Kao klinac često sam putovao Ibarskom magistralom dole, južno od Kraljeva. Glavni orijentiri bili su mi reka Ibar, tvrđava Maglič i motel Dolina jorgovana. Nisam se interesovao da li brda koja strmo padaju ka Ibru imaju ime ali sam ih zapamtio. Ime planine koja gradi tu istočnu stranu ibarske klisure saznaću mnogo godina kasnije, kada počnem da planinarim. Na pomalo surov način. Sa nedovoljno kondicije i nedovoljno opreme, Stolovi su bili prevelik zalogaj u tom trenutku. Ali savladao sam ga i u silasku bio nagrađen neverovatno lepim vremenom, za razliku od kišnog jutra. Moguće da je taj uspeh bio preloman da nastavim da planinarim. Uprkos tome što sam tu noć jedva izašao iz kade ali to je druga priča...
Stolovi su planina južno od Kraljeva. Vide se iz celog grada, preko reke. Počinju odmah od puta koji manastir Žiču, preko Mataruške Banje, spaja sa Ibarskom magistralom. Reka Ibar čini i severnu i zapadnu granicu planine. Sa severne strane teče malo dalje od planine ali sa zapadne protiče uz samu planinu gde probija već pomenutu ibarsku klisuru i deli Stolove od planina Troglav i Čermerno. Jedna od najatraktivnijih lokacija na ovom delu klisure svakako je mesto gde se Maglešnica uliva u Ibar i gde se nalazi srednjevekovna tvrđava Maglič, o čemu sam već pisao ovde. Istočnu granicu Stolova drži reka Ribnica sa svojim pritokama, dok južnu čuva Brezanska reka. Obe se ulivaju u Ibar, Ribnica kod Kraljeva a Brezanska reka južno od Magliča. Južno od Stolova su Studena i Žaračka planina, nešto istočnije Ravna planina, Goč i Željin a još dalje Kopaonik. Negde se Stolovi spominju kao početak (ili kraj) Kopaoničkog masiva. Dva najviša vrha su Usovica (1375) i Čiker (1300). Nalaze se blizu jedan drugog, na zapadnoj strani planine.
Ovo mi je šesti put da sam bio na Stolovima i popeo se na Usovicu. Više puta sam odlazio samo na vrh Rajca, ako se to uopšte računa. Za to je najviše kriv Vlada koji tradicionalno svakog februara vodi na ovu prelepu planinu. Treći put učestvujem (2012, 2013, 2015). Stolovi su izmišljeni za zimu i sneg. Uglavnom se ide putem ili grebenom, nema suviše jakih uspona i dubokog snega koji je problem savladati a opet popenjete oko hiljadu metara. U nižim predelima ima i četinarske i listopadne šume a u višim je uglavnom golet sa retkim drvećem, što omogućava odlične i dugačke poglede na sve četiri strane. Kada se na to doda šetnja od preko 20km, kakvih je u ovo doba godine veoma malo, jasno je što je akcija uvek veoma dobro primljena i posećena.
Ove godine krenuli smo iz sela Brezna, od doma planinarskog društva Gvozdac iz Kraljeva. Dom "Zorica Gizdavić" je preuređena bivša škola. Brezna se nalazi na putu za Goč. U Kraljevu prelazimo Ibar, prvi put preko novog mosta napravljenog od donacije Milomira Glavčića, Srbina iz Kanade. Zaista nesvakidašnji gest. Idemo putem koji vodi ka Vrnjačkoj Banji i brzo skrećemo desno. Sumorna slika predgrađa dramatično se menja kada se put spoji sa rekom Ribnicom. Od tog trenutka uživamo u vožnji i ambijentu.
Prolazimo kroz selo Kamenica. Tu ćemo završiti akciju. Sa istočne strane na Stolove kreće se ili iz Kamenice ili iz Brezne. Možete da menjate start i cilj, što Vlada uglavnom i radi svake godine. Idemo dalje, od Kamenice do Brezne imamo nekih 5-6km vožnje. Tamo nas čekaju prijatelji iz Kraljeva i vruć čaj (pravi, ne šumadijski...). Sređujemo opremu i krećemo.
Staza prvo vodi u potok tek da izgubimo malo na visini. Od polaznih mesta za uspon na Stolove, Brezna je najviša pa valja malo dodati uspona. Iz potoka forsiramo jednu strmu kosinu. Jačih uspona neće biti do samog glavnog grebena. Izlazimo na put koji vodi za selo Šošanica. Prolazimo pored manjeg domaćinstva i to je jedino mesto gde ima vode. Iako nekoliko reka i potoka izvire na planini, trekovi od Brezne i Kamenice ne nailaze na izvore pijaće vode. Nijednu drugu kuću do kraja ture nećemo videti, Stolovi su prilično pusta planina.
