Prag 2018 III - Praški zamak

Ima ona scena u filmu Varljivo leto '68 kada Sanja Vejnović poziva onog srećkovića Štimca da dođe jednom u Prag a on joj odgovara: Jednom?! Sto puta! Isto tako i ja sam mislio da ću sto puta doći u Prag kada sam ga prvi put video, opijen ne toliko češkim pivom koliko prelepim zgradama, mostovima, trgovima... Deset godina kasnije pravimo tek drugi od tih planiranih sto dolazaka. Nije baš da smo svih tih deset godina presedeli kod kuće ali Prag nam nije bio na meti.  

Umesto hladnog marta ovaj put smo odabrali sunčani maj i nismo pogrešili. Klasična city break tura - četiri noći, tri dana, dve noći u busu, dve u hotelu. Išli smo sa Oktopodom. Sa agencijom smo potpuno zadovoljni. Sve je funkcionisalo, prevoznik Rasto Turs bez greške, vodičica prijatna i efikasna, lokalni vodič zanimljiv, hotel dobar, čisto, kreveti udobni i solidan doručak. Inače Oktopod rotira nekoliko hotela, mi smo bili u BW Amedia i za njega znamo da je dobar.

Pisati o Pragu je prilično nezahvalno. Toliko tekstova ima o njemu i većina ga je posetila, nisam siguran hoće li iko hteti ovo da čita. Odustao sam od klasičnog putopisa i izdvojio tri priče u tri posebna posta. Dve su o temama koje obično nisu u prvom planu, treća je tipičan mainstream. Prve dve sam već objavio, evo i linkova:

I - Crkva Ćirila i Metodija - Operacija Antropoid

II - Pruhonice, park i zamak

Praški zamak

 

Praški zamak je ono gde vas prvo odvedu pri organizovanom obilasku grada. Uzvišenje na levoj obali Vltave nekada je bilo idealno mesto za podizanje utvrđenog zamka a danas je idealno za početak pešačke ture jer vas gore izvezu busom a posle se peške spuštate sve do centra starog grada. Za početak da neke stvari rasčistimo. Hrad na češkom znači zamak a ne grad. Grad se kaže město. Hradčani nisu sinonim za Praški zamak već deo Praga u kome se zamak nalazi i čiji veliki deo kompleks zamak zauzima.

Zamak na brdu je vekovima bio simbol vlasti i moći. Jedan od najčuvenijih Pražana iskoristio ga je u simboličkom smislu i uzeo za naslov svog poslednjeg romana. Vrlo je verovatno da je pogled na Praški zamak u tome imao udela jer ga je, kao uostalom i svi stanovnici doline, uvek imao pred očima. Zamak se naravno ne vidi sa svake tačke u Pragu ali je najeksponiraniji objekat, ono što vam je najčešće pred očima i glavna gradska referentna tačka. Vltava koja teče ispod zamka čisti prostor ispod njega i dodatno povećava njegovu izloženost.

To brdo iznad Vltave bilo je centar plemenskih susreta i obreda zapadnih Slovena još od davnina. Onda je 870. godine vojvoda Borživoj I izgradio crkvu i započeo stvaranje kompleksa zamka za koji Ginisova knjiga tvrdi da je najveći na svetu. Te crkve više nema, njene ostatke možete videti na nekom prolazu između dva dvorišta. Još neke građevine su srušene ali mnogo više je ostalo. Svako vreme donelo je svoje stilove tako da na zamku ne vidite samo istoriju češke države već i istoriju evropske arhitekture. Pošto su Česi za razliku od nekih svojih rođaka uvek znali da pripadaju Evropi i evropskom kulturnom nasleđu.

Ali da se vratim onome što smo mi videli. Najveća promena za ovih deset godina je kontrola na ulazu u kompleks zamka - svet je postao lošije mesto za tih deset godina. Naš vodič Zlatko proveo nas je standardnom turom i svašta nam ispričao. Ni pola od onoga što je mogao i želeo, samo da je bilo više vremena. Standardna tura znači da prođete kroz sva dvorišta i uđete u deo katedrale za koji se ne naplaćuje ulaz. Dva dana kasnije ponovo smo došli, ovoga puta sami, i prošli kroz neke objekte.

Na zvaničnom sajtu imate spisak svih varijanti za obilazak. Odabrali smo Krug B. Vodič nam je sugerisao da je veći krug preambiciozan i bio je u pravu. Čak je i ovaj prevelik za poludnevno razgledanje, malo duža pauza bi dobrodošla. Naravno, priču ću ograničiti na ono što smo videli a i tu neću ići mnogo u širinu...

 

Katedrala Svetog Vita

 

Sa svoja tri tornja katedrala je najupečatljiviji objekat celog kompleksa i verovatno najznačajniji.  I dalje se uglavnom pominje samo Sv. Vit  iako je od 1997. promenjena posveta, dodata su još dva češka sveca - Sv. Vaclav i Sv. Adalbert. Još 925. godine vojvoda Vaclav, tadašnji vladar a kasniji svetac, izgradio je rotondu na tom mestu. Prepravljena je 1060. godine u trobrodu romaničku baziliku a onda je došao Karlo IV i 1344. započeo izgradnju gotičke crkve. Posao je poverio francuskom arhitekti Matijasu iz Arasa a kada je ovaj umro nasledio ga je Peter Parler. Negde sam pročitao da se Karlo IV obojici mešao u posao ali šta god da se dešavalo dobro je ispalo na kraju. Ovolika građevina nije nešto što se završava za ljudskog veka, verovatno su to znali i Karlo i građevinci. Naslednici krune nastavljali su izgradnju crkve ali sve je stalo početkom XV veka zbog Husitskih ratova. Kasnije se još ponešto dodavalo sve do kraja XIX veka kada se pokrenuta priča da se katedrala konačno završi. Tada su izgrađena ona dva tornja, ulaz ispod njih i ceo zapadni ceo crkve, sve do velikog tornja koga je još Parler isprojektovao. Praktično su duplirali veličinu. Na sreću stil nisu menjali pa je katedrala ostala potpuno gotička.

Objekat je vrlo teško fotografisati u celini sa amaterskom foto opremom - ne možete dovoljno da se izmaknete. Kada ga posmatrate, teško možete da zamislite kako je izgledala polovina današnje crkve. Nekada mi se čini da nije fer što njeni začetnici Matijas, Parler i Karlo IV nisu videli ono što mi danas vidimo. A možda im se i ne bi dopalo, ko zna...

Na južnoj strane katedrale, gde je dvorište najprostranije, nalazi se ulaz zvani Zlatna kapija. Iznad nje je mozaik sa slikama strašnog suda. Ta vrata su zatvorena za posetioce, otvorena su broznana vrata na zapadnoj strani, ispod tornjeva blizanaca. Vrata su ona prava gotička i iznad njih su prikazane neke scene iz istorije crkve i iz života svetaca kojima je posvećena (slika desno). Na fasadi se nalazi još puno interesantnih detalja a pored ilustracija horoskopskih znakova izdvojio bih demone sa severne fasade. Zapazili smo ih dok smo čekali u redu za ulaz. Vodič nam je rekao da su tu da brane crkvu od pravih demona, navodno da beže jedni od drugih (ili se odbijaju, kao istopolna naelektrisanja...). Pogledajte fotografije u albumu.

Unutrašnjost katedrale podeljena je na dva dela, jedan je slobodan za sve posetioce, u drugi možete sa plaćenom ulaznicom. Pored standardnih gotičkih elemenata, visokih i uskih prozora, ukrštenih prelomljenih lukova i velike rozete iznad zapadnih vrata, tu je veliki broj kapela i grobova. Kapele su poređane jedna do druge spoljnim krugom katedrale. Pored vladara, čeških i svetorimskih, tu leže razni crkveni velikodostojnici, delovi tela ili relikvije dvojice ili trojice od svetaca kojima je crkva posvećena, a tu su grobovi i dvojice već pomenutih arhitekata. Kapela svetog Vaclava važi za najznačajniju. Neki grobovi se graniče sa kičom ako nisu i prešli tu granicu. U kriptu nismo silazili, više se i ne sećam zašto, tako da ne znam da li je dozvoljen pristup.

