Stolovi u februaru

Kao klinac često sam putovao Ibarskom magistralom dole, južno od Kraljeva. Glavni orijentiri bili su mi reka Ibar, tvrđava Maglič i motel Dolina jorgovana. Nisam se interesovao da li brda koja strmo padaju ka Ibru imaju ime ali sam ih zapamtio. Ime planine koja gradi tu istočnu stranu ibarske klisure saznaću mnogo godina kasnije, kada počnem da planinarim. Na pomalo surov način. Sa nedovoljno kondicije i nedovoljno opreme, Stolovi su bili prevelik zalogaj u tom trenutku. Ali savladao sam ga i u silasku bio nagrađen neverovatno lepim vremenom, za razliku od kišnog jutra. Moguće da je taj uspeh bio preloman da nastavim da planinarim. Uprkos tome što sam tu noć jedva izašao iz kade ali to je druga priča...

Eno ih Stolovi! (stara fotografija)

Stolovi su planina južno od Kraljeva. Vide se iz celog grada, preko reke. Počinju odmah od puta koji manastir Žiču, preko Mataruške Banje, spaja sa Ibarskom magistralom. Reka Ibar čini i severnu i zapadnu granicu planine. Sa severne strane teče malo dalje od planine ali sa zapadne protiče uz samu planinu gde probija već pomenutu ibarsku klisuru i deli Stolove od planina Troglav i Čermerno. Jedna od najatraktivnijih lokacija na ovom delu klisure svakako je mesto gde se Maglešnica uliva u Ibar i gde se nalazi srednjevekovna tvrđava Maglič, o čemu sam već pisao ovde. Istočnu granicu Stolova drži reka Ribnica sa svojim pritokama, dok južnu čuva Brezanska reka. Obe se ulivaju u Ibar, Ribnica kod Kraljeva a Brezanska reka južno od Magliča. Južno od Stolova su Studena i Žaračka planina, nešto istočnije Ravna planina, Goč i Željin a još dalje Kopaonik. Negde se Stolovi spominju kao početak (ili kraj) Kopaoničkog masiva. Dva najviša vrha su Usovica (1375) i Čiker (1300). Nalaze se blizu jedan drugog, na zapadnoj strani planine.

Ovo mi je šesti put da sam bio na Stolovima i popeo se na Usovicu. Više puta sam odlazio samo na vrh Rajca, ako se to uopšte računa. Za to je najviše kriv Vlada koji tradicionalno svakog februara vodi na ovu prelepu planinu. Treći put učestvujem (2012, 2013, 2015). Stolovi su izmišljeni za zimu i sneg. Uglavnom se ide putem ili grebenom, nema suviše jakih uspona i dubokog snega koji je problem savladati a opet popenjete oko hiljadu metara. U nižim predelima ima i četinarske i listopadne šume a u višim je uglavnom golet sa retkim drvećem, što omogućava odlične i dugačke poglede na sve četiri strane. Kada se na to doda šetnja od preko 20km, kakvih je u ovo doba godine veoma malo, jasno je što je akcija uvek veoma dobro primljena i posećena.

Ove godine krenuli smo iz sela Brezna, od doma planinarskog društva Gvozdac iz Kraljeva. Dom "Zorica Gizdavić" je preuređena bivša škola. Brezna se nalazi na putu za Goč. U Kraljevu prelazimo Ibar, prvi put preko novog mosta napravljenog od donacije Milomira Glavčića, Srbina iz Kanade. Zaista nesvakidašnji gest. Idemo putem koji vodi ka Vrnjačkoj Banji i brzo skrećemo desno. Sumorna slika predgrađa dramatično se menja kada se put spoji sa rekom Ribnicom. Od tog trenutka uživamo u vožnji i ambijentu.

Prolazimo kroz selo Kamenica. Tu ćemo završiti akciju. Sa istočne strane na Stolove kreće se ili iz Kamenice ili iz Brezne. Možete da menjate start i cilj, što Vlada uglavnom i radi svake godine. Idemo dalje, od Kamenice do Brezne imamo nekih 5-6km vožnje. Tamo nas čekaju prijatelji iz Kraljeva i vruć čaj (pravi, ne šumadijski...). Sređujemo opremu i krećemo.

Staza prvo vodi u potok tek da izgubimo malo na visini. Od polaznih mesta za uspon na Stolove, Brezna je najviša pa valja malo dodati uspona. Iz potoka forsiramo jednu strmu kosinu. Jačih uspona neće biti do samog glavnog grebena. Izlazimo na put koji vodi za selo Šošanica. Prolazimo pored manjeg domaćinstva i to je jedino mesto gde ima vode. Iako nekoliko reka i potoka izvire na planini, trekovi od Brezne i Kamenice ne nailaze na izvore pijaće vode. Nijednu drugu kuću do kraja ture nećemo videti, Stolovi su prilično pusta planina.

Uskoro se odvajamo od puta i preko blagog uspona dolazimo na drugog puta koji iz Kamenice vodi na vrh. To je mesto gde se susreću trekovi od Brezne i od Kamenice. Nalazi se skoro na idealnoj sredini, od njega ima po 5km do vrha planine i do oba sela. U neposrednoj blizini je sto sa klupama, natkriveni su tako da predstavljaju idealno mesto za odmor.

Mi ne odmaramo, prikupljamo se i idemo dalje. Pauza će za većinu učesnika uslediti malo dalje kada naiđemo na krdo konja. Oni su posebna i verovatno najveća atrakcija planine. Uglavnom su pitomi i dopuštaju da im se priđe blizu. Verovatno potiču od domaćih konja koji su pušteni kada su postali nepotrebni. Pre tri godine, kada je pao onaj veliki sneg, kraljevački planinari su im nosili seno da prežive.

Dalje je uživanje. Uz manje ili više napora, zavisi u kakvoj ste kondiciji. Put ide do samog vrha a naš trek ide ili putem ili grebenom, u svakom slučaju pogled imate i desno ka dolini u kojoj leži Kraljevo i levo prema okolnim vrhovima. Drveća ima tek da ulepša široke padine. Stolove čini nekoliko terasa pa se staza do vrha sastoji naizmenično od uspona i ravnih delova. 

Usovica, najviši vrh Stolova

Stižemo na Usovicu. Vrh nije reprezentativan, silom prilika je naružen velikim predajnikom koji prate dva manja objekta. Zato je pogled odozgo odličan, posebno na grad Kraljevo. Na žalost ne i danas jer se iznad grada nadvio oblak smoga. Planinari ubrzano pristižu, iako je grupa velika nema mnogo slabih karika. Odmaramo, klopamo a kada osetimo da se hladimo krećemo nazad.

Od uspona na Stolove lepši je samo silazak sa Stolova. Na vrhu ste povratili snagu koje vam više i ne treba mnogo jer je staza uglavnom u blagom padu. Sa povremenim strminama kada zbog velikog kamenja treba biti oprezan. Isti predeli vas očekuju kao i pri usponu a popodnevno sunce pruža još lepše boje i lepšu sliku. Ponovo prolazimo pored konja, pauza na onim klupama na sredini staze i onda lagano do Kamenice.

