Kada prođete Petrovac na Mlavi i nastavite dalje na jugoistok, posle nekih desetak km stići ćete u banju Ždrelo. Banja je postala popularna u poslednje vreme od kada je na izvorima termalne vode izgrađen turistički kompleks sa bazenima. Selo Ždrelo nalazi se malo niže, sa leve strane puta. Iza sela put naglo napušta nepreglednu ravnicu i ulazi u Gornjačku klisuru. Klisuru je probila reka Mlava koja pod tim imenom teče od jakog Žagubičkog vrela pa sve do ušća u Dunav, nedaleko od Kostolca. Planine koje se uzdižu iznad Mlave su Homoljske planine a ulazak u Gornjačku klisuru drže vrhovi Ježevac sa desne i Mali i Veliki Vukan sa leve strane. Uprkos malim nadmorskim visinama (Ježevac 675m, Mali Vukan 752m, Veliki Vukan 825m) ovi vrhovi dominiraju okolinom i pružaju vrlo živopisnu sliku, kako ispred ulaska tako i u samoj klisuri. Posebno su Vukani impresivni sa svojim stenovitim stranama, mada ni Ježevac ne zaostaje mnogo.
Staza kojom se penjemo na Ježevac u početku nije posebno impresivna. Prolazi kroz šumu ili pored same šume. Prvo se penje a zatim se spušta do izvora popularno nazvanog Kod patuljka, po statui patuljka koja se nalazi pored njega. Tu malo odmaramo a zatim nastavljamo ka vrhu. Do izlaska na greben nema potrebe često vaditi fotoaparat pošto je strana prema dolini zatvorena visokim rastinjem. Zato se sve nadoknadi kada se izađe na greben. Otvara se fenomenalan pogled na dolinu ispod Ježevca kao i na susedne vrhove, Krilaš na jugozapadnoj i Vukane na severoistočnoj strani. Ceo prostor je prekiven kamenjem i stenama što prilično otežava kretanje ali zato vam ništa ne zaklanja pogled.
Svakog proleća, nekoliko godina unazad, Vlada Radivojević vodi akciju u kojoj penjemo sva tri vrha. Krećemo od mosta na Mlavi, gde se odvaja put za selo Šetonje. Penjemo Ježevac, onda se spuštamo suprotnom stranom do Mlave, prelazimo put i penjemo se prvo na Mali a onda i Veliki Vukan da bi na kraju sišli u selo Ždrelo. Išao sam 2010. i 2011., dve godine sam propustio i evo me ponovo u istoj priči.
Pogled sa Ježevca
Pravimo pauzu na vrhu, zavlačimo se u stene gde inače jak vetar ne dopire i odakle imamo već pomenuti otvoreni pogled na dolinu. Slikamo se a onda se spuštamo suprotnom stranom, ka reci Mlavi. Staza prolazi kroz divnu bukovu šumu, uživamo u gornjem delu dok je u donjem delu strmije i klizavije pa se mora biti vrlo oprezan. Stižemo do Mlave. Vodostaj je prilično visok. Plašili smo se da je poplavljen put između reke i Ježevca, ne znam šta bismo radili u tom slučaju. Na sreću put je čist. Vodi nas do manastira Gornjak.
Mutna i nabujala Mlava
Manastir zauzima centralno i verovatno najlepše mesto u Gornjačkoj klisuri. Na levoj obali Mlave, ispod vertikalne stene Ježevca. Podignut je u periodu 1376.-1380. kao zadužbina kneza Lazara. Manastirom dominiraju srednjevekovna crvka posvećena Vavedenju i iznad nje kapela, izgrađena u steni, u kojoj su mošti svetog Grigorija Sinajita. Impresivno deluje i spoljašnja strana manastirskog konaka (slika). Više o samom manastiru možete pročitati na Wikipedia a ukoliko prolazite ovuda, nemojte ga zaobići.
Idemo dalje, prelazimo most i izlazimo na put. Bus nas čeka da pokupi one koji ne pešače dalje već idu pravo u banju na kupanje. Prevozi i nas 1km, do skretanja ka Vukanu. Da ne tabanamo asfaltom. Penjemo se putem koji je u donjem delu pripremljen za asfaltiranje. Neki objekat je očito u pripremi.
Idem skroz napred i jednog trenutka ispred nas, na livadi pored puta, uočavam srndaća. Lagano se kreće i zamiče iza drveća. Shvatam da nas nije primetio. Fotoaparat mi je u ruci, uključen, po prvi put u ovakvoj situaciji. Utišavam ostale i lagano prelazim sa puta na livadu odakle mogu da ga vidim. Pravim grešku, prvo uključim zoom pa ga tek onda tražim u objektivu. Na sreću i on je stajao i gledao u mene. Kasnije sam se setio čuvene De Nirove rečence: A deer's gotta be taken with one shot. Nije mi dao šansu za drugi snimak, pobegao je. Ali i ovako sam zadovoljan, posle sedam godina planinarenja uspeo sam da napravim ovakvu fotografiju.
Kada put izađe iz šume, stižemo na jedno od lepših mesta u Homolju. Odatle se vidi ceo greben Vukana ali i Veliki i Mali Sumorovac, Vranj i još poneki vrh. Vukan sa te strane predstavlja dugačku, stenovitu strehu koja se nadnela nad dolinom. Iako smo često ovde pogled na njega mi nikada ne dosadi. Naravno da ne može da se meri sa mnogo višim planinama ali za prvu pomoć itekako dobro dođe.