Još dve zanimljivosti. Sveti Vit je ranohrišćanski svetac, rođen na Siciliji a pogubljen u Rimu 303. godine. Kod istočnih hrišćana poznat je kao sveti Vid i slavi se 15. juna odnosno 28. juna po novom kalendaru a praznik se kod nas zove, već pogađate - Vidovdan. Drugo, katedrala je u vlasništu češke države odnosno češkog naroda. Od 1954. godine, odlukom komunističkog suda. Posle Plišane revolucije crkva je pokušala da ospori odluku ali Češka je uglavnom ateistička država pa je posle dugog procesa sud potvrdio tu odluku. Sukob je stigao i do Strazbura ali onda je neki kompromis napravljen. Crkva je bar za sada priznala poraz.

Stara kraljevska palata

Kao i katedrala, kraljevska palata je treći objekat na istom mestu i sa istom namenom. Vladari su uvek prvo sebi pravili kuću a narodu crkvu, da se bogu moli, pa su onda ti objekti i prvi dolazili na red za zamenu. Prva palata izgrađena je od drveta na prelazu iz IX u X vek. Druga je nastala u XII veku. Izvesni Sobjeslav napravio je oko zamka čvrsti bedem od krečnjačkih blokova i uz sam taj bedem sebi izgradio romaničku palatu, na mestu pomenute drvene. Treća je iz XIV veka. Da li je građena od temelja ili je druga renovirana u gotičkom stilu, ne znam. Tek i za za nju se pobrinuo Karlo IV kao i za crkvu. Kakvi su prema podanicima bili Sobjeslav i Karlo, ni to ne znam. Ali za razliku od svojih kolega ostavili su nešto iza sebe, posebno ovaj drugi, i to je jedna od stvari koje razlikuje vladare.

Stara kraljevska palata uklopljena je u niz zgrada koji predstavljaju južni bedem zamka. Nije baš lako uočiti je i odvojiti od drugih zgrada. Ona je otvorena za posete dok te druge danas koriste češki državnici. Kada uđete, a ulaz je u dnu dvorišta, vrlo brzo ulazite u Vladislavljevu dvoranu. I to je nešto najbolje što ćete videti u palati.

 

Vladisavljeva dvorana

Vladislav je obnovio palatu krajem XV veka pošto je zbog Husitskih ratova bila napuštena čitavih 80 godina. Doveo je arhitektu Benedikta Rida koji je upristojio kuću za život i između ostalog napravio taj hol ili dvoranu, žrtvujući tri postojeća sprata. Navodno je u kasnogotički stil uneo i neke elemnte renesanse, verujem na reč da jeste, i napravio najznačajniji svetovni gotički objekat u Pragu. Dvorana se i sada koristi za važne događaje, da li za izbor ili inauguraciju predsednika Češke. Ranije je služila kako za krunisanja tako i za viteške turnire, sa sve konjima koji su u nju ulazili. Ogromna je tako da možete da zamislite i tu sliku.

 

Terasa Ludvigovog krila

Benedikt Rid je očito nadživeo Vladislava pa je radio i za njegovog sina Ludviga. Tako je nastalo Ludvigovo krilo, odmah pored već pomenute dvorane. Dvorana se nalazi na unutrašnjem a to krilo na spoljnem delu kompleksa. Dve su interesantne stvari koje tu možete videti. Prva je terasa koja gleda na spoljno dvorište zamka i dalje na Prag. Isturena je pa je sa nje dobar pogled i na samu palatu (slika gore). Druga zanimljivost je jedan prozor, na izgled potpuno običan i isti kao druga dva u toj prostoriji. Ono što ga razlikuje od drugih je događaj iz 1618. godine, kada su kroz njega izbačena dva careva dostojanstvenika. Događaj je poznat kao Praška defenestracija, druga po redu. Izbacivanje kroz prozor je očito deo češke istorije i kulture... Izvršitelji nisu bili efikasni kao dva veka ranije, oba zvaničnika su preživela, ali posledice su oba puta bile žestoke. Prvo izbacivanje dovelo je do Husitskih ratova, drugo do Tridesetogodišnjeg rata. Inače prozor k'o prozor...

Kada napuštate to Ludvigovo krilo, ponovo prolazite kroz Vladislavljevu dvoranu, samo sada na drugom kraju. Dalje prolazite kroz prostoriju gde su na zidovima naslikani grbovi vlastelinskih porodica, drugu gde je deo biblioteke i te prostoriju gde su se održavala skupštinska zasedanja. Palatu obilazite ga samo u jednom nivou, odlazak na sprat nije moguć.

Crkva Svetog Georgija

Sledeće što smo obišli je romanička crkva Svetog Georgija ili Svetog Jiržija, kako ga Česi zovu. To je najstariji postojeći objekat u kompleksu Praškog zamka. Zapravo smo više protrčali nego ga obišli, opterećeni nedostatkom vremena i zasićeni onim što smo već videli. Ako se odlučite za ovu turu, gledajte da napravite veću pauzu na polovini razgledanja.

Crkva je sagrađena 920. godine a obnovljena 973. Posle velikog požara 1142. dobila je aspidu i dva tornja. Kasnije je normalno još dograđivana pa je dobila baroknu fasadu ali na svu sreću u poslednjim radovima u XIX i XX veku imali su sluha za njeno romaničko poreklo. Ta glavna fasada prilično odudara od ostatka crkve, i stilom i crvenom bojom. Uz to je najeksponiraniji deo ckve jer izlazi na trg dok je ostatak crkve prilično zavučen i ne možete baš dobro da ga sagledate. Sve to čini da crkvi na prvi pogled nikad ne bi dali te godine.

Unutra je situacija potpuno drugačija. Crkva je zadržala romanički izgled i prosto osećate da ste na vrlo starom mestu. Služila je za sahranjivanje vladara iz porodice Pšemislović, sve dok nije napravljena katedrala. Bar jedan mermereni sarkofag je u glavnom holu crkve a koliko je Pšemislovića unutra, ne znam. Ima i kripta i u njoj čuvena statua Brigite koju nismo videli i eto još jednog razloga da ponovo dođemo.

Više nije crkva u funkcionalnom smislu. Između ostalog, u njoj se održavaju koncerti. Još od početka XIII veka posvećena je i Sv. Ljudmili, čija kapela i grob se nalaze unutra, ali slabo gde se pojavljuje u nazivu crkve. Uostalom tako je i sa katedralom.

Zlatna ulica

Predstavlja niz kućica kao iz bajke, malih i u veselim tonovima, smeštenih na severoistočnom kraju zamka i blizu donjeg ulaza. Kada smo 2008. bili ovde, obilazak je bio slobodan dok se sada plaća. U kućicama su ili muzejske postavke ili su nameštene kao nekada pa onda imate prikaz prostorija za stanovanje ali i kovačke radionice, apoteke pa i kafane.

Izgrađena je u XVI veku za stražu Rudolfa II. Car Rudolf II bio je jedan od boljih vladara, mnogo više zainteresovan za nauku i umetnost nego za državničke poslove. Dovodio je na svoj dvor alhemičare, astrologe i osobe sličnih zanimanja i interesovanja. Preselio se u Prag nakon što je postao car, kako je i obećao. Sahranjen je u katedrali Sv. Vita. Sakupio je brojna umetnička dela, dosta toga je opljačkano (od Šveđana do nacista) ali puno je još uvek u zamku.

Naziv zlatna dolazi otuda što su u njoj živeli i radili zlatari u XVII veku. Zvali su je i Ulica alhemičara mada oni nikada tu nisu boravili. Zato jeste Franc Kafka koji je godinu dana boravio u kući svoje sestre. Ulica je imala dve strane ali je jedna porušena. U vesele boje ofarbana je tek u XX veku.

Kao što rekoh kuće su male i vrlo skučene. Neverovatno i pomalo mučno izgleda kada vidite kako su se dovijali da se smeste na tako mali prostor. Turista ima puno, teško se razmimoilazite, ko je klaustrofobičan može da ima problem.

