Golijska transverzala

Golijska transverala je do sada najduža i sigurno jedna od najinteresantnijih akcija na kojima sam učestvovao. Pet dana pešačenja, pređene 4 planine i skoro 130km. Od Žiče do Duge Poljane na Goliji. 

Ne verujem da ću ovaj put još jednom preći. Pre svega zbog onog osećaja da nešto možete samo da pokvarite ako ponovite. Jer vreme je bilo idealno, sunčano i toplo, bez ijednog oblaka za svih pet dana. Izuzev prvog dana sve ostalo je bilo novo za mene, prvi put sam tuda prolazio. Društvo je bilo ok a cela priča je prošla bez ijednog većeg problema.

Postoji još jedan razlog zašto više neću ići. Već u leto iste godine veliki deo puta kojim smo išli je asfaltiran čime se nastavlja i ubrzava nasilna i neplanska urbanizacija ovog dela Srbije. Moguće je da će trasa transverzale morati da se menja.

Stazu je kao Golijsku transverzalu definisao kraljevački planinar Branislav Binić Bine a više o njoj možete saznati ovde, na sajtu Železničara iz Kraljeva. Akciju je vodio Vlada Radivojević. Osim ekipe iz Beograda koju je on poveo, krenulo je i nekoliko planinara iz Kraljeva. Imali smo vozilo koje nas je pratilo i nosilo višak stvari što je prilično olakšalo kretanje. Ujutru bi se prepakovali, uzeli šta nam treba za taj dan a ostatak ubacili u prikolicu minibusa. Popodne bi nas čekali na cilju. Krenuli smo u zoru, u sredu 28. aprila, leta gospodnjeg 2012...


I dan

Prvi dan je ličio na običnu jednodnevnu akciju, tek kasnije je stigao osećaj da smo na jednom dužem putu. Krenuli rano ujutru, stigli do Žiče, tamo se našli sa prijateljima iz Kraljeva. Upisali se u knjigu transverzale i pošli na put. Trebalo je da nas snimi ekipa kraljevačke televizije ali imali su neki politički događaj, ako se dobro sećam. 

Stolovi, planina na koju sam često išao ali nikada od Žiče. Dovoljno da se doživi nešto novo, da bude interesantno. Sa vidikovca Oštra glavica gledamo celu dolinu Kraljeva. Dan je sunčan i topao, takvo vreme će potrajati do kraja akcije. Na sreću izvora je bilo dovoljno a veliki sneg koji je pao te godine učinio je da budu bogati vodom. Posebno onaj ispod Čikera u čijoj blizini se nalazi nadstrešnica sa stolom i klupama, idealno za pauzu. Sunčano vreme i izvori sa hladnom vodom obeležili su celu transverzalu.

Stižemo do platoa ispod Čikera. Kolona se prilično razvukla, na žalost nisu svi bili spremni za ovakvu akciju. Penjemo se na Čiker (1300), drugi po visini vrh Stolova. Što se više penjemo, pogled je sve atraktivniji, na plato odakle smo krenuli ali i na najviši vrh Usovicu (1375) i greben koji spaja ova dva vrha (na slici). Bez suviše zadržavanja nastavljamo ovim grebenom prema Usovici. Nailazimo na ostatke snega. Odmor na vrhu i povratak istom stazom do ispod Čikera. Duža pauza da se grupa skupi, uspeo sam malo i da odremam. Očigledno je da svi neće moći da pređu transverzalu.

Silazimo zapadnom stranom planine, prema dolini Ibra. Staza je strma i ima puno kamenja. Morate biti oprezni, nogu je vrlo lako izvrnuti. A ima i puno gmizavaca. Spuštamo se do rečice Maglešnice i pratimo je sve do njenog ušća u Ibar, ispod srednjevekovne tvrđave Maglič. Maglič je jedan od bisera ovog dela Srbije. Nalazi se na strmom brdu koje je Ibar sa tri strane opkolio. Ne zna se tačno ko ga je podigao ali je jasno da je služio za kontrolu jedinog puta koji je povezivao Moravsku dolinu i Kosovo polje. U poslednje vreme je dosta urađeno na njegovoj obnovi tako da je sada bezbedno posetiti ga i popeti se na ostatke njegovih zidina.

