Ježevac, Vukan

Kada prođete Petrovac na Mlavi i nastavite dalje na jugoistok, posle nekih desetak km stići ćete u banju Ždrelo. Banja je postala popularna u poslednje vreme od kada je na izvorima termalne vode izgrađen turistički kompleks sa bazenima. Selo Ždrelo nalazi se malo niže, sa leve strane puta. Iza sela put naglo napušta nepreglednu ravnicu i ulazi u Gornjačku klisuru. Klisuru je probila reka Mlava koja pod tim imenom teče od jakog Žagubičkog vrela pa sve do ušća u Dunav, nedaleko od Kostolca. Planine koje se uzdižu iznad Mlave su Homoljske planine a ulazak u Gornjačku klisuru drže vrhovi Ježevac sa desne i Mali i Veliki Vukan sa leve strane. Uprkos malim nadmorskim visinama (Ježevac 675m, Mali Vukan 752m, Veliki Vukan 825m) ovi vrhovi dominiraju okolinom i pružaju vrlo živopisnu sliku, kako ispred ulaska tako i u samoj klisuri. Posebno su Vukani impresivni sa svojim stenovitim stranama, mada ni Ježevac ne zaostaje mnogo.

Svakog proleća, nekoliko godina unazad, Vlada Radivojević vodi akciju u kojoj penjemo sva tri vrha. Krećemo od mosta na Mlavi, gde se odvaja put za selo Šetonje. Penjemo Ježevac, onda se spuštamo suprotnom stranom do Mlave, prelazimo put i penjemo se prvo na Mali a onda i Veliki Vukan da bi na kraju sišli u selo Ždrelo. Išao sam 2010. i 2011., dve godine sam propustio i evo me ponovo u istoj priči.

Staza kojom se penjemo na Ježevac u početku nije posebno impresivna. Prolazi kroz šumu ili pored same šume. Prvo se penje a zatim se spušta do izvora popularno nazvanog Kod patuljka, po statui patuljka koja se nalazi pored njega. Tu malo odmaramo a zatim nastavljamo ka vrhu. Do izlaska na greben nema potrebe često vaditi fotoaparat pošto je strana prema dolini zatvorena visokim rastinjem. Zato se sve nadoknadi kada se izađe na greben. Otvara se fenomenalan pogled na dolinu ispod Ježevca kao i na susedne vrhove, Krilaš na jugozapadnoj i Vukane na severoistočnoj strani. Ceo prostor je prekiven kamenjem i stenama što prilično otežava kretanje  ali zato vam ništa ne zaklanja pogled.

Pogled sa Ježevca

Pravimo pauzu na vrhu, zavlačimo se u stene gde inače jak vetar ne dopire i odakle imamo već pomenuti otvoreni pogled na dolinu. Slikamo se a onda se spuštamo suprotnom stranom, ka reci Mlavi. Staza prolazi kroz divnu bukovu šumu, uživamo u gornjem delu dok je u donjem delu strmije i klizavije pa se mora biti vrlo oprezan. Stižemo do Mlave. Vodostaj je prilično visok. Plašili smo se da je poplavljen put između reke i Ježevca, ne znam šta bismo radili u tom slučaju. Na sreću put je čist. Vodi nas do manastira Gornjak.

Mutna i nabujala Mlava

Manastir zauzima centralno i verovatno najlepše mesto u Gornjačkoj klisuri. Na levoj obali Mlave, ispod vertikalne stene Ježevca. Podignut je u periodu 1376.-1380. kao zadužbina kneza Lazara. Manastirom dominiraju srednjevekovna crvka posvećena Vavedenju i iznad nje kapela, izgrađena u steni, u kojoj su mošti svetog Grigorija Sinajita. Impresivno deluje i spoljašnja strana manastirskog konaka (slika). Više o samom manastiru možete pročitati na Wikipedia a ukoliko prolazite ovuda, nemojte ga zaobići.

Idemo dalje, prelazimo most i izlazimo na put. Bus nas čeka da pokupi one koji ne pešače dalje već idu pravo u banju na kupanje. Prevozi i nas 1km, do skretanja ka Vukanu. Da ne tabanamo asfaltom. Penjemo se putem koji je u donjem delu pripremljen za asfaltiranje. Neki objekat je očito u pripremi. 

Idem skroz napred i jednog trenutka ispred nas, na livadi pored puta, uočavam srndaća. Lagano se kreće i zamiče iza drveća. Shvatam da nas nije primetio. Fotoaparat mi je u ruci, uključen, po prvi put u ovakvoj situaciji. Utišavam ostale i lagano prelazim sa puta na livadu odakle mogu da ga vidim. Pravim grešku, prvo uključim zoom pa ga tek onda tražim u objektivu. Na sreću i on je stajao i gledao u mene. Kasnije sam se setio čuvene De Nirove rečence: A deer's gotta be taken with one shot. Nije mi dao šansu za drugi snimak, pobegao je. Ali i ovako sam zadovoljan, posle sedam godina planinarenja uspeo sam da napravim ovakvu fotografiju.

Kada put izađe iz šume, stižemo na jedno od lepših mesta u Homolju. Odatle se vidi ceo greben Vukana ali i Veliki i Mali Sumorovac, Vranj i još poneki vrh. Vukan sa te strane predstavlja dugačku, stenovitu strehu koja se nadnela nad dolinom. Iako smo često ovde pogled na njega mi nikada ne dosadi. Naravno da ne može da se meri sa mnogo višim planinama ali za prvu pomoć itekako dobro dođe.

Mali i Veliki Vukan

Izlazimo na Mali Vukan. Sedimo na steni i gledamo svet ispod nas. Onda idemo dalje. Veći deo grupe se odmah spušta ka Ždrelu, žure na kupanje. Nas šestoro produžavamo i do Velikog Vukana. To je treći i poslednji cilj današnjeg dana. Onda silazimo u selo. Prodavnica u centru Ždrela nikada nas nije izneverila. Svraćamo na po jedno zaječarsko a onda žurimo do kafane gde se nalazimo sa ostatkom grupe. Iza nas seoske kuće i stene Vukana presijavaju se na kasnom popodnevnom suncu, prilika da se napravi još neki snimak.

Na kraju oko 23km i nekih 1300m uspona. 

Fotografije

Foto 2011
Foto 2010


Dodatak

Ova priča ima i dodatak. Prethodne godine, 1.juna,  nas petoro popeli smo iste ove vrhove ali smo išli putem kojim se ređe ide. I Ježevac i Vukan smo popeli skoro pravolinijski, grebenom kojim se ovi vrhovi spuštaju ka Mlavi i jedan prema drugom. Krenuli smo sa istog mesta kao u subotu, most ka selu Šetonje, pratili neko vreme Mlavu dok nismo došli u pravac vrha Ježevca a onda krenuli pravo ka njemu. Staza nije postojala već smo išli preko stenovitog terena, provlačeći se kroz rastinje, nisko i visoko. Sve to mi nije naročito prijao, osim pogleda koji smo imali na susedni Vukan i klisuru ispod nas. Izašli smo na Ježevac a zatim se spustili standardnim putem, kroz već pomenutu bukovu šumu i pored Mlave. 

