Suva planina, avgust '13 (II)

(nastavak prethodnog posta)

Nedelja je osvanula i odmah je bilo jasno da će dan biti mnogo lepši nego prethodni. Tako smo i očekivali, na osnovu vremenske prognoze. Pakujemo se, doručkujemo i napuštamo smeštaj. Penjemo se do kola, pakujemo stvari i krećemo istim putem nazad. Izlazimo na glavni put i idemo ka Pirotu. U Beloj Palanci skrećemo ka selu Mokra odakle planiramo da pođemo na današnju turu. 

Istočni greben Suve planine pruža se u pravcu sever-jug. Počinje negde od sela Vrgudinac koje se nalazi pored puta Niš - Bela Palanka. Prvi vrh sa te severne strane je Divna Gorica (1389m). Onda nailazi prevoj Preslap pa greben Rženac a posle njega se nalazi vrh Pasarelo (1523m). Od Pasarela možete skrenuti na zapad i stići na Trem (trasa Niške transverzale) a možete ići i na još neke vrhove južno koji nisu tema ove priče. Da smo mogli da biramo verovato bi krenuli od Vrgudinca i prešli greben do Pasarela. Ali kada idete kolima morate se vratiti na tačku polaska. Ideja je bila da se od Mokre ispenjemo na Preslap, odemo na Divnu Goricu, vratimo se i produžimo do Pasarela a odatle okolnim putem se spustimo nazad u Mokru.

Selo Mokra ne bih mogao da izdvojim po nečemu posebno interesantnom. Ima puno starih i oronulih kuća što deluje istovremeno i egzotično ali i depresivno. Klasična prodavnica (na slici) u kojoj po povratku sa ture ništa nismo našli a nije da smo baš izbirljivi. Niko od nas nije bio na ovoj lokaciji, nabavili smo gps trekove i to je to. Od Mokre do Preslapa našao sam dve staze i naravno odabrao sam onu pogrešnu. Trek nas je vodio jednim usekom između dva brda, kuda se sliva potok kada ima vode, naravno u avgustu nije bilo ni tragova. Staza uopšte ne postoji i morali smo često da se probijamo kroz rastinje i preskačemo kamenje. Najveći problem je bila zapara i vrućina. Vlažnost je bila povećana, vreme izuzetno toplo a u tom koritu kojim smo se kretali nije bilo ni daška vetra. Osećao sam umor kakav odavno nisam, pauze smo sve češće pravili. Do Preslapa sam se jedva dovukao.

Staza od Mokre do Preslapa

Brzo sam shvatio da mi je potreban duži odmor ako ne želim da pokvarim dan i odmah sam odustao od Divne Gorice. Podelili smo se, ovi u boljoj kondiciji otišli su na DG dok smo nas dvoje odmarali i uživali u pogledu koji se otvorio na greben kojim smo juče hodali i dolinu ispod Suve planine. 

Sa Preslapa idemo dalje i penjemo se na greben Rženac, poslednji veći uspon za taj dan. Greben je oivičen stenama u najrazličitijim oblicima i formacijama. Svako približavanje staze ivici, svaki vidikovac na koji se ispenjemo, donose drugačije i prekrasne prizore. Da nije fotoaparata davno bi smo stigli do Pasarela...

Kada već postaje pomalo dosadno, udaljavamo se od ivice, idemo kroz šumu i uskoro stižemo na čistinu na kojoj se nalazi planinarski dom Čika Dane, još uvek u izgradnji. Očekujemo da tu nađemo vodu ali ništa, ne zove se džabe Suva planina. Odatle do Pasarela nema mnogo. Prolazimo pored jednog katuna, pozdravljamo vlasnike, Lada Niva je tu ali vode nema. Nije nam još uvek kritično ali nije nam ni jasno kako ovce preživljavaju  bez vode. Pasarelo se nalazi na prevoju, prelasku sa jednog na drugi greben. Oba možemo da sagledamo od početka do kraja što i simbolički stavlja tačku na ovu dvodnevnu avanturu. 

