Rudnik za kraj 2014.

Tromesečni post prekinuo sam poslednjeg vikenda 2014. godine. Iako je sneg već padao ove zime u višim planinskim predelima, ovo je bio prvi vikend da se proširio i na ostatak Srbije. Beograd je prvi put osvanuo beo a i temperatura se značajno spustila. Na sreću nema vetra.

Oblačim najtopliju varijantu odeće za pešačenje, pakujem tri para rukavica (nek se nađu...) i žurim do pekare na burek - koristim prednost kasnijeg ulaska, na Ibarskoj magistrali. Vlada je skupio petnaestak planinara. Idemo dobro poznatim putem do kafane Rudnička kapija gde svraćamo na kafu i čaj. Onda se vraćamo do Zagrađa odakle bi trebalo da krenemo ka Ostrvici. Vozač nam skraćuje pešačenje, vozi nas sve do nekog betonskog igrališta koje koristi da se okrene a mi da izađemo, zategnemo opremu i pođemo ka prvom cilju.

Ostrvica, vrh Rudnika

A prvi cilj je Ostrvica, eksponirani vrh Rudnika, u akademskim krugovima poznat i kao Ostrovica. Iako je visok samo 758m svojim kupastim oblikom izdvaja se iz okoline i lako je prepoznatljiv sa bilo koje strane. Stenoviti i strmi vrh činio mi se pretencioznim ciljem u zimskim uslovima, bez posebne opreme. Svejedno sam krenuo pa dokle stignem. A stigao sam do mesta gde se šuma završava i počinju stene. Kombinacija oštrih stena i zaleđenog snega nije me posebno oduševila te sam rešio da ne idem dalje. Zira je odlučila da mi se pridruži pa smo neko vreme sedeli na steni i uživali u pogledu. A pogled je fenomenalan sa bilo kog mesta na Ostrvici.

Pogled sa Ostrvice na sever

Hladno vreme brzo nas tera dalje. Spuštamo se stazom koja je verovatno nedavno uređena na put Zagrađe - Varnice i njime vrlo brzo dolazimo na asfaltni put Varnice - Rudnik. Varnice su malo selo ispod Ostrvice. Centar sela (foto) vidi se sa cele severne strane kojom se inače penje na Ostrvicu. 

Idemo putem ka varošici Rudnik. Asfalt pod nogama i uglavnom ograničeni vidici, ovaj put bi najbolje bilo izbeći. Stiže nas kombi koji je otišao da pokupi ostale planinare. Odvozi nas do rudničkog naselja Kolonija odakle krećemo na drugi deo akcije.

Vreme se prilično pogoršava. Na izlasku iz kombija dočekuje nas izuzetno jak vetar. Dole oko Ostrvice nije ga uopšte bilo. Sada hoće da nas odnese. Nekako se grupišemo i krećemo na vrh Rudnika. Prolazimo pored (napuštenog ?) doma PTT-a, iznad Šumske kuće, pored Vijulja, iznad Gradova. Snega sada ima po celoj stazi, vetar duva iako smo zašli u šumu a temperatura je sve niža. Prava zima. Razgovori i fotografisanje su nestali. Mrznu mi ruke i trebalo bi da promenim rukavice.

Stižemo na Prevoje, prevoj između dva najviše vrha Rudnika, Velikog i Srednjeg Šturca. Dan je kratak i ne možemo da stignemo na oba vrha. Biramo ovaj drugi iako je niži, zbog mnogo lepšeg pogleda na južnu stranu planine. Duga pauza ostavila je traga, osećam umor i noge mi postaju teške. Izlazimo na vrh na kome je jak vetar potpuno očistio sneg sa pojedinih mesta. Par fotografija i bežimo nazad.

Pogled sa Srednjeg Šturca

Skupljamo se u zavetrini tek kada ponovo izađemo na put od Prevoja. Vetar se malo smirio, nema više uspona. Uživam u hladnom zimskom popodnevu dok se spuštamo ka varošici. Tu nas čeka kombi. Ponovo svraćamo u Rudničku kapiju, ovoga puta na vruće lepinje i još topliju čorbu. Dok ulazimo u kafanu i sneg i noć počinju da padaju. Žurimo da nas ne zarobe.

Na kraju oko 19km pešačenja, u ovom trenutku više nego dovoljno.

Fotografije

Rezime 2014. godine

Najradije bih izbegao ovaj deo ali hvalio sam se na kraju 2013. pa je red da se i sada oglasim. I ove godine sam zadatak da odem na neko mesto gde još nisam bio ispunio već 2.januara odlaskom na brda iznad Dunava, u okolini Rama. Prva četiri meseca hodao sam udarnički. Bio sam na nekim tradicionalnim akcijama (Rajac, Rtanj, Ježevac-Vukan) a bio sam i na nekim novim mestima (Gledićke planine, Vita Bukva i Ostreč). 

Onda je usledio pad. Prvo zbog poplava a onda zbog pojačanih privatnih obaveza. Na kraju sam potpuno prestao da planinarim sve do nedeljnog odlaska na Rudnik.

Godinu je spasao odlazak na Moračke planine, sa naglaskom na Mali i Veliki Žurim. Mesec dana kasnije bili smo na jugu Srbije, od Besne kobile do Dukata, gde sam vezao dva dana sa po preko 30km. Interesantno ali malo za celu godinu.