Prvi put na Gledićkim planinama

Kada je Vlada objavio akciju Gledićke planine, mnogi od nas slično su reagovali: idem, tamo nikad nisam bio. Hendikep Gledićkih planina u odnosu na nas iz Beograda je to što su suviše daleko za jednodnevne akcije a nedovoljno atraktivne za višednevne. Kraljevčani i Kragujevčani naravno češće odlaze. Jer Gledićke planine se nalaze u blizini ova dva grada, južno od Kragujevca i istočno od Kraljeva. Zahvataju veliku površinu (druge u Srbiji, iza Rudnika) ali nemaju neku naročitu visinu. Najviši vrh je Samar (922) i nalazi se na južnom delu planine. Ime su dobile ili po drvetu gledič ili po odličnom pogledu koji se pruža sa njih. Većinu ovih podataka pokupio sam iz knjige Planinom, Tomice Delibašića.

Iako je 9.februar zima je prilično oslabila, temperatura je prolećna i nema snega. Krećemo rano jer od Beograda ima dosta da se vozi. Autoputem do Kragujevca, dalje ka Kraljevu, ispred Knića skrećemo levo, prolazimo redom kroz Gružu, Balosave, Vitkovac i u Vitanovcu skrećemo levo. Da smo samo malo nastavili stigli bi do Zapadne Morave. Tu put skreće desno i ide ka Kraljevu. Ovaj pravac puta KG-KV je neznatno duži od onog preko Knića i Mrčajevaca. Dakle levo u Vitanovcu i onda do Čukojevca gde opet idemo levo i stižemo do sela Ravanica. Tu nam je polazna i krajnja tačka. Za razliku od prethodno navedenih sela, Ravanica je već dobro zašla u Gledićke planine, smestivši se u udolinu koju je Ravanička reka prokopala. U izumiranju kao i većina sela, ovde se dodatno oseća udaljenost od grada i glavnih puteva.

Naši domaćini na ovoj akciji su planinari Železničara iz Kraljeva. Kazan sa pasuljom se pristavlja, rakija za dobrodošlicu i polazimo zajedno sa domaćinima koji drže početak i kraj kolone. U početku idemo kroz selo, pored reke, a onda skrećemo ka jugu da bi ušli na široku, šumsku stazu i ponovo hvatamo istočni pravac. Neko vreme idemo kroz šumu a onda je postepeno napuštamo i vidici počinju da se otvaraju na sve strane. 

Dolazimo do jednog mesta, na žalost ne znam kako se zove, koje kao da predstavlja kapiju i ulaz na najvišu visoravan Gledićkih planina. Odatle do vrha Samar nema većih uspona i padova a pogled se pruža na sve četiri strane sveta. Najlepši je na južnu stranu gde redom prepoznajemo Željin, Goč, Studenu, Stolove. Dalje se nastavljaju Jelica, Ovčar i Kablar, Vujan, Ješevac i kod Rudnika počinjemo polako da se gubimo u raspoznavanju. Vreme nije idealno, posebno ne za fotografiju, oblačno je mada vidljivost nije toliko loša. Ono što je apsurdno i pomalo nepošteno: najlepše na Gledićkim planinama je pogled na susedne planine.

Na vrhu smo oko 12:30. Samar nema oblik pravog planinskog vrha, samo je najviša tačka te visoravni. Ima sto sa klupama i nadstrešnicom, na sreću kiše još uvek nema ali dobro dođe da spustimo rančeve i nešto pojedemo. Tu se razdvajamo. Jedna grupa se vraća u selo Ravanicu a druga produžava do manastira Kalenić. Do Kalenića nema malo da se ide a valja stići pre mraka do sela. 

Ispod Samara izviru tri reke. Ljubostinska teče ka jugu, Ravanička ka zapadu a Kalenićka reka ka istoku. Upravo nju pratimo i idemo blatnjavim putem iznad reke. Spuštamo se svo vreme i sve više zavlačimo između brda. Snega je sve više, ovde se zadržao dok ga na vrhu planine skoro uopšte nema. Preskačemo par puta reku ali i potoke koji se u nju ulivaju.  

Do manastira nam je trebalo puna dva sata. Kiša je u međuvremenu počela ozbiljno da pada tako da Kaleniću nismo mogli da posvetimo pažnje koliko smo želeli i koliko zaslužuje. Jedna monahinja nam je ispričala priču o manastiru i njegovoj crkvi, videli smo koliko je lep i posebno koliko je lepa njegova okolina ali glavni utisak koji sam poneo bio je da moram ponovo da dođem, po lepšem vremenu.

Idemo dalje, već je kasno a do Ravanice ima puno da se hoda. Penjemo se do prevoja gde smo sa Samara sišli na put Kalenić - Ravanica a onda se spuštamo do Ravaničke reke. Prateći nju stići ćemo na cilj. Kiša je u međuvremenu prestala. Staza kojom se vraćamo skoro je paralelna onoj kojom smo došli, samo je malo severnija i ide dolinom reke dok je ona jutrošnja išla grebenom planine. Usput viđamo nekoliko ćumurana. Giga, naš domaćin iz Kraljeva, objašnjava nam koliko je teško raditi na njima. U selo stižemo po potpunom mraku. Imamo vremena da pojedemo pasulj koji smo naručili i popijemo po neko pivo.

Na kraju 28km i oko 1100m uspona. Imao sam peh sa fotoaparatom, plus je vreme bilo loše tako da fotografije nisu nešto kvalitetne ali svakako su interesantne kao ilustracija priče. Loše fotografije - razlog više da se vratim na Gledićke planine.

Fotografije

Rajački marš ili Sve što nas ne ubija to nas ojača

Ovaj post se nadovezuje na prethodni, pisaću kako je bilo prethodne tri godine. Biće malo subjektivniji nego obično. Pošto sam u prehodnom pisao o Rajcu tj. Suvoboru i o tome kuda prolazimo, ovde mogu da se zadržim na ličnom doživljaju. Uglavnom će biti reči o prvoj akciji, druge dve pa i ovogodišnja u senci su te prve. Verovatno da je taj prvi odlazak i razlog što sam ovoliko uporan i idem svake godine, bilo da se ispoljava kroz zadovoljstvo što sam neke stvari prevazišao ili mazohističku strast da se ista situacija ponovi. U svakom slučaju Rajac od tada smatram planinom, do tada je bio livada. Hoću zapravo da pišem o tome kako sam crk'o i smrz'o se na Rajcu. 