Vrh Pasarelo (ova gomila kamenja), u daljini Rženac i još dalje Divna Gorica

Malo se zadržavamo i žurimo nazad, valja putovati do Beograda. Put kojim se vraćamo je prilično lakši za hodanje, idemo šumskim stazama i putevima. Nailazimo na krdo divljih konja. Istureni stražari na ivici krda, ždrebad sa majkama u sredini. Navikli su na ljude pa nam ne prave problem da prođemo pored njih. 

Uskoro stižemo u civilizaciju. Prolazimo pored sportskih terena prepunih dece koja se bave različitim sportovima. Letnje popodne, pravo vreme za trening. Zatim dolazimo i do odmarališta gde su deca smeštena, u naselju Divljana. Do Mokre idemo po asfaltu. Stižemo do kola, presvlačimo se, mrak već uveliko pada. Pauza za osveženje u Beloj Palanci i pravac Beograd.

Na kraju 22.5km i oko 1300m uspona. Ne na kraju, na početku. Jer ovo je moj prvi susret sa Suvom planinom a nadam se da će ih biti još puno. Ostala mi je Divna Gorica, ostali su vrhovi južno od Pasarela, ostalo je da pređem od Trema do Pasarela i još puno toga. A ne bih imao ništa protiv da ponovim ovo što smo prešli. Izuzev onog uspona od Mokre do Preslapa.

Fotografije

Suva planina, avgust '13 (I)

Kada sam počeo da pišem blog negde krajem prošle godine, imao sam u planu da ispričam dve akcije iz 2013. Podstaknut republičkom akcijom Zimski uspon na Trem (na koju ponovo nisam uspeo da odem) počinjem priču o našem letnjem usponu na Trem i još neke vrhove Suve planine, kako jedan moj drugar reče jedine prave planine u Srbiji, u crnogorskom smislu. Pored toga što sam prvi put bio na Suvoj, ova akcija je značajna kao moja prva višednevna a privatno organizovana.

Ideju o odlasku na Suvu planinu Dragana i ja raspredali smo dosta dugo i pravili neke okvirne planove koristeći uglavnom ono neodređeno buduće vreme - jakom ćemo. Onda smo pokušali da konkretizujemo priču ali su se vikendi izmicali jedan za drugim. Konačno, na samom kraju leta, uspeli smo da se organizujemo za vikend 23-25. avgust. Ja sam bio zadužen za prevoz i trekove dok se Dragana pobrinula za rezervaciju smeštaja. Ekspediciji su se pridružili Zorica Polimac i Sloba Božić i priča je mogla da počne. 

Petak jutro, spakovao sam sve stvari u kola i otišao na posao. Svi radimo taj dan, nalazimo se posle posla i krećemo ka Nišu. Skrećemo ka Pirotu i posle nekih 20km odvajamo se na desno. Prolazimo kroz sela Jelašnica, Donja i Gornja Studena. Predeo je interesantan ali moram da budem oprezan, put je uzak a dan je prilično okraćao tako da smo odavno ušli u mrak. Na sreću osim nas skoro nikog nema. Cilj su Bojanine vode gde se nalazi ski kuća u kojoj smo rezervisali smeštaj. 

Imali smo informaciju da kolima možemo prići kući na 200-300m, što je uticalo da se prilično opustim i ponesem sve i svašta. Ispostavilo se da je moj Megan suviše fini da priđe toliko blizu, morali smo da ga ostavimo ispred doma Studenac. Osvetljeno ali potpuno pusto. Shvatili smo da od dolaska do kola po potrebi nema ni govora, uprtili skoro sve stvari i krenuli peške. Stižemo na jednu čistinu a onda se ispod nas ukazuje prelep i zastrašujući prizor. Osvetljena kuća u divnom, planinskom, noćnom ambijentu ali na dnu strme ski staze. Morali smo savladati nizbrdicu sa svim tim stvarima, neadekvatno obuveni. Neki potpuno neadevkatno... 