U Kamenici smo oko 17h. Presvlačimo se i žurimo u kafanu na čaj, kafu ili nešto drugo. Koristimo gužvu dok cela grupa ne pristigne. Zatim ulazimo u autobus i sledi kratka vožnja do restorana gde je zakazana večera. Dočekuje nas miris pasulja koji se kuvao u velikom kazanu ispred restorana. Pasulj smo očekivali ali ne i muziku. Ispostavilo se da je posle nas neka svadba zakazana. Kako god mi završavamo večeru, ulazimo u autobus i zauzimamo što udobnije pozicije za spavanje, do Beograda ima puno da se vozi...

Na kraju 21.1 km i oko 900m uspona.

Fotografije 


Fotografije 2012
Išli smo u martu pošto je u februaru pao onaj veliki sneg. Vreme je bilo vrlo slično ovogodišnjem, sneg i sunce, malo više snega. Krenuli iz Kamenice i vratili se u Kamenicu. Ima par odličnih fotografija sa konjima, zato konje nisam puno fotografisao ove godine.


Fotografije 2013
Potpuno drugačije vreme, magla od koje se u pojedinim trenucima nije videlo dalje od 10m. Snega bilo u višim delovima planine. Krenuli iz Kamenice, sišli u Breznu, u domu bio spremljen pasulj. Malo fotografija atraktivnih na svoj način.

Zimska šetnja po Maglešu

Oktobra 2010. godine išao sam na Cer. Vreme je bilo pravo jesenje, ono kada zapravo i ne znate da li pada kiša jer je vlažnost tolika da se kondenzacija vrši na svakom mestu i teško ju je razlikovati od kiše. Ne oblačite kabanicu a imate osećaj da stalno kisnete. Tako mokri stižemo do doma Lipove vode. Odmah menjam čarape, stavljam kese i ponovo obuvam potpuno mokre cipele. U domu je toplo, pijemo čaj, gužva je malo veća ali na suvom smo. Onda iznenađen shvatam da želim da izađem napolje i da krenemo dalje. Do tada sam uživanje u prirodi vezivao isključivo za lepo vreme. To je bio trenutak kada sam shvatio da prirodu treba prihvatiti i voleti u svakom njenom obliku, svakom godišnjem dobu (dobro, ne računam fruškogorsko ili kosmajsko blato...).

Ceo ovaj uvod da bi se razumela vrlo pozitivna atmosfera po povratku u autobus iako je sneg padao od trenutka kada smo krenuli pa sve do kraja. Sve vreme smo se odlično osećali iako kape nismo skidali a pogled nigde nije bio duži od par stotina metara. A da bi vam bilo prijatno u ovakvom ambijentu, potrebno je da tri uslova budu ispunjena. Prvo, morate da imate dobru opremu. Ako su vam noge mokre, ništa od uživanja. Drugo, morate da imate dovoljno kondicije. Uslovi su loši, pauze su kratke ako ih ima, sve vreme ste na nogama. Treće, morate da volite to što radite.

Da se vratim Maglešu. Neki ga smatraju za posebnu planinu a neki za deo Povlena. Nalazi se istočno od glavnih povlenskih vrhova, odmah pored doline kojom ide pruga i put Valjevo-Kosjerić i koja povlenske masive deli od maljenskih. Zapadno od Magleša nalazi se selo Mravinci, južno je Taorska stena i naravno Taorska vrela a severno nema većih vrhova, sve do Valjeva. Najviši vrh je Pali sa 1036m. Nalazi se u šumi i nije posebno atraktivan. Atraktivniji su vidikovci ispod Palija ali ovaj put zbog magle i snega nismo mogli da uživamo u njima.

Pali pod snegom

Krenuli smo od železničke stanice Lastra. Prešli smo prugu koja trenutno nije u funkciji i Bukovičku reku pa odmah zatim i reku Zabavu. Neko vreme smo išli pored Zabave a onda skrenuli desno i počeli da se penjemo. Tu je uspon najjači i prilično uporan. Kada stignete do sela Gornje Leskovice uspon je skoro završen, ima ga još malo ispod samog Palija. Visinu od 1000m osetili smo po hladnoći i većoj magli.

Sa Palija silazimo suprotnom stranom, zapadnom. Vrlo brzo pravimo polukružni okret, vraćamo se ispod vrha i dolazimo na čistinu gde ima neko uzvišenje koje ne znam kako se zove ali se sećam da je pogled odatle odličan. Spuštamo se dalje i idući južno od staze kojom smo se popeli zatvorićemo krug na mestu gde smo se odvojili od reke Zabave i pošli uzbrdo.

Kraj je prilično nenastanjen što je verovatno uslovljeno atraktivnom ali za život nepovoljnom geografijom. Kuće su uglavnom usamljene, zaseoci su prilično retki. Puno imanja je napušteno. Karakterišu ih napukle i zarasle kuće, polusrušene ograde i skoro obavezni grobovi negde na rubovima, obično pored puta. Dokaz da je neko tu nekada živeo. Pružaju prilično sumornu sliku sa jakim simboličkim značenjem.

Silazimo do reke. Zabava izvire negde ispod Malog Povlena i teče na istok, obilazeći Magleš sa južne strane. Bogata je vodom u zimu i proleće kada se snegovi tope. Kasnije ume i da presuši. Imamo priliku da je vidimo u punoj snazi i veličini. Čak ima i rukavac koji dva puta preskačemo a glavni tok ćemo tri puta preći ali preko drvenih mostova, manje ili više pouzdanih. Zaista prelepo izgleda u snežnom ambijentu. 

Pratimo je skoro do kraja toka, do mesta gde se spaja sa Bukovskom rekom koja teče sa Maljena. Zajedno čine Suvaju koja ponire pa izvire kao Gradac. Za ove podatke gde prestaje jedna a počinje druga reka nisam sasvim siguran. Nema puno podataka na Inernetu, uglavnom prepisuju jedni od drugih. Ako grešim, molim vas da me ispravite.

Autobus nas čeka. Proširenje puta je malo tako brzo ulazimo. Moramo skoro 3 km da idemo do mesta gde možemo da se okrenemo. Svraćamo u Valjevo a onda pravac Beograd.

Na kraju gps je pokazao 16,5km i nekih 900m uspona. Akciju je kao i mnoge druge vodio Vlada Radivojević iz Železničara. 

Pored fotografija sa ove akcije dajem i link na album iz juna 2011. kada sam jedini prethodni put bio na Maglešu. U potpuno drugačijem ambijentu.


Fotografije

Fotografije 2011

Ne pada sneg da pokrije Titelski breg...

... nego da se autobus zaglavi!

Da u životu ne bude sve onako kako smo planirali, odavno sam naučio. Ipak ovo je prvi put da na akciji pešačenje zamenim lopatom. Krenimo redom...

Treću godinu za redom 2-januar idem sa Vladom na pešačenje u lepim i niskim predelima, kako i priliči drugom danu praznika - da izađemo napolje i da se ne umorimo previše. Prošle godine išli smo pored Dunava, od Ramske tvrđave do sela Zatonje a godinu dana ranije na Zagajička brda, o čemu sam ovde pisao. Titelski breg se prirodno nastavio na započeti niz.

