Na krajnjem jugu Srbije, istočno od puta kojim veliki broj nas projuri u letnjim mesecima žureći ka Preševu i graničnom prelazu, nalazi se grupa starih gromadnih planina od kojih je valjda najpoznatija Besna kobila. Planine su za srbijanske uslove prilično visoke i, kao što je red za stare gromadne planine, imaju zaobljene vrhove i blage padine. To omogućava akcije u kojima se u jednom danu pređu i po 2-3 ove planine.
Ceo ovaj kraj je prično zabačen i nepristupačan. I dalek ako se posmatra iz većeg dela Srbije. Zato je akcija i imala naziv Krajevi u koje se ređe ide. Do sada ne samo da nisam išao tamo nego nisam ni imao predstavu o rasporedu i udaljenosti planina. Čekao sam da bar jednom odem i onda počnem da sklapam kockice. Akcija koju smo napravili bila je žestoka tako da sam puno kockica složio. Ipak daleko sam od toga da se proglasim ekspertom za jugoistok Srbije pa ću se držati uglavnom onoga što smo prošli, glavnih vrhova i najvažnijih činjenica.
Krenuli smo u petak popodne, nas 20 spakovalo se u mini bus, plus vozač. Vožnja autoputem, pauza u motelu Predejane, nastavak puta do Vranjske Banje a onda krećemo da se penjemo. Najveći uspon savlađujemo mini busom, oko 1100m od puta do planinarsko-smučarskog doma Besna kobila. Dom se nalazi na nešto više od 1450m a do njega se stiže preko sela Kriva Feja.
Ustajemo rano. Kradem malo vremena i podešavam alarm na 5:10 ali već u 5h sam budan. Odvajamo stvari koje ostavljamo u busu, ostalo nosimo na leđima. Bus ćemo videti tek na završetku ture, sutradan popodne. U 6h smo svi napolju, pod punom opremom. Noćna svetla su još upaljena ali već je svanulo.
Polazimo preko skijaške staze. Ne volim odmah uspone ali ovaj nije jak, mogu i početnici da ga savladaju. Sunce nije odmah izašlo, trebalo mu je malo vremena da pređe vrh planine. Nama nije trebalo ni sat i po pešačenja da od doma stignemo do vrha Besne kobile, na 1922m nadmorske visine. Apsurdno ali već smo bili na najvišoj tački cele akcije. Pravimo pauzu za klopu i fotografisanje.
Nismo samo najvišu tačku dostigli već i najlepši trenutak za taj dan. Jako jutarnje sunce na čistom nebu uz odličnu vidljivost pružilo je neverovatno lepe prizore na blagim i širokim padinama Besne kobile, prekrivenim samo travom tako da vam ništa ne sputava pogled. Posle se i vreme pokvarilo a i priroda je bila manje lepa. Kasnije sam razmišljao da je možda to rano dostizanje zenita uticalo na opadanje raspoloženja prvog dana.
Nastavljamo grebenom i lagano se spuštamo. Hvatamo severni pravac, pravo prema Vardeniku, a onda savijamo desno. Prolazimo pored spomenika Belogardejcima koji su početkom dvadesetih godina XX veka izgradili put preko Besne kobile. Poraženi ratnici bili su prinuđeni da oružje zamene krampovima i lopatama. Iza spomenika postoji izvor ali je bio vrlo slab, nemoguće je bilo natočiti vodu. Neoprezno sam pošao sa malo vode računajući na to mesto.
Pauzu pravimo na grebenu sa koga pogled puca na sve četiri strane. Tu je i malo krdo konja, i oni znaju da uživaju. Neposredno posle pauze ispod puta nalazimo jak izvor i popunjavamo zalihe vode. Prolazimo pored sela Ploča. Selo je malo, tek nekoliko kuća. Zato je velika gomila đubreta, uglavnom staklenih flaša, koju je moguće neka ekipa sa strane ostavila. Nikad mi takve stvari neće biti jasne, koliko čovek mora da bude nemaran ili bezobziran da bi se tako ponašao.
Od sela krećemo da se penjemo na vrh Valozi. Visok je čitavih 1829m ali ne znam kojoj planini pripada. Vrlo malo sam o ovom vrhu ili planini uspeo da pronađem. Da priča bude kompletna nemam ni jednu ozbiljnu fotografiju Valoga. Prvi razlog je vreme koje je počelo da se kvari a drugi što vrh ni počemu nije poseban.