Ski kuća u kojoj smo boravili prevazišla je sva naša očekivanja. Ne baš reprezentativne spoljašnjosti ali potpuno funkcionalna, u svakom svom detalju. Spolja se ulazi u široko predvorje koji bi trebalo da primi prvi udar i omogući raspremanje i odlaganje opreme. Iz njega vode troja vrata. Skroz desno je prostrani mokri čvor, wc i tuš kabine. U sredini se ulazi u potpuno opremljenu kuhinju. Levo su prostorije za boravak i spavanje. Soba za dnevni boravak opremljena je šankom i sa nekoliko stolova sa klupama i stolicama. Iz nje se ulazi u najveću spavaću sobu, koja opet ima svoj wc. Na spratu su još dve sobe za spavanje. Ispred kuće nalaze se dva drvena stola sa klupama a nedaleko odatle je Orlova česma sa pijaćom vodom, nazvana tako zbog skulpture orla na vrhu stuba. Pored kuće, potpuno odvojen od nje, nalazi se mali apartman u kome je boravio naš domaćin. Prvi utisak je bio da smo imali sve što nam treba, mnogo više nego što smo mi planinari navikli. Drugi utisak je da nema luksuza, sve je tačno u onoj meri koliko nam je potrebno, ni gram više.

Kuća inače pripada ski klubu iz Niša. Naš domaćin je bio Zoran Zoza Marjanović, novinar i skijaš, aktivista u onom starom, pozitivnom značenju te reči. Proveli smo prijatno vreme sa njim, pričao nam je dosta o aktivnostima u svom klubu, o izgradnji ove kuće ali najjača priča je bila o venčanju koje se odigralo na Tremu tačno godinu dana pre našeg dolaska (ne smem da načnem ovu temu, poješće mi ceo post, evo linka ko ne zna o kakvoj svadbi se radi). Zoza je bio u epicentru ovog živopisnog događaja i njegova priča je neprocenjiva.

Subota. Stigli smo po mraku i tek jutro donosi pravu sliku mesta na kome se nalazimo. Budimo se uz fantastičan pogled na Sokolov kamen i čini nam se da je samo to dovoljno da isplati sav uloženi trud. Doručkujemo i krećemo. Za danas je predviđen zapadni greben Suve planine kojim dominira Trem (1810m) kao najviši vrh. Pored njega planiramo da popnemo Sokolov kamen (1523m), onda Mosor (985m) i povratak na Bojanine vode.

Prvi deo treka predstavlja obavezan program, ono što morate odraditi da bi ste stigli tamo gde počinje uživanje. Staza u početku vodi ravno, ispod Sokolovog kamena a onda počinje da se penje. Većim delom ide kroz rastinje i ne baš gustu šumu koji nekad zaklanjaju a nekad propuštaju pogled na dolinu severno od Trema i dalje na Svrljiške planine. Siromašno u odnosu na ono šta ćemo imati sa grebena. 

Zapadni greben Suve planine

Na greben izlazimo na prevoju zvanom Devojački grob. Prvi put vidimo i drugu stranu Suve planine. Devojački grob se nalazi između vrhova Trem i Sokolov kamen. Idemo prvo na Trem. Da li se zove Trem zato što se nadneo nad dolinom ispod njega, ne znam. Uglavnom sa severne strane predstavlja skoro vertikalno odsečenu stenu dok mu je sa ostalih strana mnogo lakše prići. Celim putem do vrha krećemo se u blizini ove odsečene ivice. Nema drveća niti bilo čega što bi nam zaklanjalo pogled koji se pruža bukvalno na sve strane. Da ne prepričavam, fotografije mnogo lepše govore. 

Početak uspona na Trem, Sokolov kamen u daljini

Na vrhu ostajemo skoro ceo sat. Prednost leta - možete da se izvrnete na zemlju, prednost višednenih akcija - krenete oko 7h i imate dovoljno vremena. Osećaj kada posmatrate svet odozgo je neopisiv, mora da se doživi. Nestaju sve one sitne i ružne stvari koje vam zagorčavaju život i zbog kojih ste se popeli toliko visoko. Sat tišine na Tremu smiruje bolje od table bensedina.