Te 2011. godine nedelja 23.januar bila je prilično hladna. Prethodnih dana pao je visok sneg i zima je bila u punom zamahu. Nije bilo govora da se autobus penje na Rajac pa su Vlada i Miroslav, koji su zajedno vodili ovu akciju, odlučili da krenemo iz sela Ba. Kada smo stigli tamo, sačekalo nas je sivo nebo i ona zlokobna, zimska tišina. Sve je smrzlo i sve je stajalo. Sredili smo opremu i krenuli lagano uzbrdo.

Tri su razloga što sam prošao kako sam prošao. Prvi je više nego objektivan, sneg i veoma hladno vreme. Drugi je što sam krenuo sa lošom opremom. Treći što je moja kondicija u tom trenutku bila prilično loša. Inače sam bio slabiji nego danas a ono što je najgore iza sebe sam imao punu tromesečnu pauzu. Logika: bio sam na Hajli, valjda mogu da pređem tih 20-tak km na Rajcu, nije se baš pokazala uspešna.

Uspon od Ba do Dobre vode bio je najlepši deo dana. Nema sunca ali nebo se malo razvedrilo i nije više onako sivo. Sve oko nas je belo, grane su obavijene snegom i injem što pruža prelepu sliku. Cena toga je naravno niska temperatura. Fotografišemo se i atmosfera je prilično pozitivna. Ove godine prošli smo istom stazom ali ni blizu nije bilo lepo kao tada. Stižemo do doma Dobra voda. Već sam umoran ali i svestan da je najduži i najveći uspon savladan. Ovde se već odvajaju oni koji smatraju da ne mogu dalje. Kreću pravo na Rajac. Među njima neki koji mogu mnogo više ali su se smrzli. Razmišljam da ću do Suvobora sigurno izdržati a onda ću videti šta mi je činiti. Vrh Suvobor je druga tačka za povratak i skraćenje ture.

Ubrzo krećemo, sneg je dubok a izašli smo na čistinu pa nas i vetar tuče. Počinjem da brojim korake, očit znak umora. Gledam u druge i shvatam da je problem u meni, nemam dovoljno snage. Na vrhu odmor i okrepljenje ali i odluka da li ići dalje. Iskreno nisam se mnogo dvoumio. Ne volim kada ne ispunim ono što sam zacrtao, računao sam dovući ću se tih 12km kako znam. I dovukao sam se...

Spust sa Suvobora do puta po dubokom snegu nije bio problem. Asfaltni put je bio potpuno pod snegom, nigde vozila, idealno za šetnju. Problem je bio što je podne već dobro prošlo i što je hladnoća počela sve više da steže. Iskoprcao sam se nekako na Danilov vrh. Posle dužeg vremena setio sam se fotoaparata i ta fotografija gde sam otečen od zime i umora služi mi kao dokaz da sve ovo nisam vremenom preuveličao.

Sa Danilovog vrha sledi dug i ne suviše strm spust, skroz do reke, i tu je sve ok, povratio sam se, fotografišem. Stižemo do Velike Dičine, potpuno sam fasciniran zimskim ambijentom zaseoka Draškići, osećam umor ali ne razmišljam o njemu. Ali idila kratko traje, definitivno pakujem fotoaparat i sledi poslednji i najgori deo puta. Dug i uporan uspon na Draškića brdo pojeo mi je ono malo snage što sam imao. Nisam poznavao teren i uzalud sam iza svake krivine očekivao kraj uspona. Potpuno iscrpljen stigao sam do vrha brda. Nema vremena za odmor, do Rajca ima još puno da se ide a mrak već počinje da pada. Izuzetno je hladno, voda u flaši je počela da ledi ali još uvek mogu da je pijem. Pojeo sam jednu bananu, kora joj je potamnela od zime ali mi je malo povratila snagu. Onda sam nastavio da hodam i pomalo da se teturam. 

Prava muka je nastala kada je mrak potpuno pao. Više nisam mogao prepoznam put, sneg je bio visok i na svaka dva normalna koraka treći sam upadao do pola butine u sneg. Pa se onda izvlačio. Drugi problem koji je mrak doneo bila je orijentacija. Kolona se prilično razvukla i počeo sam da gubim iz vida one ispred sebe a teren tada nisam poznavao. Ipak imao sam gps, nisam imao trek ali video sam glavni put i video sam da smo blizu...

Moja drugarica Vesna i dan danas se smeje kada se seti kako sam izgledao kada sam se pojavio na vratima doma. Tu smo konačno, toplo nam je, ima čorbe, piva... i tu je kraj priče. Naravno da nije! Autobus je u Slavkovici, treba se spustiti do njega. Umora više nije bilo ali do kostiju smo se smrzli kada smo izašli napolje. Kasnije smo se malo zagrejali od hodanja. Drugi problem - put. Da ga bar nisu čistili, sišli bi po snegu. Ovako je bio potpuno očišćen ali i zaleđen. Nekoliko puta sam se izvukao da ne padnem a onda sam napravio spektakularni salto mortale. Na sreću nije imao ko da me snimi...

Foto 2011



Sledeće, 2012. godine bilo je dosta snega ali ni približno onako hladno. Autobus nas je dovezao skroz do Rajca ali kada smo trebali da izađemo počela je neka mešavina snega i kiše uz vrlo jak vetar. Kasnije se vreme prolepšalo, nebo se potpuno razvedrilo i videli smo zimu u onom najlepšem obliku, sa snegom i suncem. Naravno i fotografije su odlično ispale, posebno sa livade ispod Danilovog vrha i zalazak sunca. Na žalost i ove godine nas je mrak uhvatio a sneg je bio dubok, nismo baš jeftino prošli u povratku. I opet je valjalo silaziti peške u Slavkovicu, autobus je morao da siđe pre večernjeg mraza.