Krenuli smo kasnije nego obično, prešli preko novog, kineskog mosta, izašli na Zrenjaninski put, napustili ga da bi prošli kroz Perlez, prešli Tisu i ušli u Titel. Kafa u hotelu Tisa a onda nastavljamo put istočno, poreg Brega kojim ćemo se peške vratiti, sve do sela Vilovo gde skrećemo desno, penjemo se na Breg i upućujemo ka Mošorinu.

Odmah je bilo jasno da će biti problema. Iako ima već više dana kako je sneg prestao da pada, put je neočišćen i pravi probleme vozačima našeg mini konvoja sastavljenog od velikog autobusa i kombija. Brzo menjamo pravac, odustajemo od Mošorina, skrećemo ponovo desno i vraćamo se ka Titelu novim putem koji ide po sredini Brega. To da je put nov i odličan saznajemo od onih koji su prošli njime šest dana ranije, mi ga vidimo samo kao belu traku između njiva.

Iz prvog reda pratim vožnju i držim palčeve. Autobus se u početku uspešno probija, držeći se tragova koje je neko ostavio pre nas. Onda se zaglavi. Izlazimo da guramo, ali samo nekolicina - da ne olakšamo suviše autobus. Prva prepreka je brzo savladana. Idemo dalje ali put sve gore izgleda. Samo je pitanje vremena kada ćemo se ponovo zaglaviti. Nalećemo na smet i zabijamo se u njega. Odmah je jasno da ovoga puta guranje neće pomoći.


Nismo daleko od predviđenog treka tako da većina kreće na pešačenje koje će uspešno završiti u Titelu, kako je i bilo planirano. Nas četvorica ostajemo sa Vladom i vozačem da pokušamo da pokrenemo autobus. Imamo samo jednu lopatu ali pošto inače ne radimo kao rudari... Dobro, još jedna ne bi bila višak.

Skidamo smet ispred autobusa i pokušavamo da oslobodimo točkove. Onda vozač pokuša da ga pokrene ali točkovi šlajfuju i shvatamo da se prilično nasankao. Vlada sve vreme pokušava da pozove pomoć iz Titela, obećavaju nam ali u dane praznika sve to sporo ide. Tešimo vozača da se ne nervira, on nam kaže da njemu jedino smeta odsustvo pozitivne energije. A toga bar ima među planinarima. Okrećemo drugi list, nudimo ga rakijom, on naravno odbija, mi ga ponovo nudimo: Uzmi, dok ovo krene ima tri puta da se otrezniš!

Za to vreme kombi stoji iza nas i čeka razvoj situacije. Onda pada odluka da se okrene i vrati istim putem. Ali prazan je što mu otežava kretanje i posle nekih 1.5km i on se zaglavi. Vlada i ja krećemo ka njemu sa onom jednom lopatom. Čistimo ga i guramo naizmenično, uspevamo da savladamo kritičnih 50m. Uspevam da ubedim Vladu da krene sa kombijem i da ponese tu lopatu za svaki slučaj. Bar neko da stigne do Titela. Ja se vraćam do autobusa i tih 2 x 1.5km (aproksimativno) jedino je što sam prešao tog dana.

Usput me prolazi ono vozilo što ima ono napred što skuplja. Gde ode? pitam kad sam stigao do busa. Da se natovari rizlom da bi mogao da nas vuče. Na sreću ostavio je jednu lopatu, imamo čime da čistimo sneg. Nestaje sa vidika i ponovo smo sami u beloj pustari. Ni helikoptera na vidiku... Uskoro sa titelske strane stiže Vlada sa upravnikom (vlasnikom ?) hotela. Nose lopatu i ašov i obećavaju pomoć koja svakako treba da stigne. Mi nastavljamo da čistimo sneg ispod autobusa. Sporo ide, autobus i dalje ne može da se makne. Ispod zadnje osovine je ogroman sneg, verovatno je tu naseo a to mesto je najnepristupačnije. Veče se približava i uskoro će sneg da smrzne.

Najzad, negde ispred 16h, stiže konjica u vidu ogromnog John Deere traktora! Sama njegova pojava uliva strahopoštovanje. Obilazi nas, povlači autobus i bez problema svlači sa smeta. Onda ide ispred nas a mi polako po njegovom tragu. Uživamo u toplim i udobnim sedištima i mislimo na čorbu koja nas čeka u hotelu. Iskreno, kada sam ostao da pomognem mislio sam da ćemo završiti posao i nešto bržim tempom stići grupu. Nisam video Tisu i ušće Begeja ali opet, ne mogu da kažem da nisam video Titelski breg. I doživeo.

Za nekog drugog je cela ova priča bila mnogo dramatičnija i značajnija. Trebalo je da se ne očisti put, da se autobus zaglavi na pravom mestu, da Goksi po običaju prošeta malo dalje u potrazi za dobrim fotografijama, da ga spazi i prihvati, sve to je moralo da se namesti pa da jedno malo štene umesto sigurne smrti u snegu veče dočeka ušuškano u toplom džemperu Srkija, vozača kombija. Eto, neko se i ovajdio...

Na kraju prešao oko 3km, sa 0m uspona. Saperlot!

Fotografije

Rudnik za kraj 2014.

Tromesečni post prekinuo sam poslednjeg vikenda 2014. godine. Iako je sneg već padao ove zime u višim planinskim predelima, ovo je bio prvi vikend da se proširio i na ostatak Srbije. Beograd je prvi put osvanuo beo a i temperatura se značajno spustila. Na sreću nema vetra.

Oblačim najtopliju varijantu odeće za pešačenje, pakujem tri para rukavica (nek se nađu...) i žurim do pekare na burek - koristim prednost kasnijeg ulaska, na Ibarskoj magistrali. Vlada je skupio petnaestak planinara. Idemo dobro poznatim putem do kafane Rudnička kapija gde svraćamo na kafu i čaj. Onda se vraćamo do Zagrađa odakle bi trebalo da krenemo ka Ostrvici. Vozač nam skraćuje pešačenje, vozi nas sve do nekog betonskog igrališta koje koristi da se okrene a mi da izađemo, zategnemo opremu i pođemo ka prvom cilju.

Ostrvica, vrh Rudnika

A prvi cilj je Ostrvica, eksponirani vrh Rudnika, u akademskim krugovima poznat i kao Ostrovica. Iako je visok samo 758m svojim kupastim oblikom izdvaja se iz okoline i lako je prepoznatljiv sa bilo koje strane. Stenoviti i strmi vrh činio mi se pretencioznim ciljem u zimskim uslovima, bez posebne opreme. Svejedno sam krenuo pa dokle stignem. A stigao sam do mesta gde se šuma završava i počinju stene. Kombinacija oštrih stena i zaleđenog snega nije me posebno oduševila te sam rešio da ne idem dalje. Zira je odlučila da mi se pridruži pa smo neko vreme sedeli na steni i uživali u pogledu. A pogled je fenomenalan sa bilo kog mesta na Ostrvici.