Vraćamo se istim putem do Devojačkog groba a onda produžavamo dalje grebenom na Sokolov kamen. Sa njega se odlično vide Bojanine vode i kuća u kojoj smo odseli. Za razliku od Trema gde je vrh jedan i neosporan, ovde ima više stena koje predstavljaju najviše tačke. Nismo baš bili sigurni da je oznaka za vrh na najvišoj od njih. Na žalost vreme se menja, odavno se naoblačilo a sada počinje i da grmi. Zato žurimo da se spustimo što ne možete brzo uraditi jer staza vodi kroz stene i morate biti vrlo oprezni. I dalje držimo isti pravac, idemo do Mosora. Uskoro počinje ozbiljna kiša pa moramo i kabanice da aktiviramo. Na sreću nije dugo trajala.

Silazak sa Sokolovog kamena, Mosor ispred

Mosor je znatno niži od prethodna dva vrha. Interesantan je jer sa ove strane sa koje mu prolazimo predstavlja skoro vertikalnu stenu. Opet o pogledu, sa njega se vidi ceo greben koji smo danas savladali a vidi se i onaj istočni gde sledeći dan planiramo da idemo. Zvuci svadbe iz doline remete tišinu, ovde smo bliže civilizaciji nego na Tremu. Kiša je prošla i razvedrilo se, uživamo još malo i krećemo nazad.

Ostala je još lagani povratak do kuće, širokom i udobnom šumskom stazom. Zoza nas čeka na još jednu čašicu razgovora a onda nas ostavlja i odlazi u Niš. Kiša i munje na Sokolovom kamenu, koji su pretili da se pretvore u pravu oluju, vrlo brzo su zamrli. Tuširanje, onda ručak, uživanje u letnjem planinskom sumraku i odlazak rano na spavanje. Bez televizora i kompjutera. Bar jedan vikend u godini svako bi trebalo da proba...

Na kraju 21.8km i oko 1500m uspona. U sledećem postu pričaću kako smo proveli nedelju i kuda smo išli.

Fotografije (zajedničke, i subota i nedelja)

Proleće u februaru - Kozomor

U subotu 15. februara bio je Dan državnosti. Naravno, ni po čemu dan nije ličio na prazinik, oni koji rade vikendom radili su i taj dan, sve prodavnice su radile, apoteke da i ne spominjem. Ipak vlada je smatrala da smo oštećeni time što je neradni dan pao u subotu pa nas je častila i ponedeljkom. A poklonu se u zube ne gleda, posebno ako je vreme bilo takvo da bi mu se i 1.maj obradovao.

Vlada je objavio da tog 17.februara vodi grupu na Kozomor. Ideja mi se dopala, nisam bio tamo od septembra 2010. Ima još jedan jak razlog zašto volim Valjevske planine. Mogu da priključim grupi na magistrali kod OMV-a što u prevodu znači sat više spavanja. 

Nisam geograf i nije mi baš najjasnije na koji način je Kozomor posebna planina a ne deo Maljena. Nalazi se u produžetku ove poznatije planine, na njenoj zapadnoj strani. Sa svojim jedinim pravim vrhom Velikim Kozomorom (1007m) uspeva nekako da prebaci granicu i upiše se u srednje visoke planine. Nije mnogo velika ni po površini. Istočno od nje je već pomenuti Maljen a sa njene zapadne strane nalazi se dolina kojom ide put Valjevo - Kosjerić ali i čuvena pruga Beograd - Bar. Severno od Kozomora je put kojim se sa Divčibara stiže do Kaone i do ukrštanja sa već pomenutim putem Valjevo - Kosjerić. Dakle ako sa Divčibara krenete ka Kosjeriću i dalje ka Požegi, obići ćete oko Kozomora.  

Južno od Kozomora nalazi se prelepa dolina, ograničena planinama Kozomorom (levo na slici) i Maljenom (desno) na severu i Subjelom na jugu. Nadmorska visina se kreće između 500-600m, vazduh je prijatan i čist, a okolne planine obezbeđuju puno staza za šetnju. O pogledu da i ne govorim. Sve to sela Skakavci, Rosići, Kosjerićka Mionica i druga koriste za razvoj turizma koji je ovde zastupljeniji nego u drugim krajevima Srbije. Od adaptiranih starih porodičnih kuća do kompleksa bungalova sa bazenima. Putokazi sa prezimenima domaćinstava svuda su postavljeni, ne možete da zalutate. Preporuka za sve koji žele odmor, udobnost ali i rekreaciju.

