Povratak na Durmitor

Sada već daleke 2009. godine bio sam po stažu mlad planinar. Durmitor je bio prva ozbiljna planina na koju sam krenuo. Kiša nas je dočekala ali i pored toga bio sam fascirniran masivom koji se poput kakvog monumentalnog spomenika uzdizao nad Žabljakom. Prvi dan smo zbog vremena otkazali uspon i prošetali do Zminjeg i oko Crnog jezera. Drugog dana ponovo kiša u najavi i pada naredba da svi idemo na Prutaš, da se neće ići na Bobotov kuk, najviši vrh planine. To izaziva negodovanje planinara i kada se na Sedlu nebo malo razvedri vodič saopštava da ko hoće na Bobotov kuk izađe iz autobusa. Sa današnjom pameću i opremom koju sam tada imao, sigurno bih ostao da sedim. Na sreću čovek nije uvek pametan, iskusan, informisan ili kako već hoćete i to mu donese mnoge lepe stvari u životu. Iako je ceo dan bio oblačan i sa vrha se ništa nije videlo, kiša nije pala i ja sam uspešno napravio prvi visokogorski uspon. Oduševljen onim što sam video odlučio sam da na Durmitor dolazim svake godine, da mi postane stalna destinacija. Devet godina mi je trebalo da ponovo dođem.

Prvi susret sa Durmitorom 2009. godine

Kaže moj drug da je što se tiče crnogorskih planina Durmitor na jednoj a sve ostale planine na drugoj strani. Misli na uređenost, posećenost, pristupačnost. Zaparkovljenost. Može to i da vam smeta ako ste navikli na divlje i netaktune predele. Na sreću čovek ne mora trajno da se odluči. I sam bih glasao za divljinu ali nemam ništa protiv ni da se istuširam i legnem u čist krevet posle ture. Da ne pričam o točenom pivu na terasi u Žabljaku.

Durmitor je nacionalni park. I Prokletije su ali Durmitor je mnogo pristupačniji pa je samim tim mnogo posećeniji. Registracije iz raznih evropskih zemalja mogu se videti na ulasku u park a tu su i autobusi sa hrvatskog primorja, organizuju izlete svojim gostima. Nije najviša planina u Crnoj Gori a njeni žitelji bi voleli da jeste. Jer Durmitor je potpuno crnogorski a malo više Prokletije dele sa susedima.

Ulaz u nacionalni park i staza ka Crnom jezeru

Akciju na Durmitor vodili su zajedno Dobrica Dabović iz Jelenka iz Pančeva i Vlada Radivojević iz Azimuta. Skupili su pun autobus i to onaj turistički, dugački, što je bilo super sve do jedne lakat krivine ispod Sedla. Krenuli smo u četvrtak veče i na Žabljak stigli u petak ujutru, nešto pre sedam. Trebalo je da se smestimo u sobe i osvežimo pre akcije ali je plan promenjen zbog kiše, očekivane oko podneva. Ovoga vikenda su norveški metereolozi bili vrlo precizni što im je u poslednje vreme izašlo iz navike.

Petak - Crvena greda

Dve grupe i dva različita pravca. Teži vodi uskim grebenom Međeda i dalje na Terzin bogaz. Pored jakog uspona do grebena i prelaska vrlo eksponiranih delova staze, uključuje i trku sa vremenom jer valjalo bi sve završiti pre predviđene kiše. Lakši ide na Crvenu gredu. Vodiči pokušavaju da odgovore planinare od težeg pravca a ljudi ko ljudi, samo se još više primaju. Priča o opasnostima težeg pravca više je uticala na neke članove naše grupe da ovaj lakši pravac shvate kao laganu i pomalo nedostojnu šetnju. Brzo su se uverili da su pogrešili. Tek dvadesetak planinara je krenulo ka Međedima a mi ostali ka Crvenoj gredi.

Crno jezero i Crvena greda u daljini

Krećemo od ulaza u nacionalni park i brzo stižemo do Crnog jezera. Najveće, najpoznatije, najdublje i najposećenije jezero na Durmitoru. Centralno mesto nacionalnog parka za sve rekreativce ali i polazna tačka za ozbiljne uspone. Okruženo šumom, možda i lepše izgleda gledano sa okolnih vrhova nego kada ste pored njega. U nedelju ćemo ponovo proći pored njega ali vreme ni tada neće biti naklonjeno fotoaparatima.