Pogled sa Ostrvice na sever

Hladno vreme brzo nas tera dalje. Spuštamo se stazom koja je verovatno nedavno uređena na put Zagrađe - Varnice i njime vrlo brzo dolazimo na asfaltni put Varnice - Rudnik. Varnice su malo selo ispod Ostrvice. Centar sela (foto) vidi se sa cele severne strane kojom se inače penje na Ostrvicu. 

Idemo putem ka varošici Rudnik. Asfalt pod nogama i uglavnom ograničeni vidici, ovaj put bi najbolje bilo izbeći. Stiže nas kombi koji je otišao da pokupi ostale planinare. Odvozi nas do rudničkog naselja Kolonija odakle krećemo na drugi deo akcije.

Vreme se prilično pogoršava. Na izlasku iz kombija dočekuje nas izuzetno jak vetar. Dole oko Ostrvice nije ga uopšte bilo. Sada hoće da nas odnese. Nekako se grupišemo i krećemo na vrh Rudnika. Prolazimo pored (napuštenog ?) doma PTT-a, iznad Šumske kuće, pored Vijulja, iznad Gradova. Snega sada ima po celoj stazi, vetar duva iako smo zašli u šumu a temperatura je sve niža. Prava zima. Razgovori i fotografisanje su nestali. Mrznu mi ruke i trebalo bi da promenim rukavice.

Stižemo na Prevoje, prevoj između dva najviše vrha Rudnika, Velikog i Srednjeg Šturca. Dan je kratak i ne možemo da stignemo na oba vrha. Biramo ovaj drugi iako je niži, zbog mnogo lepšeg pogleda na južnu stranu planine. Duga pauza ostavila je traga, osećam umor i noge mi postaju teške. Izlazimo na vrh na kome je jak vetar potpuno očistio sneg sa pojedinih mesta. Par fotografija i bežimo nazad.

Pogled sa Srednjeg Šturca

Skupljamo se u zavetrini tek kada ponovo izađemo na put od Prevoja. Vetar se malo smirio, nema više uspona. Uživam u hladnom zimskom popodnevu dok se spuštamo ka varošici. Tu nas čeka kombi. Ponovo svraćamo u Rudničku kapiju, ovoga puta na vruće lepinje i još topliju čorbu. Dok ulazimo u kafanu i sneg i noć počinju da padaju. Žurimo da nas ne zarobe.

Na kraju oko 19km pešačenja, u ovom trenutku više nego dovoljno.

Fotografije

Rezime 2014. godine

Najradije bih izbegao ovaj deo ali hvalio sam se na kraju 2013. pa je red da se i sada oglasim. I ove godine sam zadatak da odem na neko mesto gde još nisam bio ispunio već 2.januara odlaskom na brda iznad Dunava, u okolini Rama. Prva četiri meseca hodao sam udarnički. Bio sam na nekim tradicionalnim akcijama (Rajac, Rtanj, Ježevac-Vukan) a bio sam i na nekim novim mestima (Gledićke planine, Vita Bukva i Ostreč). 

Onda je usledio pad. Prvo zbog poplava a onda zbog pojačanih privatnih obaveza. Na kraju sam potpuno prestao da planinarim sve do nedeljnog odlaska na Rudnik.

Godinu je spasao odlazak na Moračke planine, sa naglaskom na Mali i Veliki Žurim. Mesec dana kasnije bili smo na jugu Srbije, od Besne kobile do Dukata, gde sam vezao dva dana sa po preko 30km. Interesantno ali malo za celu godinu.

Dva prolaska kroz Arad

U kasnu jesen 2012. godine prvi put smo bojažljivo ušli u Rumuniju. Stigli smo samo do Temišvara, obišli grad, prenoćili i vratili se kući. Ništa nam se nije desilo pa smo se ohrabrili da ponovo dođemo. U planovima koje smo pravili, a planovi znaju da budu lepi koliko i stvarna putovanja (češći sigurno), Arad se pojavljivao kao logično sledeće odredište za vikend izlet. Najbliži posle Temišvara a ima šta da se vidi. Onda smo proletos odlučili da odemo malo dalje pa smo prodrli u Rumuniju čak do Sigišoare a Arad ostavili za neki drugi put. 

Taj drugi put je došao brže nego što smo očekivali. Odlazak u Đulu bio je idealna prilika da se svrati, put nas je vodio kroz sam centar grada. Priču o odlasku u Đulu već sam napisao ovde a sada nešto o Aradu u koji smo svratili i u odlasku i u povratku.

Arad je uz Temišvar najzapadniji rumunski grad. Ujedno najbliži je Segedinu a to znači mreži puteva koji ga povezuju sa Evropom. Rumuni upravo grade autoput Bukurešt - Arad kojim će se priključiti na ovu mrežu. Pojedine deonice su već završene i puštene u rad, između ostalih i deonica koja spaja Temišvar i Arad (pisao sam malo više u postu o Đuli). Za sam Arad je ovaj autoput značajan pre svega što ga spaja sa drugim rumunskim gradovima. Rumunija je velika zemlja i samo do Bukurešta ima preko 400km.

Arad je sedište istoimenog okruga a okruzi su trenutno najveće administrativne jedinice u Rumuniji. Istovremeno Rumunija je podeljena na istorijske pokrajine, na koji način možete videti ovde. Arad je raspolućen rekom Moriš tako da južni deo pripada Banatu a severni pokrajini Krišana. Kad već pominjem reku Moriš da kažem da je ona najvažnija geografska karakteristika ovog kraja. Od planina nema ni tragova. Reka Moriš izvire negde na Karpatima i teče 761 km pre nego što se ulije u Tisu kod Segedina.

Stižemo u grad nešto iza podneva i odmah odlazimo do srpske crkve Sv. Petra i Pavla. Nalazi se u blizini centra grada, idealno mesto da ostavimo kola i krenemo sa obilaskom. Užasavam se plaćanja parkinga, ne zbog troška već zbog realizacije, u Oradei sam pola sata tražio kovanice dok je žena dežurala pored automobila. 

Crkva je neraskidivo vezana za porodicu Tekelija. Jovan Popović Tekelija, oberkapetan i zapovednik Pomoriške vojne krajine, postavljen je posle Senćanske bitke na mesto zapovednika srpske milicije u Aradu. On i njegovi srpski saborci odlučili su da ostanu u gradu pa su 1698. započeli izgradnju crkve i završili je 4 godine kasnije. Danas je ona najstariji objekat u Aradu. Tekelije su crkvom upravljali dok im se 1844. nije ugasila muška loza. Svakako najznačajniji među njima bio je Sava Tekelija, praunuk Jovana Tekelije. Pošto je stekao doktorsku diplomu i priličan ugled i imetak, vratio se u rodni Arad i posvetio brizi o svom narodu. On je 1822. podigao toranj za još 4m uvis, pokrio ga bakrom i još ponešto uradio. Više o samoj crkvi možete ovde pročitati.