Uskoro se odvajamo od puta i preko blagog uspona dolazimo na drugog puta koji iz Kamenice vodi na vrh. To je mesto gde se susreću trekovi od Brezne i od Kamenice. Nalazi se skoro na idealnoj sredini, od njega ima po 5km do vrha planine i do oba sela. U neposrednoj blizini je sto sa klupama, natkriveni su tako da predstavljaju idealno mesto za odmor.
Mi ne odmaramo, prikupljamo se i idemo dalje. Pauza će za većinu učesnika uslediti malo dalje kada naiđemo na krdo konja. Oni su posebna i verovatno najveća atrakcija planine. Uglavnom su pitomi i dopuštaju da im se priđe blizu. Verovatno potiču od domaćih konja koji su pušteni kada su postali nepotrebni. Pre tri godine, kada je pao onaj veliki sneg, kraljevački planinari su im nosili seno da prežive.
Dalje je uživanje. Uz manje ili više napora, zavisi u kakvoj ste kondiciji. Put ide do samog vrha a naš trek ide ili putem ili grebenom, u svakom slučaju pogled imate i desno ka dolini u kojoj leži Kraljevo i levo prema okolnim vrhovima. Drveća ima tek da ulepša široke padine. Stolove čini nekoliko terasa pa se staza do vrha sastoji naizmenično od uspona i ravnih delova.
Stižemo na Usovicu. Vrh nije reprezentativan, silom prilika je naružen velikim predajnikom koji prate dva manja objekta. Zato je pogled odozgo odličan, posebno na grad Kraljevo. Na žalost ne i danas jer se iznad grada nadvio oblak smoga. Planinari ubrzano pristižu, iako je grupa velika nema mnogo slabih karika. Odmaramo, klopamo a kada osetimo da se hladimo krećemo nazad.
Od uspona na Stolove lepši je samo silazak sa Stolova. Na vrhu ste povratili snagu koje vam više i ne treba mnogo jer je staza uglavnom u blagom padu. Sa povremenim strminama kada zbog velikog kamenja treba biti oprezan. Isti predeli vas očekuju kao i pri usponu a popodnevno sunce pruža još lepše boje i lepšu sliku. Ponovo prolazimo pored konja, pauza na onim klupama na sredini staze i onda lagano do Kamenice.
U Kamenici smo oko 17h. Presvlačimo se i žurimo u kafanu na čaj, kafu ili nešto drugo. Koristimo gužvu dok cela grupa ne pristigne. Zatim ulazimo u autobus i sledi kratka vožnja do restorana gde je zakazana večera. Dočekuje nas miris pasulja koji se kuvao u velikom kazanu ispred restorana. Pasulj smo očekivali ali ne i muziku. Ispostavilo se da je posle nas neka svadba zakazana. Kako god mi završavamo večeru, ulazimo u autobus i zauzimamo što udobnije pozicije za spavanje, do Beograda ima puno da se vozi...
Na kraju 21.1 km i oko 900m uspona.
Fotografije
Fotografije 2012
Išli smo u martu pošto je u februaru pao onaj veliki sneg. Vreme je bilo vrlo slično ovogodišnjem, sneg i sunce, malo više snega. Krenuli iz Kamenice i vratili se u Kamenicu. Ima par odličnih fotografija sa konjima, zato konje nisam puno fotografisao ove godine.
Fotografije 2013
Potpuno drugačije vreme, magla od koje se u pojedinim trenucima nije videlo dalje od 10m. Snega bilo u višim delovima planine. Krenuli iz Kamenice, sišli u Breznu, u domu bio spremljen pasulj. Malo fotografija atraktivnih na svoj način.
Eno ih Stolovi! (stara fotografija)
Stolovi su planina južno od Kraljeva. Vide se iz celog grada, preko reke. Počinju odmah od puta koji manastir Žiču, preko Mataruške Banje, spaja sa Ibarskom magistralom. Reka Ibar čini i severnu i zapadnu granicu planine. Sa severne strane teče malo dalje od planine ali sa zapadne protiče uz samu planinu gde probija već pomenutu ibarsku klisuru i deli Stolove od planina Troglav i Čermerno. Jedna od najatraktivnijih lokacija na ovom delu klisure svakako je mesto gde se Maglešnica uliva u Ibar i gde se nalazi srednjevekovna tvrđava Maglič, o čemu sam već pisao ovde. Istočnu granicu Stolova drži reka Ribnica sa svojim pritokama, dok južnu čuva Brezanska reka. Obe se ulivaju u Ibar, Ribnica kod Kraljeva a Brezanska reka južno od Magliča. Južno od Stolova su Studena i Žaračka planina, nešto istočnije Ravna planina, Goč i Željin a još dalje Kopaonik. Negde se Stolovi spominju kao početak (ili kraj) Kopaoničkog masiva. Dva najviša vrha su Usovica (1375) i Čiker (1300). Nalaze se blizu jedan drugog, na zapadnoj strani planine.