Kula Daliborka

Za kraj, kao peti objekat kruga B, mračna strana zamka, kula Daliborka koja je služila za utamničenje razbojnika ili političkih protivnika. Nalazi se u produžetku Zlatne ulice, krajnja severoistočna tačka kompleksa. Može da se siđe u tamnicu koja i pri veštačkom osvetljenju deluje teskobno i zastrašujuće. Uvek mi se na ovakvim mestima javlja jedna misao: šta je sve čovek u stanju da uradi drugom čoveku. Napraviš kulu, podrum u njoj pa u podrumu rupu i u nju ubaciš čoveka i ostaviš. Onda prođe neko vreme pa neki drugi ljudi od toga naprave turističku atrakciju...

I na kraju...

Zamak kao celina nije baš moje omiljeno mesto u Pragu. Nešto mi je uvek smetalo a onda sam pročitao šta je izvesni Burijan napisao: Uostalom, gospodari su uspevali da nagrde i kad su želeli da spasavaju, kao što je to učinila Marija Terezija naredivši svom arhitekti Austrijancu Nikolausu Pakasiju da obnovi praški zamak. Kaskada živopisnih i ljupkih građevina iz raznih perioda pretvorena je u veličanstveno hladnu palatu. Odnosi se na delove palate koji nisu previđeni za obilazak, gde je sada rezidencija češkog predsenika i još nekih državnih službnika. Zato je katedrala veličanstvena. I ne samo katedrala...

 

 

Praški zamak sa Vltave

Fotografije, Praški zamak

Fotografije, Prag 2018 (ono o čemu nisam pisao u blogu)

Stolovi od Magliča, onda i sada

Umesto opširnog izveštaja sa ove godine nesuđenog Maganika evo jedne male, lične priče sa Stolova. Neka vrsta ispovesti ili što bi na filmu rekli: kako je sve počelo. O Stolovima sam detaljnije pisao ovde i tada sam pomenuo tu akciju s početka moje planinarske karijere i rekao sam da je to neka druga priča. Vreme je da i ta priča bude ispričana pošto je jako bitna za razumevanje ovoga čime se evo već 11 godina bavim. Da mogu da snimim film umesto što ovo piskaram, ova priča bi išla u flash-backu ovonedeljne akcije, uz neku tešku i stresnu muziku. Ovako, prinuđen sam da se zadržim na rečima i ponekoj fotografiji.

Onda

Tog septembra 2007. prijavljivao sam se za svoju četvrtu akciju i za oko mi je zapela planina blizu Kraljeva, za koju nikada do tada nisam čuo. Pera Bojić je vodio i pošteno me je pitao možeš li dobro da hodaš? Pitanja se odlično sećam jer sam ga tokom penjanja mnogo puta prebirao po glavi i ljutio se što nisam, ne njemu već sebi poštenije odgovorio. I mada sam izgurao do kraja, to je možda jedini put za ovih 11 godina da sam precenio svoje mogućnosti.

Krenuli smo autobusom i odmah je počela kiša, ona dosadna jesenja, slaba ali uporna. Pauza u Majdanu, ne izlazim iz autobusa i razmišljam da ostanem kod mojih u Milanovcu i sačekam grupu u povratku. Logika što bi pala kiša koja je na prve tri akcije odlično odradila posao, ovoga puta ne funkcioniše. Malo je stala dok smo obilazili Žiču a onda je ponovo počela da pada dok smo jedan po jedan prelazili u to vreme klimavi i razvaljeni most preko Ibra. Samo sada ne onako slabo, brzo se pretvorila u pravi pljusak. Na sreću našla se neka drvena nadstrešnica pod koju smo se svi sklonili.

Moja logika u to vreme govorila je da ćemo tu ostati sve dok kiša ne bude stala, makar to trajalo satima i makar se okrenuli i vratili u autobus. Nismo izveli akciju zbog kiše, šta sad?! Ali onda čujem vodiča koji kaže onima oko sebe: da krenemo, šta da se radi i sa užasom shvatam da ponovo izlazimo na pljusak. Problem je moja oprema, pre svega jakna koja samo liči na planinarsku. Krenuo sam sam u planinarenje i nisam imao nekog da me uhvati za uvo i kaže ej bre, jesi li normalan, gde ti je kabanica?!

Dakle napuštamo tu nadstrešnicu, izlazimo na kišu i posle vrlo kratkog vremena osećam da su mi ramena morka. Sad, šta je tu je. Ali kiša vrlo brzo staje i to je trenutak u filmu kada čovek postaje religiozan (jesam li pomenuo da nije padalo dok smo manastir obilazili...?). Da je nastavila da pada bio bih ceo dan potpuno mokar i onda sigurno ni ovog teksta ne bi bilo. Planinarenje bi se svrstalo uz sviranje gitare i neke druge neuspešne pokušaje i ideje. Ovako, ispalo je samo upozorenje za ubuduće. Kiše više nije bilo toga dana a i prestao sam brzo da mislim na nju jer me je druga avet spopala.

Crk'o sam. Potpuno. Crk'o sam još na prvom usponu od Maglešnice. Onda sam malo došao sebi na prvoj većoj pauzi ali iza nje je ponovo bio jak uspon. Vukao sam se uzbrdo sa nekom motkom koju sam pronašao pored staze i koristio je umesto štapova. Na ravnim delovima bih dolazio sebi ali iza njih su išli usponi i odmah sam gubio snagu. Srećom vodič je odustao od Čikera, otišli smo pravo na Usovicu. Izašao sam na vrh što bi rekli poslednjim atomima snage i verovatno produžio pešačenje za 500-600m idući u cik-cak pošto pravo uzbrdo nisam mogao.

Na Usovici

A onda sam pronašao usamljeno mesto sa pogledom na predele preko Ibra, presvukao majicu, izvadio sendvič i uživao u saznanju da je muka završena i da sam uspeo, popeo sam se na sam vrh! Da je ovo film tu bi muzika dostigla neki vrhunac, snimali bi me u kadrovima odozdo ili bi se kamera podigla visoko i obuhvatala celu planinu, možda bi se i mileševski Beli anđeo pojavio ili bi Leo Martin otpevao Epopeja planinara... Jer to je verovatno bila ta prelomna tačka za moje planinarenje. Uspeo sam, izgurao do vrha i nastavio dalje da pešačim.

I kao na filmu, u povratku se i vreme skroz prolepšalo. Oblaci su nestali i popodnevno jesenje sunce obasjavalo je travnate padine Stolova. Vidici su bili neverovatni na koju god stranu da se okrenete. Uživao sam ja u predelima i tokom uspona, posebno u pogledu na tvrđavu Maglič i Ibar koji teče oko nje, ali ovo je bilo nešto sasvim drugačije. Taj osećaj trijumfa pri silasku sa vrha, , u kombinaciji sa fantastičnom slikom predela oko vas, nešto je što me još uvek ispunjava.

I što reče moj imanjak sa filma, tog trenutka dogodilo se nešto sasvim neobično. Pomisao da ćemo možda prestati da hodamo ulila mi je neku novu snagu i učinila da zaboravim na bol u nogama. Pred očima mi je bio samo jedan cilj - selo Kamenica. U selo sam stigao u prvoj grupi. Posle jednog ili dva piva u kafani, potpuno sam se obeznanio u autobusu i jedva probudio ispred Beograda. Tuširao sam se skoro pola sata, nisam mogao da ustanem iz kade. Sutradan sam kupio kabanicu.

Sada

Dakle odustao sam od Maganika zbog loše vremenske prognoze a onda je i Milan Vojnović zbog iste te prognoze pomerio Stolove od subote za nedelju pa smo se našli. Plan je bio da pređemo u poslednje vreme popularnu grebensku stazu od Ibarske magistrale do Usovice i nazad. Penjete se jednim grebenom, spuštate drugim. Na Stolove sam išao puno puta, više nego na bilo koju drugu planinu (Rajac ne računam...) ali ova trasa bila je nešto novo za mene. 