Idemo sve brže, pokušavamo da popnemo Glošku planinu pre kiše. Gloška i njen vrh Mečit (1756) već izgledaju lepše. Prekrivena je uglavnom samo travom i jasno se uočava pravac kuda se treba peti. Ipak fotoaparat sve ređe vadim, potpuno se naoblačilo a i umor me već stiže. Deo grupe odustaje od uspona na Mečit i hvataju stazu pored potoka koja ih vodi direktno u selo. Razmišljam da im se pridružim, shvatam da se treba sačuvati i za sledeći dan. Ipak nisam siguran da li ćemo uspeti da ubodemo stazu, da li ćemo morati da se provlačimo kroz šiblje, pa biram teži ali sigurniji put. Sporim tempom izlazimo na vrh, malo posedimo a onda se brzo spuštamo prelepom livadom. Sve vreme gledamo desno od sebe i pratimo oblake koji nam se približavaju. Kada lagan spust pređe u oštar, počne i kiša da pada. Navlačimo kabanice. Na sreću kiša nije bila toliko jaka. Ispred sela je potpuno prestala. Prešli smo preko 30km.
Selo Donja Ljubata pripada opštini Bosilegrad, jednoj od najsiromašnijih u Srbiji. Visokim planinama, o kojima upravo pišem, skoro je potpuno odvojena od Vranja i budućeg autoputa. Postoji taj Ruski put koji sam već pomenuo, koji spaja Besnu kobilu sa Bosilegradom, ali on nije asfaltiran i ne preporučuje se osim ako ne vozite terensko vozilo ili Golfa dvojku. Prolazi kroz Gornju i Donju Ljubatu. Od Donje Ljubate do Bosilegrada ima nekih 15km, što asfaltom, što makadamom.
U selo smo ušli neposredno posle kiše a napustili smo ga u rano jutro, pre svitanja, takođe neposredno posle kiše. U međuvremenu oblačno nebo zamenila je noć. Nismo imali prilike da selo bolje upoznamo ni da ga vidimo u nekom svetlijem izdanju. Ipak, više je nego očigledno da je znalo i za bolje dane. Uveče smo išli do prodavnice na pivo. Ispred prodavnice je potpuno zatvoren prostor sa klupama i tri stola. Kiša nas nije doticala. Jedinstveni ambijent uz hladno zaječarsko.
Kiša tuče po limenom krovu i svi se budimo oko 4h. Gledam na sat i pokušavam još malo da odremam ali kiša nastavlja da udara. Ne smeta mi toliko buka koliko to što uskoro treba da izađemo napolje. Oko pola pet palimo svetlo i kreće pakovanje. Situacija je potpuno uvrnuta, napolju je mrak i kiša, imamo skoro 35km do Radovnice, svi osećamo umor od jučerašnjeg hodanja a zezanje kreće od ranog jutra. Nije to optimizam, više neko mirenje i prihvatanje situacije takve kakva jeste. Zato volim planinarenje. Nemamo kamen da ga guramo uz Dukat ali imamo rančeve da ih nosimo...
Krećemo oko 5:15. Kiša je na sreću stala. Grupa se osula, skoro polovina je odustala od današnje akcije. Domaćin je obezbedio prevoz za njih. Prolazimo kroz selo koje uglavnom još spava. Na jednom prozoru silueta, neko nas posmatra iz polumraka. Nismo čest prizor. Idemo putem ka Bosilegradu nekih 4.5 km a onda se odvajamo desno i krećemo ka Dukatu.
Žulj na levom stopalu odmah se javio. Bol osećam pri svakom koraku a tvrda makadamska podloga ne deluje mnogo lekovito. Prva misao mi je bila koliko još treba preći. Onda aktiviram već usvojeni odbrambeni mehanizam. Ne razmišljam koliko ima do kraja, koncentrišem se samo na prvi cilj. Ali u ovom slučaju to je vrh Dukata a do njega ima 1000m uspona. Na sreću uspon nigde nije jak mada je prilično uporan.
