... nego da se autobus zaglavi!
Da u životu ne bude sve onako kako smo planirali, odavno sam naučio. Ipak ovo je prvi put da na akciji pešačenje zamenim lopatom. Krenimo redom...
Treću godinu za redom 2-januar idem sa Vladom na pešačenje u lepim i niskim predelima, kako i priliči drugom danu praznika - da izađemo napolje i da se ne umorimo previše. Prošle godine išli smo pored Dunava, od Ramske tvrđave do sela Zatonje a godinu dana ranije na Zagajička brda, o čemu sam ovde pisao. Titelski breg se prirodno nastavio na započeti niz.
Krenuli smo kasnije nego obično, prešli preko novog, kineskog mosta, izašli na Zrenjaninski put, napustili ga da bi prošli kroz Perlez, prešli Tisu i ušli u Titel. Kafa u hotelu Tisa a onda nastavljamo put istočno, poreg Brega kojim ćemo se peške vratiti, sve do sela Vilovo gde skrećemo desno, penjemo se na Breg i upućujemo ka Mošorinu.
Odmah je bilo jasno da će biti problema. Iako ima već više dana kako je sneg prestao da pada, put je neočišćen i pravi probleme vozačima našeg mini konvoja sastavljenog od velikog autobusa i kombija. Brzo menjamo pravac, odustajemo od Mošorina, skrećemo ponovo desno i vraćamo se ka Titelu novim putem koji ide po sredini Brega. To da je put nov i odličan saznajemo od onih koji su prošli njime šest dana ranije, mi ga vidimo samo kao belu traku između njiva.
Iz prvog reda pratim vožnju i držim palčeve. Autobus se u početku uspešno probija, držeći se tragova koje je neko ostavio pre nas. Onda se zaglavi. Izlazimo da guramo, ali samo nekolicina - da ne olakšamo suviše autobus. Prva prepreka je brzo savladana. Idemo dalje ali put sve gore izgleda. Samo je pitanje vremena kada ćemo se ponovo zaglaviti. Nalećemo na smet i zabijamo se u njega. Odmah je jasno da ovoga puta guranje neće pomoći.
Nismo daleko od predviđenog treka tako da većina kreće na pešačenje koje će uspešno završiti u Titelu, kako je i bilo planirano. Nas četvorica ostajemo sa Vladom i vozačem da pokušamo da pokrenemo autobus. Imamo samo jednu lopatu ali pošto inače ne radimo kao rudari... Dobro, još jedna ne bi bila višak.
Skidamo smet ispred autobusa i pokušavamo da oslobodimo točkove. Onda vozač pokuša da ga pokrene ali točkovi šlajfuju i shvatamo da se prilično nasankao. Vlada sve vreme pokušava da pozove pomoć iz Titela, obećavaju nam ali u dane praznika sve to sporo ide. Tešimo vozača da se ne nervira, on nam kaže da njemu jedino smeta odsustvo pozitivne energije. A toga bar ima među planinarima. Okrećemo drugi list, nudimo ga rakijom, on naravno odbija, mi ga ponovo nudimo: Uzmi, dok ovo krene ima tri puta da se otrezniš!
Za to vreme kombi stoji iza nas i čeka razvoj situacije. Onda pada odluka da se okrene i vrati istim putem. Ali prazan je što mu otežava kretanje i posle nekih 1.5km i on se zaglavi. Vlada i ja krećemo ka njemu sa onom jednom lopatom. Čistimo ga i guramo naizmenično, uspevamo da savladamo kritičnih 50m. Uspevam da ubedim Vladu da krene sa kombijem i da ponese tu lopatu za svaki slučaj. Bar neko da stigne do Titela. Ja se vraćam do autobusa i tih 2 x 1.5km (aproksimativno) jedino je što sam prešao tog dana.
Usput me prolazi ono vozilo što ima ono napred što skuplja. Gde ode? pitam kad sam stigao do busa. Da se natovari rizlom da bi mogao da nas vuče. Na sreću ostavio je jednu lopatu, imamo čime da čistimo sneg. Nestaje sa vidika i ponovo smo sami u beloj pustari. Ni helikoptera na vidiku... Uskoro sa titelske strane stiže Vlada sa upravnikom (vlasnikom ?) hotela. Nose lopatu i ašov i obećavaju pomoć koja svakako treba da stigne. Mi nastavljamo da čistimo sneg ispod autobusa. Sporo ide, autobus i dalje ne može da se makne. Ispod zadnje osovine je ogroman sneg, verovatno je tu naseo a to mesto je najnepristupačnije. Veče se približava i uskoro će sneg da smrzne.
Najzad, negde ispred 16h, stiže konjica u vidu ogromnog John Deere traktora! Sama njegova pojava uliva strahopoštovanje. Obilazi nas, povlači autobus i bez problema svlači sa smeta. Onda ide ispred nas a mi polako po njegovom tragu. Uživamo u toplim i udobnim sedištima i mislimo na čorbu koja nas čeka u hotelu. Iskreno, kada sam ostao da pomognem mislio sam da ćemo završiti posao i nešto bržim tempom stići grupu. Nisam video Tisu i ušće Begeja ali opet, ne mogu da kažem da nisam video Titelski breg. I doživeo.
