Kada je Vlada objavio akciju Gledićke planine, mnogi od nas slično su reagovali: idem, tamo nikad nisam bio. Hendikep Gledićkih planina u odnosu na nas iz Beograda je to što su suviše daleko za jednodnevne akcije a nedovoljno atraktivne za višednevne. Kraljevčani i Kragujevčani naravno češće odlaze. Jer Gledićke planine se nalaze u blizini ova dva grada, južno od Kragujevca i istočno od Kraljeva. Zahvataju veliku površinu (druge u Srbiji, iza Rudnika) ali nemaju neku naročitu visinu. Najviši vrh je Samar (922) i nalazi se na južnom delu planine. Ime su dobile ili po drvetu gledič ili po odličnom pogledu koji se pruža sa njih. Većinu ovih podataka pokupio sam iz knjige Planinom, Tomice Delibašića.
Iako je 9.februar zima je prilično oslabila, temperatura je prolećna i nema snega. Krećemo rano jer od Beograda ima dosta da se vozi. Autoputem do Kragujevca, dalje ka Kraljevu, ispred Knića skrećemo levo, prolazimo redom kroz Gružu, Balosave, Vitkovac i u Vitanovcu skrećemo levo. Da smo samo malo nastavili stigli bi do Zapadne Morave. Tu put skreće desno i ide ka Kraljevu. Ovaj pravac puta KG-KV je neznatno duži od onog preko Knića i Mrčajevaca. Dakle levo u Vitanovcu i onda do Čukojevca gde opet idemo levo i stižemo do sela Ravanica. Tu nam je polazna i krajnja tačka. Za razliku od prethodno navedenih sela, Ravanica je već dobro zašla u Gledićke planine, smestivši se u udolinu koju je Ravanička reka prokopala. U izumiranju kao i većina sela, ovde se dodatno oseća udaljenost od grada i glavnih puteva.
Naši domaćini na ovoj akciji su planinari Železničara iz Kraljeva. Kazan sa pasuljom se pristavlja, rakija za dobrodošlicu i polazimo zajedno sa domaćinima koji drže početak i kraj kolone. U početku idemo kroz selo, pored reke, a onda skrećemo ka jugu da bi ušli na široku, šumsku stazu i ponovo hvatamo istočni pravac. Neko vreme idemo kroz šumu a onda je postepeno napuštamo i vidici počinju da se otvaraju na sve strane.
Dolazimo do jednog mesta, na žalost ne znam kako se zove, koje kao da predstavlja kapiju i ulaz na najvišu visoravan Gledićkih planina. Odatle do vrha Samar nema većih uspona i padova a pogled se pruža na sve četiri strane sveta. Najlepši je na južnu stranu gde redom prepoznajemo Željin, Goč, Studenu, Stolove. Dalje se nastavljaju Jelica, Ovčar i Kablar, Vujan, Ješevac i kod Rudnika počinjemo polako da se gubimo u raspoznavanju. Vreme nije idealno, posebno ne za fotografiju, oblačno je mada vidljivost nije toliko loša. Ono što je apsurdno i pomalo nepošteno: najlepše na Gledićkim planinama je pogled na susedne planine.
Na vrhu smo oko 12:30. Samar nema oblik pravog planinskog vrha, samo je najviša tačka te visoravni. Ima sto sa klupama i nadstrešnicom, na sreću kiše još uvek nema ali dobro dođe da spustimo rančeve i nešto pojedemo. Tu se razdvajamo. Jedna grupa se vraća u selo Ravanicu a druga produžava do manastira Kalenić. Do Kalenića nema malo da se ide a valja stići pre mraka do sela.
Ispod Samara izviru tri reke. Ljubostinska teče ka jugu, Ravanička ka zapadu a Kalenićka reka ka istoku. Upravo nju pratimo i idemo blatnjavim putem iznad reke. Spuštamo se svo vreme i sve više zavlačimo između brda. Snega je sve više, ovde se zadržao dok ga na vrhu planine skoro uopšte nema. Preskačemo par puta reku ali i potoke koji se u nju ulivaju.
Do manastira nam je trebalo puna dva sata. Kiša je u međuvremenu počela ozbiljno da pada tako da Kaleniću nismo mogli da posvetimo pažnje koliko smo želeli i koliko zaslužuje. Jedna monahinja nam je ispričala priču o manastiru i njegovoj crkvi, videli smo koliko je lep i posebno koliko je lepa njegova okolina ali glavni utisak koji sam poneo bio je da moram ponovo da dođem, po lepšem vremenu.