U crkveno dvorište mogli smo da uđemo ali ne i u samu crkvu koja je bila zaključana. Na južnom zidu nalazi se nekoliko ploča koji svedoče o ljudima sahranjenim u porti i u crkvi. Između ostalih Eustahija Arsić (1776-1843) za koju piše da je bila prva moderna srpska književnica. Sava Tekelija je takođe sahranjen u crkvi a u dvorištu se nalazi njegova bista.

Srpska palata

Trg ispred crkve zove se Srpski trg. Srpska zajednica u Aradu bila je brojna i značajna. Početkom XVIII veka, u vreme kada je reka Moriš bila granica Habzburškog i Otomanskog carstva, bila je najbrojnija posle rumunske. Kasnije su Mađari izbili na prvo mesto a danas su to naravno Rumuni. Za Savu Tekeliju sam naravno znao i pre odlaska u Arad ali ovo je bila prilika da saznam za jednog drugog značajnog aradskog Srbina. Arhitekta Milan Tabaković isprojektovao je veliki broj značajnih objekata u gradu, između ostalog i Srpsku palatu (Palatul Sarbesc) koja se nalazi na istom trgu i sedište je aradske parohije SPC.

Idemo dalje, pošto smo obišli crkvu krećemo prema centru. Prolazimo pored pijace a preko puta je rumunska saborna crkva Rođenja Jovana Krstitelja (photo). Prolazimo pored crkve i ulazimo u ulicu Vasile Goldis da bi videli palatu Bohus. Palata je izgrađena 1913. godine u stilu secesije, majstor je bio arhitekta Lajos Szántay a za barona Bohusa. U njoj je pored prodavnica, bankarskih kancelarija i sl. bila prva bioskopska dvorana. Rumunija još uvek leči rane koje joj je zadao komunistički režim a to se najbolje vidi na fasadama zgrada. Para a i vremena nema da se sve odmah obnove. Uglavnom se kreće od centra što u Aradu predstavlja Bulevar Revolucije o kome će kasnije biti reči. Bohus palata jednim krilom izlazi na glavnu ulicu i na tom krilu fasada je sređena dok je na suprotnom oronula. I pored toga palata izgleda impresivno, stavio sam u album dosta njenih fotografija.

Arad nema centralni trg za razliku od većine srednjeevropskih gradova. Umesto trga tu je centralni gradski bulevar - Bulevar Revolucije. Prilično široka ulica u koju je svašta stalo. Leve i desne kolovozne trake su potpuno odvojene a između njih nalaze se tramvajske šine, trake zelenog pojasa, parkinzi, pešački prelazi... Zeleni pojas je posebno bogat i širok u gornjem, severnom delu bulevara gde skoro da prelazi u pravi park. Na donjem kraju Bulevar se završava zgradom pozorišta Joan Slavici koja se smestila na sred ulice i fizički potpuno odvojila ovaj prostor od prostranog trga Avram Iancu na koji gleda njena zadnja fasada. Skoro svi značajniji objekti nalaze se na samom bulevaru ili u njegovoj neposrednoj blizini. Trotoari sa obe strane su takođe prilično široki. Ima puno bašta kafana i restorana, u jednoj od njih smo napravili predah uživajući u zaista prelepom ambijentu.

U blizini pozorišta bulevar pokušava da liči na trg, prostor je očišćen od drveća, postavljene su klupe i jedan obelisk ali suviše saobraćajnica preseca taj prostor da bi se čovek osećao opušteno (photo). Na ovom prostoru nalazi se katolička katedrala Svetog Antuna Padovanskog. Izgrađena je sa samom početku XX veka u stilu eklektizma, autor je već pomenuti Milan Tabaković. Interesantna je pošto je uklopljena u multifunkcionalan objekat, pored crkve tu je bila i štamparija a ne znam šta se danas tu nalazi.

Najpoznatiji objekat u Aradu je verovatno Gradska kuća ili Administrativna palata, pošto se pored gradske većnice u njoj nalaze još neke institucije. Nalazi se takođe na Bulevaru Revolucije, malo je uvučena u odnosu na ostale objekte, ispred nje se nalazi prostor uređen zelenilom i klupama. Vrlo lepu celinu upotpunjavaju dve takođe impozantne zgrade sa njene leve i desne strane. Sagrađena je u neorenesansnom stilu 1877. godine.

Gradska kuća ili Administrativna palata

Nismo išli mnogo dalje od Gradske kuće. Ušli smo u dve ulice koje izlaze na Bulevar, Strada Horia i Strada Closca, gde smo videli još neke lepe zgrade sa oronulim fasadama koje možete videti u albumu. Videli smo još dva objekta arhitekte Lajos Szántay, koji je očito ostavio značajan trag u Aradu. Neogotska luteranska "Crvena" crkva (photo) nalazi se na Bulevaru Revolucije a Palata kulture (photo) se nalazi iza Gradske kuće, u blizini reke Moriš. Ova druga je izgrađena 1913. godine, posle međunarodnog konkursa. Izgleda da je unutra još lepša nego spolja, ima i koncertnu dvoranu...

U povratku nas je uhvatila kiša pomešana sa suncem pa smo stajali ispod nadstrešnice na trgu Avram Iancu. Već sam rekao da se trg nalazi u produžetku Bulevara Revolucije, iza zgrade pozorišta. Ogrnomna i po meni slabo iskorišćena površina. Po prestanku kiše napravio nekoliko fotografija i nastavili dalje ka Đuli.

Trg Avram Iancu

U povratku smo ponovo svratili u Arad. Na nekih 120km od Oradee bio je pravo mesto za pauzu. Drugo, u Oradei je padala jaka kiša, nije više bilo svrhe zadržavati se pa smo krenuli ranije. Ideja se isplatila, u Aradu nije bilo kiše ali bilo je dovoljno oblačno da bi napravili nešto bolje fotografije. Srpska crkva je ponovo bila zaključana, na žalost.

Kada se sve sabere, više vremena sam proveo tražeći podatke po Internetu i pišući ovo nego što smo bili u samom Aradu. Što nameravam da naplatim pri sledećem odlasku. Vikend u Aradu i dalje ostaje u spisku obaveza, 226km od Beograda nije mnogo. Ima još ponešto da se vidi, tvrđavu nisam ni pomenuo...

Fotografije

HOT SPOTS | Arad  (sajt koji sam koristio, pored Wikipedie)

U pohode Homolju - Tilva Roš

Kada planinarim uglavnom idem na jednodnevne akcije. Još uvek sam potreban u kući tako da teško dobijam ceo vikend slobodan. A kada idete na jednodnevne akcije onda ste ograničeni na planine do kojih je moguće za jedan dan stići, prepešačiti i vratiti se. Beogradski krug je ograničen Gvozdačkim stenama na zapadu, planinama ispod Kraljeva (Stolovi, Studena...) na jugu, Beljanicom i Rtnjem na jugoistoku te Južnim Kučajem i Miročem na istoku. Na severu krug nije zatvoren... Naravno, granica nije stroga ali sve preko ovoga mora da se plati ili (mnogo) ranim ustajanjem ili kraćom turom ili jakim tempom. 