Put od te raskrsnice ide do vrha planine. Na nekim mestima se račva i odlazi do malih zaseoka ili ko zna već gde. Pratimo ga a povremeno ga presečemo nekom prečicom. Negde na početku prolaze nas lovci. U terenskom vozilu, sa kavezima i psima koji laju na nas. Posle sretnemo jednog lovca, kaže da su pošli na divlje svinje. Ne znam da li se više treba čuvati lovaca ili uplašenih i podivljalih svinja. Jedno vreme smo čuli lavež u brdu iznad nas, kasnije smo zaboravili na njih.
Nebo se razvedrilo još pre svanuća. Izlazi i sunce ali ne dopire do nas, zaklonjeni smo. Zato ga vidimo na okolnim brdima i uživamo u prizoru, istovremeno presrećni što nema kiše. Očekivajući ceo dan kišu, i radujući se što je još uvek nema, nisam ni primetio da sam sve vreme izložen suncu tako da sam prilično pocrveneo.
Vode ima dovoljno. Odmah po skretanju sa glavnog puta nailazimo na česmu. Kasnije prolazimo pored kuće i svraćamo u dvorište da se umijemo a neposredno iza tog dvorišta nailazimo na izvor i izgrađeno korito, pored samog puta.
Nije žulj jedino što me muči. Loše se osećam, ne prija mi rano ustajanje. Pored toga vlažnost je velika. Znojim se puno, osećam da mi je lice potpuno mokro. Samo da stignemo do spomenika, tu je pauza. Hvatam tempo koji mi odgovara i trudim se da ne zaostajem mnogo. Kao i jučerašnje planine, Dukat je pri vrhu ceo pod travom. Oko spomenika zasađeno je drveće, podignuta je ograda a tu su i sto i klupe, pod nadstrešnicom. Kao oaza u pustinji. Tako i doživljavam ovo mesto. Malo duža pauza, klopamo, stavljam flaster na nogu i već se bolje osećam. Dovde je bilo mučenje a sada kreće uživanje.
Imamo još 350m uspona. Idemo putem koji vodi korz sasušenu travu Dukata. Ovo put treba uslovno shvatiti, dve trake koje terenska vozila mogu da savladaju na putu do releja na vrhu planine. Predeli koje vidimo ostavljaju nas bez daha (ili to ipak beše uspon...). Iza nas obronci Dukata a levo tj. istočno vidi se more oblaka iznad Bugarske. Dukat se nalazi skoro na samoj tromeđi Srbije, Bugarske i Makedonije.
Vrh se nalazi na 1881m i zove se Crnook. Otvoren pogled na sve strane ali i relej koji ga ruži. Ne znam da li ove antene moraju baš na glavnim vrhovima da postavljaju. Provodimo gore neko vreme, fotografišemo i sebe i druge, jurcamo naokolo a onda idemo dalje. Peli smo se na Dukat pravcem sever-jug a sada okrećemo na zapad.
Silazak sa Dukata je verovatno najlepši doživljaj u ova dva dana. Blaga padina, prekrivena travom, ne vraćam fotoaparat za pojas. Sada je on razlog mog zaostajanja, na žulj sam se delimično privikao. Pogledajte fotografije kako je izgledalo, bolje nego da ja opisujem. Obilazimo oko jednog brda i stižemo iznad prelepe doline u kojoj se nalazi minijaturna crkva. Iz daljine ne liči na crkvu, više na neku kućicu. Pomalo neobično, jedini je objekat u široj okolini, ne znam ko je posećuje. Čelo grupe se spušta do crkve a ja produžavam putem, obilazim crkvu u širokom luku i stižem do jakog izvora sa sve koritom ispred njega. Dopunjujemo zalihe vode i nastavljamo dalje.
Hodamo, hodamo, hodamo... Sve vreme idemo putem tačnije utabanom zemljanom stazom. Na par mesta smo imali male uspone, inače je ravno ili vrlo blaga nizbrdica. Prošli smo ispod vrha Juruk (1705). Drveća u početku nije bilo, kasnije se pojavilo. Put ide grebenom tako da smo imali izvanredan pogled na trasu kojim smo prošli prethodni dan. Nebo se sve više oblačalo ali kiše nije bilo. Negde do 14h. A onda je krenula. Prvo lagano da nam da vremena da obučemo kabanice a onda žestoko. Baš tada je krenuo spust do sela Radovnica. Napuštamo stazu i uz malo improvizacije dokopavamo se reke i puta pored nje koji u Radovnicu stiže negde sa istoka. Do sela imamo još dosta da tabanamo. Na sreću kiša je prestala, sunce je ponovo ogrejalo, moći ćemo da se presvučemo i spakujemo stvari.
