Umesto opširnog izveštaja sa ove godine nesuđenog Maganika evo jedne male, lične priče sa Stolova. Neka vrsta ispovesti ili što bi na filmu rekli: kako je sve počelo. O Stolovima sam detaljnije pisao ovde i tada sam pomenuo tu akciju s početka moje planinarske karijere i rekao sam da je to neka druga priča. Vreme je da i ta priča bude ispričana pošto je jako bitna za razumevanje ovoga čime se evo već 11 godina bavim. Da mogu da snimim film umesto što ovo piskaram, ova priča bi išla u flash-backu ovonedeljne akcije, uz neku tešku i stresnu muziku. Ovako, prinuđen sam da se zadržim na rečima i ponekoj fotografiji.
Tog septembra 2007. prijavljivao sam se za svoju četvrtu akciju i za oko mi je zapela planina blizu Kraljeva, za koju nikada do tada nisam čuo. Pera Bojić je vodio i pošteno me je pitao možeš li dobro da hodaš? Pitanja se odlično sećam jer sam ga tokom penjanja mnogo puta prebirao po glavi i ljutio se što nisam, ne njemu već sebi poštenije odgovorio. I mada sam izgurao do kraja, to je možda jedini put za ovih 11 godina da sam precenio svoje mogućnosti.
Krenuli smo autobusom i odmah je počela kiša, ona dosadna jesenja, slaba ali uporna. Pauza u Majdanu, ne izlazim iz autobusa i razmišljam da ostanem kod mojih u Milanovcu i sačekam grupu u povratku. Logika što bi pala kiša koja je na prve tri akcije odlično odradila posao, ovoga puta ne funkcioniše. Malo je stala dok smo obilazili Žiču a onda je ponovo počela da pada dok smo jedan po jedan prelazili u to vreme klimavi i razvaljeni most preko Ibra. Samo sada ne onako slabo, brzo se pretvorila u pravi pljusak. Na sreću našla se neka drvena nadstrešnica pod koju smo se svi sklonili.
Moja logika u to vreme govorila je da ćemo tu ostati sve dok kiša ne bude stala, makar to trajalo satima i makar se okrenuli i vratili u autobus. Nismo izveli akciju zbog kiše, šta sad?! Ali onda čujem vodiča koji kaže onima oko sebe: da krenemo, šta da se radi i sa užasom shvatam da ponovo izlazimo na pljusak. Problem je moja oprema, pre svega jakna koja samo liči na planinarsku. Krenuo sam sam u planinarenje i nisam imao nekog da me uhvati za uvo i kaže ej bre, jesi li normalan, gde ti je kabanica?!
Dakle napuštamo tu nadstrešnicu, izlazimo na kišu i posle vrlo kratkog vremena osećam da su mi ramena morka. Sad, šta je tu je. Ali kiša vrlo brzo staje i to je trenutak u filmu kada čovek postaje religiozan (jesam li pomenuo da nije padalo dok smo manastir obilazili...?). Da je nastavila da pada bio bih ceo dan potpuno mokar i onda sigurno ni ovog teksta ne bi bilo. Planinarenje bi se svrstalo uz sviranje gitare i neke druge neuspešne pokušaje i ideje. Ovako, ispalo je samo upozorenje za ubuduće. Kiše više nije bilo toga dana a i prestao sam brzo da mislim na nju jer me je druga avet spopala.
Crk'o sam. Potpuno. Crk'o sam još na prvom usponu od Maglešnice. Onda sam malo došao sebi na prvoj većoj pauzi ali iza nje je ponovo bio jak uspon. Vukao sam se uzbrdo sa nekom motkom koju sam pronašao pored staze i koristio je umesto štapova. Na ravnim delovima bih dolazio sebi ali iza njih su išli usponi i odmah sam gubio snagu. Srećom vodič je odustao od Čikera, otišli smo pravo na Usovicu. Izašao sam na vrh što bi rekli poslednjim atomima snage i verovatno produžio pešačenje za 500-600m idući u cik-cak pošto pravo uzbrdo nisam mogao.
A onda sam pronašao usamljeno mesto sa pogledom na predele preko Ibra, presvukao majicu, izvadio sendvič i uživao u saznanju da je muka završena i da sam uspeo, popeo sam se na sam vrh! Da je ovo film tu bi muzika dostigla neki vrhunac, snimali bi me u kadrovima odozdo ili bi se kamera podigla visoko i obuhvatala celu planinu, možda bi se i mileševski Beli anđeo pojavio ili bi Leo Martin otpevao Epopeja planinara... Jer to je verovatno bila ta prelomna tačka za moje planinarenje. Uspeo sam, izgurao do vrha i nastavio dalje da pešačim.
I kao na filmu, u povratku se i vreme skroz prolepšalo. Oblaci su nestali i popodnevno jesenje sunce obasjavalo je travnate padine Stolova. Vidici su bili neverovatni na koju god stranu da se okrenete. Uživao sam ja u predelima i tokom uspona, posebno u pogledu na tvrđavu Maglič i Ibar koji teče oko nje, ali ovo je bilo nešto sasvim drugačije. Taj osećaj trijumfa pri silasku sa vrha, , u kombinaciji sa fantastičnom slikom predela oko vas, nešto je što me još uvek ispunjava.
