor.

Mi ne odmaramo, prikupljamo se i idemo dalje. Pauza će za većinu učesnika uslediti malo dalje kada naiđemo na krdo konja. Oni su posebna i verovatno najveća atrakcija planine. Uglavnom su pitomi i dopuštaju da im se priđe blizu. Verovatno potiču od domaćih konja koji su pušteni kada su postali nepotrebni. Pre tri godine, kada je pao onaj veliki sneg, kraljevački planinari su im nosili seno da prežive.

Dalje je uživanje. Uz manje ili više napora, zavisi u kakvoj ste kondiciji. Put ide do samog vrha a naš trek ide ili putem ili grebenom, u svakom slučaju pogled imate i desno ka dolini u kojoj leži Kraljevo i levo prema okolnim vrhovima. Drveća ima tek da ulepša široke padine. Stolove čini nekoliko terasa pa se staza do vrha sastoji naizmenično od uspona i ravnih delova. 

Usovica, najviši vrh Stolova

Stižemo na Usovicu. Vrh nije reprezentativan, silom prilika je naružen velikim predajnikom koji prate dva manja objekta. Zato je pogled odozgo odličan, posebno na grad Kraljevo. Na žalost ne i danas jer se iznad grada nadvio oblak smoga. Planinari ubrzano pristižu, iako je grupa velika nema mnogo slabih karika. Odmaramo, klopamo a kada osetimo da se hladimo krećemo nazad.

Od uspona na Stolove lepši je samo silazak sa Stolova. Na vrhu ste povratili snagu koje vam više i ne treba mnogo jer je staza uglavnom u blagom padu. Sa povremenim strminama kada zbog velikog kamenja treba biti oprezan. Isti predeli vas očekuju kao i pri usponu a popodnevno sunce pruža još lepše boje i lepšu sliku. Ponovo prolazimo pored konja, pauza na onim klupama na sredini staze i onda lagano do Kamenice.

U Kamenici smo oko 17h. Presvlačimo se i žurimo u kafanu na čaj, kafu ili nešto drugo. Koristimo gužvu dok cela grupa ne pristigne. Zatim ulazimo u autobus i sledi kratka vožnja do restorana gde je zakazana večera. Dočekuje nas miris pasulja koji se kuvao u velikom kazanu ispred restorana. Pasulj smo očekivali ali ne i muziku. Ispostavilo se da je posle nas neka svadba zakazana. Kako god mi završavamo večeru, ulazimo u autobus i zauzimamo što udobnije pozicije za spavanje, do Beograda ima puno da se vozi...

Na kraju 21.1 km i oko 900m uspona.

Fotografije 


Fotografije 2012
Išli smo u martu pošto je u februaru pao onaj veliki sneg. Vreme je bilo vrlo slično ovogodišnjem, sneg i sunce, malo više snega. Krenuli iz Kamenice i vratili se u Kamenicu. Ima par odličnih fotografija sa konjima, zato konje nisam puno fotografisao ove godine.


Fotografije 2013
Potpuno drugačije vreme, magla od koje se u pojedinim trenucima nije videlo dalje od 10m. Snega bilo u višim delovima planine. Krenuli iz Kamenice, sišli u Breznu, u domu bio spremljen pasulj. Malo fotografija atraktivnih na svoj način.

Zimska šetnja po Maglešu

Oktobra 2010. godine išao sam na Cer. Vreme je bilo pravo jesenje, ono kada zapravo i ne znate da li pada kiša jer je vlažnost tolika da se kondenzacija vrši na svakom mestu i teško ju je razlikovati od kiše. Ne oblačite kabanicu a imate osećaj da stalno kisnete. Tako mokri stižemo do doma Lipove vode. Odmah menjam čarape, stavljam kese i ponovo obuvam potpuno mokre cipele. U domu je toplo, pijemo čaj, gužva je malo veća ali na suvom smo. Onda iznenađen shvatam da želim da izađem napolje i da krenemo dalje. Do tada sam uživanje u prirodi vezivao isključivo za lepo vreme. To je bio trenutak kada sam shvatio da prirodu treba prihvatiti i voleti u svakom njenom obliku, svakom godišnjem dobu (dobro, ne računam fruškogorsko ili kosmajsko blato...).

