Rajački marš ili Sve što nas ne ubija to nas ojača

Ovaj post se nadovezuje na prethodni, pisaću kako je bilo prethodne tri godine. Biće malo subjektivniji nego obično. Pošto sam u prehodnom pisao o Rajcu tj. Suvoboru i o tome kuda prolazimo, ovde mogu da se zadržim na ličnom doživljaju. Uglavnom će biti reči o prvoj akciji, druge dve pa i ovogodišnja u senci su te prve. Verovatno da je taj prvi odlazak i razlog što sam ovoliko uporan i idem svake godine, bilo da se ispoljava kroz zadovoljstvo što sam neke stvari prevazišao ili mazohističku strast da se ista situacija ponovi. U svakom slučaju Rajac od tada smatram planinom, do tada je bio livada. Hoću zapravo da pišem o tome kako sam crk'o i smrz'o se na Rajcu. 

Te 2011. godine nedelja 23.januar bila je prilično hladna. Prethodnih dana pao je visok sneg i zima je bila u punom zamahu. Nije bilo govora da se autobus penje na Rajac pa su Vlada i Miroslav, koji su zajedno vodili ovu akciju, odlučili da krenemo iz sela Ba. Kada smo stigli tamo, sačekalo nas je sivo nebo i ona zlokobna, zimska tišina. Sve je smrzlo i sve je stajalo. Sredili smo opremu i krenuli lagano uzbrdo.

Tri su razloga što sam prošao kako sam prošao. Prvi je više nego objektivan, sneg i veoma hladno vreme. Drugi je što sam krenuo sa lošom opremom. Treći što je moja kondicija u tom trenutku bila prilično loša. Inače sam bio slabiji nego danas a ono što je najgore iza sebe sam imao punu tromesečnu pauzu. Logika: bio sam na Hajli, valjda mogu da pređem tih 20-tak km na Rajcu, nije se baš pokazala uspešna.

Uspon od Ba do Dobre vode bio je najlepši deo dana. Nema sunca ali nebo se malo razvedrilo i nije više onako sivo. Sve oko nas je belo, grane su obavijene snegom i injem što pruža prelepu sliku. Cena toga je naravno niska temperatura. Fotografišemo se i atmosfera je prilično pozitivna. Ove godine prošli smo istom stazom ali ni blizu nije bilo lepo kao tada. Stižemo do doma Dobra voda. Već sam umoran ali i svestan da je najduži i najveći uspon savladan. Ovde se već odvajaju oni koji smatraju da ne mogu dalje. Kreću pravo na Rajac. Među njima neki koji mogu mnogo više ali su se smrzli. Razmišljam da ću do Suvobora sigurno izdržati a onda ću videti šta mi je činiti. Vrh Suvobor je druga tačka za povratak i skraćenje ture.

Ubrzo krećemo, sneg je dubok a izašli smo na čistinu pa nas i vetar tuče. Počinjem da brojim korake, očit znak umora. Gledam u druge i shvatam da je problem u meni, nemam dovoljno snage. Na vrhu odmor i okrepljenje ali i odluka da li ići dalje. Iskreno nisam se mnogo dvoumio. Ne volim kada ne ispunim ono što sam zacrtao, računao sam dovući ću se tih 12km kako znam. I dovukao sam se...

Spust sa Suvobora do puta po dubokom snegu nije bio problem. Asfaltni put je bio potpuno pod snegom, nigde vozila, idealno za šetnju. Problem je bio što je podne već dobro prošlo i što je hladnoća počela sve više da steže. Iskoprcao sam se nekako na Danilov vrh. Posle dužeg vremena setio sam se fotoaparata i ta fotografija gde sam otečen od zime i umora služi mi kao dokaz da sve ovo nisam vremenom preuveličao.

Sa Danilovog vrha sledi dug i ne suviše strm spust, skroz do reke, i tu je sve ok, povratio sam se, fotografišem. Stižemo do Velike Dičine, potpuno sam fasciniran zimskim ambijentom zaseoka Draškići, osećam umor ali ne razmišljam o njemu. Ali idila kratko traje, definitivno pakujem fotoaparat i sledi poslednji i najgori deo puta. Dug i uporan uspon na Draškića brdo pojeo mi je ono malo snage što sam imao. Nisam poznavao teren i uzalud sam iza svake krivine očekivao kraj uspona. Potpuno iscrpljen stigao sam do vrha brda. Nema vremena za odmor, do Rajca ima još puno da se ide a mrak već počinje da pada. Izuzetno je hladno, voda u flaši je počela da ledi ali još uvek mogu da je pijem. Pojeo sam jednu bananu, kora joj je potamnela od zime ali mi je malo povratila snagu. Onda sam nastavio da hodam i pomalo da se teturam. 

Prava muka je nastala kada je mrak potpuno pao. Više nisam mogao prepoznam put, sneg je bio visok i na svaka dva normalna koraka treći sam upadao do pola butine u sneg. Pa se onda izvlačio. Drugi problem koji je mrak doneo bila je orijentacija. Kolona se prilično razvukla i počeo sam da gubim iz vida one ispred sebe a teren tada nisam poznavao. Ipak imao sam gps, nisam imao trek ali video sam glavni put i video sam da smo blizu...

Moja drugarica Vesna i dan danas se smeje kada se seti kako sam izgledao kada sam se pojavio na vratima doma. Tu smo konačno, toplo nam je, ima čorbe, piva... i tu je kraj priče. Naravno da nije! Autobus je u Slavkovici, treba se spustiti do njega. Umora više nije bilo ali do kostiju smo se smrzli kada smo izašli napolje. Kasnije smo se malo zagrejali od hodanja. Drugi problem - put. Da ga bar nisu čistili, sišli bi po snegu. Ovako je bio potpuno očišćen ali i zaleđen. Nekoliko puta sam se izvukao da ne padnem a onda sam napravio spektakularni salto mortale. Na sreću nije imao ko da me snimi...

Foto 2011



Sledeće, 2012. godine bilo je dosta snega ali ni približno onako hladno. Autobus nas je dovezao skroz do Rajca ali kada smo trebali da izađemo počela je neka mešavina snega i kiše uz vrlo jak vetar. Kasnije se vreme prolepšalo, nebo se potpuno razvedrilo i videli smo zimu u onom najlepšem obliku, sa snegom i suncem. Naravno i fotografije su odlično ispale, posebno sa livade ispod Danilovog vrha i zalazak sunca. Na žalost i ove godine nas je mrak uhvatio a sneg je bio dubok, nismo baš jeftino prošli u povratku. I opet je valjalo silaziti peške u Slavkovicu, autobus je morao da siđe pre večernjeg mraza.

Foto 2012



Zato je 2013. bila lagana u svakom pogledu. Rajac je bio beo, kao i svake godine, ali sneg je bio plitak i ni malo nije smetao pri hodu. Vreme je bio prelepo od starta do kraja (videti fotografije). Prvi put smo turu završili pre mraka i prvi put da nismo silazili peške do Slavkovice. Taman smo pomislili da je Rajac postao lagana tura a onda smo ove godine ponovo išli putevima iz 2011., od sela Ba. Sledeće bi trebalo da bude lepo vreme, i tako u krug. Idemo dalje... dok možemo...

Foto 2013