Vukan

Uspon na Vukan je bio nešto drugo. Krenuli smo od poznate česme Četiri lule. U početku putem a zatim smo skrenuli na stene. Nema hodanja, samo penjanje, sve dok se ne izađe na greben. Pogled na Gornjačku klisuru je sve bolji što se više penjete. Kada smo se popeli, hodali smo uglavnom ivicom grebena i negde ispod Malog Vukana uključili se na stazu kojom smo u subotu išli. Sa Malog smo prešli na Veliki Vukan i spustili se u Ždrelo. 

Ova akcija je bila mnogo napornija i zahtevala mnogo više opreznosti ali vredela je uloženog truda. Mislim da i fotografije o tome dovoljno govore.

Fotografije

Stazama drugog srpskog ustanka

Svake godine vikend pre Uskrsa planinarsko društvo Rudnik iz Gornjeg Milanovca organizuje tradicionalnu akciju Stazama drugog srpskog ustanka. Ustanak je podignut na Cveti u obližnjem Takovu a Obrenovići su ostavili puno tragova oko Milanovca tako da svaka akcija počinje, prolazi ili se završava oko nekog istorijskog objekta iz ovog perioda. Akcije idu različitim putevima, planinama ili predelima u okolini grada.

Sve ovo je nezvanično, to su moja zapažanja nastala praćenjem aktivnosti planinara iz mog zavičaja. Jednom sam i učestvovao, pre četiri godine, kada je moj klub Železničar organizovao odlazak. Ove godine učestvovao sam sam, kao slobodan strelac. Proveo sam vikend u Milanovcu i nisam propustio da prošetam i vidim se sa nekim ljudima. Igrom slučaja išlo se istom stazom kao pre četiri godine, od Rudnika do Gornje Crnuće.

Skup je bio u 8h na gradskom trgu odakle nas prepun autobus vozi do centra Rudnika. Tamo se sastajemo sa učesnicima koji su stigli sa druge, severne strane. Po mojoj slobodnoj proceni bilo je oko 100 planinara iz okolnih mesta i gradova. Kreće se od spomenika i groba Arsenija Lome, vojvode i junaka iz oba srpska ustanka. Prolazimo kroz naselje Mali Raj i idemo ka Gradovima. Gradovi su, suprotno svom imenu, pusta livada gde je nekada bio turski grad. Osvajan na početku oba srpska ustanka, grad je razrušen kada su Turci napustili ove krajeve. Ostaci kuća su razvučeni za dalju gradnju i danas ima vrlo malo tragova da je nekada ovde bilo naselje. Kažu da može da se prepozna kuda su ulice išle ali ja to nisam video. Jedino što možete da vidite su ruševine turske džamije, zvane Misa. Dovedene do neprepoznatljivosti značajne su utoliko što predstavljaju jedini trag onog vremena (fotografija).

Tu pravimo pauzu a onda se penjemo do puta koji od Šumske kuće vodi ka vrhovima Rudnika. Odatle je uspon stalan mada ne posebno jak. Izlazimo na Prevoje, prevoj između dva najviša vrha. Više o Rudniku i njegovim vrhovima pisao sam u svom prvom postu. Pošto se grupa skupila, a trebalo je vremena, idemo dalje i prolazimo ispod Velikog Šturca, nastavljamo putem i kod Banetovog vrha, gde se put račva, biramo desni pravac. Sremuša ima dosta pa mnogi vade kese i skreću u šumu. Zato je decu teško obuzdati da ne jure ispred vodiča. 

Rudnik je prilično ispresecan putevima i svaki čas nailazimo na raskrsnice. Čovek mora da zna kuda ide inače lako može da zaluta. Neko vreme zadržavamo visinu, prolazimo pored par uzvišenja a onda počinjemo naglo da se spuštamo južnim obroncima planine prema selu Gornja Crnuća. Put vodi od vrha Rudnika do sela i osim par prečica svo vreme smo ga se držali.

U selu se nalazi Konak Kneza Miloša, autentična drvena kuća u kojoj je doneta odluka o podizanju ustanka i iz koje je Miloš dve godine upravljao Srbijom. Nalazi se u dvorištu seoskog domaćinstva ali koliko čujem i čitam izgleda da samo oni o njoj brinu. Država se ne meša mnogo iako je u pitanju objekat od izuzetnog državnog i nacionalnog značaja. U njemu je stalna postavka dokumenata, predmeta i fotografija iz vremena ustanka. Priložena fotografija je iz 2007. godine.

Tu negde je i kraj akcije. Posle posete Konaku predviđeno je da se ode do škole u Crnući gde je organizovan ručak. Nedovoljno mi je tih 15km, posebno što sam potpuno istu stazu već prešao, pa sam još ranije spremio dopunski deo, da se preko sela Svračkovci vratim peške do Milanovca. Od Crnuće, preko Svračkovaca pa do izlaska na Ibarsku magistralu postoji asfaltni put. Uski kolosek, kola se teško mimoilaze. Iskradam se iz grupe i prvih 4km tabanam asfaltom. Pogled je odličan, posebno na venac Ješevačkih vrhova na jugu. Ulazim u Svračkovce, kod groblja silazim sa asfalta i krećem  putem koji bi popreko, preko brda, trebalo da me dovede do Nevada (za Milanovčane: da siđem kod Konfekcije). Pogled sa brda bi trebalo da bude dobar, staza postoji, ne idem kroz šumu, sve sam iscrtao na GE i predvideo, osim...

Pogled iz Crnuće na vrhove Ješevca

Još kada sam se odvojio od grupe i krenuo ka Svračkovcima, čuo sam pucnje u daljini. Lovci. Bili su daleko od mene ali kada sam krenuo tim putem od groblja shvatio sam da idem pravo prema njima. Pucnji su bili sve jači a uskoro sam im čuo i glasove. Malo sam zastao, pucnji su stali, krenuo lagano napred ali onda su se ponovo začuli. U međuvremenu je počela i kiša. Nisam dugo razmišljao, vratio sam se i produžio asfaltom do Ibarske, računajući da toliko obzira imaju da izbegavaju glavne puteve.