Bus je parkiran u centru sela. S jedne strane je crkva, sa druge Simpova fabrika. Selo k'o selo. Ređaju se stare, nove, nezavršene, napuštene kuće ali i veće zgrade. Most preko reke i na njemu natpis JNA svome narodu. Dovodimo se u red koliko možemo i idemo dalje.
Prolazimo Trgovište, samo ga osmotrimo iz busa. Stajemo kod Vražijeg kamena. Prirodni fenomen, interesantna stena pored samog puta. Ne jedna već čitav kompleks stena. Negde sam pročitao da ga porede sa Đavoljom varoši ali mislim da je to ipak preterano. Doduše ja sam ga video samo odozdo, sa puta. Bilo je malo vremena i između dve perspektive odabrao sam onu lakšu. Gore je i stara crkva ali o tome nekom drugom prilikom...
Konačan bilans na kraju vikenda: prvi dan 30.5km i skoro 1400m uspona, drugi dan 34.5km i 1300m uspona. Uvek navedem koliko smo prešli, smatram to neodvojivim delom priče kada je planinarenje ili treking u pitanju. Osim suvog podatka vrlo je nezahvalno davati dodatne komentare. Razni ljudi čitaju blog, jedan isti pređeni put nekome deluje nedostižno dok za drugog predstavlja lakši trening. Ipak ovo je moj blog pa ću na kraju uneti malo ličnog. Sa ovih 34.5km u nedelju nisam oborio lični rekord, posebno ne sa 1300m uspona. Ipak, kada se sve okolnosti uzmu u obzir (tura od prethodnog dana, subjektivni problemi) i kada se zna da smo vukli 3.46km/h sa sve pauzama (čisto kretanje 4.66km/h), drugi dan ove akcije smatram možda svojim najvećim uspehom do sada. Eto, ja za sada dotle a gledaću i da se popravim.
Fotografije:
I dan
II dan
Ceo ovaj kraj je prično zabačen i nepristupačan. I dalek ako se posmatra iz većeg dela Srbije. Zato je akcija i imala naziv Krajevi u koje se ređe ide. Do sada ne samo da nisam išao tamo nego nisam ni imao predstavu o rasporedu i udaljenosti planina. Čekao sam da bar jednom odem i onda počnem da sklapam kockice. Akcija koju smo napravili bila je žestoka tako da sam puno kockica složio. Ipak daleko sam od toga da se proglasim ekspertom za jugoistok Srbije pa ću se držati uglavnom onoga što smo prošli, glavnih vrhova i najvažnijih činjenica.
Krenuli smo u petak popodne, nas 20 spakovalo se u mini bus, plus vozač. Vožnja autoputem, pauza u motelu Predejane, nastavak puta do Vranjske Banje a onda krećemo da se penjemo. Najveći uspon savlađujemo mini busom, oko 1100m od puta do planinarsko-smučarskog doma Besna kobila. Dom se nalazi na nešto više od 1450m a do njega se stiže preko sela Kriva Feja.
Subota - Besna kobila, Valozi, Gloška planina, selo Donja Ljubata
Polazimo preko skijaške staze. Ne volim odmah uspone ali ovaj nije jak, mogu i početnici da ga savladaju. Sunce nije odmah izašlo, trebalo mu je malo vremena da pređe vrh planine. Nama nije trebalo ni sat i po pešačenja da od doma stignemo do vrha Besne kobile, na 1922m nadmorske visine. Apsurdno ali već smo bili na najvišoj tački cele akcije. Pravimo pauzu za klopu i fotografisanje.
Ka vrhu Besne kobile
Nismo samo najvišu tačku dostigli već i najlepši trenutak za taj dan. Jako jutarnje sunce na čistom nebu uz odličnu vidljivost pružilo je neverovatno lepe prizore na blagim i širokim padinama Besne kobile, prekrivenim samo travom tako da vam ništa ne sputava pogled. Posle se i vreme pokvarilo a i priroda je bila manje lepa. Kasnije sam razmišljao da je možda to rano dostizanje zenita uticalo na opadanje raspoloženja prvog dana.