Zapravo Stolove nisam više ni peo od Magliča osim taj prvi put. Jednom sam se spustio tuda, prvi dan Golijske transverzale. Kada je Milan kasnije toga dana morao da promeni plan i da se umesto povratka grebenom na polaznu tačku spustimo u selo Kamenicu, naš trek se skoro potpuno preklopio sa onim iz 2007. godine. Da stvar bude još luđa i datum se poklopio - 9. septembar. Eto kako sam počeo ovo da pričam...

Tu se i završava svaka sličnost. Za neko suočavanje sa prošlošću bilo je već suviše kasno. Svašta sam u međuvremenu prošao. Počeli smo sa obilaskom tvrđave Maglič koja je u međuvremenu dovedena u bolje stanje, baš kao i ja. Levi greben ili Gradska kosa kojim smo izašli vodi baš pored tvrđave. Kada je obiđete, nastavite dalje, malo se penjete, malo verete uz stene. Posle nekog vremena taj trek se sastaje sa onim kojim smo išli 2007., koji vodi ispod grebena, pored reke Maglešnice. Nisam mnogo toga novog video, samo to kratko parče. Drugi greben, kojim je trebalo da siđemo, bio bi potpuno novo iskustvo. Ne žalim se, pogled odozgo na tvrđavu i dolinu Ibra uvek je impresivan. I onda sam uživao u njemu, uprkos svim problemima.

Čiker je sa 1325m drugi po visini vrh Stolova. Možete ga popeti na putu ka Usovici ili proći putem ispod njega. Nije neka posebna razlika u visini - putem ili preko vrha. Usovica ili Kamarište je najviši vrh sa 1375m. Stižemo i planiramo da se izležavamo dok ostatak ekipe ne dođe. Ali onda naiđe grupa od desetak konja. Njuše nas, guraju, ližu i žvaću rančeve. Naviknuti da dobijaju hranu od planinara, ne odustaju tako lako. Troje je bilo posebno uporno i kada su se ostali sklonili na pristojno odstojanje. Njima je možda i čitav sat trebalo da shvate da smo podelili šta smo imali.

Sačekali smo glavni deo grupe, fotografisali se i krenuli ka Kamenici. I ponovo taj popodnevni silazak sa Stolova i pogled na Kraljevo, sve praćeno skoro idealnim vremenom. Problem tog pravca je jako tvrd makadam kojim idete i od koga vam se upale stopala. I voda može biti problem, nema je od magistrale do Kamenice. 

Na kraju nešto malo preko 20km i 1350m uspona. I standardno prijatna atmosfera u kafani u Kamenici.


Fotografije 2007

Fotografije 2018

Prag 2018 II - Pruhonice, park i zamak

Pruhonice su selo ili pre malo mesto u jugoistočnom predgrađu Praga. U selu se nalazi zamak i pored njega park koji sačinjavaju jedinstvenu celinu, prepoznatu i zaštićenu od strane Uneska. Ne samo zaštićenu već i objavljenu i reklamiranu jer smo baš preko sajta ove organizacije saznali za kompleks. A odlučili smo da ga posetimo jer smo želeli da se malo pomerimo iz grada, uz što manje vožnje koja nas je samo taj dan poštedela.

Subota jutro, doručak i krakta poseta Dekatlonu a onda šetnja do metroa i vožnja samo jednu stanicu. Udaljavamo se od centra i silazimo na stanici Opatov (linija C). Iznad nje staju autobusi 363 ili 385 koji vode do Pruhonica. Ne idu baš često pa žurimo da nam ne pobegne onaj koji polazi za koji minut. Ali vozač lagano propušta putnike na prednja i jedina otvorena vrata, naplaćuje karte, nadgleda validaciju i ne uzbuđuje se što kasni čitavih 10 minuta u polasku. Sa užasom shvatam da sam nervozniji od njega - ja sam na mini-odmoru a on je na radnom mestu. Imamo dnevne karte ali to važi za Prag, Pruhonice su van grada. Naplaćuje nam po 12 czk što je izgleda samo dopuna praškoj dnevnoj karti. Autobus je bio pun ali do našeg cilja vrlo malo ljudi je ulazilo na usputnim stanicama.

Udaljavamo se od grada. Zgrade zamenjuju privatne prizemne ili jednospratne kuće a onda se i one proređuju. Liči na Srbiju, ima i poveće rupe na asfaltu, ali je mnogo uređenije. Nema šuta, nema neomalterisanih kuća, divljih deponija. Silazimo na stanici koja se zove prosto: Pruhonice (pre nje bilo je 2-3 stanice Pruhonice ovo, Pruhonice ono...). Od glavne ulice do zamka idete kraćom alejom lipa. Ispred ulaza nalazi se improvizovani kafe i prodavnica suvenira i ulaznica. Ulaz je 80 czk. 

Zamak je dosta star ali je toliko puta renoviran da je malo toga zadržao od prvobitnog izgleda. Pominje se još 1270. godine a istorija onoga što vidite započinje 1885. godine. Tada se izvesna grofica Marija Antonija, jedina naslednica i vlasnica zamka, udaje za portugalskog grofa Arnošta Emanuela Silva-Taroucu. E taj grof je ogranizovao da se zamak potpuno preuredi a što je još važnije oformio je park ispod zamka, u dolini potoka Botič i njegove dve pritoke. Pored grofa za izgled kompleksa zaslužan je arhitekta Jirži Stibral koji je realizovao grofove zamisli.

Kada prođete ulaznu kapiju, stižete do dvorišta  iz kojeg se vidi severno krilo zamka i stara romanička crkva, najstariji deo kompleksa. Tu je i jedna manje-više obična, ćutljiva fontana. Staza obilazi zamak sa desne strane i odmah kreće da se spušta prema parku. Park je sa suprotne, južne strane zamka i dosta je niži od njega tako da se sa terase pruža prelep pogled. 

Pogled ispod terase zamka (terasa bila nedostupna)

Ovim prvim delom parka dominira jezero čije se ime (Podzámecký) lako prevodi sa češkog. Od njega započinju pešačke staze. Nisu betonirane niti popločane ali su uređene i odlične za šetnju. Vode pored tri jezera i nekoliko potoka, uredno regulisanih tokova. I pored puno cveća, naročito rododendrona. Na mapi koju dobijete na ulazu vidite tri glavne rute: najkraća 2,5km, srednja 5km i najduža 10km. Pored toga postoji puno prečica i sporednih staza. Sve se lako prati na mapi ali i na terenu, sve raskrsnice su brojevima označene a rute različitim bojama. Mi smo odabrali srednju rutu. Ako ste došli samo turistički, da vidite park a ne da provedete dan u njemu, nema potrebe birati najdužu jer se ništa bitno ne menja u krajoliku a potrošićete previše vremena.

U okviru parka postoji botanička bašta pored koje nismo prošli. Pored toga, tu su i table sa informacijama o drveću, cveću i drugim biljkama. Nisam neki poznavalac i ljubitelj botanike, ko jeste mislim da bi mu bilo interesantno. 

Nisam ni preveliki ljubitelj parkova. Između divljine i uređene površine uvek ću se opredeliti za divljinu. Ali ovo je zaista lepo i što je najvažnije urađeno i uređeno sa merom, bez preterivanja. Ljudi dolaze ovde da šetaju, trče, sede i odmaraju u tišini. Postoji poseban deo rezervisan za piknike. Dolaze i da se venčaju što je deo posebne ponude zamka. U tu svrhu je preuređena terasa a samo mi smo videli tri venčanja.

Park Pruhonice nije nešto što obavezno morate videti ako dolazite u Prag. Ali ako ostajete duže pronađite neko lepo jutro ili popodne, nećete se razočarati. Ako se odlukčite, na zvaničnom sajtu imate više teksta i neke praktične informacije. Ovo nije tema o kojoj može mnogo da se priča, najbolje da odmah pređete na fotografije.