Idemo dalje, nastavljamo šumskom stazom koja se lagano penje, sečemo asfaltni put i stižemo do Bosače, kraja u kome prolazimo pored nekoliko kuća. Ne znam kuda ide granica nacionalnog parka ali pretpostavljam da smo sada van njega. U Bosači srećemo planinare iz Sombora i nailazimo na jedini izvor toga dana. Kaptiran i uređen sa izuzetno hladnom i osvežavajućom vodom. Od izvora kreće malo jači uspon, i dalje kroz šumu, a onda izlazimo na otvoreno. 

Šumu zamenjuju zelene livade ukrašene stenovitim uzvišenjima i ne baš brojnim ali impozantnim četinarima. Crvena greda je na severozapadnom kraju Durmitora i da bi je dostigli sve vreme idemo severnim obodom masiva. Pri tom nam se pogled otvara na južnu stranu gde ostali vrhovi formiraju fanstastične pejzaže.

Dolazimo do meste gde se na levo odvaja staza do Jablan jezera. Zovu ga još i Malo jezero. Smešten je ispod same Crvene grede na 1791.m visine. Trebalo je da ga obiđemo u povratku ali kiša će nas sprečiti. Ostavićemo ga za drugi put a za sada ćemo se zadovoljiti pogledom na njega.

Jablan jezero

Kao što su livade zamenile šume, sada stene zamenjuju livade. Ima i malo penjanja ali ništa strašno. Nema jakih uspona, postepeno savladate tih 900m od Crnog jezera. Zašto se vrh zove greda, jasno vam je čim ga pogledate. Dugačka, horizontalna stena koja se nadvija nad dolinom i dominira ovim delom planine. Zašto crvena to već ne znam. Cilj našeg pešačenja nalazi se na samoj ivici grede. Tu nije najveća nadmorska visina ali je pogled najlepši. Najviši vrh nalazi se nedaleko odatle, prekriven planinskim rastinjem. Razlika je nekoliko metara a ako ne grešim ni markacije ne vode do vrha već se spuštaju na drugu stranu grede. Malo duža pauza, prilika za neke dogovore i naravno za fotografisanje. Tog dana pogled je posebno bio dobar na Crno jezero u sred šume i na dolinu u kojoj leži Žabljak.

Pogled sa Crvene grede na Zminje (bliže) i Crno (dalje) jezero, levo je Žabljak

U povratku počinje kiša. Prvo lagano, pa malo jače, pa stane, pa opet krene. Stižemo do izvora u Bosači. Neposredno ispod izvora u jednom dvorištu nalazi se improvizovana kafana. Četiri drvena stola sa klupama, prekriveni nadstrešnicom. I pivo koji se hladi u kamenom koritu. Nikšićko, naravno. Odlučujemo da tu sačekamo ostatak grupe i nek što smo se seli sruči se žestok pljusak. I videsmo da smo dobro uradili...

Pešačenje završavamo gde smo ga i započeli, na glavnom ulazu u NP. Dok čekamo autobus kiša prestaje i polako ulazimo u sasvim lep, letnji dan. Vozimo se do kuće u kojoj ćemo biti smešteni.

Smeštaj u Atletskom kampu Ašković

Naselje Kovačka dolina nalazi se malo dalje od centra Žabljaka. Kada prilazite putem iz Pljevalja pre grada skrenete desno. Autobus se parkira pored asfalta a mi imamo nekih 200m do Atletskog kampa Ašković. Sastoji se od velike drvene kuće i 2-3 takođe drvena bungalova ispred nje. Prva prostorija u koju ulazite služi za ostavljanje obuće i drugih stvari koje vam u kući nisu neophodne. Iz nje se ulazi u prostranu trpezariju i dalje u dnevnu sobu. Sve je vrlo ukusno namešteno, posebno dnevna soba sa puno garnitura za sedenje i velikim televizorom. Dalje se iz nje izlazi na terasu koja je posebna priča. Garniture za sedenje i uživanje u pogledu na masive Durmitora. Sa terase drvene stepenice vode na sprat gde takođe postoji malo manja terasa sa koje se ulazi u sobe gde sam ja boravio.

Jutarnji pogled sa terase

Ne sećam se smeštaja gde su se domaćini više trudili da vam bude lepo i udobno. Čisto, udobni kreveti, peškiri, wi-fi, dobra hrana i kafa, čak je i piva bilo. Bez luksuza ali sve što vam je potrebno tako da sam to popodne preskočio odlazak u Žabljak. Sve preporuke.