Na kraju nešto preko 24km (od toga 10 asfaltom) i nešto ispod 700m uspona. Lovci mi jesu pokvarili užitak, ovaj deo staze je trebao da bude onaj koji čini razliku, gde ranije nisam bio. Ipak nisam nezadovoljan, družio sam se sa nekim dragim ljudima, neke nove prijatelje sam upoznao, proveo sam ceo dan napolju. Da, vreme je bilo idealno za šetnju, oblaci i sunce su se smenjivali, malo kiše je palo na samom kraju, nedovoljno da me natera da obučem kabanicu. Ćale je došao po mene kolima do škole u Svračkovcima i već u pet sam bio kući gde je ručak čekao. I pivo, ladno...

Fotografije

Fotografije iz 2010

Oko Ripnja pa sve do Trešnje

Ako iz bilo kog razloga ne odete negde za vikend, uvek možete da pešačite u okolini vašeg mesta. Čak i ako živite u Beogradu. I dok Kraljevčani ili Valjevci mogu da biraju planinu u susedstvu, mi stanovnici prestonice uglavnom smo okrenuti Avali ili podavalskim selima, poljima i šumama, od Avale prema Kosmaju ili prema Barajevu i dalje prema Savi i Obrenovcu. Nije neki izbor ali omogućava da se provede dan u prirodi i da se sastavi tura od 20 i kusur kilometara. Naravno, na veće uspone odmah zaboravite.

Negde u četvrtak Jovanka je objavila na Facebook-u da se u nedelju pravi polukružna tura od Ripnja pa do Trešnje. Sastanak u 9h na Trošarini. Nisam se javio unapred, čekao sam nedeljno jutro da vidim koliko ću biti raspoložen za skitnju posle naporne i pretrpane sedmice. Inače je fer javiti se ali ukapirao sam da grupa već postoji i da sigurno ide pa sam iskoristio ovu pogodnost. Ništa nisam pripremio prethodnog dana, sve sam ostavio za to jutro, još jedna prednost šetnje u okolini. Napravio sam jedan sendvič, gurnuo ga u ranac sa par jabuka i flašom vode, stavio na gps neke trekove iz okoline (za svaki slučaj) i krenuo. Ni štapove nisam poneo...

Panorama Ripnja

Nalazimo se na Trošarini. Petoro nas ima, sasvim dovoljno. Bus no.405, prolazimo pored Avale i odmah zatim skrećemo desno sa Kragujevačkog puta. Bus napuštamo iza železničke stanice Ripanj, pre centra ovog naselja. Idemo glavnim putem a onda skrećemo desno i obilazimo centar Ripnja sa zapadne strane. Napuštamo i asfalt, što je važnije. Penjemo se na brdo i idemo grebenom prema uzvišenju koje se zove Ljuta strana. Zatim ponovo izlazimo na glavni put od Ripnja ka Ibarskoj magistrali, malo se držimo njega ali brzo skrećemo južno i sledećih 6-7km idemo širokim zemljanim i blatnjavim putem u pravcu Parcanskog visa. Ovaj deo je manje urbanizovan, nema kuća, samo njive i par raskrsnica koje prolazimo. Dolazimo skoro do samog Parcanskog visa, ne izlazimo na njega već skrećemo istočno i idemo ka Kovioni. U međuvremenu se i oblaci povlače, jednog trenutka su ozbiljno zapretili, sunce se pojavljuje i postaje vrlo prijatno. Izlazimo na asfalt, bilo ga je više nego što bi trebalo ali dobro, ne smeta mnogo. Stižemo do vikend naselja Koviona. Nju ne možete da promašite, neki radar ili šta već u obliku ogromne lopte vidljiv je sa velike udaljenosti. Prolazimo pored vikendica i spuštamo se ka Trešnji. Odustajemo od odlaska do jezera, žurimo da se vratimo kući. Pored autobuske stanice na Kragujevačkom putu ima prodavnica a mi imamo vremena da popijemo pivo i pojedemo nešto do dolaska busa no.408. U Beogradu smo već oko pola pet.

Pogled na Kovionu

Na kraju nešto preko 22 km i (neočekivanih) 700m uspona. Šta je dobro? Kraj je uglavnom ravan a putevi često vode po blago izdignutim grebenima sa kojih se pružaju odlični panoramski pogledi. Ravnice iza kojih se izdižu Avala ili Kosmaj a sa nekih mesta vide se i Bukulja i Rudnik pa i Fruška gora na drugoj strani. Šta ne valja? Ne valja kad spustite pogled. Sve je zeleno i čini vam se da ste u prirodi a opet sve oko vas ima pečat čoveka. Od trave koja je polupokošena, drveća koje je polupotkresano, njiva, primitivnih i napuštenih objekata na njivama pa sve do neizbežnih plastičnih flaša i divljih deponija. I valjevske planine su naseljene ali opet je to nekako mnogo drugačije... 


Fotografije

Vita Bukva - Ostreč, od Lisina do Vrtačelja i nazad

Reka Resava nastaje od Zlotske i Bobovačke reke koje izviru u Kučajskim planinama. Protiče kroz dva grada, Despotovac i Svilajnac, i pored manastira Manasija gde je dala ime čuvenoj školi. Uliva se u Veliku Moravu neposredno po izlasku iz Svilajnca. U delu svog gornjeg toka Resava teče ispod planine Beljanice i predstavlja njenu južnu granicu. Upravo tu, ispod Beljanice a u dolini Resave, nalazi se jedan od najlepših krajeva Srbije sa dve poznate atrakcije: Resavskom pećinom i vodopadom Veliki buk. Lepotu ovog kraja upotpunjuju kanjoni dve reke, veće Resave i manje Kločanice koja se uliva u Resavu. 

Pravaci tokove obe reke su slični, sa istoka na zapad, s tim što se Kločanica pred kraj okrene ka severu i sastavi sa Resavom. Između njih izdiže se uski greben Vita bukva. Njene vertikalne stene zajedno sa naspramnom i već pomenutom Beljanicom, čine kanjon Resave. U produžetku Vite bukve, još istočnije, nalazi se Ostreč. I upravo tu smo se uputili, da pređemo ovaj greben. Problem je što ne znam šta Vita bukva i Ostreč predstavljaju. Da li su zasebna planina, naziv grebena, da li pripadaju Beljanici i predstavljaju njene vrhove... Tražio sam na Internetu ali bezusešno. Kada saznam, napisaću.

Resava u Lisinama

Nedelja 23.mart, rano jutro, šestoro nas kreće sa dvoja kola. Idemo autoputem, skrećemo za Svilajenac, doručkujemo u Despotovcu, prolazimo kroz selo Strmosten, skrećemo ka Lisinama, idemo sve do kraja asfalta, stajemo ispred planinarskog doma Lisine (info: Prođete skretanje za vodopad, nastavite pravo i dolazite do kraja puta. Treba obratiti pažnju na drveni most preko Resavice, može da bude poguban za točkove). 