Prag 2018
I - Crkva Ćirila i Metodija - Operacija Antropoid
II - Pruhonice, park i zamak
III - Praški zamak

Prag 2018 I - Crkva Ćirila i Metodija - Operacija Antropoid

Barokna crkva u Reselovoj ulici (ona koja povezuje Dancing House sa Karlovim trgom) ima interesantnu istoriju. Građena je sredinom XVIII veka kao katolička crkva ali je već krajem veka zatvorena u reformama cara Jozefa II. Koristila se u sasvim druge stvrhe sve do 1921. kada je obnovljenoj Češkoj pravoslavnoj crkvi zatrebao hram. Osveštenje je obavljeno septembra 1935. godine. Trebalo je da bude oktobra 1934. ali je odloženo zbog atentata u Marseju. Posvećena je Sv. Ćirilu i Metodiju. Klasičan, teški barokni objekat koji je 1883. spuštanjem Reselove ulice (kako god to da su izveli) dobio na visini tako da je ulaz u kriptu sa ulice a do glavnog ulaza u crkvu penjete se stepenicama.

Za crkvu je vezana najpoznatija i najsurovija epizoda iz drugog svetskog rata na teritoriji nekadašnje Čehoslovačke. U njoj se odvijao poslednji čin drame atentatora na Rajnharda Hajdriha, visokog SS oficira i protektora Čehoslovačke. Krili su se kod jataka u praškim stanovima ali su se pretresi pojačavali pa su prešli u crkvu. Najava represije i obećana novčana nagrada slomili jednog od saradnika (obešen je 1947. godine) pa je otkrio stan porodice Moravec. Marija Moravec je prilikom hapšenja izvršila samoubistvo a policija se dokopala njenog zbunjenog muža, koji ništa nije znao o celoj priči, i sina Vlastimila koga su slomili neshvatljivo surovim mučenjem. Pokušaj da atentatore pohvataju žive nije uspeo. Posle žestokog otpora sva sedmorica članova pokreta otpora izvršili su samoubistvo. Druga verzija kaže da je Jan Kubiš, čovek koji je ubio Hajdriha, umro po prijemu u bolnicu.

Rajnhard Hajdrih je bio jedan od najvećih nacističkih zločinaca i najpouzdanijih Hitlerovih saradnika, čovek sa nekoliko nadimaka koji su asocirali na njegovu svirepost. Postavljen je septembra '41 na mesto protektora Čehoslovačke da uguši rastuće antinemačko raspoloženje. Čehoslovačka vlada u egzilu odgovorila je planom i pripremama za njegovo ubistvo, da bi trgli uspavane sunarodnike iz učmalosti ali i da bi pokazali nacistima da nisu nedodirljivi. Za izvršioce su odabrani Slovak Jozef Gabčik i Čeh Jan Kubiš. Oni su već bili članovi čehoslovačkih oružanih snaga koje su se borile zajedno sa Britancima i prošli su dodatnu obuku za povereni zadatak. Krajem decembra iskočili su iz aviona i uskoro se pridružili pokretu otpora u Pragu. Cela grupa zbog toga je poznata kao padobranci.

Hajdrih je svakog dana putovao u otvorenim kolima čime je želeo da stavi do znanja koliko se smatra sigurnim. Sačekali su ga na jednoj krivini gde je vozač morao da uspori. Gabčik je izašao ispred kola ali mu se automat zaglavio i kada je Hajdrih ustao i krenuo na njega, Kubiš je bacio modifikovanu tenkovsku minu od koje su ranjeni i on i SS-ovac. Ovaj drugi ispostaviće se smrtonosno.

Reakcija nacista bila je žestoka i surova. Oko 5 hiljada ljudi je pobijeno, među njima skoro svi učesnici u atentatu, posredni ili neposredni. Sela Lidice i Ležaki, pogrešno dovedeni u vezu sa organizacijom, potpuno su uništena. Episkop Gorazd, glavni sveštenik crkve, pokušao je da na sebe preuzme odgovornost ali nije uspeo da zaustavi pogrom. Ubijen je kao i ostali sveštenici a Češka pravoslavna crkva slavi ga kao mučenika.

Ali da se ne bavim više istorijom, wikipedia ima iscpne tekstove o Hajdrihu i o samom atentatu, uz puno drugih tekstova, fotografija i filmova na Internetu.

Crkvu smo posetili u subotu popodne. U toku je bila liturgija pa se nismo zadržavali. Ispod crkve je muzejska postavka ali radi do 17h pa smo morali da se vratimo sutradan. Opčinjeni onim što smo dole videli, nismo se setili da ponovo uđemo u samu crkvu.

Ulaz u kriptu je direktno sa ulice. Ne postoji fikna cena karte već svako daje onoliko koliko misli da treba. U prvoj prostoriji je hronološki prikaz događaja od početka rata, kroz niz fotografija i tekstova. U vitrinama su prikazani predmeti iz tog perioda, neki od njih su pripadali direktno padobrancima. Tu je dežurni službenik i prodavnica knjiga i suvenira. 

Iz te prostorije ulazi se u pravu kriptu, deo koji je zadržao izgled od onog 18.juna 1942. Unutra su biste svih sedmorice padobranaca ali i detalji prepoznatljivi iz filma, stepenice koje vode do oltara i prozor ka ulici kroz koji su pokušali da ih isteraju vodom. Igrom slučaja taj dan je bio godišnjica atentata (27.maj 1942.) pa je bilo cveća, venaca ali i poruka ostavljenih u nišama zida kripte. Davidova zvezda pored krstova. Venac i cveće su bili položeni i na spomen ploču na spoljnem zidu crkve.

Na video prezentaciji išao je snimak sahrane ubijenog monstruma. Gledali smo ista ona mesta koja smo to jutro obilazili, samo sada u jednom potpuno drugačijem ambijentu. Praški zamak iz koga smo stigli bio je Hajdrihova rezidencija ali i mesto odakle su ga u sanduku odvezli natrag u Berlin. Prelazak pogrebne povorka preko Karlovog mosta. Par sati ranije videli smo ga okupanog suncem, ispunjenog turistima iz celog sveta. Dva lica Praga, isto mesto ali u dva potpuno različita vremenska i istorijska trenutka. U potpuno različitim ambijentima. 

Prošlo je već neko vreme i događaji iz drugog svetskog rata polako blede i sve manje se o njima priča. Što je greška, posebno danas kada je fašizam u porastu i kada njegove granice nemaju nikakve veze sa nacionalnim, ako su ikada i imale. Apsurdno veličanje nacističkih vođa među pripadnicima naroda koje su ovi želeli da istrebe ili potpuno potčine. Posebno se ambivalentno oseća pripadnik nacije koja je dala daleko više boraca protiv nacizma nego što je to slučaj sa Česima i Slovacima i koju je pre trebalo umirivati nego podsticati na borbu, a koja i danas ne može da se odredi prema tim događajima. I ako niste primetili, Kubiš je bio Čeh a Gabčik Slovak.

Za priču o atentatorima zainteresovao me je film Antropoid, režisera Šona Elisa. Koliko sam uspeo da vidim, prilično čvrsto se drži istorijskih činjenica ali se ne zadržava na tome već pravi izvanredne psihološke analize svih učesnika u atentatu, od glavnih izvršioca, saradnika iz pokreta otpora i vlasnika stanova koji su im pružali utočište. Poseban akcenat na večitu dilemu da li se isplati s obzirom na očekivanu odmazdu. Odsustvo plana za izvlačenje samo pojačava njihove dileme... ali najbolje da sami pogledate film, nećete zažaliti, obećavam.

Sledeći put ćemo verovatno posetiti mesto na kome je atentat izvršen. Malo je dalje od centra ali lako dostupno tramvajima. Preko puta crkve je pivnica U Parašutistů ili Kod Padobranaca. Posvećena je događaju, na zidovima su fotografije padobranaca. Pored toga ambijent je lep, gulaš je odličan, nije skupo. Ako već dolazite do crkve, a trebalo bi, možete bar na pivo da svratite.

Fotografije na zidu pivnice U Parašutistů

U međuvremenu pogledajte fotografije.