Popeli smo se do Magliča a zatim prešli na drugu stranu Ibra. Time smo završili prvu etapu. Završetak dana bio je izuzetno prijatan. Toplo, prolećno veče pored reke, hladno pivo i pasulj koji se krčkao ceo dan, u režiji domaćina iz Kraljeva. Jedna od najlepših reka koja teče Srbijom na ovom mestu je široka i brza idealna za kajakaše, one na divljim vodama. Klub iz Kraljeva je tu sagradio dom i u njemu provodimo noć.


II dan

Četvrtak jutro. Napuštamo dom kajakaša i prelazimo Ibarsku magistralu. Tu je kafana Jerinin grad i tu nas čeka minibus da ostavimo višak stvari. Pokupiće i neke koji su se precenili pa će preskočiti drugu etapu. Pozdravljamo se sa Draganom koja mora da se vrati za Beograd. Ostavlja mi šator, biće mi neophodan naredne dve noći.

Pred nama je najduži dan. Treba preći celu planinu Čemerno, od Ibra do reke Studenice. Preko 35km pešačenja. Čemerno je okruženo rekama. Ibar ga na istoku deli od Stolova, Studenica na jugu od Radočela a na severu su mu granica Dubočica i Borošnica. Bogato je i izvorima vode koji napajaju ove reke.

Solidan uspon na samom početku. Što se više penjemo pogled na Stolove koji ostaju iza nas sve je bolji. Onda se staza blago spušta i stižemo do reke Dubočice. Njeni brzaci deluju osvežavajuće. Pratimo je neko vreme a onda se odvajamo i krećemo da se penjemo.

Brzaci Dubočice

Uspon do vrha je dug i uporan ali ne posebno strm. Zato se i nismo mnogo umorili uprkos solidnoj visinskoj razlici koju smo savladali. Staza ide kroz šumu a onda izbija na čistinu, visoravan prekrivenu starom i sasušenom travom. Odatle do najvišeg vrha Smrdljuča (1581) ima preko 2km ali je teren skoro ravan, vrh Čemernog je prostran i zaravnjen. Sa njega se odlično vide okolne planine, Troglav na severu i Radočelo na jugu. Tokom povlačenja srpske vojske 1915. godine, ovo mesto je bilo poprište žestokih sukoba. Navodno i sam vrh od tada vuče svoj naziv, smrad mnogobrojnih leševa se dugo i daleko osećao. Nedaleko od vrha podignut je Krst spasiocima Srbije. I danas se jedan leš nalazi na samom Smrdljuču - leš kamiona. Neko ga je ostavio, on truli i ruži ovo prelepo mesto.

Na Srmdljuču

Odmaramo se i uživamo na vrhu neko vreme a onda idemo dalje. Spuštamo se južnom stranom planine. Pri vrhu još uvek ima snega. Staza vodi uglavnom ivicama četinarskih šuma. Ispred nas je Radočelo, koji ćemo sutradan preći i upravo ova vizuelna povezanost planina čini Golijsku transverzalu posebnom.

Na padinama planine Čemerno, tačnije na jednoj skoro vertikalnoj steni, smeštena je isposnica Svetog Save, istureni deo manastira Studenica. Obično se do nje stiže penjući se, mi smo se spustili. Fantastično uklopljena u atraktivan prirodni ambijent, isposnica odiše jednim vanvremenskim mirom i spokojem. Za njenu obnovu i dogradnju jedan od najzaslužnijih je shijeromonah Gavrilo koji je 43 godine tu proveo, radio i skončao. Mesto koje svakako treba posetiti.

Idemo dalje, spuštamo se i stižemo do donje isposnice. Ona se nalazi u mnogo pitomijem okruženju, tu je kuća u kojoj živi neko od monaha a tu je i česma. Kratko se zadržavamo i silazimo na put koji od Ušća, pored manastira Studenica, vodi ka Ivanjici. Asfaltom idemo do sela Savošnica gde treba da prenoćimo. Ispod nas huči hladna Studenica. 

Stižemo na cilj - kafana Kod Žike. Ima piva, ima pastrmka za večeru i ima prostor za šatore u dvorištu. Dva dana su za nama i već je drugačije nego sinoć, osećamo da smo na jednom dužem putu. Atmosfera je potpuno neformalna. Tuširamo se u kupatilu za koje nisam siguran da li pripada delu za izadavanje ili lično domaćinima. Večeramo i uvlačimo se svako u svoj šator. 

