Svake godine vikend pre Uskrsa planinarsko društvo Rudnik iz Gornjeg Milanovca organizuje tradicionalnu akciju Stazama drugog srpskog ustanka. Ustanak je podignut na Cveti u obližnjem Takovu a Obrenovići su ostavili puno tragova oko Milanovca tako da svaka akcija počinje, prolazi ili se završava oko nekog istorijskog objekta iz ovog perioda. Akcije idu različitim putevima, planinama ili predelima u okolini grada.
Sve ovo je nezvanično, to su moja zapažanja nastala praćenjem aktivnosti planinara iz mog zavičaja. Jednom sam i učestvovao, pre četiri godine, kada je moj klub Železničar organizovao odlazak. Ove godine učestvovao sam sam, kao slobodan strelac. Proveo sam vikend u Milanovcu i nisam propustio da prošetam i vidim se sa nekim ljudima. Igrom slučaja išlo se istom stazom kao pre četiri godine, od Rudnika do Gornje Crnuće.
Skup je bio u 8h na gradskom trgu odakle nas prepun autobus vozi do centra Rudnika. Tamo se sastajemo sa učesnicima koji su stigli sa druge, severne strane. Po mojoj slobodnoj proceni bilo je oko 100 planinara iz okolnih mesta i gradova. Kreće se od spomenika i groba Arsenija Lome, vojvode i junaka iz oba srpska ustanka. Prolazimo kroz naselje Mali Raj i idemo ka Gradovima. Gradovi su, suprotno svom imenu, pusta livada gde je nekada bio turski grad. Osvajan na početku oba srpska ustanka, grad je razrušen kada su Turci napustili ove krajeve. Ostaci kuća su razvučeni za dalju gradnju i danas ima vrlo malo tragova da je nekada ovde bilo naselje. Kažu da može da se prepozna kuda su ulice išle ali ja to nisam video. Jedino što možete da vidite su ruševine turske džamije, zvane Misa. Dovedene do neprepoznatljivosti značajne su utoliko što predstavljaju jedini trag onog vremena (fotografija).
Tu pravimo pauzu a onda se penjemo do puta koji od Šumske kuće vodi ka vrhovima Rudnika. Odatle je uspon stalan mada ne posebno jak. Izlazimo na Prevoje, prevoj između dva najviša vrha. Više o Rudniku i njegovim vrhovima pisao sam u svom prvom postu. Pošto se grupa skupila, a trebalo je vremena, idemo dalje i prolazimo ispod Velikog Šturca, nastavljamo putem i kod Banetovog vrha, gde se put račva, biramo desni pravac. Sremuša ima dosta pa mnogi vade kese i skreću u šumu. Zato je decu teško obuzdati da ne jure ispred vodiča.
Rudnik je prilično ispresecan putevima i svaki čas nailazimo na raskrsnice. Čovek mora da zna kuda ide inače lako može da zaluta. Neko vreme zadržavamo visinu, prolazimo pored par uzvišenja a onda počinjemo naglo da se spuštamo južnim obroncima planine prema selu Gornja Crnuća. Put vodi od vrha Rudnika do sela i osim par prečica svo vreme smo ga se držali.
U selu se nalazi Konak Kneza Miloša, autentična drvena kuća u kojoj je doneta odluka o podizanju ustanka i iz koje je Miloš dve godine upravljao Srbijom. Nalazi se u dvorištu seoskog domaćinstva ali koliko čujem i čitam izgleda da samo oni o njoj brinu. Država se ne meša mnogo iako je u pitanju objekat od izuzetnog državnog i nacionalnog značaja. U njemu je stalna postavka dokumenata, predmeta i fotografija iz vremena ustanka. Priložena fotografija je iz 2007. godine.
Tu negde je i kraj akcije. Posle posete Konaku predviđeno je da se ode do škole u Crnući gde je organizovan ručak. Nedovoljno mi je tih 15km, posebno što sam potpuno istu stazu već prešao, pa sam još ranije spremio dopunski deo, da se preko sela Svračkovci vratim peške do Milanovca. Od Crnuće, preko Svračkovaca pa do izlaska na Ibarsku magistralu postoji asfaltni put. Uski kolosek, kola se teško mimoilaze. Iskradam se iz grupe i prvih 4km tabanam asfaltom. Pogled je odličan, posebno na venac Ješevačkih vrhova na jugu. Ulazim u Svračkovce, kod groblja silazim sa asfalta i krećem putem koji bi popreko, preko brda, trebalo da me dovede do Nevada (za Milanovčane: da siđem kod Konfekcije). Pogled sa brda bi trebalo da bude dobar, staza postoji, ne idem kroz šumu, sve sam iscrtao na GE i predvideo, osim...
Još kada sam se odvojio od grupe i krenuo ka Svračkovcima, čuo sam pucnje u daljini. Lovci. Bili su daleko od mene ali kada sam krenuo tim putem od groblja shvatio sam da idem pravo prema njima. Pucnji su bili sve jači a uskoro sam im čuo i glasove. Malo sam zastao, pucnji su stali, krenuo lagano napred ali onda su se ponovo začuli. U međuvremenu je počela i kiša. Nisam dugo razmišljao, vratio sam se i produžio asfaltom do Ibarske, računajući da toliko obzira imaju da izbegavaju glavne puteve.
Na kraju nešto preko 24km (od toga 10 asfaltom) i nešto ispod 700m uspona. Lovci mi jesu pokvarili užitak, ovaj deo staze je trebao da bude onaj koji čini razliku, gde ranije nisam bio. Ipak nisam nezadovoljan, družio sam se sa nekim dragim ljudima, neke nove prijatelje sam upoznao, proveo sam ceo dan napolju. Da, vreme je bilo idealno za šetnju, oblaci i sunce su se smenjivali, malo kiše je palo na samom kraju, nedovoljno da me natera da obučem kabanicu. Ćale je došao po mene kolima do škole u Svračkovcima i već u pet sam bio kući gde je ručak čekao. I pivo, ladno...