Idemo dalje, već je kasno a do Ravanice ima puno da se hoda. Penjemo se do prevoja gde smo sa Samara sišli na put Kalenić - Ravanica a onda se spuštamo do Ravaničke reke. Prateći nju stići ćemo na cilj. Kiša je u međuvremenu prestala. Staza kojom se vraćamo skoro je paralelna onoj kojom smo došli, samo je malo severnija i ide dolinom reke dok je ona jutrošnja išla grebenom planine. Usput viđamo nekoliko ćumurana. Giga, naš domaćin iz Kraljeva, objašnjava nam koliko je teško raditi na njima. U selo stižemo po potpunom mraku. Imamo vremena da pojedemo pasulj koji smo naručili i popijemo po neko pivo.
Na kraju 28km i oko 1100m uspona. Imao sam peh sa fotoaparatom, plus je vreme bilo loše tako da fotografije nisu nešto kvalitetne ali svakako su interesantne kao ilustracija priče. Loše fotografije - razlog više da se vratim na Gledićke planine.
Fotografije
Iako je 9.februar zima je prilično oslabila, temperatura je prolećna i nema snega. Krećemo rano jer od Beograda ima dosta da se vozi. Autoputem do Kragujevca, dalje ka Kraljevu, ispred Knića skrećemo levo, prolazimo redom kroz Gružu, Balosave, Vitkovac i u Vitanovcu skrećemo levo. Da smo samo malo nastavili stigli bi do Zapadne Morave. Tu put skreće desno i ide ka Kraljevu. Ovaj pravac puta KG-KV je neznatno duži od onog preko Knića i Mrčajevaca. Dakle levo u Vitanovcu i onda do Čukojevca gde opet idemo levo i stižemo do sela Ravanica. Tu nam je polazna i krajnja tačka. Za razliku od prethodno navedenih sela, Ravanica je već dobro zašla u Gledićke planine, smestivši se u udolinu koju je Ravanička reka prokopala. U izumiranju kao i većina sela, ovde se dodatno oseća udaljenost od grada i glavnih puteva.
Naši domaćini na ovoj akciji su planinari Železničara iz Kraljeva. Kazan sa pasuljom se pristavlja, rakija za dobrodošlicu i polazimo zajedno sa domaćinima koji drže početak i kraj kolone. U početku idemo kroz selo, pored reke, a onda skrećemo ka jugu da bi ušli na široku, šumsku stazu i ponovo hvatamo istočni pravac. Neko vreme idemo kroz šumu a onda je postepeno napuštamo i vidici počinju da se otvaraju na sve strane.
Na vrhu smo oko 12:30. Samar nema oblik pravog planinskog vrha, samo je najviša tačka te visoravni. Ima sto sa klupama i nadstrešnicom, na sreću kiše još uvek nema ali dobro dođe da spustimo rančeve i nešto pojedemo. Tu se razdvajamo. Jedna grupa se vraća u selo Ravanicu a druga produžava do manastira Kalenić. Do Kalenića nema malo da se ide a valja stići pre mraka do sela.
Do manastira nam je trebalo puna dva sata. Kiša je u međuvremenu počela ozbiljno da pada tako da Kaleniću nismo mogli da posvetimo pažnje koliko smo želeli i koliko zaslužuje. Jedna monahinja nam je ispričala priču o manastiru i njegovoj crkvi, videli smo koliko je lep i posebno koliko je lepa njegova okolina ali glavni utisak koji sam poneo bio je da moram ponovo da dođem, po lepšem vremenu.
Idemo dalje, već je kasno a do Ravanice ima puno da se hoda. Penjemo se do prevoja gde smo sa Samara sišli na put Kalenić - Ravanica a onda se spuštamo do Ravaničke reke. Prateći nju stići ćemo na cilj. Kiša je u međuvremenu prestala. Staza kojom se vraćamo skoro je paralelna onoj kojom smo došli, samo je malo severnija i ide dolinom reke dok je ona jutrošnja išla grebenom planine. Usput viđamo nekoliko ćumurana. Giga, naš domaćin iz Kraljeva, objašnjava nam koliko je teško raditi na njima. U selo stižemo po potpunom mraku. Imamo vremena da pojedemo pasulj koji smo naručili i popijemo po neko pivo.
Na kraju 28km i oko 1100m uspona. Imao sam peh sa fotoaparatom, plus je vreme bilo loše tako da fotografije nisu nešto kvalitetne ali svakako su interesantne kao ilustracija priče. Loše fotografije - razlog više da se vratim na Gledićke planine.
Fotografije
Нема коментара:
Постави коментар