Homoljske planine su pored valjevskih najčešće na programu. Relativno blizu Beograda,  pristupačne, raznovrsni ambijent i pre svega velika površina što znači puno staza što dalje znači da možete idete novim putevima ili ono što ja najviše volim - da spajam već istražene i nove staze. Nisu puno visoke, najviši vrh Štubej ima svega 940m. Ipak, nemojte to da vas zavara, ako tražite đavola lako ćete ga naći na Vranju ili ako probate da popenjete Vukan preko stena. Da ne pričam o spajanju dva i više vrhova i vrlo dugim šetnjama.

I pored svega ne bih mogao da kažem da sam veliki ljubitelj Homoljskih planina. Pre svega zbog karakteristične vegetacije koja preovlađuje u znatnom delu Homolja a ogleda se u sasušenoj travi i niskom rastinju, više nego bogatom trnjem. Od Homolja stradaju cipele, majice a znao sam i da se vratim sa potpuno izgrebanim rukama. Ipak, gledajući fotografije sa ove akcije izgleda da sam se navikao i na neki način srodio sa takvim ambijentom. Sve fotografije sa naslovom Homolje prikazuju ono o čemu pričam.


Ovoga puta išao sam istočnije i severnije nego obično. Kučevo, selo Neresnica, vrh Tilva Roš, reka Komša, sve je za mene bilo potpuno novo. Republičku akciju pod nazivom U pohode Homolju organizovalo je planinarsko društvo Vukan iz Požarevca. U pitanju je društvo prepoznatljivo po dobroj organizovanosti, entuzijazmu, jakim i dobro smišljenim akcijama i odličnom raspoloženju koje stvaraju oko sebe. Takve stvari ne prolaze nezapaženo pa se i ovoga puta skupio veliki broj planinara iz raznih krajeva Srbije. Cilj Vukana je da nas upozna sa krajevima Homolja u koje se ređe ide, cilj vredan pažnje i za svaku pohvalu. Ekipu Železničara iz Beograda vodio je Vlada Radivojević.

Krenuli smo u 6h iz Beograda, valjalo je stići na početak akcije. Vožnja autoputem, skretanje ka Požarevcu, ređaju se sela Salakovac, Velika Bresnica, Rabrovo, Turija, onda pauza u Kučevu taman za kafu ako konobar bude dovoljno brz i cilj u Neresnici. Selo Neresnica nalazi pored ušća reke Komše u Pek. Tu je fabrika za preradu i pakovanje mineralne vode Duboka. Tu je i letnjikovac kralja Aleksandra, kažu da je u lošem stanju i da planiraju da ga renoviraju. U centru sela organizuje se mali kulturno-umetnički program, pozdravljaju nas iz sela i iz kluba Vukan i onda krećemo na pešačenje.

Zaostajemo namerno na početku, kada je velika grupa onda kretanje na kraju daje nešto više slobode. Ima puno dece. Prolazimo kroz selo a onda se lagano penjemo šumskim putem. Puno je pečuraka a mislim da nikada nisam video toliko crvenih muhara. Što sam i dokumentovao. Kada izađemo iz šume pući će pogled na desnu stranu, na Zvišku kotlinu i gradić Kučevo. 

Pogled na Zvišku kotlinu i Kučevo

Stižemo na Ziman. Ne bih ga baš nazvao vrhom, više kao neka visoravan, livada pod blagim nagibom i sa lepim pogledom. Tu je odmor i tek sad vidim koliko nas ima. Ziman je i najviši cilj za one koji su odabrali najkraću stazu. Oni će odmah iza Zimana skrenuti desno.

Idemo dalje i uživamo u prelepom jesenjem danu. Krećemo se svo vreme grebenom, pogled je uglavnom otvoren na obe strane mada ne mogu da kažem da je baš spektakularan, uglavnom gleda na okolna brda koja su pod šumom i jako liče jedno na drugo. Ne očekujete mnogo i lepo vam je. Posle nekih 5km nailazimo na kuću ispred koje se nalazi česma. Kratka pauza i nastavljamo dalje. 

Dolazimo do raskrsnice gde se odvaja put za ribnjak. Deo grupe se odmah spušta ka njemu a veći deo nastavlja ka vrhu. U blizini raskrsnice je kuća gde takođe ima vode. Idemo kroz tipičnu homoljsku vegetaciju, nisko drveće, visoka trava i grmlje šipka na svakom koraku. Bez većih problema stižemo na vrh koji je potpuno pokriven šumom. Tilva Roš je visok 814m i na vlaškom znači Crveno brdo. Verovatno je povezano sa rudom bakra ali ne znam puno o tome.

Vrh Tilva Roš, desni

Vraćamo se odmah i pauzu pravimo na livadi, negde ispod vrha. Odatle se vidi kop rudnika Majdanpek. Uživamo na suncu, ne žurimo,  imamo dovoljno vremena do početka ručka i polaska autobusa. Onda se spuštamo do one iste raskrsnice, tu skrećemo levo i onda kreće lagani spust sve do reke Komše. Reka je lepa, čista i bogata vodom. Put ide pored nje, sve do ribnjaka gde je cilj pešačenja.

Program je u toku u trenutku kada stižem. Dečija grupa izvodi splet vlaških igara. Nisam neki poznavalac i ljubitelj folklora ali ne mogu da ne primetim koliko su uigrani i kako dobro izgledaju. Domaćini su obezbedili besplatan ručak, pasulj sa kazana, a obezbedili su nam i hladno pivo da kupimo. Rajko je već stigao biciklom i zauzeo separe. Dva sata druženja, onda lagana šetnja do autobusa koji nije mogao da priđe bliže, do ribnjaka vodi samo zemljani put. Spora i dosadna vožnja pored Komše do Neresnice a onda izlazimo na asfalt i lagano tonem u san...

Na kraju oko 22km (sa šetnjom od ribnjaka do busa) i nešto malo ispod 1000m uspona. Prelep dan, odlična atmosfera, sjajni domaćini. Dovoljno da se odlično osećam.


Fotografije

P.S. Ono da pogled nije spektakularan uzmite sa rezervom, pre dve nedelje bio sam na Besnoj kobili i Dukatu, podigao sam prilično kriterijum...

Rodopske planine južne Srbije

Na krajnjem jugu Srbije, istočno od puta kojim veliki broj nas projuri u letnjim mesecima žureći ka Preševu i graničnom prelazu, nalazi se grupa starih gromadnih planina od kojih je valjda najpoznatija Besna kobila. Planine su za srbijanske uslove prilično visoke i, kao što je red za stare gromadne planine, imaju zaobljene vrhove i blage padine. To omogućava akcije u kojima se u jednom danu pređu i po 2-3 ove planine. 

Ceo ovaj kraj je prično zabačen i nepristupačan. I dalek ako se posmatra iz većeg dela Srbije. Zato je akcija i imala naziv Krajevi u koje se ređe ide. Do sada ne samo da nisam išao tamo nego nisam ni imao predstavu o rasporedu i udaljenosti planina. Čekao sam da bar jednom odem i onda počnem da sklapam kockice. Akcija koju smo napravili bila je žestoka tako da sam puno kockica složio. Ipak daleko sam od toga da se proglasim ekspertom za jugoistok Srbije pa ću se držati uglavnom onoga što smo prošli, glavnih vrhova i najvažnijih činjenica.