Fotografije
Fotografije iz 2010
Sve ovo je nezvanično, to su moja zapažanja nastala praćenjem aktivnosti planinara iz mog zavičaja. Jednom sam i učestvovao, pre četiri godine, kada je moj klub Železničar organizovao odlazak. Ove godine učestvovao sam sam, kao slobodan strelac. Proveo sam vikend u Milanovcu i nisam propustio da prošetam i vidim se sa nekim ljudima. Igrom slučaja išlo se istom stazom kao pre četiri godine, od Rudnika do Gornje Crnuće.
Skup je bio u 8h na gradskom trgu odakle nas prepun autobus vozi do centra Rudnika. Tamo se sastajemo sa učesnicima koji su stigli sa druge, severne strane. Po mojoj slobodnoj proceni bilo je oko 100 planinara iz okolnih mesta i gradova. Kreće se od spomenika i groba Arsenija Lome, vojvode i junaka iz oba srpska ustanka. Prolazimo kroz naselje Mali Raj i idemo ka Gradovima. Gradovi su, suprotno svom imenu, pusta livada gde je nekada bio turski grad. Osvajan na početku oba srpska ustanka, grad je razrušen kada su Turci napustili ove krajeve. Ostaci kuća su razvučeni za dalju gradnju i danas ima vrlo malo tragova da je nekada ovde bilo naselje. Kažu da može da se prepozna kuda su ulice išle ali ja to nisam video. Jedino što možete da vidite su ruševine turske džamije, zvane Misa. Dovedene do neprepoznatljivosti značajne su utoliko što predstavljaju jedini trag onog vremena (fotografija).
Tu pravimo pauzu a onda se penjemo do puta koji od Šumske kuće vodi ka vrhovima Rudnika. Odatle je uspon stalan mada ne posebno jak. Izlazimo na Prevoje, prevoj između dva najviša vrha. Više o Rudniku i njegovim vrhovima pisao sam u svom prvom postu. Pošto se grupa skupila, a trebalo je vremena, idemo dalje i prolazimo ispod Velikog Šturca, nastavljamo putem i kod Banetovog vrha, gde se put račva, biramo desni pravac. Sremuša ima dosta pa mnogi vade kese i skreću u šumu. Zato je decu teško obuzdati da ne jure ispred vodiča.
Rudnik je prilično ispresecan putevima i svaki čas nailazimo na raskrsnice. Čovek mora da zna kuda ide inače lako može da zaluta. Neko vreme zadržavamo visinu, prolazimo pored par uzvišenja a onda počinjemo naglo da se spuštamo južnim obroncima planine prema selu Gornja Crnuća. Put vodi od vrha Rudnika do sela i osim par prečica svo vreme smo ga se držali.
Tu negde je i kraj akcije. Posle posete Konaku predviđeno je da se ode do škole u Crnući gde je organizovan ručak. Nedovoljno mi je tih 15km, posebno što sam potpuno istu stazu već prešao, pa sam još ranije spremio dopunski deo, da se preko sela Svračkovci vratim peške do Milanovca. Od Crnuće, preko Svračkovaca pa do izlaska na Ibarsku magistralu postoji asfaltni put. Uski kolosek, kola se teško mimoilaze. Iskradam se iz grupe i prvih 4km tabanam asfaltom. Pogled je odličan, posebno na venac Ješevačkih vrhova na jugu. Ulazim u Svračkovce, kod groblja silazim sa asfalta i krećem putem koji bi popreko, preko brda, trebalo da me dovede do Nevada (za Milanovčane: da siđem kod Konfekcije). Pogled sa brda bi trebalo da bude dobar, staza postoji, ne idem kroz šumu, sve sam iscrtao na GE i predvideo, osim...
Pogled iz Crnuće na vrhove Ješevca
Još kada sam se odvojio od grupe i krenuo ka Svračkovcima, čuo sam pucnje u daljini. Lovci. Bili su daleko od mene ali kada sam krenuo tim putem od groblja shvatio sam da idem pravo prema njima. Pucnji su bili sve jači a uskoro sam im čuo i glasove. Malo sam zastao, pucnji su stali, krenuo lagano napred ali onda su se ponovo začuli. U međuvremenu je počela i kiša. Nisam dugo razmišljao, vratio sam se i produžio asfaltom do Ibarske, računajući da toliko obzira imaju da izbegavaju glavne puteve.
Na kraju nešto preko 24km (od toga 10 asfaltom) i nešto ispod 700m uspona. Lovci mi jesu pokvarili užitak, ovaj deo staze je trebao da bude onaj koji čini razliku, gde ranije nisam bio. Ipak nisam nezadovoljan, družio sam se sa nekim dragim ljudima, neke nove prijatelje sam upoznao, proveo sam ceo dan napolju. Da, vreme je bilo idealno za šetnju, oblaci i sunce su se smenjivali, malo kiše je palo na samom kraju, nedovoljno da me natera da obučem kabanicu. Ćale je došao po mene kolima do škole u Svračkovcima i već u pet sam bio kući gde je ručak čekao. I pivo, ladno...
Fotografije
Fotografije iz 2010
Zoki, javi kad sledeći put budeš hteo u taj kraj, imam jednu zanimljivu turu za obilazak :)
ОдговориИзбришиVaži! Ovo mi je ostalo, taj deo od Svračkovaca do Nevada, tako da ću gledati da opet idem.
ОдговориИзбриши