Foto 2012



Zato je 2013. bila lagana u svakom pogledu. Rajac je bio beo, kao i svake godine, ali sneg je bio plitak i ni malo nije smetao pri hodu. Vreme je bio prelepo od starta do kraja (videti fotografije). Prvi put smo turu završili pre mraka i prvi put da nismo silazili peške do Slavkovice. Taman smo pomislili da je Rajac postao lagana tura a onda smo ove godine ponovo išli putevima iz 2011., od sela Ba. Sledeće bi trebalo da bude lepo vreme, i tako u krug. Idemo dalje... dok možemo...

Foto 2013

Rajac - tradicionalni zimski treking

Vrlo je teško razdvojiti Rajac i Suvobor, šta predstavlja jedan a šta drugi, da li su u pitanju dve ili jedna planina, gde jedan prestaje a drugi počinje. Geografija kaže da je u pitanju jedna planina, njeno ime je Suvobor, a da je Rajac samo deo ili oblast Suvobora jer samostalno ne poseduje elemente planine. I meni to zvuči vrlo razumno. Kada krenete od vrha Rajca ka najvišem vrhu Suvobora ne možete da nađete mesto koje liči na granicu dve planine. Međutim nauka je jedno a život je drugo. Rajac je najnaseljeniji deo ove prilično nenastanjene i putevima siromašna planine, jedini mini turistički kompleks je na Rajcu, jedina turistička manifestacija je na prostoru Rajca (kosidba) i na kraju Rajac je najpristupačniji deo planine, preko njega prelazi put koji ga povezuje na severu sa Ljigom a na jugu sa Takovom i dalje Gornjim Milanovcem. Većina planinarskih akcija počinje od doma Čika Duško Jovanović a skoro sve završavaju u njemu. Dom je u vlasništvu planinarskog kluba Pobeda iz Beograda i nalazi se naravno na Rajcu. Dodatnu zabunu unosi i najviši vrh koji se zove isto kao planina - Suvobor (864m). Zbog svega toga uglavnom ćete čuti od ljudi da idu na Rajac ili da su bili na Rajcu, Suvobor retko ko pominje. Uključujući i autora ovog bloga.

Suvobor pripada Valjevskim planinama i predstavlja njen najistočniji i najniži deo. Na zapadu se graniči sa Maljenom a istočno od njega nalazi se Rudnik. Severno od Suvobora nalazi se ravnica koja se pruža skroz do Beograda pa i dalje, sve dokle pogled dopire. I upravo takav istureni položaj omogućava fenomenalne vidike, uprkos relativno maloj nadmorskoj visini planine, najviši vrh je na 864m. Iako ima i oštrijih elemenata reljefa, Suvobor a posebno Rajac pre svega karakterišu blage i široke poljane i livade koje stižu do samih vrhova pa za rajačke planinarske akcije obično u najavi napišu da SVI mogu da krenu. Rajac obuhvata severoistočni deo planine dok se najviši vrh nalazi se na suprotnom, jugozapadnom delu. Sa njega pogled puca na susednu Ravnu goru čija uloga u skorijoj istoriji koštala i Suvobor slabe naseljenosti i loše putne mreže. Na radost planinara...

Rajac, pogled na sever ka Ljigu

Položaj i njegove prirodne lepote često me dovode na Rajac. Od planinarskih akcija, putovanja za Gornji Milanovac koje ponekad preusmerim preko Rajca do septembarskih vikend druženja koje moja firma redovno organizuje. Ipak ova januarska akcija koju Vlada Radivojević sada već tradicionalno organizuje, rezervisala je sebi posebno mesto u mom kalendaru. Ima još par akcija koje se trudim da ne propustim ali ovo je jedina gde za izostanak moram da nabavim opravdanje. Ovogodišnja akcija mi je četvrta po redu i svake godine je bilo snega. Sada, dok ovo pišem, sve više je izvesno ga da ove zime više neće ni biti pa sam sve više ubeđen da je te subote 25.januara sneg pao samo zbog odlaska na Rajac.

Put od Slavkovice do Rajca je dobar i dovoljno širok ali prilično strm i neobezbeđen, što po snegu može da bude nezgodno, posebno za večernji silazak. Zato vodič odlučuje da krenemo iz sela Ba, isto kao one 2011. godine kada je sve počelo s tim što su tada i sneg i mraz bili veći. Selo Ba nalazi se na severnim padinama Rajca. Kada iza Ljiga napustite Ibarsku magistralu i pređete rečicu Dragobilj a odmah zatim i Ljig (one se spajaju neposredno iza ta dva mosta), brzo dolazite na raskrsnicu gde levi put vodi za Slavkovicu i dalje na Rajac a desni ide ka selu Ba. Selom dominira površinski kop Rujevac preduzeća Granit Peščar. Dokle su oni stigli mehanizacijom, dotle bi i autobus trebalo da ide, posebno zimi, u šta se na žalost uverio naš vozač.

Krećemo i na početku nas čeka uspon, sa ove strane Rajac više liči na planinu. Jedno vreme pratimo asfaltni put koji se od Ba penje i uključuje na put Mionica - Ravna gora. Onda se odvajamo i idemo pravo ka planinarskom domu Dobra voda. Ovaj deo puta nije posebno atraktivan, staza ide uglavnom kroz šumu. Vreme takođe nije idealno, potpuno zatvoreno, sivo nebo, magla i sneg koji lagano pada. Ipak svako mesto i svako vreme imaju svojih draži. Pronalazimo vrlo interesantne prizore, one uz koje obično ide komentar bolje je danas ostati kod kuće. Kada ih čovek jednom zavoli prestaje da mnogo obraća pažnju na vremensku prognozu.

Posle sat i po penjanja stižemo do Dobre vode. Mali planinarski dom otvara se samo po potrebi. Sto i klupe ispred kuće su pod snegom. Kratka pauza da se nešto pojede i žurimo dalje. Svi smo mokri a posle malo stajanja postaje prilično hladno. Najveći uspon je iza nas, sada sledi dobro poznati put do vrha Suvobora (864m). Na vrhu pravimo zajedničku fotografiju i potom sledi ono što ovu akciju čini atraktivnom. Ne vraćamo se nazad istim putem, nastavljamo dalje i preko Danilovog vrha okolnim putem stižemo na Rajac. Srećemo Suvobor u svoj svojoj divljoj, zimskoj lepoti. A opet kažemo da smo bili na Rajcu... nepravda.