Prag 2018

I - Crkva Ćirila i Metodija - Operacija Antropoid

II - Pruhonice, park i zamak

III - Praški zamak

Povratak na Durmitor

Sada već daleke 2009. godine bio sam po stažu mlad planinar. Durmitor je bio prva ozbiljna planina na koju sam krenuo. Kiša nas je dočekala ali i pored toga bio sam fascirniran masivom koji se poput kakvog monumentalnog spomenika uzdizao nad Žabljakom. Prvi dan smo zbog vremena otkazali uspon i prošetali do Zminjeg i oko Crnog jezera. Drugog dana ponovo kiša u najavi i pada naredba da svi idemo na Prutaš, da se neće ići na Bobotov kuk, najviši vrh planine. To izaziva negodovanje planinara i kada se na Sedlu nebo malo razvedri vodič saopštava da ko hoće na Bobotov kuk izađe iz autobusa. Sa današnjom pameću i opremom koju sam tada imao, sigurno bih ostao da sedim. Na sreću čovek nije uvek pametan, iskusan, informisan ili kako već hoćete i to mu donese mnoge lepe stvari u životu. Iako je ceo dan bio oblačan i sa vrha se ništa nije videlo, kiša nije pala i ja sam uspešno napravio prvi visokogorski uspon. Oduševljen onim što sam video odlučio sam da na Durmitor dolazim svake godine, da mi postane stalna destinacija. Devet godina mi je trebalo da ponovo dođem.

Prvi susret sa Durmitorom 2009. godine

Kaže moj drug da je što se tiče crnogorskih planina Durmitor na jednoj a sve ostale planine na drugoj strani. Misli na uređenost, posećenost, pristupačnost. Zaparkovljenost. Može to i da vam smeta ako ste navikli na divlje i netaktune predele. Na sreću čovek ne mora trajno da se odluči. I sam bih glasao za divljinu ali nemam ništa protiv ni da se istuširam i legnem u čist krevet posle ture. Da ne pričam o točenom pivu na terasi u Žabljaku.

Durmitor je nacionalni park. I Prokletije su ali Durmitor je mnogo pristupačniji pa je samim tim mnogo posećeniji. Registracije iz raznih evropskih zemalja mogu se videti na ulasku u park a tu su i autobusi sa hrvatskog primorja, organizuju izlete svojim gostima. Nije najviša planina u Crnoj Gori a njeni žitelji bi voleli da jeste. Jer Durmitor je potpuno crnogorski a malo više Prokletije dele sa susedima.

Ulaz u nacionalni park i staza ka Crnom jezeru

Akciju na Durmitor vodili su zajedno Dobrica Dabović iz Jelenka iz Pančeva i Vlada Radivojević iz Azimuta. Skupili su pun autobus i to onaj turistički, dugački, što je bilo super sve do jedne lakat krivine ispod Sedla. Krenuli smo u četvrtak veče i na Žabljak stigli u petak ujutru, nešto pre sedam. Trebalo je da se smestimo u sobe i osvežimo pre akcije ali je plan promenjen zbog kiše, očekivane oko podneva. Ovoga vikenda su norveški metereolozi bili vrlo precizni što im je u poslednje vreme izašlo iz navike.

Petak - Crvena greda

Dve grupe i dva različita pravca. Teži vodi uskim grebenom Međeda i dalje na Terzin bogaz. Pored jakog uspona do grebena i prelaska vrlo eksponiranih delova staze, uključuje i trku sa vremenom jer valjalo bi sve završiti pre predviđene kiše. Lakši ide na Crvenu gredu. Vodiči pokušavaju da odgovore planinare od težeg pravca a ljudi ko ljudi, samo se još više primaju. Priča o opasnostima težeg pravca više je uticala na neke članove naše grupe da ovaj lakši pravac shvate kao laganu i pomalo nedostojnu šetnju. Brzo su se uverili da su pogrešili. Tek dvadesetak planinara je krenulo ka Međedima a mi ostali ka Crvenoj gredi.

Crno jezero i Crvena greda u daljini

Krećemo od ulaza u nacionalni park i brzo stižemo do Crnog jezera. Najveće, najpoznatije, najdublje i najposećenije jezero na Durmitoru. Centralno mesto nacionalnog parka za sve rekreativce ali i polazna tačka za ozbiljne uspone. Okruženo šumom, možda i lepše izgleda gledano sa okolnih vrhova nego kada ste pored njega. U nedelju ćemo ponovo proći pored njega ali vreme ni tada neće biti naklonjeno fotoaparatima.

Idemo dalje, nastavljamo šumskom stazom koja se lagano penje, sečemo asfaltni put i stižemo do Bosače, kraja u kome prolazimo pored nekoliko kuća. Ne znam kuda ide granica nacionalnog parka ali pretpostavljam da smo sada van njega. U Bosači srećemo planinare iz Sombora i nailazimo na jedini izvor toga dana. Kaptiran i uređen sa izuzetno hladnom i osvežavajućom vodom. Od izvora kreće malo jači uspon, i dalje kroz šumu, a onda izlazimo na otvoreno. 

Šumu zamenjuju zelene livade ukrašene stenovitim uzvišenjima i ne baš brojnim ali impozantnim četinarima. Crvena greda je na severozapadnom kraju Durmitora i da bi je dostigli sve vreme idemo severnim obodom masiva. Pri tom nam se pogled otvara na južnu stranu gde ostali vrhovi formiraju fanstastične pejzaže.

Dolazimo do meste gde se na levo odvaja staza do Jablan jezera. Zovu ga još i Malo jezero. Smešten je ispod same Crvene grede na 1791.m visine. Trebalo je da ga obiđemo u povratku ali kiša će nas sprečiti. Ostavićemo ga za drugi put a za sada ćemo se zadovoljiti pogledom na njega.

Jablan jezero

Kao što su livade zamenile šume, sada stene zamenjuju livade. Ima i malo penjanja ali ništa strašno. Nema jakih uspona, postepeno savladate tih 900m od Crnog jezera. Zašto se vrh zove greda, jasno vam je čim ga pogledate. Dugačka, horizontalna stena koja se nadvija nad dolinom i dominira ovim delom planine. Zašto crvena to već ne znam. Cilj našeg pešačenja nalazi se na samoj ivici grede. Tu nije najveća nadmorska visina ali je pogled najlepši. Najviši vrh nalazi se nedaleko odatle, prekriven planinskim rastinjem. Razlika je nekoliko metara a ako ne grešim ni markacije ne vode do vrha već se spuštaju na drugu stranu grede. Malo duža pauza, prilika za neke dogovore i naravno za fotografisanje. Tog dana pogled je posebno bio dobar na Crno jezero u sred šume i na dolinu u kojoj leži Žabljak.

Pogled sa Crvene grede na Zminje (bliže) i Crno (dalje) jezero, levo je Žabljak

U povratku počinje kiša. Prvo lagano, pa malo jače, pa stane, pa opet krene. Stižemo do izvora u Bosači. Neposredno ispod izvora u jednom dvorištu nalazi se improvizovana kafana. Četiri drvena stola sa klupama, prekriveni nadstrešnicom. I pivo koji se hladi u kamenom koritu. Nikšićko, naravno. Odlučujemo da tu sačekamo ostatak grupe i nek što smo se seli sruči se žestok pljusak. I videsmo da smo dobro uradili...

Pešačenje završavamo gde smo ga i započeli, na glavnom ulazu u NP. Dok čekamo autobus kiša prestaje i polako ulazimo u sasvim lep, letnji dan. Vozimo se do kuće u kojoj ćemo biti smešteni.

Smeštaj u Atletskom kampu Ašković

Naselje Kovačka dolina nalazi se malo dalje od centra Žabljaka. Kada prilazite putem iz Pljevalja pre grada skrenete desno. Autobus se parkira pored asfalta a mi imamo nekih 200m do Atletskog kampa Ašković. Sastoji se od velike drvene kuće i 2-3 takođe drvena bungalova ispred nje. Prva prostorija u koju ulazite služi za ostavljanje obuće i drugih stvari koje vam u kući nisu neophodne. Iz nje se ulazi u prostranu trpezariju i dalje u dnevnu sobu. Sve je vrlo ukusno namešteno, posebno dnevna soba sa puno garnitura za sedenje i velikim televizorom. Dalje se iz nje izlazi na terasu koja je posebna priča. Garniture za sedenje i uživanje u pogledu na masive Durmitora. Sa terase drvene stepenice vode na sprat gde takođe postoji malo manja terasa sa koje se ulazi u sobe gde sam ja boravio.

