Smolarski vodopad, istočna Makedonija

Četvrti i poslednji post o letovanju 2011. godine. Neće biti reči o Grčkoj već o Makedoniji. Imamo običaj da povratak sa mora rastegnemo na dva dana, da svratimo i vidimo još nešto kada smo već toliki put prevalili. Makedonija se nameće kao izbor pre svega položajem i onim šta ima da ponudi a ni finansijska strana nije zanemarljiva, cene kod južnih suseda posle grčkih deluju vrlo smirujuće (osim smeštaja, tu je ponuda mala pa se i cene dobro drže). Već prvo letovanje kolima iskoristili smo da svratimo u Bitolj a 2012. posetili smo Skoplje i kanjon Matke. Sada ide priča o spavanju na Dojranu, poseti jednom vodopadu i još nečemu. I ovaj tekst prenosim sa foruma Putovanja.info (link):

Bili smo na letovanju u Grčkoj, Sarti, klasika. U povratku smo planirali da spavamo u Skoplju, da stignemo popodne, prošetamo po gradu, prenoćimo, ujutru opet prošetamo, odemo do kanjona Matke i tamo provedemo najtopliji deo dana a onda kasno popodne krenemo za Srbiju. Kao što to često biva, plan je jedno a život drugo. Plan smo promenili pošto smo odlučili da petak kada smo napustili apartman odemo na krstarenje brodom od Ormos Panagiasa do Atosa, preko Uranopolisa i nazad. Trajalo do 17h. Umorni od celodnevnog boravka na suncu nekako smo se dovukli do Kosmosa gde je, zamislite, počela rasprodaja! Iz mola su nas izbacili oko 21h i tada već nije bila prilika da se vozi do Skoplja. Plan je zapravo još ranije promenjen. Od Kosmosa (Solun) se uključujemo na ring road, isključujemo se prema Kavali a zatim vrlo brzo odvajamo na sever (bez gps-a bilo bi komplikovano, bar noću) i pored Kilkisa idemo do Dojrana. Put od Kosmosa do Dojrana dugačak je nepunih 100km ali je vrlo čudan, posebno kada noću putujete. Mislim na logiku glavnih i sporednih puteva. Ako nemate gps pratite prvo putokaze za Kilkis a kada ga prođete onda za Dojran.

Granicu prelazimo prilično brzo, u free shopu kupujemo bake rolls i seven days za večeru što se pokazalo nepotrebno pošto u Dojranu (mislim na Stari Dojran kroz koji se prvo prolazi kada se ide iz Grčke i koji je veće i ozbiljnije mesto od Novog Dojrana, udaljenog 6-7km) rade i prodavnice i restorani a i vratili su nam onaj jedan sat pa stižemo ne u 23:30 nego u 22:30. Unapred smo rezervisali spavanje u apartmanima Dan-Dar u Novom Dojranu. Ljubazni domaćini i sasvim solidan smeštaj. Ima i internet. Ujutru ustajem pre ostalih i pravim šetnju Novim Dojranom, samo da se uverim da naš smeštaj odudara od svega ostalog što ima da se vidi u ovom mestu. Imaju i apartmani Istatov (Blagoje Istatov, bivši golman Partizana), namenjeni pre svega priprema sportista a ono što zaista odudara od ovog sumornog mesta su dva više nego dobra teniska terena. Ispod škole, prema jezeru, u sred pustoši. Ograđeni naravno. Jutarnju kafu pijemo u restoranu apartmana dok se mlađe dete brčka u bazenu pored nas. Odlučujemo da tu i doručkujemo. Potpuno odmorni krećemo nazad do Starog Dojrana da vidimo kako tamo izgleda. Tamo je već turističko mesto, ima i plaža pored jezera ali kada se vraćate sa Sitonije sve to bledo izgleda.

Plaža u Starom Dojranu

Dalje nastavljamo ka Strumici. Nepunih 10km od Dojrana odvaja se put na levo kojim možete da se vratite na glavnu makedonsku džadu Gevgelija – Kumanovo. Po nagovoru prijatelja iz Skoplja, koje smo upoznali u Sartiju, idemo da vidimo Smolarski vodopad. Put od Dojrana u početku je ravan i prolazi kroz polja uglavnom pokrivena vinogradima. Preovlađuje zelena boja koju će kasnije zameniti žuta. Onda sledi uspon, jedini veći na celom putu. Penjemo se uz obronke Belasice. Pogled nazad ka dolini i jezeru je fenomenalan. Kada završite uspon put je malo lošiji, ima malo krivina ali samo do Strumice i završili ste i sa usponima i sa krivinama do Beograda. Prolazimo obodom grada i skrećemo na istok, ka Bugarskoj. Predeo kroz koji prolazimo izuzetno je lep. Plodna dolina zasejana naizmenično lubenicama, žitom i čime već, ograničena je sa južne strane Belasicom i sa severne strane nešto nižim Ograždenom. Na putu nema gužve tako da uživamo u vožnji. 