Krećemo sa samog ušća Kločanice u Resavu. Dve reke i dva puta pored njih, u sredini Vita Bukva. Kločanica je ponornica, zato joj je korito potpuno suvo. Pratimo ga neko vreme a onda skrećemo levo i penjemo se putem, takođe dovoljnim širokim za traktor ili terensko vozilo. Kasnije se put sužava i prelazi u stazu koja vodi preko vrha Vite Bukve. Mi ćemo je malo ranije napustiti i skrenuti levo da bi se približili ivici grebena i vidikovcu iznad kanjona Resave. Prelazimo preko livade čiji blag nagib omogućava odličan pogled na susednu Beljanicu. Sa stena se ne vidi Resava, moguće da nismo odabrali pravo mesto.

Pogled na Beljanicu

Vraćamo se na put i prolazimo pored jedine kuće koju smo videli na Vitoj Bukvi. Kraj je prilično nenastanjen, kao i veći deo istočne Srbije. Nedostatak vode svakako je jedan od razloga, duž cele staze nismo videli ni jedan izvor ili česmu.

Penjemo se ka vrhu Vite Bukve. Odatle pa sve do silaska u dolinu Resave nižu se vrhovi ili uzvišenja, i prevoji između njih. Redom idu Vita Bukva, Ostreč, Šiljata Đula, Jelovačka Aršica. Vrh Vite Bukve je pod šumom, prilično bezličan, prelazimo preko njega bez zaustavljanja. Ostreč je već druga priča, pogled se otvara na tri strane, osim Beljanice vidimo Stražu i još neke vrhove Južnog Kučaja. Tu pravimo malo dužu pauzu. Šiljata Đula ima kupasti oblik i ima lep vidikovac na kome se fotografišemo. Iza nje postoji staza koja silazi ka Resavi ali mi idemo još dalje, prelazimo i Jelovačku Aršicu pa tek onda skrećemo na sever i spuštamo se prema Resavi čijom dolinom se vraćamo do kola. Sa grebena je moguće spustiti se i na južnu stranu i vratiti se kanjonom Kločanice ali ovaj put smo odabrali Resavu.

Ali pre nego što siđemo do reke izlazimo na vidikovac Vrtačelje koji predstavlja kulminaciju cele akcije. Uska staza vodi do stene sa koje pogled puca u pravcu toka Resave, obuhvatajući reku i put pored nje sve do ulaska u kanjon, Beljanicu sa desne i greben kojim smo hodali ceo dan sa leve strane. Najbolje da pogledate fotografije. Izležavamo se na steni neko vreme a onda idemo dalje.

Spuštamo se kroz prvo travnatim putem a onda kroz šumu. Izbijamo na Stanojev potok. Voda je čista i hladna. Idemo putem pored potoka. Jednog trenutka primetimo da vode više nema. Krečnjački teren je progutao potok, nekim podzemnim putevima će stići do Resave. Delimo se u dve grupe. Jedna se odvaja od reke i hvata stazu koja vodi obroncima Beljanica. Nas dvoje nastavljamo utabanim putem i pratimo Resavu sve do Lisina. Široka dolina se vrlo brzo sužava, strane postaju vertikalne i ulazimo u kanjon reke. Voda je brza i na nekoliko mesta pruža zaista prelepe prizore. Problem je svetlo mada sam uspeo da napravim nekoliko dobrih fotografija. Prija nam promena ambijenta u odnosu na današnju šetnju.

Iz kanjona Resave

Kada stignemo do kola veče već počinje da se hvata. Skidamo rančeve, menjamo obuću. Dok druga grupa stigne, potpuno se smrklo. Nema vremena za svraćanje u kafanu, Beograd je daleko. Zaustavljamo se u Strmostenu ispred prodavnice, kupujemo neki sok i slatkiš da povratimo snagu pa idemo dalje.

Na kraju skoro 27km i oko 1150m uspona. Preporuka staze za sve planinare. Ostalima preporuka da posete kraj ako nisu, osim Resavske pećine i vodopada mogu da prošetaju kanjonom Resave. Ima i puno restorana sa odličnom pastrmkom.

Fotografije

Golijska transverzala

Golijska transverala je do sada najduža i sigurno jedna od najinteresantnijih akcija na kojima sam učestvovao. Pet dana pešačenja, pređene 4 planine i skoro 130km. Od Žiče do Duge Poljane na Goliji. 

Ne verujem da ću ovaj put još jednom preći. Pre svega zbog onog osećaja da nešto možete samo da pokvarite ako ponovite. Jer vreme je bilo idealno, sunčano i toplo, bez ijednog oblaka za svih pet dana. Izuzev prvog dana sve ostalo je bilo novo za mene, prvi put sam tuda prolazio. Društvo je bilo ok a cela priča je prošla bez ijednog većeg problema.

Postoji još jedan razlog zašto više neću ići. Već u leto iste godine veliki deo puta kojim smo išli je asfaltiran čime se nastavlja i ubrzava nasilna i neplanska urbanizacija ovog dela Srbije. Moguće je da će trasa transverzale morati da se menja.

Stazu je kao Golijsku transverzalu definisao kraljevački planinar Branislav Binić Bine a više o njoj možete saznati ovde, na sajtu Železničara iz Kraljeva. Akciju je vodio Vlada Radivojević. Osim ekipe iz Beograda koju je on poveo, krenulo je i nekoliko planinara iz Kraljeva. Imali smo vozilo koje nas je pratilo i nosilo višak stvari što je prilično olakšalo kretanje. Ujutru bi se prepakovali, uzeli šta nam treba za taj dan a ostatak ubacili u prikolicu minibusa. Popodne bi nas čekali na cilju. Krenuli smo u zoru, u sredu 28. aprila, leta gospodnjeg 2012...


I dan

Prvi dan je ličio na običnu jednodnevnu akciju, tek kasnije je stigao osećaj da smo na jednom dužem putu. Krenuli rano ujutru, stigli do Žiče, tamo se našli sa prijateljima iz Kraljeva. Upisali se u knjigu transverzale i pošli na put. Trebalo je da nas snimi ekipa kraljevačke televizije ali imali su neki politički događaj, ako se dobro sećam. 

Stolovi, planina na koju sam često išao ali nikada od Žiče. Dovoljno da se doživi nešto novo, da bude interesantno. Sa vidikovca Oštra glavica gledamo celu dolinu Kraljeva. Dan je sunčan i topao, takvo vreme će potrajati do kraja akcije. Na sreću izvora je bilo dovoljno a veliki sneg koji je pao te godine učinio je da budu bogati vodom. Posebno onaj ispod Čikera u čijoj blizini se nalazi nadstrešnica sa stolom i klupama, idealno za pauzu. Sunčano vreme i izvori sa hladnom vodom obeležili su celu transverzalu.