Krenuli smo u petak popodne, nas 20 spakovalo se u mini bus, plus vozač. Vožnja autoputem, pauza u motelu Predejane, nastavak puta do Vranjske Banje a onda krećemo da se penjemo. Najveći uspon savlađujemo mini busom, oko 1100m od puta do planinarsko-smučarskog doma Besna kobila. Dom se nalazi na nešto više od 1450m a do njega se stiže preko sela Kriva Feja.

Subota - Besna kobila, Valozi, Gloška planina, selo Donja Ljubata

Ustajemo rano. Kradem malo vremena i podešavam alarm na 5:10 ali već u 5h sam budan. Odvajamo stvari koje ostavljamo u busu, ostalo nosimo na leđima. Bus ćemo videti tek na završetku ture, sutradan popodne. U 6h smo svi napolju, pod punom opremom. Noćna svetla su još upaljena ali već je svanulo.

Polazimo preko skijaške staze. Ne volim odmah uspone ali ovaj nije jak, mogu i početnici da ga savladaju. Sunce nije odmah izašlo, trebalo mu je malo vremena da pređe vrh planine. Nama nije trebalo ni sat i po pešačenja da od doma stignemo do vrha Besne kobile, na 1922m nadmorske visine. Apsurdno ali već smo bili na najvišoj tački cele akcije. Pravimo pauzu za klopu i fotografisanje.

Ka vrhu Besne kobile

Nismo samo najvišu tačku dostigli već i najlepši trenutak za taj dan. Jako jutarnje sunce na čistom nebu uz odličnu vidljivost pružilo je neverovatno lepe prizore na blagim i širokim padinama Besne kobile, prekrivenim samo travom tako da vam ništa ne sputava pogled. Posle se i vreme pokvarilo a i priroda je bila manje lepa. Kasnije sam razmišljao da je možda to rano dostizanje zenita uticalo na opadanje raspoloženja prvog dana. 

Nastavljamo grebenom i lagano se spuštamo. Hvatamo severni pravac, pravo prema Vardeniku, a onda savijamo desno. Prolazimo pored spomenika Belogardejcima koji su početkom dvadesetih godina XX veka izgradili put preko Besne kobile. Poraženi ratnici bili su prinuđeni da oružje zamene krampovima i lopatama. Iza spomenika postoji izvor ali je bio vrlo slab, nemoguće je bilo natočiti vodu. Neoprezno sam pošao sa malo vode računajući na to mesto.

Pauzu pravimo na grebenu sa koga pogled puca na sve četiri strane. Tu je i malo krdo konja, i oni znaju da uživaju. Neposredno posle pauze ispod puta nalazimo jak izvor i popunjavamo zalihe vode. Prolazimo pored sela Ploča. Selo je malo, tek nekoliko kuća. Zato je velika gomila đubreta, uglavnom staklenih flaša, koju je moguće neka ekipa sa strane ostavila. Nikad mi takve stvari neće biti jasne, koliko čovek mora da bude nemaran ili bezobziran da bi se tako ponašao.

Od sela krećemo da se penjemo na vrh Valozi. Visok je čitavih 1829m ali ne znam kojoj planini pripada. Vrlo malo sam o ovom vrhu ili planini uspeo da pronađem. Da priča bude kompletna nemam ni jednu ozbiljnu fotografiju Valoga. Prvi razlog je vreme koje je počelo da se kvari a drugi što vrh ni počemu nije poseban.  

Gloška planina i vrh Mečit

Idemo sve brže, pokušavamo da popnemo Glošku planinu pre kiše. Gloška i njen vrh Mečit (1756) već izgledaju lepše. Prekrivena je uglavnom samo travom i jasno se uočava pravac kuda se treba peti. Ipak fotoaparat sve ređe vadim, potpuno se naoblačilo a i umor me već stiže. Deo grupe odustaje od uspona na Mečit i hvataju stazu pored potoka koja ih vodi direktno u selo. Razmišljam da im se pridružim, shvatam da se treba sačuvati i za sledeći dan. Ipak nisam siguran da li ćemo uspeti da ubodemo stazu, da li ćemo morati da se provlačimo kroz šiblje, pa biram teži ali sigurniji put. Sporim tempom izlazimo na vrh, malo posedimo a onda se brzo spuštamo prelepom livadom. Sve vreme gledamo desno od sebe i pratimo oblake koji nam se približavaju. Kada lagan spust pređe u oštar, počne i kiša da pada. Navlačimo kabanice. Na sreću kiša nije bila toliko jaka. Ispred sela je potpuno prestala. Prešli smo preko 30km.

Selo Donja Ljubata pripada opštini Bosilegrad, jednoj od najsiromašnijih u Srbiji. Visokim planinama, o kojima upravo pišem, skoro je potpuno odvojena od Vranja i budućeg autoputa. Postoji taj Ruski put koji sam već pomenuo, koji spaja Besnu kobilu sa Bosilegradom, ali on nije asfaltiran i ne preporučuje se osim ako ne vozite terensko vozilo ili Golfa dvojku. Prolazi kroz Gornju i Donju Ljubatu. Od Donje Ljubate do Bosilegrada ima nekih 15km, što asfaltom, što makadamom. 

U selo smo ušli neposredno posle kiše a napustili smo ga u rano jutro, pre svitanja, takođe neposredno posle kiše. U međuvremenu oblačno nebo zamenila je noć. Nismo imali prilike da selo bolje upoznamo ni da ga vidimo u nekom svetlijem izdanju. Ipak, više je nego očigledno da je znalo i za bolje dane. Uveče smo išli do prodavnice na pivo. Ispred prodavnice je potpuno zatvoren prostor sa klupama i tri stola. Kiša nas nije doticala. Jedinstveni ambijent uz hladno zaječarsko.

Nedelja - Od Donje Ljubate preko Dukata do Radovnice

Kiša tuče po limenom krovu i svi se budimo oko 4h. Gledam na sat i pokušavam još malo da odremam ali kiša nastavlja da udara. Ne smeta mi toliko buka koliko to što uskoro treba da izađemo napolje. Oko pola pet palimo svetlo i kreće pakovanje. Situacija je potpuno uvrnuta, napolju je mrak i kiša, imamo skoro 35km do Radovnice, svi osećamo umor od jučerašnjeg hodanja a zezanje kreće od ranog jutra. Nije to optimizam, više neko mirenje i prihvatanje situacije takve kakva jeste. Zato volim planinarenje. Nemamo kamen da ga guramo uz Dukat ali imamo rančeve da ih nosimo...


Krećemo oko 5:15. Kiša je na sreću stala. Grupa se osula, skoro polovina je odustala od današnje akcije. Domaćin je obezbedio prevoz za njih. Prolazimo kroz selo koje uglavnom još spava. Na jednom prozoru silueta, neko nas posmatra iz polumraka. Nismo čest prizor. Idemo putem ka Bosilegradu nekih 4.5 km a onda se odvajamo desno i krećemo ka Dukatu.