Idemo dalje, sa vrha se spuštamo na put koji od Ravne gore preko Brajića, Brezne, Beršića i Takova vodi ka Gornjem Milanovcu. Sneg ga je lagano prekrio, skroz je beo i to ulepšava celu priču. Napuštamo ga ubrzo i upućujemo se prostranom livadom ka Danilovom vrhu (842m). Stenovit i pokriven šumom, jedini vrh Suvobora do koga vodi strma staza. Pravimo malu pauzu a onda se spuštamo do sela Polom i kod prvih kuća ponovo bežimo nizbrdo, širokom i lepom šumskom stazom, da bi stigli do rečice Velika Dičina. Izvire ispod Malog Suvobora i teče ka Gornjim Banjanima gde se spaja sa Malom Dičinom koja dolazi sa Rajca. Zajedno čine Dičinu, najpoznatiju reku gornjomilanovačke opštine. Snežni ambijent joj daje posban šmek. Prelazimo je kod malog zaseoka Draškići, nekoliko starih i oronulih kuća pružaju jedinstven ambijent. Za ove četiri godine upoznali smo ga i u sunčanom i u olovnom izdanju, svako ima svoju priču. Jedno od najlepših mesta, dok prolazim ovuda ne vraćam fotoaparat u futrolu...

Neko vreme idemo pored reke a onda se odvajamo i počinje malo duži uspon, dosta smo se spustili i sada treba povratiti visinu. Izlazimo na Draškića brdo i onda već poznatim stazama stižemo na Rajac. Već je popodne, hladnoća se pojačava a i magla se sve jače spušta. U dom stižemo pre mraka. Tu je uvek prijatna atmosfera i dobro poznati i ljubazni domaćini. Pošto smo bili brzi imamo dovoljno vremena za klopu i pivo. Ali tu nije kraj, imamo i bonus 5km pešačenja. Autobus je u Slavkovici i valja stići do njega. Palimo lampe i slede veseli spust. U Slavkovici svraćamo u kafanu na još po jedno i pravac Beograd. U stanu sam već oko 21.

Na kraju 25km i nešto preko 1000m uspona. Nije malo u zimskim uslovima a nije ni lako napraviti stazu na Suvoboru sa 1000m uspona. Napravio sam neuobičajeno malo fotografija, već sam bio na istom mestu po mnogo lepšem vremenu. Ali kada sam razvio film odlučio sam da napravim poseban album na FB, što ne radim baš često, i u njega stavio skoro polovinu fotografija, što nikad do sada nisam uradio. Osmesi i dobro raspoloženje pružali su potpuni kontrast sivom vremenu i upravo ta pozitivna atmosfera je ono što karakteriše akciju, zbog čega idem svake godine. 

Fotografije

Smolarski vodopad, istočna Makedonija

Četvrti i poslednji post o letovanju 2011. godine. Neće biti reči o Grčkoj već o Makedoniji. Imamo običaj da povratak sa mora rastegnemo na dva dana, da svratimo i vidimo još nešto kada smo već toliki put prevalili. Makedonija se nameće kao izbor pre svega položajem i onim šta ima da ponudi a ni finansijska strana nije zanemarljiva, cene kod južnih suseda posle grčkih deluju vrlo smirujuće (osim smeštaja, tu je ponuda mala pa se i cene dobro drže). Već prvo letovanje kolima iskoristili smo da svratimo u Bitolj a 2012. posetili smo Skoplje i kanjon Matke. Sada ide priča o spavanju na Dojranu, poseti jednom vodopadu i još nečemu. I ovaj tekst prenosim sa foruma Putovanja.info (link):

Bili smo na letovanju u Grčkoj, Sarti, klasika. U povratku smo planirali da spavamo u Skoplju, da stignemo popodne, prošetamo po gradu, prenoćimo, ujutru opet prošetamo, odemo do kanjona Matke i tamo provedemo najtopliji deo dana a onda kasno popodne krenemo za Srbiju. Kao što to često biva, plan je jedno a život drugo. Plan smo promenili pošto smo odlučili da petak kada smo napustili apartman odemo na krstarenje brodom od Ormos Panagiasa do Atosa, preko Uranopolisa i nazad. Trajalo do 17h. Umorni od celodnevnog boravka na suncu nekako smo se dovukli do Kosmosa gde je, zamislite, počela rasprodaja! Iz mola su nas izbacili oko 21h i tada već nije bila prilika da se vozi do Skoplja. Plan je zapravo još ranije promenjen. Od Kosmosa (Solun) se uključujemo na ring road, isključujemo se prema Kavali a zatim vrlo brzo odvajamo na sever (bez gps-a bilo bi komplikovano, bar noću) i pored Kilkisa idemo do Dojrana. Put od Kosmosa do Dojrana dugačak je nepunih 100km ali je vrlo čudan, posebno kada noću putujete. Mislim na logiku glavnih i sporednih puteva. Ako nemate gps pratite prvo putokaze za Kilkis a kada ga prođete onda za Dojran.

Granicu prelazimo prilično brzo, u free shopu kupujemo bake rolls i seven days za večeru što se pokazalo nepotrebno pošto u Dojranu (mislim na Stari Dojran kroz koji se prvo prolazi kada se ide iz Grčke i koji je veće i ozbiljnije mesto od Novog Dojrana, udaljenog 6-7km) rade i prodavnice i restorani a i vratili su nam onaj jedan sat pa stižemo ne u 23:30 nego u 22:30. Unapred smo rezervisali spavanje u apartmanima Dan-Dar u Novom Dojranu. Ljubazni domaćini i sasvim solidan smeštaj. Ima i internet. Ujutru ustajem pre ostalih i pravim šetnju Novim Dojranom, samo da se uverim da naš smeštaj odudara od svega ostalog što ima da se vidi u ovom mestu. Imaju i apartmani Istatov (Blagoje Istatov, bivši golman Partizana), namenjeni pre svega priprema sportista a ono što zaista odudara od ovog sumornog mesta su dva više nego dobra teniska terena. Ispod škole, prema jezeru, u sred pustoši. Ograđeni naravno. Jutarnju kafu pijemo u restoranu apartmana dok se mlađe dete brčka u bazenu pored nas. Odlučujemo da tu i doručkujemo. Potpuno odmorni krećemo nazad do Starog Dojrana da vidimo kako tamo izgleda. Tamo je već turističko mesto, ima i plaža pored jezera ali kada se vraćate sa Sitonije sve to bledo izgleda.