I što reče moj imanjak sa filma, tog trenutka dogodilo se nešto sasvim neobično. Pomisao da ćemo možda prestati da hodamo ulila mi je neku novu snagu i učinila da zaboravim na bol u nogama. Pred očima mi je bio samo jedan cilj - selo Kamenica. U selo sam stigao u prvoj grupi. Posle jednog ili dva piva u kafani, potpuno sam se obeznanio u autobusu i jedva probudio ispred Beograda. Tuširao sam se skoro pola sata, nisam mogao da ustanem iz kade. Sutradan sam kupio kabanicu.
Dakle odustao sam od Maganika zbog loše vremenske prognoze a onda je i Milan Vojnović zbog iste te prognoze pomerio Stolove od subote za nedelju pa smo se našli. Plan je bio da pređemo u poslednje vreme popularnu grebensku stazu od Ibarske magistrale do Usovice i nazad. Penjete se jednim grebenom, spuštate drugim. Na Stolove sam išao puno puta, više nego na bilo koju drugu planinu (Rajac ne računam...) ali ova trasa bila je nešto novo za mene.
Zapravo Stolove nisam više ni peo od Magliča osim taj prvi put. Jednom sam se spustio tuda, prvi dan Golijske transverzale. Kada je Milan kasnije toga dana morao da promeni plan i da se umesto povratka grebenom na polaznu tačku spustimo u selo Kamenicu, naš trek se skoro potpuno preklopio sa onim iz 2007. godine. Da stvar bude još luđa i datum se poklopio - 9. septembar. Eto kako sam počeo ovo da pričam...
Tu se i završava svaka sličnost. Za neko suočavanje sa prošlošću bilo je već suviše kasno. Svašta sam u međuvremenu prošao. Počeli smo sa obilaskom tvrđave Maglič koja je u međuvremenu dovedena u bolje stanje, baš kao i ja. Levi greben ili Gradska kosa kojim smo izašli vodi baš pored tvrđave. Kada je obiđete, nastavite dalje, malo se penjete, malo verete uz stene. Posle nekog vremena taj trek se sastaje sa onim kojim smo išli 2007., koji vodi ispod grebena, pored reke Maglešnice. Nisam mnogo toga novog video, samo to kratko parče. Drugi greben, kojim je trebalo da siđemo, bio bi potpuno novo iskustvo. Ne žalim se, pogled odozgo na tvrđavu i dolinu Ibra uvek je impresivan. I onda sam uživao u njemu, uprkos svim problemima.
Čiker je sa 1325m drugi po visini vrh Stolova. Možete ga popeti na putu ka Usovici ili proći putem ispod njega. Nije neka posebna razlika u visini - putem ili preko vrha. Usovica ili Kamarište je najviši vrh sa 1375m. Stižemo i planiramo da se izležavamo dok ostatak ekipe ne dođe. Ali onda naiđe grupa od desetak konja. Njuše nas, guraju, ližu i žvaću rančeve. Naviknuti da dobijaju hranu od planinara, ne odustaju tako lako. Troje je bilo posebno uporno i kada su se ostali sklonili na pristojno odstojanje. Njima je možda i čitav sat trebalo da shvate da smo podelili šta smo imali.
Sačekali smo glavni deo grupe, fotografisali se i krenuli ka Kamenici. I ponovo taj popodnevni silazak sa Stolova i pogled na Kraljevo, sve praćeno skoro idealnim vremenom. Problem tog pravca je jako tvrd makadam kojim idete i od koga vam se upale stopala. I voda može biti problem, nema je od magistrale do Kamenice.
Na kraju nešto malo preko 20km i 1350m uspona. I standardno prijatna atmosfera u kafani u Kamenici.
Fotografije 2007
Fotografije 2018
Onda
Krenuli smo autobusom i odmah je počela kiša, ona dosadna jesenja, slaba ali uporna. Pauza u Majdanu, ne izlazim iz autobusa i razmišljam da ostanem kod mojih u Milanovcu i sačekam grupu u povratku. Logika što bi pala kiša koja je na prve tri akcije odlično odradila posao, ovoga puta ne funkcioniše. Malo je stala dok smo obilazili Žiču a onda je ponovo počela da pada dok smo jedan po jedan prelazili u to vreme klimavi i razvaljeni most preko Ibra. Samo sada ne onako slabo, brzo se pretvorila u pravi pljusak. Na sreću našla se neka drvena nadstrešnica pod koju smo se svi sklonili.
Dakle napuštamo tu nadstrešnicu, izlazimo na kišu i posle vrlo kratkog vremena osećam da su mi ramena morka. Sad, šta je tu je. Ali kiša vrlo brzo staje i to je trenutak u filmu kada čovek postaje religiozan (jesam li pomenuo da nije padalo dok smo manastir obilazili...?). Da je nastavila da pada bio bih ceo dan potpuno mokar i onda sigurno ni ovog teksta ne bi bilo. Planinarenje bi se svrstalo uz sviranje gitare i neke druge neuspešne pokušaje i ideje. Ovako, ispalo je samo upozorenje za ubuduće. Kiše više nije bilo toga dana a i prestao sam brzo da mislim na nju jer me je druga avet spopala.