Za nekog drugog je cela ova priča bila mnogo dramatičnija i značajnija. Trebalo je da se ne očisti put, da se autobus zaglavi na pravom mestu, da Goksi po običaju prošeta malo dalje u potrazi za dobrim fotografijama, da ga spazi i prihvati, sve to je moralo da se namesti pa da jedno malo štene umesto sigurne smrti u snegu veče dočeka ušuškano u toplom džemperu Srkija, vozača kombija. Eto, neko se i ovajdio...
Na kraju prešao oko 3km, sa 0m uspona. Saperlot!
Fotografije
Da u životu ne bude sve onako kako smo planirali, odavno sam naučio. Ipak ovo je prvi put da na akciji pešačenje zamenim lopatom. Krenimo redom...
Treću godinu za redom 2-januar idem sa Vladom na pešačenje u lepim i niskim predelima, kako i priliči drugom danu praznika - da izađemo napolje i da se ne umorimo previše. Prošle godine išli smo pored Dunava, od Ramske tvrđave do sela Zatonje a godinu dana ranije na Zagajička brda, o čemu sam ovde pisao. Titelski breg se prirodno nastavio na započeti niz.
Krenuli smo kasnije nego obično, prešli preko novog, kineskog mosta, izašli na Zrenjaninski put, napustili ga da bi prošli kroz Perlez, prešli Tisu i ušli u Titel. Kafa u hotelu Tisa a onda nastavljamo put istočno, poreg Brega kojim ćemo se peške vratiti, sve do sela Vilovo gde skrećemo desno, penjemo se na Breg i upućujemo ka Mošorinu.
Odmah je bilo jasno da će biti problema. Iako ima već više dana kako je sneg prestao da pada, put je neočišćen i pravi probleme vozačima našeg mini konvoja sastavljenog od velikog autobusa i kombija. Brzo menjamo pravac, odustajemo od Mošorina, skrećemo ponovo desno i vraćamo se ka Titelu novim putem koji ide po sredini Brega. To da je put nov i odličan saznajemo od onih koji su prošli njime šest dana ranije, mi ga vidimo samo kao belu traku između njiva.
Nismo daleko od predviđenog treka tako da većina kreće na pešačenje koje će uspešno završiti u Titelu, kako je i bilo planirano. Nas četvorica ostajemo sa Vladom i vozačem da pokušamo da pokrenemo autobus. Imamo samo jednu lopatu ali pošto inače ne radimo kao rudari... Dobro, još jedna ne bi bila višak.
Skidamo smet ispred autobusa i pokušavamo da oslobodimo točkove. Onda vozač pokuša da ga pokrene ali točkovi šlajfuju i shvatamo da se prilično nasankao. Vlada sve vreme pokušava da pozove pomoć iz Titela, obećavaju nam ali u dane praznika sve to sporo ide. Tešimo vozača da se ne nervira, on nam kaže da njemu jedino smeta odsustvo pozitivne energije. A toga bar ima među planinarima. Okrećemo drugi list, nudimo ga rakijom, on naravno odbija, mi ga ponovo nudimo: Uzmi, dok ovo krene ima tri puta da se otrezniš!
Za to vreme kombi stoji iza nas i čeka razvoj situacije. Onda pada odluka da se okrene i vrati istim putem. Ali prazan je što mu otežava kretanje i posle nekih 1.5km i on se zaglavi. Vlada i ja krećemo ka njemu sa onom jednom lopatom. Čistimo ga i guramo naizmenično, uspevamo da savladamo kritičnih 50m. Uspevam da ubedim Vladu da krene sa kombijem i da ponese tu lopatu za svaki slučaj. Bar neko da stigne do Titela. Ja se vraćam do autobusa i tih 2 x 1.5km (aproksimativno) jedino je što sam prešao tog dana.
Usput me prolazi ono vozilo što ima ono napred što skuplja. Gde ode? pitam kad sam stigao do busa. Da se natovari rizlom da bi mogao da nas vuče. Na sreću ostavio je jednu lopatu, imamo čime da čistimo sneg. Nestaje sa vidika i ponovo smo sami u beloj pustari. Ni helikoptera na vidiku... Uskoro sa titelske strane stiže Vlada sa upravnikom (vlasnikom ?) hotela. Nose lopatu i ašov i obećavaju pomoć koja svakako treba da stigne. Mi nastavljamo da čistimo sneg ispod autobusa. Sporo ide, autobus i dalje ne može da se makne. Ispod zadnje osovine je ogroman sneg, verovatno je tu naseo a to mesto je najnepristupačnije. Veče se približava i uskoro će sneg da smrzne.
Za nekog drugog je cela ova priča bila mnogo dramatičnija i značajnija. Trebalo je da se ne očisti put, da se autobus zaglavi na pravom mestu, da Goksi po običaju prošeta malo dalje u potrazi za dobrim fotografijama, da ga spazi i prihvati, sve to je moralo da se namesti pa da jedno malo štene umesto sigurne smrti u snegu veče dočeka ušuškano u toplom džemperu Srkija, vozača kombija. Eto, neko se i ovajdio...
Na kraju prešao oko 3km, sa 0m uspona. Saperlot!
Fotografije
Нема коментара:
Постави коментар