Jutarnji pogled sa terase

Ne sećam se smeštaja gde su se domaćini više trudili da vam bude lepo i udobno. Čisto, udobni kreveti, peškiri, wi-fi, dobra hrana i kafa, čak je i piva bilo. Bez luksuza ali sve što vam je potrebno tako da sam to popodne preskočio odlazak u Žabljak. Sve preporuke.

Subota - Bobotov kuk

Ustajemo rano i krećemo nešto pre 6h. Autobus nas vozi putem ka Šavniku sa koga vrlo brzo skreće desno i zaustavlja se na prevoju Sedlo. Jedno od lepših mesta na Durmitoru, dostupnih širokim narodnim masama. Prevoj je jer se do njega put lagano penje a onda spušta ka Plužinama. Odatle se ide na Bobotov kuk i još neke vrhove južnog dela masiva. Autobus ostavljamo na improvizovanom parkingu.

Sa Sedla kada pogledate u pravcu kretanja, pejzažom dominira vrh Uvita greda (slika). Jeste uvita i po tome je odmah prepoznajete. Vrlo je strma a prema Sedlu prikazuje se kao skroz vetikalna stena. Levo od nje je druga stena a između njih prolaz zvani Uvito ždrijelo (levo na slici). Do prolaza se valja popeti a na poslednjem delu uspona i verati. Postavljena sajla bila je korisna jer je teren bio vrlo klizav od kiša koje su gotovo svakodnevno padale prethodnih mesec dana. Taj klizav teren bio je najveći problem i najjači utisak ove akcije.

Uvita greda, pogled sa druge strane

Pošto savladamo ovaj uspon imamo jednu dužu deonicu bez većih uspona i silazaka. Vreme je prelepo i krećemo se kroz dolinu koju sa svih strana okružuju poznati vrhovi Durmitora. Dominiraju Zubci sa svojim atraktivnim oblicima. Prolazimo ispod njih, ostaju nam sa desne strane, i stižemo do prevoja iznad Zelenog vira. Stenu Bobotovog kuka vidimo već odavno i sa tog prevoja ne izlgeda da imamo još mnogo penjanja. Ali sada nas čeka silazak, više od 100m gubimo, pa tek odozdo krećemo na tih poslednjih 500m uspona.

Zeleni vir je malo jezero u samom podnožju Bobotovog kuka, sa njegove južne strane. Voda je izuzetno čista. Piše na jednom kamenu Izvor, ne znam da li celo jezero izvor tek poneli smo dovoljno vode. Pravimo jedinu dužu pauzu i idemo dalje.

Pređemo jedan sipar i onda samo uzbrdo, malo cik-cak, malo pravo. Sve do Velike previje, prevoja gde se sastaju severni i južni pravac uspona na vrh. Stajemo da se osvežimo i prikupimo. Iznad nas se uzdiže moćna i veličanstvena stena Bobotovog kuka. Njene vertikalne litice deluju obeshrabrujuće ali nećemo tuda, penjemo je sa suprotne strane. Ono što jeste problem su oblaci u kojima se stena brzo gubi i koji počinju da nas zasipaju sitnom kišom. Čekamo dok se malo razvedri i stane kiša. Par njih odustaje a mi krećemo, hodamo do Škrčkog pogleda gde ostavljamo štapove.

Bobotov kuk sa Velike previje

Mesto se zove Škrčki pogled zato što sa njega prvi put ugledate Škrčka jezera i dolinu u kojoj leže. Magla je (ili oblak...), pogled je prilično skraćen, ne vide se jezera. Kada sam prvi put bio tu bukvalno se ništa nije videlo, samo belina iznad provalije. Imam žestok problem sa visinom na građevinama, ivici ploče bukvalno ne smem da priđem a nekada ne smem ni kroz prozor da pogledam. Na planinama je srećom potpuno drugačije, zašto - nisam pametan.

Staza je kamena, uska i iznad svega vrlo klizava. Krećemo da se penjemo. Upozoravaju nas sa početka grupe da vodimo računa. Ponovo počinje kiša. Par žena odlučuje da se vrati, sabijamo se da prođu pored nas. I onda Vlada odluči da vrati drugi deo grupe čime je praktično omogućio prvom delu da izađe na vrh. Jer mnogo nas je bilo i za lepši dan od ovog. 

Dilema ići do kraja ili vratiti se. Potpuno sam bio svestan opasnosti ali i svojih mogućnosti. Ako bih sledeće godine bio u sličnoj situaciji, verovatno bih odustao. Kao što sam godinu i po dana ranije odustao od Ostrvice. Ali sada je iza mene bilo tri godine apstinencije od visokogorstva i devet godina čežnje da se vratim na Bobotov kuk. Znam i da nema još mnogo  Idemo dalje, polako, korak po korak. Dobrica i Đera su ispred, imam puno poverenje da će preseći ako bude trebalo. I sajla je postavljena na jednom delu.

Stižemo na vrh i kao 2009. ništa se ne vidi. Radimo ono što se obično radi na vrhu ali ubrzano, valja bežati što pre. Onda oblaci počinju da se razilaze i pogled na okolne vrhove i doline ispod nas počinje da se otvara (fotografija desno). Ispostavljamo račun za uloženi napor. Dobrica predlaže da sačekamo malo, možda se i potpuno razvedri. Ali kao da ga je neko čuo, istog trenutka počinje da grmi i kiša se pretvara u sitan grad. Samo jedna fotografija i grabimo nazad.

Prolazimo najeksponiraniji deo i kada to vidi kiša odustaje. Prilično se razvedrilo i sve fotografije koje sam napravio su sa silaska, sa uspona imam samo jednu. Otvara se pogled i na Škrčka jezera - sve ono što nisam video prvi put kada sam dolazio. Polako se i sunce probija, dan je ponovo lep.

Pogled na Škrčka jezera

Kod Zelenog vira čeka nas drugi deo grupe. Plan je bio da deo grupe pokuša da popenje Bandijernu ali oblaci se ponovo navlače. Đera predlaže da probamo Uvitu gredu i nas osmoro mu se pridružuje. Vraćamo se istim putem dok glavni deo grupe silazi u Dobri Do. Dobro napredujemo ali oblaci su sve tamniji, počinje i sve jače da grmi. Kada počne i kiša da pada jasno je da nema ništa od Uvite grede.

Usput se srećemo sa porodicom, roditelji i dve ćerke, starija tinejdžerka, mlađa nešto više od 10 godina. Stranci naravno. Idu tamo odakle mi dolazimo, gde su oblaci sva svetla pogasili. Vidim da od opreme za kišu skoro ništa nemaju. Nešto kasnije, na silasku ka Sedlu, srešćemo dva mlada para u što neko reče startas patikama. Oduševljava me njihov entuzijazam ali neka pravila ipak moraju da se ispoštuju.

Nedelja - Zminje jezero

Nedelja je bila dan za opuštanje. Mogućnost da malo duže odspavam uništio je moj pametni telefon. Nisa mu rekao da to jutro ne treba da me budi u 4:50. Ali uživao sam na terasi u jutarnjem pogledu na Durmitor. I u Beogradu mogu da spavam, tamo nemam takav pogled.

Ostavljamo stvari u autobus i peške odlazimo do Žabljaka. Doručkujemo pitu za zeljem i domaće kiselo mleko. Žabljak je interesantan gradić. Leži na 1.456m nadmorske visine i najviši je grad u Crnoj Gori a verovatno i šire. Atmosfera je vrlo dimanična i pozitivna, ima puno turista, razne jezike možete čuti. Dosta se gradi, skoro potpuno su okrenuti turizmu. Problem je jako veliki broj napuštenih i nezavršenih objekata što je i inače uža specijalnost prostora regiona. 