Neposredno iza Novog Sela (i malo ispred bugarske granice) skrećemo desno i asfaltnim putem stižemo u selo Smolari, gde se nalazi glavni cilj današnjeg dana. Smolari leže na padinama Belasice. Selo ko selo ali na sred sela stari javor, star 300 godina, oko njega mali trg sa prodavnicom, da me pitate što nisam fotografisao – ne znam... Do vodopada postoje putokazi tako da ne morate da testirate svoje znanje makedonskog i znanje srpskog sada već samo starijeg dela stanovništva. Kolima idete do kraja asfalta a onda nastavite obeleženom i markiranom stazom kroz prijatnu šumsku hladovinu. Do vodopada ima nešto više od 700m, nije naporno... ako baš niste u japankama... Ima i česma na sredini puta. Vodopad na reci Lomnici je priča za sebe, to morate pogledati na fotografijama. Visok je 39,5m, voda je savršeno čista, malo hladnija kao u svakom planinskom potoku. Napravljena je drvena galerija odakle ga možete posmatrati i fotografisati a ako želite ima i konopac koji vam pomaže da se spustite do vode. Ako ste pametniji od mene ponećete kupaći i peškir. Vraćamo se do kola, osvežavamo se na Lomnici i nastavljamo dalje.

Već je dva sata, gladni smo ali ručak je predviđen u Štipu a do Štipa ima još 95 km. Ponovo prolazimo pored Strumice a onda nastavljamo severozapadno, prolazimo pored Radoviša i dalje ka Štipu. Tu sam planirao pre svega da vidim zgradu Narodnog muzeja, ima je na fotografijama, i naravno da jedemo. Nismo mnogo duboko ulazili u grad, parkirali smo preko puta crkve Svetog Spasa (*), pored nje je Narodni muzej pa univerzitet Goce Delčev. Ovaj deo grada izgleda prilično lepo. Jedino što mi nije jasno, a što ćete videti na slikama, je prazno rečno korito, uredno ozidano. Nije problem što je prazno nego što je u njemu trava toliko visoka kao da voda nije godinama tekla. Nedaleko odatle pronašli smo mali i fini restoran i pojeli lagani ručak po cenama koje posle grčkih izgledaju smešno. I to je to, već je bilo 17h a imali smo još 500 km do Gornjeg Milanovca.

Narodni muzej u Štipu

Izlazimo iz Štipa i krećemo ka Velesu. Tu bi trebalo da se uključimo na autoput. Onda nailazimo na raskrsnicu gde se pravo ide ka Kumanovu a levo ka Velesu, izlazi na autoput a onda okreće severno ka Kumanovu. Vadimo kartu, procenjujemo dužinu oba pravca, cenimo da ne može biti nekih iznenađenja ala Peć–Kula–Rožaje, i ispravno biramo sporedni put. Bez problema stižemo do Kumanova i prolazimo kroz grad da bi natankovali rezervoar i time svesno smanjili priliv u već istrošeni budžet republike Srbije. Na autoput uključujemo se tek iza Kumanova. Celu Makedoniju prošli smo alternativnim pravcem Dojran – Strumica – Radoviš – Štip – Sveti Nikole – Kumanovo. Put je ravan svo vreme, sem onog uspona ispred Strumice. Kvalitet puta je sasvim solidan izuzev jednog dela ispred Štipa gde je još uvek kaldrma. Gužve nigde nije bilo tako da sam svo vreme vozio 90-100. Predeli kroz koje smo prolazili su prelepi, uglavnom idete kroz doline oivičene manjim ili većim planinama sa obe strane. Na delu oko Štipa ceo predeo dobija nestvarno lepu zlatnu boju, nešto od popodnevnog sunca a mnogo više od sasušene trave. Da skratim, zaista sam uživao u vožnji. Naravno, ovaj pravac je samo alternativa glavnom putu, ako hoćete da promenite ili nešto da vidite. Dobra alternativa.Onda smo stigli na granicu i tu je negde čarolija počela da isparava. Kratka pauza kod motela Predejane i još jedna na pumpi oko Jagodine. U Milanovac stižemo ispred 23h. Pivo se potpuno ohladilo, ceo dan nas je čekalo... Grčku ne mislimo da menjamo a verovatno ćemo nastaviti da obilazimo Makedoniju u povratku. Vrlo blizu Smolarskog ima još jedan vodopad – Koleški. A i nisam se istuširao ispod Smolarskog. Možda produžimo taj povratak na tri dana.


Fotografije

(*)  Prenoseći ovaj tekst utvrdio sam da sam svojevremeno napravio grešku. Nije u pitanju crkva Svetog Spasa već Svetog Nikole. Postoji i crkva Svetog Spasa u Štipu ali ova na fotografijama je definitivno Svetog Nikole.