Stižemo do platoa ispod Čikera. Kolona se prilično razvukla, na žalost nisu svi bili spremni za ovakvu akciju. Penjemo se na Čiker (1300), drugi po visini vrh Stolova. Što se više penjemo, pogled je sve atraktivniji, na plato odakle smo krenuli ali i na najviši vrh Usovicu (1375) i greben koji spaja ova dva vrha (na slici). Bez suviše zadržavanja nastavljamo ovim grebenom prema Usovici. Nailazimo na ostatke snega. Odmor na vrhu i povratak istom stazom do ispod Čikera. Duža pauza da se grupa skupi, uspeo sam malo i da odremam. Očigledno je da svi neće moći da pređu transverzalu.

Silazimo zapadnom stranom planine, prema dolini Ibra. Staza je strma i ima puno kamenja. Morate biti oprezni, nogu je vrlo lako izvrnuti. A ima i puno gmizavaca. Spuštamo se do rečice Maglešnice i pratimo je sve do njenog ušća u Ibar, ispod srednjevekovne tvrđave Maglič. Maglič je jedan od bisera ovog dela Srbije. Nalazi se na strmom brdu koje je Ibar sa tri strane opkolio. Ne zna se tačno ko ga je podigao ali je jasno da je služio za kontrolu jedinog puta koji je povezivao Moravsku dolinu i Kosovo polje. U poslednje vreme je dosta urađeno na njegovoj obnovi tako da je sada bezbedno posetiti ga i popeti se na ostatke njegovih zidina.

Popeli smo se do Magliča a zatim prešli na drugu stranu Ibra. Time smo završili prvu etapu. Završetak dana bio je izuzetno prijatan. Toplo, prolećno veče pored reke, hladno pivo i pasulj koji se krčkao ceo dan, u režiji domaćina iz Kraljeva. Jedna od najlepših reka koja teče Srbijom na ovom mestu je široka i brza idealna za kajakaše, one na divljim vodama. Klub iz Kraljeva je tu sagradio dom i u njemu provodimo noć.


II dan

Četvrtak jutro. Napuštamo dom kajakaša i prelazimo Ibarsku magistralu. Tu je kafana Jerinin grad i tu nas čeka minibus da ostavimo višak stvari. Pokupiće i neke koji su se precenili pa će preskočiti drugu etapu. Pozdravljamo se sa Draganom koja mora da se vrati za Beograd. Ostavlja mi šator, biće mi neophodan naredne dve noći.

Pred nama je najduži dan. Treba preći celu planinu Čemerno, od Ibra do reke Studenice. Preko 35km pešačenja. Čemerno je okruženo rekama. Ibar ga na istoku deli od Stolova, Studenica na jugu od Radočela a na severu su mu granica Dubočica i Borošnica. Bogato je i izvorima vode koji napajaju ove reke.

Solidan uspon na samom početku. Što se više penjemo pogled na Stolove koji ostaju iza nas sve je bolji. Onda se staza blago spušta i stižemo do reke Dubočice. Njeni brzaci deluju osvežavajuće. Pratimo je neko vreme a onda se odvajamo i krećemo da se penjemo.

Brzaci Dubočice

Uspon do vrha je dug i uporan ali ne posebno strm. Zato se i nismo mnogo umorili uprkos solidnoj visinskoj razlici koju smo savladali. Staza ide kroz šumu a onda izbija na čistinu, visoravan prekrivenu starom i sasušenom travom. Odatle do najvišeg vrha Smrdljuča (1581) ima preko 2km ali je teren skoro ravan, vrh Čemernog je prostran i zaravnjen. Sa njega se odlično vide okolne planine, Troglav na severu i Radočelo na jugu. Tokom povlačenja srpske vojske 1915. godine, ovo mesto je bilo poprište žestokih sukoba. Navodno i sam vrh od tada vuče svoj naziv, smrad mnogobrojnih leševa se dugo i daleko osećao. Nedaleko od vrha podignut je Krst spasiocima Srbije. I danas se jedan leš nalazi na samom Smrdljuču - leš kamiona. Neko ga je ostavio, on truli i ruži ovo prelepo mesto.

Na Srmdljuču

Odmaramo se i uživamo na vrhu neko vreme a onda idemo dalje. Spuštamo se južnom stranom planine. Pri vrhu još uvek ima snega. Staza vodi uglavnom ivicama četinarskih šuma. Ispred nas je Radočelo, koji ćemo sutradan preći i upravo ova vizuelna povezanost planina čini Golijsku transverzalu posebnom.

Na padinama planine Čemerno, tačnije na jednoj skoro vertikalnoj steni, smeštena je isposnica Svetog Save, istureni deo manastira Studenica. Obično se do nje stiže penjući se, mi smo se spustili. Fantastično uklopljena u atraktivan prirodni ambijent, isposnica odiše jednim vanvremenskim mirom i spokojem. Za njenu obnovu i dogradnju jedan od najzaslužnijih je shijeromonah Gavrilo koji je 43 godine tu proveo, radio i skončao. Mesto koje svakako treba posetiti.

Idemo dalje, spuštamo se i stižemo do donje isposnice. Ona se nalazi u mnogo pitomijem okruženju, tu je kuća u kojoj živi neko od monaha a tu je i česma. Kratko se zadržavamo i silazimo na put koji od Ušća, pored manastira Studenica, vodi ka Ivanjici. Asfaltom idemo do sela Savošnica gde treba da prenoćimo. Ispod nas huči hladna Studenica. 

Stižemo na cilj - kafana Kod Žike. Ima piva, ima pastrmka za večeru i ima prostor za šatore u dvorištu. Dva dana su za nama i već je drugačije nego sinoć, osećamo da smo na jednom dužem putu. Atmosfera je potpuno neformalna. Tuširamo se u kupatilu za koje nisam siguran da li pripada delu za izadavanje ili lično domaćinima. Večeramo i uvlačimo se svako u svoj šator. 

Šatori u dvorištu kod Žike

Je li to kraj današnje avanture? Nije. Na terasi se okuplja dobro raspoloženo lokalno društvo pojačano sa nekim našim članovima. Vika, cika, pesma... Ako je neko i uspeo da zaspi, probudio se kada je društvo počelo da se razilazi i kada su počeli da okreću kola po dvorištu, pod punim gasom. Na sreću izgleda da su bili dovoljno daleko od nas što mi iz šatora nismo mogli da vidimo...

III dan

Budimo se sušimo šatore, doručkujemo i krećemo ka Studenici. Imamo dovoljno vremena da obiđemo manastir. Posle 22 godine ponovo sam ovde. Prilaz, dvorište i zgrade, sve je čisto i uređeno, blista na jutarnjem suncu. Priča o Studenici pojela bi priču o GT. Zadržaću se zato na fotografijama koje sam snimio.

