Kanjon Crne reke - oaza netaknute prirode u sred Srbije

Svašta sam saznao i otkrio baveći se planinarenjem ovih desetak godina. Između ostalog da neposredno pored nas, u krajevima Srbije koji se smatraju skoro urbanim, postoje očuvane male oaze netaknute divljine. Možete godinama da odlazite na Divčibare i šetate uhodanim i utabanim stazama a da ne znate kakvo korito je sebi napravila malena i nejaka Crna reka. Takva mesta predstavlju neku vrstu mini nacionalnih parkova, oslobođena svakog uticaja čoveka, ne zato što su zaštićena već zato što su neposećena. Nepristupačnost je stožer odbrane ovih predela a uz nepristupačnost ide i anonimnost koja ih je sačuvala do sada. 

Treba li uopšte pričati o Crnoj reci ili je ostaviti da uživa u svom svetu koji je hiljadama godina stvarala? Dok ovo pišem vodi se žestoka borba za spas reka Stare planine koja će izgleda skupo platiti trenutnu popularnost i otkrivanje svojih lepota. Jer za planinarima i drugim ljubiteljima prirode dolaze bezobzirni i nezaježljivi, sposobni da zarad male lične dobiti upropaste mnogo veće vrednosti. Ne radi se samo o prirodnim lepotama već i o resursima neophodnim za život ove i sledećih generacija (Interesantno je da takvi nikada neće dobiti epitete nacionalnih izdajnika i stranih plaćenika koje su nama naširoko prišivani ali to je neka druga priča...). Naravno da treba pričati jer sve više planinara prolazi kroz ovaj kanjon i samim tim ova oaza postaje sve popularnija i poznatija. Treba pisati i pozivati da se to što postoji očuva. Ako ovde uopšte ima dovoljno onih da to čuju...

Vlada akciju vodi već godinama, prvog vikenda u avgustu. Lično mi termin nije najpodesniji pa sam bio samo jednom, već davne 2011. godine. Sada je u najavi napisao da vodi još ove godine pa nije imalo smisla propustiti. Posebno što mi je ovo prva prava letnja akcija ove godine.

Crna reka teče severozapadnim padinama Maljena, između vrhova Golubac i Ljuti krš. Izvire ispod Ljutog kršta, tačnije nastaje od dva potoka a da ne znam koji je od njih stariji i ima pravo da se zove Crna reka. Uliva se u Bukovsku reku ili je to već Gradac (imena reka u ovom kraju teško je razlučiti...) nedaleko od puta Valjevo - Kosijerić, kod zaseoka Podbukovi. Upravo ovim putem stižemo, spratnim autobusom nenaviknutim na planinare kao ni oni na njega.

Kafana ispred koje izlazimo iz busa nalazi se pored asfaltnog puta. Vrlo blizu je skretanje na makadam kojim idemo nepuna dva kilometra gde prelazimo Bukovsku reku i dolazimo do njene desne pritoke - Crne reke. Ušće ostaje iza nas, nismo ga videli. Neko vreme idemo pored reke a onda ulazimo u korito. I to je cela priča. Ušli smo u korito i samo na mometne, gde nam teren bude dozvoljavao, izlazićemo iz njega da odmorimo noge hodajući travom pokrivnom obalom.

Korito Crne reke je potpuno nesrazmerno veličini reke. Širinom ali i ogrnomnim kamenjem koga u njemu ima u izobilju. Reka većim delom svoga toka zauzima jedva trećinu širine korita mada ga na nekim mestima potpuno okupira i onda se morate snalaziti veranjem po stenama. Travnate obale ima ili je nema, kanjon je u pitanju tako da je dobrim delom reka oivičena stenama. Doduše, uglavnom prohodnim.

Voda je prilično čista i bistra. Na nekoliko mesta postoje dosta duboki i široki bazeni koje na bržim rekama obično nazivamo virovi. Oni su međutim toliko veliki za u ovo doba godine sporu i vodom siromašnu Crnu reku, da se tok vode u njima skoro i ne oseća. Jednom rečju idealni su za kupanje i to su neki članovi naše grupe dobro iskoristili. Pravili smo tri veće i nekoliko manjih pauza. Neko je noge rashladio a neko se ceo bućnuo. Moglo je i da se skače sa stene. Čist hedonizam...

Sve vreme idemo uzvodno pa postepeno dobijamo na visini. Ipak glavni napor moraćemo da uložimo na kraju, da se izvučemo iz kanjona na visoravan Divčibara. Pre toga dolazimo na mesto gde se dva potoka spajaju, mi biramo desni. Onda vodopad pored koga se veremo, pa opet neko vreme kroz korito, pa onda dva-tri nova vodopada. Tu je teren pod žestokim nagibom, lepo izgleda ali valja sve to savladati. Možda je i bolje što idemo uzbrdo, sigurnije u svakom slučaju.

Kada napustimo reku sačekuje nas markacija i vodi ka Ljutom kršu. Ljuti krš je pre kraj grebena nego vrh. To shvatite kada krenete ka njemu, staza se uglavnom spušta i tek na kraju imate mali uspon. Sa kraja grebena vidimo naspramni Golubac ali i trasu Crne reke kojom smo se kretali. Naravno, reka se ne vidi već samo četinarska šuma. Reka je negde dole duboko. Zadržavamo se neko vreme, pravimo zajedničku fotografiju i žurimo na pivo. Do naselja ima nešto više od 3km. Taman da malo poboljšamo kilometražu jer idući kroz kanjon prešli smo tek oko 8km.

Nije lako kretati se koritom reke. Ide se sa kamena na kamen, svaki korak je rizik i priča za sebe. Ako je kamenje mokro onda je veoma klizavo i veoma opasno (što mogu da potvrdim, posadio sam se već na samom početku priče, na sreću bez ikakvih posledica). Uz to nekoliko puta smo morali da rešavamo probleme, penjemo se uz stene ili uz obalu reke. Da ne pominjem drveće koje je palo preko reke. Neko vreme je interesantno a onda postaje pomalo i dosadno, može da bude i klaustrofobično. Na to dodajte izuzetnu sparinu, dole nema ni daška vetra i svi smo bili mokri od znoja. Česte pauze uz osvežavanje u velikoj meri su ublažile težinu svega ovoga o čemu pričam.

Sve u svemu bilo je lepo, grupa je bila bez slabih mesta, svi su dobro izgurali pa je Vlada ostavio mogućnost da promeni mišljenje i povede nas i sledeće godine. Posebno što neki ovu akciju doživljavaju kao kultnu i ne propuštaju je. A ima i onih koji kanjon Crne reke doživljavaju kao Golgotu ili u najmanju ruku teško iskušenje ali to je neka druga priča...

Na Ljutom kršu

Fotografije od ove i od 2011. godine, malo šta se promenilo: 

2018

2011