Plaža u Starom Dojranu

Dalje nastavljamo ka Strumici. Nepunih 10km od Dojrana odvaja se put na levo kojim možete da se vratite na glavnu makedonsku džadu Gevgelija – Kumanovo. Po nagovoru prijatelja iz Skoplja, koje smo upoznali u Sartiju, idemo da vidimo Smolarski vodopad. Put od Dojrana u početku je ravan i prolazi kroz polja uglavnom pokrivena vinogradima. Preovlađuje zelena boja koju će kasnije zameniti žuta. Onda sledi uspon, jedini veći na celom putu. Penjemo se uz obronke Belasice. Pogled nazad ka dolini i jezeru je fenomenalan. Kada završite uspon put je malo lošiji, ima malo krivina ali samo do Strumice i završili ste i sa usponima i sa krivinama do Beograda. Prolazimo obodom grada i skrećemo na istok, ka Bugarskoj. Predeo kroz koji prolazimo izuzetno je lep. Plodna dolina zasejana naizmenično lubenicama, žitom i čime već, ograničena je sa južne strane Belasicom i sa severne strane nešto nižim Ograždenom. Na putu nema gužve tako da uživamo u vožnji. 

Neposredno iza Novog Sela (i malo ispred bugarske granice) skrećemo desno i asfaltnim putem stižemo u selo Smolari, gde se nalazi glavni cilj današnjeg dana. Smolari leže na padinama Belasice. Selo ko selo ali na sred sela stari javor, star 300 godina, oko njega mali trg sa prodavnicom, da me pitate što nisam fotografisao – ne znam... Do vodopada postoje putokazi tako da ne morate da testirate svoje znanje makedonskog i znanje srpskog sada već samo starijeg dela stanovništva. Kolima idete do kraja asfalta a onda nastavite obeleženom i markiranom stazom kroz prijatnu šumsku hladovinu. Do vodopada ima nešto više od 700m, nije naporno... ako baš niste u japankama... Ima i česma na sredini puta. Vodopad na reci Lomnici je priča za sebe, to morate pogledati na fotografijama. Visok je 39,5m, voda je savršeno čista, malo hladnija kao u svakom planinskom potoku. Napravljena je drvena galerija odakle ga možete posmatrati i fotografisati a ako želite ima i konopac koji vam pomaže da se spustite do vode. Ako ste pametniji od mene ponećete kupaći i peškir. Vraćamo se do kola, osvežavamo se na Lomnici i nastavljamo dalje.

Već je dva sata, gladni smo ali ručak je predviđen u Štipu a do Štipa ima još 95 km. Ponovo prolazimo pored Strumice a onda nastavljamo severozapadno, prolazimo pored Radoviša i dalje ka Štipu. Tu sam planirao pre svega da vidim zgradu Narodnog muzeja, ima je na fotografijama, i naravno da jedemo. Nismo mnogo duboko ulazili u grad, parkirali smo preko puta crkve Svetog Spasa (*), pored nje je Narodni muzej pa univerzitet Goce Delčev. Ovaj deo grada izgleda prilično lepo. Jedino što mi nije jasno, a što ćete videti na slikama, je prazno rečno korito, uredno ozidano. Nije problem što je prazno nego što je u njemu trava toliko visoka kao da voda nije godinama tekla. Nedaleko odatle pronašli smo mali i fini restoran i pojeli lagani ručak po cenama koje posle grčkih izgledaju smešno. I to je to, već je bilo 17h a imali smo još 500 km do Gornjeg Milanovca.

Narodni muzej u Štipu

Izlazimo iz Štipa i krećemo ka Velesu. Tu bi trebalo da se uključimo na autoput. Onda nailazimo na raskrsnicu gde se pravo ide ka Kumanovu a levo ka Velesu, izlazi na autoput a onda okreće severno ka Kumanovu. Vadimo kartu, procenjujemo dužinu oba pravca, cenimo da ne može biti nekih iznenađenja ala Peć–Kula–Rožaje, i ispravno biramo sporedni put. Bez problema stižemo do Kumanova i prolazimo kroz grad da bi natankovali rezervoar i time svesno smanjili priliv u već istrošeni budžet republike Srbije. Na autoput uključujemo se tek iza Kumanova. Celu Makedoniju prošli smo alternativnim pravcem Dojran – Strumica – Radoviš – Štip – Sveti Nikole – Kumanovo. Put je ravan svo vreme, sem onog uspona ispred Strumice. Kvalitet puta je sasvim solidan izuzev jednog dela ispred Štipa gde je još uvek kaldrma. Gužve nigde nije bilo tako da sam svo vreme vozio 90-100. Predeli kroz koje smo prolazili su prelepi, uglavnom idete kroz doline oivičene manjim ili većim planinama sa obe strane. Na delu oko Štipa ceo predeo dobija nestvarno lepu zlatnu boju, nešto od popodnevnog sunca a mnogo više od sasušene trave. Da skratim, zaista sam uživao u vožnji. Naravno, ovaj pravac je samo alternativa glavnom putu, ako hoćete da promenite ili nešto da vidite. Dobra alternativa.Onda smo stigli na granicu i tu je negde čarolija počela da isparava. Kratka pauza kod motela Predejane i još jedna na pumpi oko Jagodine. U Milanovac stižemo ispred 23h. Pivo se potpuno ohladilo, ceo dan nas je čekalo... Grčku ne mislimo da menjamo a verovatno ćemo nastaviti da obilazimo Makedoniju u povratku. Vrlo blizu Smolarskog ima još jedan vodopad – Koleški. A i nisam se istuširao ispod Smolarskog. Možda produžimo taj povratak na tri dana.