Pauzu pravimo na grebenu sa koga pogled puca na sve četiri strane. Tu je i malo krdo konja, i oni znaju da uživaju. Neposredno posle pauze ispod puta nalazimo jak izvor i popunjavamo zalihe vode. Prolazimo pored sela Ploča. Selo je malo, tek nekoliko kuća. Zato je velika gomila đubreta, uglavnom staklenih flaša, koju je moguće neka ekipa sa strane ostavila. Nikad mi takve stvari neće biti jasne, koliko čovek mora da bude nemaran ili bezobziran da bi se tako ponašao.
Od sela krećemo da se penjemo na vrh Valozi. Visok je čitavih 1829m ali ne znam kojoj planini pripada. Vrlo malo sam o ovom vrhu ili planini uspeo da pronađem. Da priča bude kompletna nemam ni jednu ozbiljnu fotografiju Valoga. Prvi razlog je vreme koje je počelo da se kvari a drugi što vrh ni počemu nije poseban.
Gloška planina i vrh Mečit
Idemo sve brže, pokušavamo da popnemo Glošku planinu pre kiše. Gloška i njen vrh Mečit (1756) već izgledaju lepše. Prekrivena je uglavnom samo travom i jasno se uočava pravac kuda se treba peti. Ipak fotoaparat sve ređe vadim, potpuno se naoblačilo a i umor me već stiže. Deo grupe odustaje od uspona na Mečit i hvataju stazu pored potoka koja ih vodi direktno u selo. Razmišljam da im se pridružim, shvatam da se treba sačuvati i za sledeći dan. Ipak nisam siguran da li ćemo uspeti da ubodemo stazu, da li ćemo morati da se provlačimo kroz šiblje, pa biram teži ali sigurniji put. Sporim tempom izlazimo na vrh, malo posedimo a onda se brzo spuštamo prelepom livadom. Sve vreme gledamo desno od sebe i pratimo oblake koji nam se približavaju. Kada lagan spust pređe u oštar, počne i kiša da pada. Navlačimo kabanice. Na sreću kiša nije bila toliko jaka. Ispred sela je potpuno prestala. Prešli smo preko 30km.
Selo Donja Ljubata pripada opštini Bosilegrad, jednoj od najsiromašnijih u Srbiji. Visokim planinama, o kojima upravo pišem, skoro je potpuno odvojena od Vranja i budućeg autoputa. Postoji taj Ruski put koji sam već pomenuo, koji spaja Besnu kobilu sa Bosilegradom, ali on nije asfaltiran i ne preporučuje se osim ako ne vozite terensko vozilo ili Golfa dvojku. Prolazi kroz Gornju i Donju Ljubatu. Od Donje Ljubate do Bosilegrada ima nekih 15km, što asfaltom, što makadamom.
Nedelja - Od Donje Ljubate preko Dukata do Radovnice
Kiša tuče po limenom krovu i svi se budimo oko 4h. Gledam na sat i pokušavam još malo da odremam ali kiša nastavlja da udara. Ne smeta mi toliko buka koliko to što uskoro treba da izađemo napolje. Oko pola pet palimo svetlo i kreće pakovanje. Situacija je potpuno uvrnuta, napolju je mrak i kiša, imamo skoro 35km do Radovnice, svi osećamo umor od jučerašnjeg hodanja a zezanje kreće od ranog jutra. Nije to optimizam, više neko mirenje i prihvatanje situacije takve kakva jeste. Zato volim planinarenje. Nemamo kamen da ga guramo uz Dukat ali imamo rančeve da ih nosimo...
Krećemo oko 5:15. Kiša je na sreću stala. Grupa se osula, skoro polovina je odustala od današnje akcije. Domaćin je obezbedio prevoz za njih. Prolazimo kroz selo koje uglavnom još spava. Na jednom prozoru silueta, neko nas posmatra iz polumraka. Nismo čest prizor. Idemo putem ka Bosilegradu nekih 4.5 km a onda se odvajamo desno i krećemo ka Dukatu.