Ceo ovaj uvod da bi se razumela vrlo pozitivna atmosfera po povratku u autobus iako je sneg padao od trenutka kada smo krenuli pa sve do kraja. Sve vreme smo se odlično osećali iako kape nismo skidali a pogled nigde nije bio duži od par stotina metara. A da bi vam bilo prijatno u ovakvom ambijentu, potrebno je da tri uslova budu ispunjena. Prvo, morate da imate dobru opremu. Ako su vam noge mokre, ništa od uživanja. Drugo, morate da imate dovoljno kondicije. Uslovi su loši, pauze su kratke ako ih ima, sve vreme ste na nogama. Treće, morate da volite to što radite.

Da se vratim Maglešu. Neki ga smatraju za posebnu planinu a neki za deo Povlena. Nalazi se istočno od glavnih povlenskih vrhova, odmah pored doline kojom ide pruga i put Valjevo-Kosjerić i koja povlenske masive deli od maljenskih. Zapadno od Magleša nalazi se selo Mravinci, južno je Taorska stena i naravno Taorska vrela a severno nema većih vrhova, sve do Valjeva. Najviši vrh je Pali sa 1036m. Nalazi se u šumi i nije posebno atraktivan. Atraktivniji su vidikovci ispod Palija ali ovaj put zbog magle i snega nismo mogli da uživamo u njima.

Pali pod snegom

Krenuli smo od železničke stanice Lastra. Prešli smo prugu koja trenutno nije u funkciji i Bukovičku reku pa odmah zatim i reku Zabavu. Neko vreme smo išli pored Zabave a onda skrenuli desno i počeli da se penjemo. Tu je uspon najjači i prilično uporan. Kada stignete do sela Gornje Leskovice uspon je skoro završen, ima ga još malo ispod samog Palija. Visinu od 1000m osetili smo po hladnoći i većoj magli.

Sa Palija silazimo suprotnom stranom, zapadnom. Vrlo brzo pravimo polukružni okret, vraćamo se ispod vrha i dolazimo na čistinu gde ima neko uzvišenje koje ne znam kako se zove ali se sećam da je pogled odatle odličan. Spuštamo se dalje i idući južno od staze kojom smo se popeli zatvorićemo krug na mestu gde smo se odvojili od reke Zabave i pošli uzbrdo.

Kraj je prilično nenastanjen što je verovatno uslovljeno atraktivnom ali za život nepovoljnom geografijom. Kuće su uglavnom usamljene, zaseoci su prilično retki. Puno imanja je napušteno. Karakterišu ih napukle i zarasle kuće, polusrušene ograde i skoro obavezni grobovi negde na rubovima, obično pored puta. Dokaz da je neko tu nekada živeo. Pružaju prilično sumornu sliku sa jakim simboličkim značenjem.

Silazimo do reke. Zabava izvire negde ispod Malog Povlena i teče na istok, obilazeći Magleš sa južne strane. Bogata je vodom u zimu i proleće kada se snegovi tope. Kasnije ume i da presuši. Imamo priliku da je vidimo u punoj snazi i veličini. Čak ima i rukavac koji dva puta preskačemo a glavni tok ćemo tri puta preći ali preko drvenih mostova, manje ili više pouzdanih. Zaista prelepo izgleda u snežnom ambijentu. 

Pratimo je skoro do kraja toka, do mesta gde se spaja sa Bukovskom rekom koja teče sa Maljena. Zajedno čine Suvaju koja ponire pa izvire kao Gradac. Za ove podatke gde prestaje jedna a počinje druga reka nisam sasvim siguran. Nema puno podataka na Inernetu, uglavnom prepisuju jedni od drugih. Ako grešim, molim vas da me ispravite.