Savina trpezarija, manastir Studenica

Planina Radočelo nalazi se južno od Čemernog, deli ih reka Studenica. Ista reka obilazi obilazi oko Radočela sa njegove jugozapadne, zapadne i severne strane, sve dok se ne ulije u Ibar u mestu koje se po tome zove Ušće. Sa istočne strane granica mu je reka Ibar dok se na jugu dodiruje sa Golijom. To nam je pravac kretanja. 

Završavamo posetu manastiru i idemo dalje stazom koja vodi iza konaka. Prvi deo trećeg dana predstavlja najteži deo transverzale. Uspon na Radočelo je najžešći plus što iza nas imamo dan sa pređenih 35km. Istovremeno to je i najlepši dan. Videćemo dva lica Radočela. Severna strana, kojim se penjemo, je naseljenija, bliža je Ibarskoj dolini i samim tim ostatku civilizacije. Južna strana iako pitomija skoro je potpuno nenaseljena.

Pravimo pauzu na jednoj livadi. Iznad nas je mali zaseok, 2-3 domaćinstva. Pored jednog od njih prolazimo i svraćamo da natočimo vode. Ograde nema, dvorište je relativan pojam. Drveni sto sa klupama udaljen od kuće, četvorica sede, jedva da su nešto promrmljali na moje dobar dan. U redu, nisu svi ljudi ljubazni. Kažem da hoćemo da natočimo vode, jedan od njih pokretom glave pokaza na česmu. Istovremeno sa nama česmi prilazi žena noseći neku vanglu u rukama. I ona je odćutala naše dobar dan, čeka da mi natočimo vodu. Dok čekam na red pogled mi preleće sa nje na kuću i u trenutku se smrznem - na zidu pored vrata crni se sveža umrlica. Baš smo odabrali trenutak! Pravim se da ništa nisam video, sipam vodu i brzo se udaljavam.

Ispod vrha nailazimo na nesvakidašnji prizor. Na jednom proplanku vrlo jak višestruki izvor sam formira potok koji se obrušava niz planinu. Idealno mesto za odmor posebno što tu mogu ranci da se ostave jer staza sada ide do vrha i vraća se na ovo mesto. Vrh Krivača (1643) označava polovinu transverzale i to onu težu polovinu. Sa vrha gledamo na Čemerno i stazu kojom smo se juče spuštali. Tu je i baraka napravljena od odstataka bele tehnike. Iako slabo naseljene, i Čemerno i Radočelo imaju vrhove unakažene ostacima civilizacije.

Kada stignete na Krivaču znate da ste završili posao. Dalje je samo uživanje. Spuštamo se, idemo kroz šumu i suvim, zemljanim putevima, prolazimo pored par katuna, sve dok ne dođemo do rečice koja verovatno deli Radočelo od Golije. Postoje trenuci u životu koje pamtite ne po događajima već po tome kako ste se osećali u tom trenutku, kako su vreme i okolina uticali na vas. Jedan od takvih trenutaka je bio taj kada smo prešli tu rečicu, uspeli se uz jedan brežuljak i izašli na Golijsku visoravan. Već na prvi pogled shvatite da ste na nekom drugačijem mestu, da ste negde stigli. Svežina vazduha jasno vam govori da ste na solidnoj visini (preko 1100) a opet oko vas sve je ravno dokle god pogled doseže. Kraj je pitom, u daljini vidite oranice i retke kuće. Ipak sve je to dovoljno daleko od vas da ga možete posmatrati kao na fotografiji, ništa vam ne remeti tišinu i osećaj savršenog spokoja. Vreme je pratilo celu priču, prijatno i toplo prolećno popodne. Najlepši trenutak u celoj priči.

Stižemo u selo Bzovik. Asfalta u tragovima, samo na glavnom putu koji vodi ka mestu Rudno. Cilj današnje etape je u ugostiteljskom objektu Nebo. Kršten kao pansion, bio bi motel da je pored puta. Ali nije, nalazi se pored šume, na proplanku. Tako da je i pansion i restoran i kafana. Jedan glavni objekat u kome je restoran i prostorije domaćina, kao i 2-3 manja za spavanje. U njima nema dovoljno mesta pa nas nekoliko razapinjemo šatore. Treći dan je poseban jer smo najdalje otišli od civilizacije. Žiča, odakle smo krenuli, sada deluje strašno daleko. Imamo dovoljno vremena da uživamo u ambijentu pre nego što noć padne. Sutra je 1.maj i priprema se logorska vatra. Retka zanimacija za decu u ovim krajevima. Kada se vatra gasi i mi se povlačimo na spavanje.

IV dan


Budim se rano. Odšniram šator i provirim napolje. Jako jutarnje sunce udara me u oči. Potpuno sam naspavan i odmoran. Kafa se već služi. Za doručak vruće lepinje sa kajmakom. Malo je reći da su odlične. Uživamo u jutru na planini. Nigde ne žurimo, danas nema uspona, samo treba preći od Bzovika do Odvraćenice.

Pansion Nebo na jutarnjem suncu

Ubacujemo stvari u minibus i krećemo. Svo vreme idemo zemljanim putem. Prizori su prelepi, isti kao oni od prethodnog dana. Kasnije ih smenjuju sumorne slike kamiona koji odvoze ogromna, odsečena stabla. Voleo bih da grešim ali imam utisak da je seča šume stihijska i nekontrolisana. U svakom slučaju, izgleda mi da se suviše drveća odvozi.

Najlepše mesto na kome smo bili tog četvrtog dana je Šeremetovica, uzvišenje na kome se nalazi raskrsnica puteva. Odatle vodi put do Raške. Drveni sto sa klupama oko njega pokriven je nadstrešnicom. Ne žurimo pa dajemo sebi duži odmor. Oseća se mnogo opuštenija atmosfera nego prethodnih dana. U blizini je izvor Studenice, to sam tek kasnije saznao.

Idemo dalje. Nailazimo na ostatke snega od zime. Pravi snežni tunel. Možemo samo da zamislimo kako je bio u februaru. Negde od polovine puta počinje da se oseća civilizacija. Seoske kuće i domaćinstva zamenjuju vikendice. Sve ih je više. Na jednom mestu zastali smo da odmorimo. Dižući prašinu iza sebe, nailazi taxi, pravi pravcati. Staje i pita da li smo ga mi zvali. Jesmo ali u Kraljevu, sad nema veze.

Prilazimo Odvraćenici. Izletište za žitelje Novog Pazara. Danas je 1.maj i mesto je puno ljudi. Standardno, roštilj i pivo... Završavamo pešačenje nešto ranije nego prethodnih dana, nije bilo uspona a ni etapa nije bila dugačka. Sedamo ispred jednog restorana, pijemo pivo. Čekamo smeštaj. Nas šestorica dobijamo neku vikendicu. Prilika da se istuširamo i spremimo nešto za jelo.