Žulj na levom stopalu odmah se javio. Bol osećam pri svakom koraku a tvrda makadamska podloga ne deluje mnogo lekovito. Prva misao mi je bila koliko još treba preći. Onda aktiviram već usvojeni odbrambeni mehanizam. Ne razmišljam koliko ima do kraja, koncentrišem se samo na prvi cilj. Ali u ovom slučaju to je vrh Dukata a do njega ima 1000m uspona. Na sreću uspon nigde nije jak mada je prilično uporan.
Put od te raskrsnice ide do vrha planine. Na nekim mestima se račva i odlazi do malih zaseoka ili ko zna već gde. Pratimo ga a povremeno ga presečemo nekom prečicom. Negde na početku prolaze nas lovci. U terenskom vozilu, sa kavezima i psima koji laju na nas. Posle sretnemo jednog lovca, kaže da su pošli na divlje svinje. Ne znam da li se više treba čuvati lovaca ili uplašenih i podivljalih svinja. Jedno vreme smo čuli lavež u brdu iznad nas, kasnije smo zaboravili na njih.
Vode ima dovoljno. Odmah po skretanju sa glavnog puta nailazimo na česmu. Kasnije prolazimo pored kuće i svraćamo u dvorište da se umijemo a neposredno iza tog dvorišta nailazimo na izvor i izgrađeno korito, pored samog puta.
Nije žulj jedino što me muči. Loše se osećam, ne prija mi rano ustajanje. Pored toga vlažnost je velika. Znojim se puno, osećam da mi je lice potpuno mokro. Samo da stignemo do spomenika, tu je pauza. Hvatam tempo koji mi odgovara i trudim se da ne zaostajem mnogo. Kao i jučerašnje planine, Dukat je pri vrhu ceo pod travom. Oko spomenika zasađeno je drveće, podignuta je ograda a tu su i sto i klupe, pod nadstrešnicom. Kao oaza u pustinji. Tako i doživljavam ovo mesto. Malo duža pauza, klopamo, stavljam flaster na nogu i već se bolje osećam. Dovde je bilo mučenje a sada kreće uživanje.
Izlazak na Dukat
Imamo još 350m uspona. Idemo putem koji vodi korz sasušenu travu Dukata. Ovo put treba uslovno shvatiti, dve trake koje terenska vozila mogu da savladaju na putu do releja na vrhu planine. Predeli koje vidimo ostavljaju nas bez daha (ili to ipak beše uspon...). Iza nas obronci Dukata a levo tj. istočno vidi se more oblaka iznad Bugarske. Dukat se nalazi skoro na samoj tromeđi Srbije, Bugarske i Makedonije.
Vrh se nalazi na 1881m i zove se Crnook. Otvoren pogled na sve strane ali i relej koji ga ruži. Ne znam da li ove antene moraju baš na glavnim vrhovima da postavljaju. Provodimo gore neko vreme, fotografišemo i sebe i druge, jurcamo naokolo a onda idemo dalje. Peli smo se na Dukat pravcem sever-jug a sada okrećemo na zapad.
Pogled sa vrha ka Bugarskoj
Silazak sa Dukata je verovatno najlepši doživljaj u ova dva dana. Blaga padina, prekrivena travom, ne vraćam fotoaparat za pojas. Sada je on razlog mog zaostajanja, na žulj sam se delimično privikao. Pogledajte fotografije kako je izgledalo, bolje nego da ja opisujem. Obilazimo oko jednog brda i stižemo iznad prelepe doline u kojoj se nalazi minijaturna crkva. Iz daljine ne liči na crkvu, više na neku kućicu. Pomalo neobično, jedini je objekat u široj okolini, ne znam ko je posećuje. Čelo grupe se spušta do crkve a ja produžavam putem, obilazim crkvu u širokom luku i stižem do jakog izvora sa sve koritom ispred njega. Dopunjujemo zalihe vode i nastavljamo dalje.