Ovo mi je šesti put da sam bio na Stolovima i popeo se na Usovicu. Više puta sam odlazio samo na vrh Rajca, ako se to uopšte računa. Za to je najviše kriv Vlada koji tradicionalno svakog februara vodi na ovu prelepu planinu. Treći put učestvujem (2012, 2013, 2015). Stolovi su izmišljeni za zimu i sneg. Uglavnom se ide putem ili grebenom, nema suviše jakih uspona i dubokog snega koji je problem savladati a opet popenjete oko hiljadu metara. U nižim predelima ima i četinarske i listopadne šume a u višim je uglavnom golet sa retkim drvećem, što omogućava odlične i dugačke poglede na sve četiri strane. Kada se na to doda šetnja od preko 20km, kakvih je u ovo doba godine veoma malo, jasno je što je akcija uvek veoma dobro primljena i posećena.
Ove godine krenuli smo iz sela Brezna, od doma planinarskog društva Gvozdac iz Kraljeva. Dom "Zorica Gizdavić" je preuređena bivša škola. Brezna se nalazi na putu za Goč. U Kraljevu prelazimo Ibar, prvi put preko novog mosta napravljenog od donacije Milomira Glavčića, Srbina iz Kanade. Zaista nesvakidašnji gest. Idemo putem koji vodi ka Vrnjačkoj Banji i brzo skrećemo desno. Sumorna slika predgrađa dramatično se menja kada se put spoji sa rekom Ribnicom. Od tog trenutka uživamo u vožnji i ambijentu.
Prolazimo kroz selo Kamenica. Tu ćemo završiti akciju. Sa istočne strane na Stolove kreće se ili iz Kamenice ili iz Brezne. Možete da menjate start i cilj, što Vlada uglavnom i radi svake godine. Idemo dalje, od Kamenice do Brezne imamo nekih 5-6km vožnje. Tamo nas čekaju prijatelji iz Kraljeva i vruć čaj (pravi, ne šumadijski...). Sređujemo opremu i krećemo.
Staza prvo vodi u potok tek da izgubimo malo na visini. Od polaznih mesta za uspon na Stolove, Brezna je najviša pa valja malo dodati uspona. Iz potoka forsiramo jednu strmu kosinu. Jačih uspona neće biti do samog glavnog grebena. Izlazimo na put koji vodi za selo Šošanica. Prolazimo pored manjeg domaćinstva i to je jedino mesto gde ima vode. Iako nekoliko reka i potoka izvire na planini, trekovi od Brezne i Kamenice ne nailaze na izvore pijaće vode. Nijednu drugu kuću do kraja ture nećemo videti, Stolovi su prilično pusta planina.
Uskoro se odvajamo od puta i preko blagog uspona dolazimo na drugog puta koji iz Kamenice vodi na vrh. To je mesto gde se susreću trekovi od Brezne i od Kamenice. Nalazi se skoro na idealnoj sredini, od njega ima po 5km do vrha planine i do oba sela. U neposrednoj blizini je sto sa klupama, natkriveni su tako da predstavljaju idealno mesto za odmor.
Dalje je uživanje. Uz manje ili više napora, zavisi u kakvoj ste kondiciji. Put ide do samog vrha a naš trek ide ili putem ili grebenom, u svakom slučaju pogled imate i desno ka dolini u kojoj leži Kraljevo i levo prema okolnim vrhovima. Drveća ima tek da ulepša široke padine. Stolove čini nekoliko terasa pa se staza do vrha sastoji naizmenično od uspona i ravnih delova.
Usovica, najviši vrh Stolova
Stižemo na Usovicu. Vrh nije reprezentativan, silom prilika je naružen velikim predajnikom koji prate dva manja objekta. Zato je pogled odozgo odličan, posebno na grad Kraljevo. Na žalost ne i danas jer se iznad grada nadvio oblak smoga. Planinari ubrzano pristižu, iako je grupa velika nema mnogo slabih karika. Odmaramo, klopamo a kada osetimo da se hladimo krećemo nazad.