Autobus nas čeka. Proširenje puta je malo tako brzo ulazimo. Moramo skoro 3 km da idemo do mesta gde možemo da se okrenemo. Svraćamo u Valjevo a onda pravac Beograd.

Na kraju gps je pokazao 16,5km i nekih 900m uspona. Akciju je kao i mnoge druge vodio Vlada Radivojević iz Železničara. 

Pored fotografija sa ove akcije dajem i link na album iz juna 2011. kada sam jedini prethodni put bio na Maglešu. U potpuno drugačijem ambijentu.


Fotografije

Fotografije 2011

Ne pada sneg da pokrije Titelski breg...

... nego da se autobus zaglavi!

Da u životu ne bude sve onako kako smo planirali, odavno sam naučio. Ipak ovo je prvi put da na akciji pešačenje zamenim lopatom. Krenimo redom...

Treću godinu za redom 2-januar idem sa Vladom na pešačenje u lepim i niskim predelima, kako i priliči drugom danu praznika - da izađemo napolje i da se ne umorimo previše. Prošle godine išli smo pored Dunava, od Ramske tvrđave do sela Zatonje a godinu dana ranije na Zagajička brda, o čemu sam ovde pisao. Titelski breg se prirodno nastavio na započeti niz.

Krenuli smo kasnije nego obično, prešli preko novog, kineskog mosta, izašli na Zrenjaninski put, napustili ga da bi prošli kroz Perlez, prešli Tisu i ušli u Titel. Kafa u hotelu Tisa a onda nastavljamo put istočno, poreg Brega kojim ćemo se peške vratiti, sve do sela Vilovo gde skrećemo desno, penjemo se na Breg i upućujemo ka Mošorinu.

Odmah je bilo jasno da će biti problema. Iako ima već više dana kako je sneg prestao da pada, put je neočišćen i pravi probleme vozačima našeg mini konvoja sastavljenog od velikog autobusa i kombija. Brzo menjamo pravac, odustajemo od Mošorina, skrećemo ponovo desno i vraćamo se ka Titelu novim putem koji ide po sredini Brega. To da je put nov i odličan saznajemo od onih koji su prošli njime šest dana ranije, mi ga vidimo samo kao belu traku između njiva.

Iz prvog reda pratim vožnju i držim palčeve. Autobus se u početku uspešno probija, držeći se tragova koje je neko ostavio pre nas. Onda se zaglavi. Izlazimo da guramo, ali samo nekolicina - da ne olakšamo suviše autobus. Prva prepreka je brzo savladana. Idemo dalje ali put sve gore izgleda. Samo je pitanje vremena kada ćemo se ponovo zaglaviti. Nalećemo na smet i zabijamo se u njega. Odmah je jasno da ovoga puta guranje neće pomoći.


Nismo daleko od predviđenog treka tako da većina kreće na pešačenje koje će uspešno završiti u Titelu, kako je i bilo planirano. Nas četvorica ostajemo sa Vladom i vozačem da pokušamo da pokrenemo autobus. Imamo samo jednu lopatu ali pošto inače ne radimo kao rudari... Dobro, još jedna ne bi bila višak.

Skidamo smet ispred autobusa i pokušavamo da oslobodimo točkove. Onda vozač pokuša da ga pokrene ali točkovi šlajfuju i shvatamo da se prilično nasankao. Vlada sve vreme pokušava da pozove pomoć iz Titela, obećavaju nam ali u dane praznika sve to sporo ide. Tešimo vozača da se ne nervira, on nam kaže da njemu jedino smeta odsustvo pozitivne energije. A toga bar ima među planinarima. Okrećemo drugi list, nudimo ga rakijom, on naravno odbija, mi ga ponovo nudimo: Uzmi, dok ovo krene ima tri puta da se otrezniš!