Šatori u dvorištu kod Žike

Je li to kraj današnje avanture? Nije. Na terasi se okuplja dobro raspoloženo lokalno društvo pojačano sa nekim našim članovima. Vika, cika, pesma... Ako je neko i uspeo da zaspi, probudio se kada je društvo počelo da se razilazi i kada su počeli da okreću kola po dvorištu, pod punim gasom. Na sreću izgleda da su bili dovoljno daleko od nas što mi iz šatora nismo mogli da vidimo...

III dan

Budimo se sušimo šatore, doručkujemo i krećemo ka Studenici. Imamo dovoljno vremena da obiđemo manastir. Posle 22 godine ponovo sam ovde. Prilaz, dvorište i zgrade, sve je čisto i uređeno, blista na jutarnjem suncu. Priča o Studenici pojela bi priču o GT. Zadržaću se zato na fotografijama koje sam snimio.

Savina trpezarija, manastir Studenica

Planina Radočelo nalazi se južno od Čemernog, deli ih reka Studenica. Ista reka obilazi obilazi oko Radočela sa njegove jugozapadne, zapadne i severne strane, sve dok se ne ulije u Ibar u mestu koje se po tome zove Ušće. Sa istočne strane granica mu je reka Ibar dok se na jugu dodiruje sa Golijom. To nam je pravac kretanja. 

Završavamo posetu manastiru i idemo dalje stazom koja vodi iza konaka. Prvi deo trećeg dana predstavlja najteži deo transverzale. Uspon na Radočelo je najžešći plus što iza nas imamo dan sa pređenih 35km. Istovremeno to je i najlepši dan. Videćemo dva lica Radočela. Severna strana, kojim se penjemo, je naseljenija, bliža je Ibarskoj dolini i samim tim ostatku civilizacije. Južna strana iako pitomija skoro je potpuno nenaseljena.

Pravimo pauzu na jednoj livadi. Iznad nas je mali zaseok, 2-3 domaćinstva. Pored jednog od njih prolazimo i svraćamo da natočimo vode. Ograde nema, dvorište je relativan pojam. Drveni sto sa klupama udaljen od kuće, četvorica sede, jedva da su nešto promrmljali na moje dobar dan. U redu, nisu svi ljudi ljubazni. Kažem da hoćemo da natočimo vode, jedan od njih pokretom glave pokaza na česmu. Istovremeno sa nama česmi prilazi žena noseći neku vanglu u rukama. I ona je odćutala naše dobar dan, čeka da mi natočimo vodu. Dok čekam na red pogled mi preleće sa nje na kuću i u trenutku se smrznem - na zidu pored vrata crni se sveža umrlica. Baš smo odabrali trenutak! Pravim se da ništa nisam video, sipam vodu i brzo se udaljavam.

Ispod vrha nailazimo na nesvakidašnji prizor. Na jednom proplanku vrlo jak višestruki izvor sam formira potok koji se obrušava niz planinu. Idealno mesto za odmor posebno što tu mogu ranci da se ostave jer staza sada ide do vrha i vraća se na ovo mesto. Vrh Krivača (1643) označava polovinu transverzale i to onu težu polovinu. Sa vrha gledamo na Čemerno i stazu kojom smo se juče spuštali. Tu je i baraka napravljena od odstataka bele tehnike. Iako slabo naseljene, i Čemerno i Radočelo imaju vrhove unakažene ostacima civilizacije.

Kada stignete na Krivaču znate da ste završili posao. Dalje je samo uživanje. Spuštamo se, idemo kroz šumu i suvim, zemljanim putevima, prolazimo pored par katuna, sve dok ne dođemo do rečice koja verovatno deli Radočelo od Golije. Postoje trenuci u životu koje pamtite ne po događajima već po tome kako ste se osećali u tom trenutku, kako su vreme i okolina uticali na vas. Jedan od takvih trenutaka je bio taj kada smo prešli tu rečicu, uspeli se uz jedan brežuljak i izašli na Golijsku visoravan. Već na prvi pogled shvatite da ste na nekom drugačijem mestu, da ste negde stigli. Svežina vazduha jasno vam govori da ste na solidnoj visini (preko 1100) a opet oko vas sve je ravno dokle god pogled doseže. Kraj je pitom, u daljini vidite oranice i retke kuće. Ipak sve je to dovoljno daleko od vas da ga možete posmatrati kao na fotografiji, ništa vam ne remeti tišinu i osećaj savršenog spokoja. Vreme je pratilo celu priču, prijatno i toplo prolećno popodne. Najlepši trenutak u celoj priči.