Fotografije

(*)  Prenoseći ovaj tekst utvrdio sam da sam svojevremeno napravio grešku. Nije u pitanju crkva Svetog Spasa već Svetog Nikole. Postoji i crkva Svetog Spasa u Štipu ali ova na fotografijama je definitivno Svetog Nikole.

Krstarenje duž Atosa

Treći post o letovanju na Sitoniji. Ovoga puta o krstarenju od Ormos Panagiasa do vrha Atosa, zatim do Uranopolija i nazad do Ormos Panagiasa. Dešava se poslednji dan letovanja, pošto smo napustili Sarti. Posle smo produžili do Soluna i taj dan završili u Dojranu. Ideja bila pun pogodak.

Prethodni izlet koji pominjem u tekstu desio se daleke 2004. Saška (supruga, prim.prev.) i ja proveli 7 septembarskih dana u Pefkohoriju. Jedan dan bili za izletu koji je imao sledeći plan: autobus od Pefkohorija do Uranopolija sa svraćanjem u Pirgadikiju, krstarenje duž Atosa, kraće slobodno vreme u Uranopoliju, odlazak u Kakovo, metoh Hilandara, Stagira - Aristotelov park, odlazak do vrlo simpatičnog gradića Arnea koji se nalazi negde u sredini Halkidikija, daleko od mora, povratak u Pefkohori. Ostao nam u vrlo lepoj uspomeni, ne znam da li ga još uvek organizuju ali vredeo je sve pare. Tada smo išli bez dece i bez fotoaparata pa smo odlučili da ponovo prođemo brodom pored manastira.

Naravno, i ovo preneto sa foruma Putovanja.info (link), sa malim izmenama:

Nije naš brod ali je vrlo sličan našem.

Išli smo na izlet ali iz Ormos Panagiasa (u daljem tekstu OP). Pošto smo letovali u Sartiju, napravili smo kombinaciju da poslednji dan krenemo, ostavimo kola u OP, odemo na izlet i po završetku krstarenja produžimo dalje za Solun.
Išli smo sa agencijom Ormos Travel, iz OP. Cena je 25e po osobi s tim što je dete od 14 godina išlo po pola cene a od 9 godina free. Isti izlet u Sartiju košta 28e ali u pola cene idu deca 6-12 godina, starija plaćaju punu cenu. Tako da ako imate veliku decu kao mi, pravac OP. E, tamo izgleda ima dosta tih agencija, vidim da je celo mesto u tom fazonu. Mi nismo gledali druge cene, samo kod Ormos Travela, moguće da ima i nešto povoljnije...

O samom izletu. Ide se brodom koji je lep, ima tri nivoa paluba, ima klimatizovanu prostoriju (za manju decu može da bude značajno), ima dva bara gde cene pića nisu mnogo nepristojne. Plovi se od OP pravo ka vrhu Atosa, u početku je Sitonija interesantnija, kasnije se prebacite na Svetu Goru. Od vrha Atosa plovi se ka Uranopolisu, tu se iskrcavamo i imamo dva sata i onda još sat i po vožnje do OP. Zvanično izlet traje 9:30 - 16:30 ali stiže se u 17h. U povratku svirka uživo, domaćini igraju i hvataju sve one koji preblizu priđu da i oni igraju. Da, pojavili su se i delfini, naravno u trenutku kada sam ja otišao u wc  .

Pogled na vrh Atosa.

Pošto sam išao isti izlet iz Uranopolisa, pre nekih 7 godina, neko svoje lično poređenje: iz OP je interesantnije jer se ide kružnom stazom, drugo ovo iz OP je kao celodnevni izlet, sa sve iskrcavanjem u Uranopoliju, što svemu daje drugačiju dimenziju. Problem je što mislim da brod ne prilazi dovoljno blizu Svetoj gori i manastirima. Ako se dobro sećam (a voleo bih da još neko potvrdi) kada smo išli iz Uranopolija plovili smo tik uz obalu. Sada smo bili pristojno daleko, šef je poneo dvogled ali nije to to. Mislim da je fazon u tome što uz samu obalu plove brodovi od Uranopolisa ka vrhu Atosa a kada se vraćaju plove dalje od obale. Drugim rečima, ako idete iz OP ne prilazite toliko blizu kao kada idete iz Uranopolija. Nije mala razlika u doživljaju što se može videti po broju i kvalitetu fotografija - većina je iz Uranopolija.

Eto, pa ko šta voli. Naravno, zavisi i gde letujete...

Još nešto moram da dodam što nisam napisao na forumu. Par reči o Uranopoliju (ili Uranopolisu, nisam siguran). Proveli smo u njemu oko dva sata i nije nam trebao ni minut više. Mesto je interesantno kao pogranično, od njega se ide brodom na Svetu Goru, tu se vade vize i završavaju druge formalnosti. Osim kule Andronikosa koja se nalazi u samoj luci i koja jeste atraktivna i izgledom i lokacijom, ništa drugo nemate da vidite. Tipičan grčki gradić, ni posebno lep ni ružan. Više o gradu i kuli imate ovde.

Fotografije

Plaže Sitonije

Idemo dalje, ponovo nešto što sam 2011. godine pisao na forumu Putovanja.info o letovanju na Sitoniji. Pre tog teksta dodao bih nekoliko reči. Prethodne godine bili smo na Tasosu i to je bilo do sada možda i najlepše zajedničko letovanje. Sitonija je nekako ostala u senci tog Tasosa. Potpuno neopravdano jer mnogo lepo smo se proveli. 

Sitonija je pravo mesto za odmor. Nema ništa spektakularno što bi morali da vidite a opet priroda je prelepa i ima puno usamljenih plaža, divljih ali i uređenih, van naseljenih mesta, gde možete opušteno i udobno provesti ceo dan. Naseljenih mesta ima malo, tačnije dva veća i nekoliko minijaturnih. Neos Marmaras je skoro pravi grad i sa ekskluzivnim letovalištem Porto Karasom ne liči mnogo na druga mesta na Halkidikiju. O Sartiju sam rekao šta sam imao u prethodnom postu. Odgovorno tvrdim da je svako selo svetog trojstva Kasandre (Polihrno, Hanioti, Pefkohori) lepše od Sartija. Ostala mesta su prilično mala i morate pažljivo da odaberete gde ćete se smestiti.