Za to vreme kombi stoji iza nas i čeka razvoj situacije. Onda pada odluka da se okrene i vrati istim putem. Ali prazan je što mu otežava kretanje i posle nekih 1.5km i on se zaglavi. Vlada i ja krećemo ka njemu sa onom jednom lopatom. Čistimo ga i guramo naizmenično, uspevamo da savladamo kritičnih 50m. Uspevam da ubedim Vladu da krene sa kombijem i da ponese tu lopatu za svaki slučaj. Bar neko da stigne do Titela. Ja se vraćam do autobusa i tih 2 x 1.5km (aproksimativno) jedino je što sam prešao tog dana.

Usput me prolazi ono vozilo što ima ono napred što skuplja. Gde ode? pitam kad sam stigao do busa. Da se natovari rizlom da bi mogao da nas vuče. Na sreću ostavio je jednu lopatu, imamo čime da čistimo sneg. Nestaje sa vidika i ponovo smo sami u beloj pustari. Ni helikoptera na vidiku... Uskoro sa titelske strane stiže Vlada sa upravnikom (vlasnikom ?) hotela. Nose lopatu i ašov i obećavaju pomoć koja svakako treba da stigne. Mi nastavljamo da čistimo sneg ispod autobusa. Sporo ide, autobus i dalje ne može da se makne. Ispod zadnje osovine je ogroman sneg, verovatno je tu naseo a to mesto je najnepristupačnije. Veče se približava i uskoro će sneg da smrzne.

Najzad, negde ispred 16h, stiže konjica u vidu ogromnog John Deere traktora! Sama njegova pojava uliva strahopoštovanje. Obilazi nas, povlači autobus i bez problema svlači sa smeta. Onda ide ispred nas a mi polako po njegovom tragu. Uživamo u toplim i udobnim sedištima i mislimo na čorbu koja nas čeka u hotelu. Iskreno, kada sam ostao da pomognem mislio sam da ćemo završiti posao i nešto bržim tempom stići grupu. Nisam video Tisu i ušće Begeja ali opet, ne mogu da kažem da nisam video Titelski breg. I doživeo.

Za nekog drugog je cela ova priča bila mnogo dramatičnija i značajnija. Trebalo je da se ne očisti put, da se autobus zaglavi na pravom mestu, da Goksi po običaju prošeta malo dalje u potrazi za dobrim fotografijama, da ga spazi i prihvati, sve to je moralo da se namesti pa da jedno malo štene umesto sigurne smrti u snegu veče dočeka ušuškano u toplom džemperu Srkija, vozača kombija. Eto, neko se i ovajdio...

Na kraju prešao oko 3km, sa 0m uspona. Saperlot!

Fotografije

Rudnik za kraj 2014.

Tromesečni post prekinuo sam poslednjeg vikenda 2014. godine. Iako je sneg već padao ove zime u višim planinskim predelima, ovo je bio prvi vikend da se proširio i na ostatak Srbije. Beograd je prvi put osvanuo beo a i temperatura se značajno spustila. Na sreću nema vetra.

Oblačim najtopliju varijantu odeće za pešačenje, pakujem tri para rukavica (nek se nađu...) i žurim do pekare na burek - koristim prednost kasnijeg ulaska, na Ibarskoj magistrali. Vlada je skupio petnaestak planinara. Idemo dobro poznatim putem do kafane Rudnička kapija gde svraćamo na kafu i čaj. Onda se vraćamo do Zagrađa odakle bi trebalo da krenemo ka Ostrvici. Vozač nam skraćuje pešačenje, vozi nas sve do nekog betonskog igrališta koje koristi da se okrene a mi da izađemo, zategnemo opremu i pođemo ka prvom cilju.