Popodne odlazimo da prošetamo do centra Odvraćenice. Na žalost, ništa posebno ne nalazimo. Gomila vikendica obojenih u najrazličitije boje, većinu ne biste želeli da imate u susedstvu. Dosta nezavršenih. Iako u neobaveznoj šetnji, po inerciji se vrlo brzo pregrupišemo u kolonu i uredno pratimo vodiča. Četiri dana pešačenja su iza nas...


V dan


Krećemo vrlo rano, u 6h. Vlada hoće da što pre završimo i pođemo za Beograd. Skupljamo se i još jednom ubacujemo stvari u minibus. Prolazimo kroz celu Odvraćenicu pre nego što uhvatimo stazu iza spomenika i uputimo se ka vrhu Golije, Jankovom kamenu.

Peti dan je finale transverzale i upravo tako i izgleda: atraktivno i ne previše naporno. Zapravo napora skoro da i nema. Trek kojim idemo ima oblik potkovice. Hvatamo severozapadni pravac sve dok Jankovog kamena a zatim idemo jugozapadno i završavamo u mestu Duga Poljana. Svo vreme pratimo greben čiji je oblik pružanja potkovičast i u čijoj sredini je dolina na koju svo vreme imamo odličan pogled. Pogled se pruža i mnogo dalje, u beskrajna prostranstva Golije i Peštera.


Odmah pošto napustimo Odvraćenicu nestaje onaj otužni miris civilizacije. Ponovo smo u divljini. Do Jankovog kamena nema kuća, tek će se u silasku pojaviti. Zato ispod vrha ima snega i to prilično. Iako uspon na Jankov kamen nije ni blizu naporan kao na Smrdljuč ili Krivaču, ipak se nalazi na najvišoj visini od polaska - 1833m. A na vrhu je i relej i obavezna kućica pored njega. Sa druge strane je put koji dolazi sa severa, iz Ivanjice. Prilično zaravnjeno, ne liči da smo toliko visoko.

Jankov kamen, najviši vrh Golije

Ležimo na travi dok se ne skupi cela grupa. Onda krećemo dalje. Idemo svo vreme putem kojim terenska vozila izlaze na vrh. Nema šume, nema drveća, sve je golo i ništa ne zaklanja pogled. Sa naše leve strane je dolina, ispred nas se put lagano spušta u beskrajnu ravnicu. Jedinstveni prizor koji bi voleo ponovo da doživim.

Putevi počinju da se račvaju, ponovo prilazimo civilizaciji. Počinje da me boli zglob na jednoj nozi, do tada nisam imao nikakvih problema. Kolona se prilično razvukla. Nas trojica, koji smo se zadesili zajedno u grupi, pravimo još jednu pauzu, bez posebnog razloga. Sedimo na travi, gledamo u dolinu i ćutimo. Tišina svuda oko nas. Neverovatan osećaj smirenosti i sjedinjenosti sa okolinom.

Ne pešačimo do same Duge Poljane. Stižemo do asfalta i tu nas čeka minibus. Izuvamo cokule, presvlačimo se. Atmosfera nije euforična, sedimo na travi i čekamo da se skupi cela grupa.

U Dugu Poljanu stižemo nešto iza podneva. Dan je vreo, na ulicama nema mnogo ljudi. Jagnjetina je ovde čuvena, od početka se računalo da moramo da probamo. Iskreno, nisam bio oduševljen. Sada kada gledam fotografije čudno mi je da nemam ni jednu iz Duge Poljane. Verovatno sam bio prepun utisaka pa nisam imao volje da istražujem mesto.



Kraj priče

Od Duge Poljane i autobusom ima puno da se ide. Pauzu pravimo u restoranu Jerinin grad, pored Ibra, preko puta kajakaškog doma u kome smo proveli prvu noć. Onda stajemo kod Žiče, odakle smo krenuli. Tu se pozdravljamo sa Kraljevčanima i žurimo ka Beogradu. Naravno pre toga se fotografišemo.

Malo tehničkih podataka. Ako je verovati Garminu prešli smo 128,3km (po danima 26,5 + 35,3 + 21,5 + 23 + 22) i popeli oko 5.800m (mislim da nema toliko, ne verujem mu toliko kada je visina u pitanju).

Naravno, ono najvažnije ne može se brojkama izraziti. Osećaj koji sam imao po završetku akcije zaista je jedinstven (i još uvek traje...). Od sportskog rezultata, unutrašnjeg mira koji postižete višednevnim hodanjem do neposrednog upoznavanja jednog prelepog predela i njegovog povezivanja u celinu za šta bolji način od pešačenja ne postoji.

Ekipa koja je prešla celu Golijsku transverzalu, sa vozačem

Fotografije

Pizzeria u Nei Poriju

Sada već davne 1995. godine krajem avgusta prvi put smo išli baš sami na more. Tri meseca pre toga smo se venčali pa je ovo bila neka vrsta svadbenog putovanja. Izbor je pao na Nei Pori, novo naselje koje je tada bilo popularno i u ekspanziji. Ja sam okolinu pamtio iz detinjstva a Saška nikada nije bila dole na moru. U blizini plaže gde smo se kupali bila je pizzeria sa baštom u kojoj se služilo Levenbrau pivo. Prvi put sam video da krigle drže u zamrzivaču. Pivo je bilo hladno do kraja, koliko god da sam ga gustirao. Svakodnevno smo svraćali da se osvežimo kada je sunce najjače peklo. Gazda je radio sam, sam je služio piće a sam je i pravio pizze. Imao je peć na drva a imao je i svoj stil razvijanja testa koje je bacao uvis, valjda da bi se bolje razvilo ili šta već. Bilo nam je interesantno, probali smo pizzu i bila je odlična. Gazda nas je fotografisao a i javljao nam se kad nas sretne u šetnji.

1995 - Löwenbräu

1995 - Gazda nas fotografisao

Osam godina kasnije izašao sam na pauzu na poslu i u agenciji u prizemlju zgrade video ponudu za letovanje, opet Nei Pori. Upravo smo bili doveli u red i život i finansijsku situaciju. Shvatili smo da nam je Grčka ponovo dostupna, nismo želeli da gledamo ništa drugo, brzo smo odlučili radujući se odlasku na mesto gde nam je bilo lepo. Poveli smo starije dete sa nama dok je Sofija morala da ostane kod kuće. Naravno, odmah smo otišli da vidimo da li je pizzeria na istom mestu. Isti gazda je bio tamo ali sada su neki dečaci služili, pretpostavili smo njegovi sinovi. On je stajao na izlasku iz šanka i upravljao poslom. Ne sećam se da li je zadržao pečenje pizze za sebe. Pizzeria je bila renovirana, odlično je izgledala i naravno pizze su bili ukusne.