Ulica u Neos Marmarasu

Takav, kakav je, Sarti nam je bio baza odakle smo nekoliko puta napadali okolne plaže i dva puta otišli na zapadnu stranu poluostrva. Na forumu Putovanja.info postoji spisak plaža Sitonije, ima ih preko 50 tako da nije loše obavestiti se pre polaska koje vam odgovaraju. Naravno, nismo jurili da ih sve obiđemo, posetili smo nekoliko i mislim da smo napravili dobar izbor. Pogledajte obavezno fotografije. Pored svake je uneta lokacija tako da možete da vidite gde se koja plaža nalazi.

prvi post, iz Grčke

Znači danas bili na plaži Karidi, u popodnevnim satima. U pitanju je peščana uvala, vrlo plitka. More je mirno, nekih 30m od obale ne prelazi preko kolena. Pesak sitan, onaj najsitniji. Očekivano, plaža je prepuna male ali sasvim male dece (sa roditeljima, naravno) i baba i deda (bez roditelja...). More danas nanelo trave, ne znam dal je tako stalno. 

E, dobro, zalazak sunca je prelep što ovde u Sartiju nemam prilike da vidim. Biće fotki.

I ako već idete pa još i kolima, vodite računa parking je takođe pod peskom, možete lako da se zaglavite. 

Zalazak sunca na Karidiju

drugi post, po povratku

Kalamici ima vrlo lepu plažu, mislim na središnu plažu ispred... mesta Kalamici. Levo od te plaže (kada se gleda ka moru) je valjda nudistička a desno je plaža kampa. Na te dve nismo bili. Na ovoj središnoj bili smo jedno popodne. Pesak je je nešto krupniji nego u Sartiju, pretpostavljam da nije za pravljenje figura ali za kupanje je ok. Voda je prilično čista a dubina dolazi prilično brzo. Poseban šmek plaži daje maleno ostrvo u desnom delu. Do ostrva može i peške, ako ste malo viši. Na plaži ima više barova sa ležaljkama, onaj preko puta ostrva je sasvim ok. Na plaži je bilo prilično sveta, prijatelji koji tu letuju godinama kažu da ranije nije bilo tako, da se gužva povećala ove godine. Hteli da dođemo još jednom ali nismo stigli.

Plaža u Toroniju je uska ali dugačka. Mislim na onu glavnu plažu. Pored nje, ima još dve izdvojene uvale, na strani prema Neos Marmarasu. Dubina kreće vrlo brzo, već posle 5-6m. Pesak krupniji. Plaža nas nije posebno oduševila, naravno poredeći je sa nekim drugim plažama na Sitoniji. Zato su ležaljke beach bara Barakuda vrlo udobne. Malo dalje od centra plaže ima puno praznog prostora, ko voli da se osami nema problema. Nije zgodna za malu decu, zbog dubine.

Toroni, pusta plaža udaljena od mesta

Lagomandra je plaža na kojoj možete ceo dan da provedete. Dugačka, široka, čista voda, krupniji pesak. Dubina nastupa relativno brzo mada ne toliko kao u Toroniju. Ima bar na plaži sa dosta ležaljki ali ima i prirodni hlad duž cele plaže. Kolima možete sići sa puta do same plaže, ima hlad za kola. Iza plaže je apartmanski kompleks u kome se nalazi i prodavnica. Ko je sa te strane Sitonije, ne bi trebalo da je propusti.

Portokali ili Orange Beach pominje se u svim brošurama, ne bez razloga. Vidite fotografije, da ja ne prepričavam. Kolima se skreće sa puta i vrlo brzo se stiže do dela predviđenog za parking, iznad same plaže. Ako poranite pronaći ćete celodnevni hlad. Na plaži nema puno peska, veliki deo je u stenama. Onaj najveći peščani deo je skoro potpuno zauzet ležaljkama i opet ako poranite zauzećete mesto. More ima prelepu boju, plićak je dosta dugačak, postoji stena sa koje možete da skačete ali vodite računa na koju stranu to radite - ima puno podvodnih stena. Idealno za ronioce, prvi put mi bilo krivo što nemam masku. Skroz desno od ležaljki u stenama ima pojedinaca ili parova koji su se osamili. Kažu da ima nudista, ja ih nisam video. Prelepo.

Portokali ili Orange Beach

Ipak naš izbor br.1 kao najkompletnija je Armenistis. Dovoljno široka, dugačka, dovoljno ali ne i suviše dugačak plićak. Prelepa boja mora. Iza plaže nalazi se kamp Armenistis, sa barom, restoranom, prodavnicom... Kola parkirate ispred kampa i na ulazu ostavite bilo koji dokument, ulaz se ne plaća. Puno mladog sveta na plaži. Prijatna muzika. Bez ijedne zamerke.

Goa je vrlo lepa plaža, usečena u steni, sa barom koji je izgleda poznatiji nego sama plaža (moja slobodna procena, na osnovu nekih plakata po Sartiju). Na žalost ostatak porodice nije delio moje oduševljenje pa smo samo svratili jedno popodne.

Sarti ima vrlo dugačku mainstram plažu. Pesak je sitan. U Starom Sartiju dubina brzo nastupa (tako kažu) u Novom Sartiju treba ići malo duže dok ne dođe preko glave. Za moj ukus predugo ali opet nisam morao da brinem za malo dete. U tom Novom Sartiju gužve nije bilo, svaki dan smo bili u prvom ili drugom (poslednjem) redu. Ležaljki nema, ima ih u starom delu. Prilično široka plaža, na dva nivoa, prvi nivo je ravan idealan za sportove na pesku, onda ima stepenik i druge deo koji ima onaj normalni pad ka moru. Voda nije bila preterano čista, bilo je i talasa ali iz nekog razloga ljudi u Sartiju znaju da bacaju svašta u vodu što ne rade na drugim plažama. Problem sa ovom plažom je što ima mnogo lepših oko nje ali za plažu u mestu te veličine, ako nemate kola, sasvim je solidna.
Nedaleko od Novog Sartija je mali kompleks apartmana i hotela, nazvan po jednom od njih Sarti Beach. Tamo je još veći plićak, mislim da nisam ni stigao do dela gde voda ide preko glave, neprihvatljivo...