Izlazimo na Mali Vukan. Sedimo na steni i gledamo svet ispod nas. Onda idemo dalje. Veći deo grupe se odmah spušta ka Ždrelu, žure na kupanje. Nas šestoro produžavamo i do Velikog Vukana. To je treći i poslednji cilj današnjeg dana. Onda silazimo u selo. Prodavnica u centru Ždrela nikada nas nije izneverila. Svraćamo na po jedno zaječarsko a onda žurimo do kafane gde se nalazimo sa ostatkom grupe. Iza nas seoske kuće i stene Vukana presijavaju se na kasnom popodnevnom suncu, prilika da se napravi još neki snimak.
Na kraju oko 23km i nekih 1300m uspona.
Fotografije
Foto 2011
Foto 2010
Dodatak
Ova priča ima i dodatak. Prethodne godine, 1.juna, nas petoro popeli smo iste ove vrhove ali smo išli putem kojim se ređe ide. I Ježevac i Vukan smo popeli skoro pravolinijski, grebenom kojim se ovi vrhovi spuštaju ka Mlavi i jedan prema drugom. Krenuli smo sa istog mesta kao u subotu, most ka selu Šetonje, pratili neko vreme Mlavu dok nismo došli u pravac vrha Ježevca a onda krenuli pravo ka njemu. Staza nije postojala već smo išli preko stenovitog terena, provlačeći se kroz rastinje, nisko i visoko. Sve to mi nije naročito prijao, osim pogleda koji smo imali na susedni Vukan i klisuru ispod nas. Izašli smo na Ježevac a zatim se spustili standardnim putem, kroz već pomenutu bukovu šumu i pored Mlave.
Uspon na Vukan je bio nešto drugo. Krenuli smo od poznate česme Četiri lule. U početku putem a zatim smo skrenuli na stene. Nema hodanja, samo penjanje, sve dok se ne izađe na greben. Pogled na Gornjačku klisuru je sve bolji što se više penjete. Kada smo se popeli, hodali smo uglavnom ivicom grebena i negde ispod Malog Vukana uključili se na stazu kojom smo u subotu išli. Sa Malog smo prešli na Veliki Vukan i spustili se u Ždrelo.
Ova akcija je bila mnogo napornija i zahtevala mnogo više opreznosti ali vredela je uloženog truda. Mislim da i fotografije o tome dovoljno govore.
Fotografije
Kada put izađe iz šume, stižemo na jedno od lepših mesta u Homolju. Odatle se vidi ceo greben Vukana ali i Veliki i Mali Sumorovac, Vranj i još poneki vrh. Vukan sa te strane predstavlja dugačku, stenovitu strehu koja se nadnela nad dolinom. Iako smo često ovde pogled na njega mi nikada ne dosadi. Naravno da ne može da se meri sa mnogo višim planinama ali za prvu pomoć itekako dobro dođe.
Mali i Veliki Vukan
Izlazimo na Mali Vukan. Sedimo na steni i gledamo svet ispod nas. Onda idemo dalje. Veći deo grupe se odmah spušta ka Ždrelu, žure na kupanje. Nas šestoro produžavamo i do Velikog Vukana. To je treći i poslednji cilj današnjeg dana. Onda silazimo u selo. Prodavnica u centru Ždrela nikada nas nije izneverila. Svraćamo na po jedno zaječarsko a onda žurimo do kafane gde se nalazimo sa ostatkom grupe. Iza nas seoske kuće i stene Vukana presijavaju se na kasnom popodnevnom suncu, prilika da se napravi još neki snimak.
Na kraju oko 23km i nekih 1300m uspona.
Fotografije
Foto 2011
Foto 2010
Dodatak
Ova priča ima i dodatak. Prethodne godine, 1.juna, nas petoro popeli smo iste ove vrhove ali smo išli putem kojim se ređe ide. I Ježevac i Vukan smo popeli skoro pravolinijski, grebenom kojim se ovi vrhovi spuštaju ka Mlavi i jedan prema drugom. Krenuli smo sa istog mesta kao u subotu, most ka selu Šetonje, pratili neko vreme Mlavu dok nismo došli u pravac vrha Ježevca a onda krenuli pravo ka njemu. Staza nije postojala već smo išli preko stenovitog terena, provlačeći se kroz rastinje, nisko i visoko. Sve to mi nije naročito prijao, osim pogleda koji smo imali na susedni Vukan i klisuru ispod nas. Izašli smo na Ježevac a zatim se spustili standardnim putem, kroz već pomenutu bukovu šumu i pored Mlave.
Vukan
Uspon na Vukan je bio nešto drugo. Krenuli smo od poznate česme Četiri lule. U početku putem a zatim smo skrenuli na stene. Nema hodanja, samo penjanje, sve dok se ne izađe na greben. Pogled na Gornjačku klisuru je sve bolji što se više penjete. Kada smo se popeli, hodali smo uglavnom ivicom grebena i negde ispod Malog Vukana uključili se na stazu kojom smo u subotu išli. Sa Malog smo prešli na Veliki Vukan i spustili se u Ždrelo.
Ova akcija je bila mnogo napornija i zahtevala mnogo više opreznosti ali vredela je uloženog truda. Mislim da i fotografije o tome dovoljno govore.
Fotografije
Нема коментара:
Постави коментар