2003 - Ivana i ja

2003 - Saška i Ivana

U Nei Poriju više nismo letovali, tražili smo neka nova mesta. Ove godine (2013) bili smo na Peloponezu. Dug put je zahtevao da se podeli na dva dana. Nismo mnogo razmišljali gde ćemo spavati u povratku. Idemo u Nei Pori, koji nam je usput, i idemo na večeru u pizzeriu. Deset godina kasnije ponovo smo tamo. Pizzeria je i dalje na istom mestu, modernizovana, i dalje izgleda bolje od svih okolnih lokala. Jedna vrlo mlada i simpatična devojka prima narudžbine sa onim pda uređajem. Dvojica momaka iznose pizze i piće. Isti gazda je i dalje tu i suvereno drži svoje mesto ispred šanka. Vidi se da sve drži pod kontrolom. Pizze se i dalje peku u peći na drva, i dalje su odlične. Kada smo platili ista ona devojka dolazi da nas pita da li smo zadovoljni. Pričamo joj da smo bili tu pre 18 godina i pre 10 godina. Ona nam zahvaljuje i kaže da gazda već 30 godina drži taj objekat, da je počeo sa 23 godine i da sada ima 53.

2013 - Večera

Pizzeria se inače zove Vergina. Nalazi se do same plaže pored praznog prostora sa crkvom, lako ćete je pronaći. Na žalost, Nei Pori ne mogu da vam preporučim za letovanje ali ako ipak odete ili se zadesite dole, posetite je obavezno. Makar samo prođite pored nje. Mi ćemo sigurno ponovo svratiti, makar i za deset godina.

2013 - Vergina

2013 - Vergina

Fotografije

Suva planina, avgust '13 (II)

(nastavak prethodnog posta)

Nedelja je osvanula i odmah je bilo jasno da će dan biti mnogo lepši nego prethodni. Tako smo i očekivali, na osnovu vremenske prognoze. Pakujemo se, doručkujemo i napuštamo smeštaj. Penjemo se do kola, pakujemo stvari i krećemo istim putem nazad. Izlazimo na glavni put i idemo ka Pirotu. U Beloj Palanci skrećemo ka selu Mokra odakle planiramo da pođemo na današnju turu. 

Istočni greben Suve planine pruža se u pravcu sever-jug. Počinje negde od sela Vrgudinac koje se nalazi pored puta Niš - Bela Palanka. Prvi vrh sa te severne strane je Divna Gorica (1389m). Onda nailazi prevoj Preslap pa greben Rženac a posle njega se nalazi vrh Pasarelo (1523m). Od Pasarela možete skrenuti na zapad i stići na Trem (trasa Niške transverzale) a možete ići i na još neke vrhove južno koji nisu tema ove priče. Da smo mogli da biramo verovato bi krenuli od Vrgudinca i prešli greben do Pasarela. Ali kada idete kolima morate se vratiti na tačku polaska. Ideja je bila da se od Mokre ispenjemo na Preslap, odemo na Divnu Goricu, vratimo se i produžimo do Pasarela a odatle okolnim putem se spustimo nazad u Mokru.

Selo Mokra ne bih mogao da izdvojim po nečemu posebno interesantnom. Ima puno starih i oronulih kuća što deluje istovremeno i egzotično ali i depresivno. Klasična prodavnica (na slici) u kojoj po povratku sa ture ništa nismo našli a nije da smo baš izbirljivi. Niko od nas nije bio na ovoj lokaciji, nabavili smo gps trekove i to je to. Od Mokre do Preslapa našao sam dve staze i naravno odabrao sam onu pogrešnu. Trek nas je vodio jednim usekom između dva brda, kuda se sliva potok kada ima vode, naravno u avgustu nije bilo ni tragova. Staza uopšte ne postoji i morali smo često da se probijamo kroz rastinje i preskačemo kamenje. Najveći problem je bila zapara i vrućina. Vlažnost je bila povećana, vreme izuzetno toplo a u tom koritu kojim smo se kretali nije bilo ni daška vetra. Osećao sam umor kakav odavno nisam, pauze smo sve češće pravili. Do Preslapa sam se jedva dovukao.

Staza od Mokre do Preslapa

Brzo sam shvatio da mi je potreban duži odmor ako ne želim da pokvarim dan i odmah sam odustao od Divne Gorice. Podelili smo se, ovi u boljoj kondiciji otišli su na DG dok smo nas dvoje odmarali i uživali u pogledu koji se otvorio na greben kojim smo juče hodali i dolinu ispod Suve planine. 

Sa Preslapa idemo dalje i penjemo se na greben Rženac, poslednji veći uspon za taj dan. Greben je oivičen stenama u najrazličitijim oblicima i formacijama. Svako približavanje staze ivici, svaki vidikovac na koji se ispenjemo, donose drugačije i prekrasne prizore. Da nije fotoaparata davno bi smo stigli do Pasarela...

Kada već postaje pomalo dosadno, udaljavamo se od ivice, idemo kroz šumu i uskoro stižemo na čistinu na kojoj se nalazi planinarski dom Čika Dane, još uvek u izgradnji. Očekujemo da tu nađemo vodu ali ništa, ne zove se džabe Suva planina. Odatle do Pasarela nema mnogo. Prolazimo pored jednog katuna, pozdravljamo vlasnike, Lada Niva je tu ali vode nema. Nije nam još uvek kritično ali nije nam ni jasno kako ovce preživljavaju  bez vode. Pasarelo se nalazi na prevoju, prelasku sa jednog na drugi greben. Oba možemo da sagledamo od početka do kraja što i simbolički stavlja tačku na ovu dvodnevnu avanturu. 

Vrh Pasarelo (ova gomila kamenja), u daljini Rženac i još dalje Divna Gorica

Malo se zadržavamo i žurimo nazad, valja putovati do Beograda. Put kojim se vraćamo je prilično lakši za hodanje, idemo šumskim stazama i putevima. Nailazimo na krdo divljih konja. Istureni stražari na ivici krda, ždrebad sa majkama u sredini. Navikli su na ljude pa nam ne prave problem da prođemo pored njih. 

Uskoro stižemo u civilizaciju. Prolazimo pored sportskih terena prepunih dece koja se bave različitim sportovima. Letnje popodne, pravo vreme za trening. Zatim dolazimo i do odmarališta gde su deca smeštena, u naselju Divljana. Do Mokre idemo po asfaltu. Stižemo do kola, presvlačimo se, mrak već uveliko pada. Pauza za osveženje u Beloj Palanci i pravac Beograd.

Na kraju 22.5km i oko 1300m uspona. Ne na kraju, na početku. Jer ovo je moj prvi susret sa Suvom planinom a nadam se da će ih biti još puno. Ostala mi je Divna Gorica, ostali su vrhovi južno od Pasarela, ostalo je da pređem od Trema do Pasarela i još puno toga. A ne bih imao ništa protiv da ponovim ovo što smo prešli. Izuzev onog uspona od Mokre do Preslapa.

Fotografije