Stižemo u selo Bzovik. Asfalta u tragovima, samo na glavnom putu koji vodi ka mestu Rudno. Cilj današnje etape je u ugostiteljskom objektu Nebo. Kršten kao pansion, bio bi motel da je pored puta. Ali nije, nalazi se pored šume, na proplanku. Tako da je i pansion i restoran i kafana. Jedan glavni objekat u kome je restoran i prostorije domaćina, kao i 2-3 manja za spavanje. U njima nema dovoljno mesta pa nas nekoliko razapinjemo šatore. Treći dan je poseban jer smo najdalje otišli od civilizacije. Žiča, odakle smo krenuli, sada deluje strašno daleko. Imamo dovoljno vremena da uživamo u ambijentu pre nego što noć padne. Sutra je 1.maj i priprema se logorska vatra. Retka zanimacija za decu u ovim krajevima. Kada se vatra gasi i mi se povlačimo na spavanje.

IV dan


Budim se rano. Odšniram šator i provirim napolje. Jako jutarnje sunce udara me u oči. Potpuno sam naspavan i odmoran. Kafa se već služi. Za doručak vruće lepinje sa kajmakom. Malo je reći da su odlične. Uživamo u jutru na planini. Nigde ne žurimo, danas nema uspona, samo treba preći od Bzovika do Odvraćenice.

Pansion Nebo na jutarnjem suncu

Ubacujemo stvari u minibus i krećemo. Svo vreme idemo zemljanim putem. Prizori su prelepi, isti kao oni od prethodnog dana. Kasnije ih smenjuju sumorne slike kamiona koji odvoze ogromna, odsečena stabla. Voleo bih da grešim ali imam utisak da je seča šume stihijska i nekontrolisana. U svakom slučaju, izgleda mi da se suviše drveća odvozi.

Najlepše mesto na kome smo bili tog četvrtog dana je Šeremetovica, uzvišenje na kome se nalazi raskrsnica puteva. Odatle vodi put do Raške. Drveni sto sa klupama oko njega pokriven je nadstrešnicom. Ne žurimo pa dajemo sebi duži odmor. Oseća se mnogo opuštenija atmosfera nego prethodnih dana. U blizini je izvor Studenice, to sam tek kasnije saznao.

Idemo dalje. Nailazimo na ostatke snega od zime. Pravi snežni tunel. Možemo samo da zamislimo kako je bio u februaru. Negde od polovine puta počinje da se oseća civilizacija. Seoske kuće i domaćinstva zamenjuju vikendice. Sve ih je više. Na jednom mestu zastali smo da odmorimo. Dižući prašinu iza sebe, nailazi taxi, pravi pravcati. Staje i pita da li smo ga mi zvali. Jesmo ali u Kraljevu, sad nema veze.

Prilazimo Odvraćenici. Izletište za žitelje Novog Pazara. Danas je 1.maj i mesto je puno ljudi. Standardno, roštilj i pivo... Završavamo pešačenje nešto ranije nego prethodnih dana, nije bilo uspona a ni etapa nije bila dugačka. Sedamo ispred jednog restorana, pijemo pivo. Čekamo smeštaj. Nas šestorica dobijamo neku vikendicu. Prilika da se istuširamo i spremimo nešto za jelo.

Popodne odlazimo da prošetamo do centra Odvraćenice. Na žalost, ništa posebno ne nalazimo. Gomila vikendica obojenih u najrazličitije boje, većinu ne biste želeli da imate u susedstvu. Dosta nezavršenih. Iako u neobaveznoj šetnji, po inerciji se vrlo brzo pregrupišemo u kolonu i uredno pratimo vodiča. Četiri dana pešačenja su iza nas...