Kao što sam već napomenuo, dan je bio predivan, sunčan i topao. Ni traga od zime. Idemo skoro do Valjeva, ispred grada je skretanje za Kosjerić, penjemo se sve do Kaone a onda se spuštamo do sela Ražana. Selo je među planinarima poznato i popularno, od njega polaze i u njemu se završavaju mnoge akcije. Pored toga Ražana je rodno mesto Svetomira Đukića, osnivača Olimpijskog komiteta Srbije. Staza do vrha Kozomora polazi iz samog sela, sa puta. Ipak nas sedmoro ima drugačiji plan. Koristeći trek Miroslava Ostića hoćemo da se popnemo na Kozomor sa južne strane. Vlada nam odobrava da se odvojimo i krećemo dužim ali interesantnijim putem.

Ispod Ražane skrećemo levo i paralelno sa putem idemo ka selu Skakavci. Na bregu ispred sela nailazimo na vajat sa uređenim prostorom oko njega. Tu je i krajputaš, drvenom nadstrešnicom zaštićen od kiše i snega. Spuštamo se u centar sela, prolazimo pored škole i nastavljamo ka jednom na lepših i poznatijih detalja ovog kraja - vodopadu Skakavac. U pitanju je stena koju je rečica izdubila i napravila svojevrstan bazen. Nekoliko puta sam dolazio ali nisam baš imao sreće sa količinom vode tako da ne treba gajiti prevelika očekivanja ali ga svakako ne treba propustiti ako ste u ovom kraju. Ne samo vodopad već i njegova okolina predstavljaju vrlo prijatno i uređeno mesto za izlet.

Vodopad Skakavac

Malo se zadržavamo pored vodopada i idemo dalje. Od vodopada do podnožja Kozomora prolazimo prvo pored njiva a zatim izlazimo na uski asfaltni put koji vodi negde prema Maljenu. Sa njega se odvaja široka staza koja vodi do ispod Kozomora. Uspon do vrha Veliki Kozomor je monoton i manje-više dosadan ali i to je deo posla. Povremeno izađemo na neki vidikovac i zastanemo da fotografišemo ili da se prosto divimo pejzažima. Na vrhu pravimo malo dužu pauzu. Sedimo i gledamo ka Maljenu. Leđa u leđa sa vrhom je vidikovac koji gleda na drugu stranu, ka Taorskoj steni i Povlenu.

Od Velikog Kozomora do Maljena ne gubimo mnogo na visini što mi dodatno unosi sumnju u nezavisnost planine Kozomor. Izlazimo na asfalt negde ispod Paljbe, vidikovca i vrha Maljena. Da je vidikovac jasno je jer pogled obuhvata celu onu dolinu o kojoj sam pričao, do Subjela. Da je vrh... neka bude. Tabanamo asfaltom do Divčibara. Nedovoljna kilometraža tera nas na dodatno pešačenje. Forsiramo ski stazu i izlazimo na Crni vrh. Zalazak sunca na Crnom vrhu dovoljna je nagrada za uloženi trud. Ostajem na vrhu nešto duže, sedim i posmatram predeo ispod Maljena. Ima još vremena do polaska i lepše ga je gore provesti. Naravno, stižem na vreme da popijem pivo pre polaska.

Pogled sa Crnog vrha

Na kraju 21km i oko 1000m uspona. Poklon ponedeljak iskorišćen na pravi način.

Fotografije

Prvi put na Gledićkim planinama

Kada je Vlada objavio akciju Gledićke planine, mnogi od nas slično su reagovali: idem, tamo nikad nisam bio. Hendikep Gledićkih planina u odnosu na nas iz Beograda je to što su suviše daleko za jednodnevne akcije a nedovoljno atraktivne za višednevne. Kraljevčani i Kragujevčani naravno češće odlaze. Jer Gledićke planine se nalaze u blizini ova dva grada, južno od Kragujevca i istočno od Kraljeva. Zahvataju veliku površinu (druge u Srbiji, iza Rudnika) ali nemaju neku naročitu visinu. Najviši vrh je Samar (922) i nalazi se na južnom delu planine. Ime su dobile ili po drvetu gledič ili po odličnom pogledu koji se pruža sa njih. Većinu ovih podataka pokupio sam iz knjige Planinom, Tomice Delibašića.