Fotografije:

Zalazak sunca na plaži Karidi

Sitonija, ostalo

Sarti 2011

Na početku sam obećao da ću preneti i neke tekstove koje sam ranije pisao. Započinjem seriju od četiri teksta koja sam svojevremeno napisao na sajtu www.putovanja.info o letovanju na Sitoniji 2011. Namerno kažem na Sitoniji a ne u Sartiju, pošto smo ga tako i doživeli. Išli smo kolima i skitali po okolnim plažama. Imajte u vidu da je pisano pre dve i po godine. Za početak tekst o Sartiju, sledeći će biti o plažama Sitonije (link):

Sve plaže Sartija, pogled sa severa

Letovali smo u Sartiju 4 – 15 jula. Skitali smo po plažama Sitonije ali smo i dobar deo dana proveli u samom Sartiju (demokratija, poštovanje prava manjine, najmlađe).

Ovde malo o Sartiju. Iskreno, Sarti mi se nije posebno dopao. Ako hoćete na Sitoniju, Sarti je logičan izbor ako imate veliku decu. To i dalje mislim. Ali samim mestom nisam oduševljen. Prva dva dana osećao sam da mi nešto nedostaje. Onda sam shvatio šta – u Sartiju skoro da nemate dvorišta. Pre dve godine bio sam u Polihronu i evo šta sam imao ispod terase – link. U Sartiju je zemljište isparcelisano, podeljeno i onda je naravno svako gradio šta je mogao, maksimalno koristio prostor. Nema dvorišta, nema onih zelenih travnjaka koji se svakodnevno zalivaju, broj palmi je zanemarljiv. Drugo, u celom mestu nema trg ili neki sličan prostor, nešto prema čemu bi ste se orijentisali. Zapravo postoji trg ali je prilično popunjen restoranima, trafikama i sl tako da uopšte nemate utisak trga. Ima i neki prazan prostor koji definiše granicu Starog i Novog Sartija ali to ... ne izgleda baš najlepše. Nema ni neko šetalište pored mora. Nešto su pravili ali to nije zaživelo još uvek. Glavna ulica, ona u kojoj je najviše sveta, ide između prvog i drugog reda kuća od plaže. Prepuna je prodavnica, ima nešto ugostiteljskih objekata svih vrsta i par agencija. Nisam uživao šetajući tuda. Ulica pored mora nije zaživela, tuda malo ko prolazi. Obično kažu za Sarti da nije samo turističko, da je i ribarsko mesto. Ako mislite da ćete videti neke stare i lepe zgrade, od toga nema ništa. Sve stare zgrade su ružne straćare, od nekog primorskog šmeka malo toga ima. Mi smo bili u Novom Sartiju, na južnom kraju mesta. Hteo sam da idemo u Stari Sarti ali pošto ni tamo nisam video ništa što bi se uklapalo u pridev stari, ovako je bolje ispalo – bila je manja gužva i plaža je bolja u Novom S.

Plaža u Novom Sartiju

Stigao sam do plaže. Plaža u Novom Sartiju je sasvim ok. Tipičan mainstream, pesak i more, bez ikakvih devijacija tipa uvala, zaliva, ostrva, dokova i sl. Više nego dovoljno široka. Ima dva nivoa, prvi na koji nailazite je potpuno ravan, pesak je dobro utaban, idealno za sportove tipa odbojke, tenisa i sl. Onda ima pad i plaža se spušta ka moru. Nema gužve (bar u prvom delu jula), uglavnom smo bili do mora ili malo nazad da se ne bi gurali. Ono što je karakteristično za Sarti je vetar koji uvek duva. Nekada jače, nekada slabije ali nikada ne prestaje. Plićak je dugačak, dovoljno da deca uživaju ali opet ne preterano, možete da se odmaknete ako hoćete da plivate.

Za snabdevanje imate Arvanitidis, pored magistrale, negde oko sredine mesta. U Novom Sartiju ima market Atlantida koji ima sasvim ok cene, posebno voća i povrća. I naravno, kada dolazite na Sitoniju, iza Nikitija, imate Lidl. Giros je najbolji i najveći kod Obeliksa. To je neko već napisao na forumu (hvala mu). Jedan od najboljih koje sam jeo.

E, još smeštaj. Išli smo na bum, nismo mogli da definišemo termin a kada smo videli da možemo da idemo početkom jula, već je sve bilo popunjeno. Međutim, uopšte se ne žalimo. Smeštaj smo tražili nepuna dva sata. Verovatno bi još cunjali okolo ali deca su se umorila a i bili smo zadovoljni onim što smo našli. Negde je bilo mesta, negde nije, uglavnom studio, retko gde 4-krevetni apartman. Mogli smo da biramo a izbor je pao na Hotel Azalea. Mislim da sam i o tome pisao, sa lica mesta. Nikakav luksuz ali ogromna, prelepa terasa i udobni kreveti. Pokušaću da stavim fotografije. Naša soba je bila na uglu, gledala na jug i zapad.  Mi smo mogli da biramo u kojem delu terase da sedimo, na koju stranu da gledamo. Većina soba gleda samo na zapad i ne znam kako je u njima.

Hotel Azalea, južna strana. Naša terasa skroz levo, gore.

I na kraju. O ukusima ne treba raspravljati. Meni se Sarti nije dopao. Konkretno, mislim da su mesta na Kasandri lepša. Da li bi ponovo otišao u Sarti? Pitanje nije dobro postavljeno, treba da glasi: da li bi ponovo otišao na Sitoniju. Naravno! Bez dileme. Da li će nam Sarti ponovo biti baza? Moguće, posebno dok deca letuju sa nama. Kasnije možda odaberemo neko manje i lepše mesto (Kalamici, Ormos Panagias... ). Drugo, ako idete kolima, idite slobodno u Sarti i skitajte okolo. Ako ne idete kolima, ne bih preporučio Sarti.

Ne mogu da završim, imam utisak da sam bio suviše oštar. Da me ne shvatite pogrešno, u pitanju je čista estetika. Sarti ima sve što je potrebno da provedete lep odmor. Na kraju mi smo bili zadovoljni. I više od toga...

 Fotografije