Žulj na levom stopalu odmah se javio. Bol osećam pri svakom koraku a tvrda makadamska podloga ne deluje mnogo lekovito. Prva misao mi je bila koliko još treba preći. Onda aktiviram već usvojeni odbrambeni mehanizam. Ne razmišljam koliko ima do kraja, koncentrišem se samo na prvi cilj. Ali u ovom slučaju to je vrh Dukata a do njega ima 1000m uspona. Na sreću uspon nigde nije jak mada je prilično uporan.

Put od te raskrsnice ide do vrha planine. Na nekim mestima se račva i odlazi do malih zaseoka ili ko zna već gde. Pratimo ga a povremeno ga presečemo nekom prečicom. Negde na početku prolaze nas lovci. U terenskom vozilu, sa kavezima i psima koji laju na nas. Posle sretnemo jednog lovca, kaže da su pošli na divlje svinje. Ne znam da li se više treba čuvati lovaca ili uplašenih i podivljalih svinja. Jedno vreme smo čuli lavež u brdu iznad nas, kasnije smo zaboravili na njih.

Nebo se razvedrilo još pre svanuća. Izlazi i sunce ali ne dopire do nas, zaklonjeni smo. Zato ga vidimo na okolnim brdima i uživamo u prizoru, istovremeno presrećni što nema kiše. Očekivajući ceo dan kišu, i radujući se što je još uvek nema, nisam ni primetio da sam sve vreme izložen suncu tako da sam prilično pocrveneo.

Vode ima dovoljno. Odmah po skretanju sa glavnog puta nailazimo na česmu. Kasnije prolazimo pored kuće i svraćamo u dvorište da se umijemo a neposredno iza tog dvorišta nailazimo na izvor i izgrađeno korito, pored samog puta. 

Nije žulj jedino što me muči. Loše se osećam, ne prija mi rano ustajanje. Pored toga vlažnost je velika. Znojim se puno, osećam da mi je lice potpuno mokro. Samo da stignemo do spomenika, tu je pauza. Hvatam tempo koji mi odgovara i trudim se da ne zaostajem mnogo. Kao i jučerašnje planine, Dukat je pri vrhu ceo pod travom. Oko spomenika zasađeno je drveće, podignuta je ograda a tu su i sto i klupe, pod nadstrešnicom. Kao oaza u pustinji. Tako i doživljavam ovo mesto. Malo duža pauza, klopamo, stavljam flaster na nogu i već se bolje osećam. Dovde je bilo mučenje a sada kreće uživanje.

Izlazak na Dukat

Imamo još 350m uspona. Idemo putem koji vodi korz sasušenu travu Dukata. Ovo put treba uslovno shvatiti, dve trake koje terenska vozila mogu da savladaju na putu do releja na vrhu planine. Predeli koje vidimo ostavljaju nas bez daha (ili to ipak beše uspon...). Iza nas obronci Dukata a levo tj. istočno vidi se more oblaka iznad Bugarske. Dukat se nalazi skoro na samoj tromeđi Srbije, Bugarske i Makedonije.


Vrh se nalazi na 1881m i zove se Crnook. Otvoren pogled na sve strane ali i relej koji ga ruži. Ne znam da li ove antene moraju baš na glavnim vrhovima da postavljaju. Provodimo gore neko vreme, fotografišemo i sebe i druge, jurcamo naokolo a onda idemo dalje. Peli smo se na Dukat pravcem sever-jug a sada okrećemo na zapad. 

Pogled sa vrha ka Bugarskoj

Silazak sa Dukata je verovatno najlepši doživljaj u ova dva dana. Blaga padina, prekrivena travom, ne vraćam fotoaparat za pojas. Sada je on razlog mog zaostajanja, na žulj sam se delimično privikao. Pogledajte fotografije kako je izgledalo, bolje nego da ja opisujem. Obilazimo oko jednog brda i stižemo iznad prelepe doline u kojoj se nalazi minijaturna crkva. Iz daljine ne liči na crkvu, više na neku kućicu. Pomalo neobično, jedini je objekat u široj okolini, ne znam ko je posećuje. Čelo grupe se spušta do crkve a ja produžavam putem, obilazim crkvu u širokom luku i stižem do jakog izvora sa sve koritom ispred njega. Dopunjujemo zalihe vode i nastavljamo dalje.

Pregled trase koju smo prešli prethodni dan

Hodamo, hodamo, hodamo... Sve vreme idemo putem tačnije utabanom zemljanom stazom. Na par mesta smo imali male uspone, inače je ravno ili vrlo blaga nizbrdica. Prošli smo ispod vrha Juruk (1705). Drveća u početku nije bilo, kasnije se pojavilo. Put ide grebenom tako da smo imali izvanredan pogled na trasu kojim smo prošli prethodni dan. Nebo se sve više oblačalo ali kiše nije bilo. Negde do 14h. A onda je krenula. Prvo lagano da nam da vremena da obučemo kabanice a onda žestoko. Baš tada je krenuo spust do sela Radovnica. Napuštamo stazu i uz malo improvizacije dokopavamo se reke i puta pored nje koji u Radovnicu stiže negde sa istoka. Do sela imamo još dosta da tabanamo. Na sreću kiša je prestala, sunce je ponovo ogrejalo, moći ćemo da se presvučemo i spakujemo stvari.

Bus je parkiran u centru sela. S jedne strane je crkva, sa druge Simpova fabrika. Selo k'o selo. Ređaju se stare, nove, nezavršene, napuštene kuće ali i veće zgrade. Most preko reke i na njemu natpis JNA svome narodu. Dovodimo se u red koliko možemo i idemo dalje.

Prolazimo Trgovište, samo ga osmotrimo iz busa. Stajemo kod Vražijeg kamena. Prirodni fenomen, interesantna stena pored samog puta. Ne jedna već čitav kompleks stena. Negde sam pročitao da ga porede sa Đavoljom varoši ali mislim da je to ipak preterano. Doduše ja sam ga video samo odozdo, sa puta. Bilo je malo vremena i između dve perspektive odabrao sam onu lakšu. Gore je i stara crkva ali o tome nekom drugom prilikom...

Vražiji kamen

Konačan bilans na kraju vikenda: prvi dan 30.5km i skoro 1400m uspona, drugi dan 34.5km i 1300m uspona. Uvek navedem koliko smo prešli, smatram to neodvojivim delom priče kada je planinarenje ili treking u pitanju. Osim suvog podatka vrlo je nezahvalno davati dodatne komentare. Razni ljudi čitaju blog, jedan isti pređeni put nekome deluje nedostižno dok za drugog predstavlja lakši trening. Ipak ovo je moj blog pa ću na kraju uneti malo ličnog. Sa ovih 34.5km u nedelju nisam oborio lični rekord, posebno ne sa 1300m uspona. Ipak, kada se sve okolnosti uzmu u obzir (tura od prethodnog dana, subjektivni problemi) i kada se zna da smo vukli 3.46km/h sa sve pauzama (čisto kretanje 4.66km/h), drugi dan ove akcije smatram možda svojim najvećim uspehom do sada. Eto, ja za sada dotle a gledaću i da se popravim.


Fotografije:
I dan
II dan