Pregled trase koju smo prešli prethodni dan
Hodamo, hodamo, hodamo... Sve vreme idemo putem tačnije utabanom zemljanom stazom. Na par mesta smo imali male uspone, inače je ravno ili vrlo blaga nizbrdica. Prošli smo ispod vrha Juruk (1705). Drveća u početku nije bilo, kasnije se pojavilo. Put ide grebenom tako da smo imali izvanredan pogled na trasu kojim smo prošli prethodni dan. Nebo se sve više oblačalo ali kiše nije bilo. Negde do 14h. A onda je krenula. Prvo lagano da nam da vremena da obučemo kabanice a onda žestoko. Baš tada je krenuo spust do sela Radovnica. Napuštamo stazu i uz malo improvizacije dokopavamo se reke i puta pored nje koji u Radovnicu stiže negde sa istoka. Do sela imamo još dosta da tabanamo. Na sreću kiša je prestala, sunce je ponovo ogrejalo, moći ćemo da se presvučemo i spakujemo stvari.
Bus je parkiran u centru sela. S jedne strane je crkva, sa druge Simpova fabrika. Selo k'o selo. Ređaju se stare, nove, nezavršene, napuštene kuće ali i veće zgrade. Most preko reke i na njemu natpis JNA svome narodu. Dovodimo se u red koliko možemo i idemo dalje.
Prolazimo Trgovište, samo ga osmotrimo iz busa. Stajemo kod Vražijeg kamena. Prirodni fenomen, interesantna stena pored samog puta. Ne jedna već čitav kompleks stena. Negde sam pročitao da ga porede sa Đavoljom varoši ali mislim da je to ipak preterano. Doduše ja sam ga video samo odozdo, sa puta. Bilo je malo vremena i između dve perspektive odabrao sam onu lakšu. Gore je i stara crkva ali o tome nekom drugom prilikom...
Vražiji kamen
Konačan bilans na kraju vikenda: prvi dan 30.5km i skoro 1400m uspona, drugi dan 34.5km i 1300m uspona. Uvek navedem koliko smo prešli, smatram to neodvojivim delom priče kada je planinarenje ili treking u pitanju. Osim suvog podatka vrlo je nezahvalno davati dodatne komentare. Razni ljudi čitaju blog, jedan isti pređeni put nekome deluje nedostižno dok za drugog predstavlja lakši trening. Ipak ovo je moj blog pa ću na kraju uneti malo ličnog. Sa ovih 34.5km u nedelju nisam oborio lični rekord, posebno ne sa 1300m uspona. Ipak, kada se sve okolnosti uzmu u obzir (tura od prethodnog dana, subjektivni problemi) i kada se zna da smo vukli 3.46km/h sa sve pauzama (čisto kretanje 4.66km/h), drugi dan ove akcije smatram možda svojim najvećim uspehom do sada. Eto, ja za sada dotle a gledaću i da se popravim.
Fotografije:
I dan
II dan
Za one koji prate blog i imaju nameru da se upuste u istu priču. Ispod Mečita postoji odvajanje ka reke, ne treba improvizovati. Treba verovati karti. Mi to nismo uradili, pa smo se probijali kroz šiblje pun sat dok se nismo spustili skoro sasvim do vode. Put je širok, kolski. Kada se predje na drugu stranu reke, sa desne strane su geomorfološki vrlo interesantne stene.
ОдговориИзбришиLični utisak:
ОдговориИзбришиBio je to vikend koji će ostati u sećanju svima koji su pešačili oba dana, bez obzira na napor koji su morali da ulože. Deo ekipe koji je pešačio samo u subotu će pravi utisak imati tek kada ponovo odu na jug.
Zoki, fantastično kao i uvek! Naročito još veći plus pošto su moji rodni krajevi u pitanju! ;)
ОдговориИзбришиHvala, Tales. Prelep ti je rodni kraj. Malo je dalji od nas ali imam utisak da ćemo češće odlaziti. Pozdrav!
ОдговориИзбриши"...imam utisak..."
ОдговориИзбришиJa sam ubedjena da ćemo ići svake godine bar jednom.
Haha, bravo Ziro, to je duh! :)
ОдговориИзбришиHvala Zoki od srca! Ja baš i pričam ljudima, Zapadna i Južna Srbija su najlepše što naša zemlja imade, kod vas su planine lepše vizuelno zbog šuma, izvora, dok je kod nas ta visina i pogledi ono što daje šmek. Ok, Stara planina ima već oba. :)
A imamo lepu zemlju, uh... ;)