V dan


Krećemo vrlo rano, u 6h. Vlada hoće da što pre završimo i pođemo za Beograd. Skupljamo se i još jednom ubacujemo stvari u minibus. Prolazimo kroz celu Odvraćenicu pre nego što uhvatimo stazu iza spomenika i uputimo se ka vrhu Golije, Jankovom kamenu.

Peti dan je finale transverzale i upravo tako i izgleda: atraktivno i ne previše naporno. Zapravo napora skoro da i nema. Trek kojim idemo ima oblik potkovice. Hvatamo severozapadni pravac sve dok Jankovog kamena a zatim idemo jugozapadno i završavamo u mestu Duga Poljana. Svo vreme pratimo greben čiji je oblik pružanja potkovičast i u čijoj sredini je dolina na koju svo vreme imamo odličan pogled. Pogled se pruža i mnogo dalje, u beskrajna prostranstva Golije i Peštera.


Odmah pošto napustimo Odvraćenicu nestaje onaj otužni miris civilizacije. Ponovo smo u divljini. Do Jankovog kamena nema kuća, tek će se u silasku pojaviti. Zato ispod vrha ima snega i to prilično. Iako uspon na Jankov kamen nije ni blizu naporan kao na Smrdljuč ili Krivaču, ipak se nalazi na najvišoj visini od polaska - 1833m. A na vrhu je i relej i obavezna kućica pored njega. Sa druge strane je put koji dolazi sa severa, iz Ivanjice. Prilično zaravnjeno, ne liči da smo toliko visoko.

Jankov kamen, najviši vrh Golije

Ležimo na travi dok se ne skupi cela grupa. Onda krećemo dalje. Idemo svo vreme putem kojim terenska vozila izlaze na vrh. Nema šume, nema drveća, sve je golo i ništa ne zaklanja pogled. Sa naše leve strane je dolina, ispred nas se put lagano spušta u beskrajnu ravnicu. Jedinstveni prizor koji bi voleo ponovo da doživim.

Putevi počinju da se račvaju, ponovo prilazimo civilizaciji. Počinje da me boli zglob na jednoj nozi, do tada nisam imao nikakvih problema. Kolona se prilično razvukla. Nas trojica, koji smo se zadesili zajedno u grupi, pravimo još jednu pauzu, bez posebnog razloga. Sedimo na travi, gledamo u dolinu i ćutimo. Tišina svuda oko nas. Neverovatan osećaj smirenosti i sjedinjenosti sa okolinom.

Ne pešačimo do same Duge Poljane. Stižemo do asfalta i tu nas čeka minibus. Izuvamo cokule, presvlačimo se. Atmosfera nije euforična, sedimo na travi i čekamo da se skupi cela grupa.

U Dugu Poljanu stižemo nešto iza podneva. Dan je vreo, na ulicama nema mnogo ljudi. Jagnjetina je ovde čuvena, od početka se računalo da moramo da probamo. Iskreno, nisam bio oduševljen. Sada kada gledam fotografije čudno mi je da nemam ni jednu iz Duge Poljane. Verovatno sam bio prepun utisaka pa nisam imao volje da istražujem mesto.



Kraj priče

Od Duge Poljane i autobusom ima puno da se ide. Pauzu pravimo u restoranu Jerinin grad, pored Ibra, preko puta kajakaškog doma u kome smo proveli prvu noć. Onda stajemo kod Žiče, odakle smo krenuli. Tu se pozdravljamo sa Kraljevčanima i žurimo ka Beogradu. Naravno pre toga se fotografišemo.

Malo tehničkih podataka. Ako je verovati Garminu prešli smo 128,3km (po danima 26,5 + 35,3 + 21,5 + 23 + 22) i popeli oko 5.800m (mislim da nema toliko, ne verujem mu toliko kada je visina u pitanju).

Naravno, ono najvažnije ne može se brojkama izraziti. Osećaj koji sam imao po završetku akcije zaista je jedinstven (i još uvek traje...). Od sportskog rezultata, unutrašnjeg mira koji postižete višednevnim hodanjem do neposrednog upoznavanja jednog prelepog predela i njegovog povezivanja u celinu za šta bolji način od pešačenja ne postoji.

Ekipa koja je prešla celu Golijsku transverzalu, sa vozačem

Fotografije