Subota - Bobotov kuk

Ustajemo rano i krećemo nešto pre 6h. Autobus nas vozi putem ka Šavniku sa koga vrlo brzo skreće desno i zaustavlja se na prevoju Sedlo. Jedno od lepših mesta na Durmitoru, dostupnih širokim narodnim masama. Prevoj je jer se do njega put lagano penje a onda spušta ka Plužinama. Odatle se ide na Bobotov kuk i još neke vrhove južnog dela masiva. Autobus ostavljamo na improvizovanom parkingu.

Sa Sedla kada pogledate u pravcu kretanja, pejzažom dominira vrh Uvita greda (slika). Jeste uvita i po tome je odmah prepoznajete. Vrlo je strma a prema Sedlu prikazuje se kao skroz vetikalna stena. Levo od nje je druga stena a između njih prolaz zvani Uvito ždrijelo (levo na slici). Do prolaza se valja popeti a na poslednjem delu uspona i verati. Postavljena sajla bila je korisna jer je teren bio vrlo klizav od kiša koje su gotovo svakodnevno padale prethodnih mesec dana. Taj klizav teren bio je najveći problem i najjači utisak ove akcije.

Uvita greda, pogled sa druge strane

Pošto savladamo ovaj uspon imamo jednu dužu deonicu bez većih uspona i silazaka. Vreme je prelepo i krećemo se kroz dolinu koju sa svih strana okružuju poznati vrhovi Durmitora. Dominiraju Zubci sa svojim atraktivnim oblicima. Prolazimo ispod njih, ostaju nam sa desne strane, i stižemo do prevoja iznad Zelenog vira. Stenu Bobotovog kuka vidimo već odavno i sa tog prevoja ne izlgeda da imamo još mnogo penjanja. Ali sada nas čeka silazak, više od 100m gubimo, pa tek odozdo krećemo na tih poslednjih 500m uspona.

Zeleni vir je malo jezero u samom podnožju Bobotovog kuka, sa njegove južne strane. Voda je izuzetno čista. Piše na jednom kamenu Izvor, ne znam da li celo jezero izvor tek poneli smo dovoljno vode. Pravimo jedinu dužu pauzu i idemo dalje.

Pređemo jedan sipar i onda samo uzbrdo, malo cik-cak, malo pravo. Sve do Velike previje, prevoja gde se sastaju severni i južni pravac uspona na vrh. Stajemo da se osvežimo i prikupimo. Iznad nas se uzdiže moćna i veličanstvena stena Bobotovog kuka. Njene vertikalne litice deluju obeshrabrujuće ali nećemo tuda, penjemo je sa suprotne strane. Ono što jeste problem su oblaci u kojima se stena brzo gubi i koji počinju da nas zasipaju sitnom kišom. Čekamo dok se malo razvedri i stane kiša. Par njih odustaje a mi krećemo, hodamo do Škrčkog pogleda gde ostavljamo štapove.

Bobotov kuk sa Velike previje

Mesto se zove Škrčki pogled zato što sa njega prvi put ugledate Škrčka jezera i dolinu u kojoj leže. Magla je (ili oblak...), pogled je prilično skraćen, ne vide se jezera. Kada sam prvi put bio tu bukvalno se ništa nije videlo, samo belina iznad provalije. Imam žestok problem sa visinom na građevinama, ivici ploče bukvalno ne smem da priđem a nekada ne smem ni kroz prozor da pogledam. Na planinama je srećom potpuno drugačije, zašto - nisam pametan.

Staza je kamena, uska i iznad svega vrlo klizava. Krećemo da se penjemo. Upozoravaju nas sa početka grupe da vodimo računa. Ponovo počinje kiša. Par žena odlučuje da se vrati, sabijamo se da prođu pored nas. I onda Vlada odluči da vrati drugi deo grupe čime je praktično omogućio prvom delu da izađe na vrh. Jer mnogo nas je bilo i za lepši dan od ovog. 

Dilema ići do kraja ili vratiti se. Potpuno sam bio svestan opasnosti ali i svojih mogućnosti. Ako bih sledeće godine bio u sličnoj situaciji, verovatno bih odustao. Kao što sam godinu i po dana ranije odustao od Ostrvice. Ali sada je iza mene bilo tri godine apstinencije od visokogorstva i devet godina čežnje da se vratim na Bobotov kuk. Znam i da nema još mnogo  Idemo dalje, polako, korak po korak. Dobrica i Đera su ispred, imam puno poverenje da će preseći ako bude trebalo. I sajla je postavljena na jednom delu.