Crno jezero, u daljini Međed i Savin kuk

Kada završimo doručak nastavljamo ka Crnom jezeru. Prolazimo pored njega i idemo dalje, do Zminjeg jezera. Skoro sve vreme idemo kroz šumu. Staza je široka, laka za hodanje. Zminje jezero je na malo većoj nadmorskoj visini pa dok idete lagano se penjete ali to je skoro zanemarljivo pa bih ovu stazu preporučio svima koji posete durmitorski nacionalni park, ne samo planinarima.

Za razliku od Crnog, Zminje jezero je potpuno divlje, neurbanizovano. Nema uređenih staza, nema objekata, šuma je gušća i bliža jezeru. Postoji staza oko celog jezera ali nije baš za svakoga, šetnja do jezera jeste. Prelep je pogled na Crvenu gredu ali sa suprotne strane onoj gde stižete. Da ne pričam dalje, pogledajte fotografije.

Zminje jezero

I to bi bilo to. Kiše nije bilo poslednji dan. Vraćamo se do Žabljaka gde nas čeka autobus. Presvlačimo se i onda forsirana vožnja do Beograda i dalje do Pančeva. Jedna duža pauza na Zlatiboru. Ne za pešačenje nego za ručak...


Fotografije:

Crvena greda i jezera
Bobotov kuk

Kanjon Crne reke - oaza netaknute prirode u sred Srbije

Svašta sam saznao i otkrio baveći se planinarenjem ovih desetak godina. Između ostalog da neposredno pored nas, u krajevima Srbije koji se smatraju skoro urbanim, postoje očuvane male oaze netaknute divljine. Možete godinama da odlazite na Divčibare i šetate uhodanim i utabanim stazama a da ne znate kakvo korito je sebi napravila malena i nejaka Crna reka. Takva mesta predstavlju neku vrstu mini nacionalnih parkova, oslobođena svakog uticaja čoveka, ne zato što su zaštićena već zato što su neposećena. Nepristupačnost je stožer odbrane ovih predela a uz nepristupačnost ide i anonimnost koja ih je sačuvala do sada. 

Treba li uopšte pričati o Crnoj reci ili je ostaviti da uživa u svom svetu koji je hiljadama godina stvarala? Dok ovo pišem vodi se žestoka borba za spas reka Stare planine koja će izgleda skupo platiti trenutnu popularnost i otkrivanje svojih lepota. Jer za planinarima i drugim ljubiteljima prirode dolaze bezobzirni i nezaježljivi, sposobni da zarad male lične dobiti upropaste mnogo veće vrednosti. Ne radi se samo o prirodnim lepotama već i o resursima neophodnim za život ove i sledećih generacija (Interesantno je da takvi nikada neće dobiti epitete nacionalnih izdajnika i stranih plaćenika koje su nama naširoko prišivani ali to je neka druga priča...). Naravno da treba pričati jer sve više planinara prolazi kroz ovaj kanjon i samim tim ova oaza postaje sve popularnija i poznatija. Treba pisati i pozivati da se to što postoji očuva. Ako ovde uopšte ima dovoljno onih da to čuju...

Vlada akciju vodi već godinama, prvog vikenda u avgustu. Lično mi termin nije najpodesniji pa sam bio samo jednom, već davne 2011. godine. Sada je u najavi napisao da vodi još ove godine pa nije imalo smisla propustiti. Posebno što mi je ovo prva prava letnja akcija ove godine.

Crna reka teče severozapadnim padinama Maljena, između vrhova Golubac i Ljuti krš. Izvire ispod Ljutog kršta, tačnije nastaje od dva potoka a da ne znam koji je od njih stariji i ima pravo da se zove Crna reka. Uliva se u Bukovsku reku ili je to već Gradac (imena reka u ovom kraju teško je razlučiti...) nedaleko od puta Valjevo - Kosijerić, kod zaseoka Podbukovi. Upravo ovim putem stižemo, spratnim autobusom nenaviknutim na planinare kao ni oni na njega.

Kafana ispred koje izlazimo iz busa nalazi se pored asfaltnog puta. Vrlo blizu je skretanje na makadam kojim idemo nepuna dva kilometra gde prelazimo Bukovsku reku i dolazimo do njene desne pritoke - Crne reke. Ušće ostaje iza nas, nismo ga videli. Neko vreme idemo pored reke a onda ulazimo u korito. I to je cela priča. Ušli smo u korito i samo na mometne, gde nam teren bude dozvoljavao, izlazićemo iz njega da odmorimo noge hodajući travom pokrivnom obalom.

Korito Crne reke je potpuno nesrazmerno veličini reke. Širinom ali i ogrnomnim kamenjem koga u njemu ima u izobilju. Reka većim delom svoga toka zauzima jedva trećinu širine korita mada ga na nekim mestima potpuno okupira i onda se morate snalaziti veranjem po stenama. Travnate obale ima ili je nema, kanjon je u pitanju tako da je dobrim delom reka oivičena stenama. Doduše, uglavnom prohodnim.

Voda je prilično čista i bistra. Na nekoliko mesta postoje dosta duboki i široki bazeni koje na bržim rekama obično nazivamo virovi. Oni su međutim toliko veliki za u ovo doba godine sporu i vodom siromašnu Crnu reku, da se tok vode u njima skoro i ne oseća. Jednom rečju idealni su za kupanje i to su neki članovi naše grupe dobro iskoristili. Pravili smo tri veće i nekoliko manjih pauza. Neko je noge rashladio a neko se ceo bućnuo. Moglo je i da se skače sa stene. Čist hedonizam...

Sve vreme idemo uzvodno pa postepeno dobijamo na visini. Ipak glavni napor moraćemo da uložimo na kraju, da se izvučemo iz kanjona na visoravan Divčibara. Pre toga dolazimo na mesto gde se dva potoka spajaju, mi biramo desni. Onda vodopad pored koga se veremo, pa opet neko vreme kroz korito, pa onda dva-tri nova vodopada. Tu je teren pod žestokim nagibom, lepo izgleda ali valja sve to savladati. Možda je i bolje što idemo uzbrdo, sigurnije u svakom slučaju.

Kada napustimo reku sačekuje nas markacija i vodi ka Ljutom kršu. Ljuti krš je pre kraj grebena nego vrh. To shvatite kada krenete ka njemu, staza se uglavnom spušta i tek na kraju imate mali uspon. Sa kraja grebena vidimo naspramni Golubac ali i trasu Crne reke kojom smo se kretali. Naravno, reka se ne vidi već samo četinarska šuma. Reka je negde dole duboko. Zadržavamo se neko vreme, pravimo zajedničku fotografiju i žurimo na pivo. Do naselja ima nešto više od 3km. Taman da malo poboljšamo kilometražu jer idući kroz kanjon prešli smo tek oko 8km.

Nije lako kretati se koritom reke. Ide se sa kamena na kamen, svaki korak je rizik i priča za sebe. Ako je kamenje mokro onda je veoma klizavo i veoma opasno (što mogu da potvrdim, posadio sam se već na samom početku priče, na sreću bez ikakvih posledica). Uz to nekoliko puta smo morali da rešavamo probleme, penjemo se uz stene ili uz obalu reke. Da ne pominjem drveće koje je palo preko reke. Neko vreme je interesantno a onda postaje pomalo i dosadno, može da bude i klaustrofobično. Na to dodajte izuzetnu sparinu, dole nema ni daška vetra i svi smo bili mokri od znoja. Česte pauze uz osvežavanje u velikoj meri su ublažile težinu svega ovoga o čemu pričam.

Sve u svemu bilo je lepo, grupa je bila bez slabih mesta, svi su dobro izgurali pa je Vlada ostavio mogućnost da promeni mišljenje i povede nas i sledeće godine. Posebno što neki ovu akciju doživljavaju kao kultnu i ne propuštaju je. A ima i onih koji kanjon Crne reke doživljavaju kao Golgotu ili u najmanju ruku teško iskušenje ali to je neka druga priča...

Na Ljutom kršu

Fotografije od ove i od 2011. godine, malo šta se promenilo: 

2018

2011