Crk'o sam. Potpuno. Crk'o sam još na prvom usponu od Maglešnice. Onda sam malo došao sebi na prvoj većoj pauzi ali iza nje je ponovo bio jak uspon. Vukao sam se uzbrdo sa nekom motkom koju sam pronašao pored staze i koristio je umesto štapova. Na ravnim delovima bih dolazio sebi ali iza njih su išli usponi i odmah sam gubio snagu. Srećom vodič je odustao od Čikera, otišli smo pravo na Usovicu. Izašao sam na vrh što bi rekli poslednjim atomima snage i verovatno produžio pešačenje za 500-600m idući u cik-cak pošto pravo uzbrdo nisam mogao.
Na Usovici
A onda sam pronašao usamljeno mesto sa pogledom na predele preko Ibra, presvukao majicu, izvadio sendvič i uživao u saznanju da je muka završena i da sam uspeo, popeo sam se na sam vrh! Da je ovo film tu bi muzika dostigla neki vrhunac, snimali bi me u kadrovima odozdo ili bi se kamera podigla visoko i obuhvatala celu planinu, možda bi se i mileševski Beli anđeo pojavio ili bi Leo Martin otpevao Epopeja planinara... Jer to je verovatno bila ta prelomna tačka za moje planinarenje. Uspeo sam, izgurao do vrha i nastavio dalje da pešačim.
I kao na filmu, u povratku se i vreme skroz prolepšalo. Oblaci su nestali i popodnevno jesenje sunce obasjavalo je travnate padine Stolova. Vidici su bili neverovatni na koju god stranu da se okrenete. Uživao sam ja u predelima i tokom uspona, posebno u pogledu na tvrđavu Maglič i Ibar koji teče oko nje, ali ovo je bilo nešto sasvim drugačije. Taj osećaj trijumfa pri silasku sa vrha, , u kombinaciji sa fantastičnom slikom predela oko vas, nešto je što me još uvek ispunjava.
I što reče moj imanjak sa filma, tog trenutka dogodilo se nešto sasvim neobično. Pomisao da ćemo možda prestati da hodamo ulila mi je neku novu snagu i učinila da zaboravim na bol u nogama. Pred očima mi je bio samo jedan cilj - selo Kamenica. U selo sam stigao u prvoj grupi. Posle jednog ili dva piva u kafani, potpuno sam se obeznanio u autobusu i jedva probudio ispred Beograda. Tuširao sam se skoro pola sata, nisam mogao da ustanem iz kade. Sutradan sam kupio kabanicu.
Sada
Dakle odustao sam od Maganika zbog loše vremenske prognoze a onda je i Milan Vojnović zbog iste te prognoze pomerio Stolove od subote za nedelju pa smo se našli. Plan je bio da pređemo u poslednje vreme popularnu grebensku stazu od Ibarske magistrale do Usovice i nazad. Penjete se jednim grebenom, spuštate drugim. Na Stolove sam išao puno puta, više nego na bilo koju drugu planinu (Rajac ne računam...) ali ova trasa bila je nešto novo za mene.
Zapravo Stolove nisam više ni peo od Magliča osim taj prvi put. Jednom sam se spustio tuda, prvi dan Golijske transverzale. Kada je Milan kasnije toga dana morao da promeni plan i da se umesto povratka grebenom na polaznu tačku spustimo u selo Kamenicu, naš trek se skoro potpuno preklopio sa onim iz 2007. godine. Da stvar bude još luđa i datum se poklopio - 9. septembar. Eto kako sam počeo ovo da pričam...
Čiker je sa 1325m drugi po visini vrh Stolova. Možete ga popeti na putu ka Usovici ili proći putem ispod njega. Nije neka posebna razlika u visini - putem ili preko vrha. Usovica ili Kamarište je najviši vrh sa 1375m. Stižemo i planiramo da se izležavamo dok ostatak ekipe ne dođe. Ali onda naiđe grupa od desetak konja. Njuše nas, guraju, ližu i žvaću rančeve. Naviknuti da dobijaju hranu od planinara, ne odustaju tako lako. Troje je bilo posebno uporno i kada su se ostali sklonili na pristojno odstojanje. Njima je možda i čitav sat trebalo da shvate da smo podelili šta smo imali.
Sačekali smo glavni deo grupe, fotografisali se i krenuli ka Kamenici. I ponovo taj popodnevni silazak sa Stolova i pogled na Kraljevo, sve praćeno skoro idealnim vremenom. Problem tog pravca je jako tvrd makadam kojim idete i od koga vam se upale stopala. I voda može biti problem, nema je od magistrale do Kamenice.
Na kraju nešto malo preko 20km i 1350m uspona. I standardno prijatna atmosfera u kafani u Kamenici.
Fotografije 2007
Fotografije 2018
Нема коментара:
Постави коментар