Stižemo na vrh i kao 2009. ništa se ne vidi. Radimo ono što se obično radi na vrhu ali ubrzano, valja bežati što pre. Onda oblaci počinju da se razilaze i pogled na okolne vrhove i doline ispod nas počinje da se otvara (fotografija desno). Ispostavljamo račun za uloženi napor. Dobrica predlaže da sačekamo malo, možda se i potpuno razvedri. Ali kao da ga je neko čuo, istog trenutka počinje da grmi i kiša se pretvara u sitan grad. Samo jedna fotografija i grabimo nazad.

Prolazimo najeksponiraniji deo i kada to vidi kiša odustaje. Prilično se razvedrilo i sve fotografije koje sam napravio su sa silaska, sa uspona imam samo jednu. Otvara se pogled i na Škrčka jezera - sve ono što nisam video prvi put kada sam dolazio. Polako se i sunce probija, dan je ponovo lep.

Pogled na Škrčka jezera

Kod Zelenog vira čeka nas drugi deo grupe. Plan je bio da deo grupe pokuša da popenje Bandijernu ali oblaci se ponovo navlače. Đera predlaže da probamo Uvitu gredu i nas osmoro mu se pridružuje. Vraćamo se istim putem dok glavni deo grupe silazi u Dobri Do. Dobro napredujemo ali oblaci su sve tamniji, počinje i sve jače da grmi. Kada počne i kiša da pada jasno je da nema ništa od Uvite grede.

Usput se srećemo sa porodicom, roditelji i dve ćerke, starija tinejdžerka, mlađa nešto više od 10 godina. Stranci naravno. Idu tamo odakle mi dolazimo, gde su oblaci sva svetla pogasili. Vidim da od opreme za kišu skoro ništa nemaju. Nešto kasnije, na silasku ka Sedlu, srešćemo dva mlada para u što neko reče startas patikama. Oduševljava me njihov entuzijazam ali neka pravila ipak moraju da se ispoštuju.

Nedelja - Zminje jezero

Nedelja je bila dan za opuštanje. Mogućnost da malo duže odspavam uništio je moj pametni telefon. Nisa mu rekao da to jutro ne treba da me budi u 4:50. Ali uživao sam na terasi u jutarnjem pogledu na Durmitor. I u Beogradu mogu da spavam, tamo nemam takav pogled.

Ostavljamo stvari u autobus i peške odlazimo do Žabljaka. Doručkujemo pitu za zeljem i domaće kiselo mleko. Žabljak je interesantan gradić. Leži na 1.456m nadmorske visine i najviši je grad u Crnoj Gori a verovatno i šire. Atmosfera je vrlo dimanična i pozitivna, ima puno turista, razne jezike možete čuti. Dosta se gradi, skoro potpuno su okrenuti turizmu. Problem je jako veliki broj napuštenih i nezavršenih objekata što je i inače uža specijalnost prostora regiona. 

Crno jezero, u daljini Međed i Savin kuk

Kada završimo doručak nastavljamo ka Crnom jezeru. Prolazimo pored njega i idemo dalje, do Zminjeg jezera. Skoro sve vreme idemo kroz šumu. Staza je široka, laka za hodanje. Zminje jezero je na malo većoj nadmorskoj visini pa dok idete lagano se penjete ali to je skoro zanemarljivo pa bih ovu stazu preporučio svima koji posete durmitorski nacionalni park, ne samo planinarima.

Za razliku od Crnog, Zminje jezero je potpuno divlje, neurbanizovano. Nema uređenih staza, nema objekata, šuma je gušća i bliža jezeru. Postoji staza oko celog jezera ali nije baš za svakoga, šetnja do jezera jeste. Prelep je pogled na Crvenu gredu ali sa suprotne strane onoj gde stižete. Da ne pričam dalje, pogledajte fotografije.

Zminje jezero

I to bi bilo to. Kiše nije bilo poslednji dan. Vraćamo se do Žabljaka gde nas čeka autobus. Presvlačimo se i onda forsirana vožnja do Beograda i dalje do Pančeva. Jedna duža pauza na Zlatiboru. Ne za pešačenje nego za ručak...


Fotografije:

Crvena greda i jezera
Bobotov kuk