Ostrvica, vrh Rudnika

A prvi cilj je Ostrvica, eksponirani vrh Rudnika, u akademskim krugovima poznat i kao Ostrovica. Iako je visok samo 758m svojim kupastim oblikom izdvaja se iz okoline i lako je prepoznatljiv sa bilo koje strane. Stenoviti i strmi vrh činio mi se pretencioznim ciljem u zimskim uslovima, bez posebne opreme. Svejedno sam krenuo pa dokle stignem. A stigao sam do mesta gde se šuma završava i počinju stene. Kombinacija oštrih stena i zaleđenog snega nije me posebno oduševila te sam rešio da ne idem dalje. Zira je odlučila da mi se pridruži pa smo neko vreme sedeli na steni i uživali u pogledu. A pogled je fenomenalan sa bilo kog mesta na Ostrvici.

Pogled sa Ostrvice na sever

Hladno vreme brzo nas tera dalje. Spuštamo se stazom koja je verovatno nedavno uređena na put Zagrađe - Varnice i njime vrlo brzo dolazimo na asfaltni put Varnice - Rudnik. Varnice su malo selo ispod Ostrvice. Centar sela (foto) vidi se sa cele severne strane kojom se inače penje na Ostrvicu. 

Idemo putem ka varošici Rudnik. Asfalt pod nogama i uglavnom ograničeni vidici, ovaj put bi najbolje bilo izbeći. Stiže nas kombi koji je otišao da pokupi ostale planinare. Odvozi nas do rudničkog naselja Kolonija odakle krećemo na drugi deo akcije.

Vreme se prilično pogoršava. Na izlasku iz kombija dočekuje nas izuzetno jak vetar. Dole oko Ostrvice nije ga uopšte bilo. Sada hoće da nas odnese. Nekako se grupišemo i krećemo na vrh Rudnika. Prolazimo pored (napuštenog ?) doma PTT-a, iznad Šumske kuće, pored Vijulja, iznad Gradova. Snega sada ima po celoj stazi, vetar duva iako smo zašli u šumu a temperatura je sve niža. Prava zima. Razgovori i fotografisanje su nestali. Mrznu mi ruke i trebalo bi da promenim rukavice.

Stižemo na Prevoje, prevoj između dva najviše vrha Rudnika, Velikog i Srednjeg Šturca. Dan je kratak i ne možemo da stignemo na oba vrha. Biramo ovaj drugi iako je niži, zbog mnogo lepšeg pogleda na južnu stranu planine. Duga pauza ostavila je traga, osećam umor i noge mi postaju teške. Izlazimo na vrh na kome je jak vetar potpuno očistio sneg sa pojedinih mesta. Par fotografija i bežimo nazad.

Pogled sa Srednjeg Šturca

Skupljamo se u zavetrini tek kada ponovo izađemo na put od Prevoja. Vetar se malo smirio, nema više uspona. Uživam u hladnom zimskom popodnevu dok se spuštamo ka varošici. Tu nas čeka kombi. Ponovo svraćamo u Rudničku kapiju, ovoga puta na vruće lepinje i još topliju čorbu. Dok ulazimo u kafanu i sneg i noć počinju da padaju. Žurimo da nas ne zarobe.

Na kraju oko 19km pešačenja, u ovom trenutku više nego dovoljno.

Fotografije

Rezime 2014. godine

Najradije bih izbegao ovaj deo ali hvalio sam se na kraju 2013. pa je red da se i sada oglasim. I ove godine sam zadatak da odem na neko mesto gde još nisam bio ispunio već 2.januara odlaskom na brda iznad Dunava, u okolini Rama. Prva četiri meseca hodao sam udarnički. Bio sam na nekim tradicionalnim akcijama (Rajac, Rtanj, Ježevac-Vukan) a bio sam i na nekim novim mestima (Gledićke planine, Vita Bukva i Ostreč). 

Onda je usledio pad. Prvo zbog poplava a onda zbog pojačanih privatnih obaveza. Na kraju sam potpuno prestao da planinarim sve do nedeljnog odlaska na Rudnik.

Godinu je spasao odlazak na Moračke planine, sa naglaskom na Mali i Veliki Žurim. Mesec dana kasnije bili smo na jugu Srbije, od Besne kobile do Dukata, gde sam vezao dva dana sa po preko 30km. Interesantno ali malo za celu godinu.