U Kamenici smo oko 17h. Presvlačimo se i žurimo u kafanu na čaj, kafu ili nešto drugo. Koristimo gužvu dok cela grupa ne pristigne. Zatim ulazimo u autobus i sledi kratka vožnja do restorana gde je zakazana večera. Dočekuje nas miris pasulja koji se kuvao u velikom kazanu ispred restorana. Pasulj smo očekivali ali ne i muziku. Ispostavilo se da je posle nas neka svadba zakazana. Kako god mi završavamo večeru, ulazimo u autobus i zauzimamo što udobnije pozicije za spavanje, do Beograda ima puno da se vozi...
Na kraju 21.1 km i oko 900m uspona.
Fotografije
Fotografije 2012
Išli smo u martu pošto je u februaru pao onaj veliki sneg. Vreme je bilo vrlo slično ovogodišnjem, sneg i sunce, malo više snega. Krenuli iz Kamenice i vratili se u Kamenicu. Ima par odličnih fotografija sa konjima, zato konje nisam puno fotografisao ove godine.
Fotografije 2013
Potpuno drugačije vreme, magla od koje se u pojedinim trenucima nije videlo dalje od 10m. Snega bilo u višim delovima planine. Krenuli iz Kamenice, sišli u Breznu, u domu bio spremljen pasulj. Malo fotografija atraktivnih na svoj način.
gvozdačka reka nije pritoka ribnice.
ОдговориИзбришиgvozdačka reka se uliva u ibar kod polumira.
Hvala na komentaru! Kasnim malo sa izmenom. Tačno, Gvozdačka reka prelazi u Brezansku reku i uliva se u Ibar.
ОдговориИзбришиLep tekst!
ОдговориИзбришиPokojni otac mi je poreklom iz tog kraja (Kraljevo, VB, Trstenik), mnogo puta mi je pričao kako je kao momak nebrojeno mnogo puta išao grebenima Stolova.
Moje prvo iskustvo sa planinom je bilo 12. jula 2019 godine i to baš ovim putem. Od Goča sam se sa devojkom dovezao do Brezne (videli srnu sa naše desne strane iznad ograđenog dela puta). Baš kako piše u tekstu, prvo smo se spustili, a onda je usledio možda i najveći uspon preko pokošene livade. Slično nam je teško bilo samo na usponu pre spajanja sa putem iz Kamenice i na usponu pred sam vrh, ali ne mogu da se setim tačno gde je bilo najteže. Inače na toj pokošenoj livadi pod nagibom smo negde na pola stali da odmorimo i bukvalno mi je pored same patike na 2 cm veoma mirno prošao poskok ili šarka, nisam siguran, jer nisam glavu video, samo veoma jasnu šaru. Bukvalno tanji od malog prsta ruke, nije mi jasno gde se izgubio, iako sam pažljivo štapom razgrtao okolo. Malo se devojka uplašila pa se do samog kraja cimala na svaki šum, ali sličnog iskustva nije bilo, videli smo samo par zelembaća kapitalaca.
Iz ove perspektive mogu reći da smo prilično nepripremljeni došli, prvo što smo išli solo potpuno, a drugo nismo očekivali da će nam biti toliko teško, sportski smo tipovi. Opet kažem, nije bilo teško zbog uspona, nego smo prepešačili po mojoj proceni oko 22 km ukupno. Imali smo oko 6l vode i više od pola smo potrošili do vrha, što me je brinulo. Čak smo imali sreću da u povratku ne bude jako sunce, čak je bilo i dosta oblačno, a i sreli smo drugara paraglajderistu na onom poletištu (Gugija), pa su nam u povratku i skratili kolima neka 2 km tamo do skretanja za Breznu, a oni su se spustili do Kamenice. Takođe poprilično smo pocrveneli, a bilo je i malih upala. Sve u svemu, iako nismo neiskusni, previše smo nekako ležerno i opušteno prišli celoj akciji.
Nismo znali šta da očekujemo, čak smo se malo i razočarali što do vrha nismo videli ni jednog konja. Onda smo na vrhu videli jedan par i ozarili se. Tada još nije bio postavljen krst, samo postolje. Kobilu sam hranio iz ruke šećerom, pastuv je bio preagresivan za to. Odjednom se pojavilo još par grla iz pravca Kraljeva sa severne strane, odakle su se stvorili, pojma nemam, do tada je delovalo da je cela planina prazna. Mogu da ostavim fotke ukoliko želite.
Da li zbog konja, očevih priča kako je išao grebenom, tek, ima nešto magično u toj planini i generalno to prvo penjanje neću nikada zaboraviti, kao i celokupno iskustvo!