Iako je 9.februar zima je prilično oslabila, temperatura je prolećna i nema snega. Krećemo rano jer od Beograda ima dosta da se vozi. Autoputem do Kragujevca, dalje ka Kraljevu, ispred Knića skrećemo levo, prolazimo redom kroz Gružu, Balosave, Vitkovac i u Vitanovcu skrećemo levo. Da smo samo malo nastavili stigli bi do Zapadne Morave. Tu put skreće desno i ide ka Kraljevu. Ovaj pravac puta KG-KV je neznatno duži od onog preko Knića i Mrčajevaca. Dakle levo u Vitanovcu i onda do Čukojevca gde opet idemo levo i stižemo do sela Ravanica. Tu nam je polazna i krajnja tačka. Za razliku od prethodno navedenih sela, Ravanica je već dobro zašla u Gledićke planine, smestivši se u udolinu koju je Ravanička reka prokopala. U izumiranju kao i većina sela, ovde se dodatno oseća udaljenost od grada i glavnih puteva.

Naši domaćini na ovoj akciji su planinari Železničara iz Kraljeva. Kazan sa pasuljom se pristavlja, rakija za dobrodošlicu i polazimo zajedno sa domaćinima koji drže početak i kraj kolone. U početku idemo kroz selo, pored reke, a onda skrećemo ka jugu da bi ušli na široku, šumsku stazu i ponovo hvatamo istočni pravac. Neko vreme idemo kroz šumu a onda je postepeno napuštamo i vidici počinju da se otvaraju na sve strane. 

Dolazimo do jednog mesta, na žalost ne znam kako se zove, koje kao da predstavlja kapiju i ulaz na najvišu visoravan Gledićkih planina. Odatle do vrha Samar nema većih uspona i padova a pogled se pruža na sve četiri strane sveta. Najlepši je na južnu stranu gde redom prepoznajemo Željin, Goč, Studenu, Stolove. Dalje se nastavljaju Jelica, Ovčar i Kablar, Vujan, Ješevac i kod Rudnika počinjemo polako da se gubimo u raspoznavanju. Vreme nije idealno, posebno ne za fotografiju, oblačno je mada vidljivost nije toliko loša. Ono što je apsurdno i pomalo nepošteno: najlepše na Gledićkim planinama je pogled na susedne planine.

Na vrhu smo oko 12:30. Samar nema oblik pravog planinskog vrha, samo je najviša tačka te visoravni. Ima sto sa klupama i nadstrešnicom, na sreću kiše još uvek nema ali dobro dođe da spustimo rančeve i nešto pojedemo. Tu se razdvajamo. Jedna grupa se vraća u selo Ravanicu a druga produžava do manastira Kalenić. Do Kalenića nema malo da se ide a valja stići pre mraka do sela. 

Ispod Samara izviru tri reke. Ljubostinska teče ka jugu, Ravanička ka zapadu a Kalenićka reka ka istoku. Upravo nju pratimo i idemo blatnjavim putem iznad reke. Spuštamo se svo vreme i sve više zavlačimo između brda. Snega je sve više, ovde se zadržao dok ga na vrhu planine skoro uopšte nema. Preskačemo par puta reku ali i potoke koji se u nju ulivaju.  

Do manastira nam je trebalo puna dva sata. Kiša je u međuvremenu počela ozbiljno da pada tako da Kaleniću nismo mogli da posvetimo pažnje koliko smo želeli i koliko zaslužuje. Jedna monahinja nam je ispričala priču o manastiru i njegovoj crkvi, videli smo koliko je lep i posebno koliko je lepa njegova okolina ali glavni utisak koji sam poneo bio je da moram ponovo da dođem, po lepšem vremenu.

Idemo dalje, već je kasno a do Ravanice ima puno da se hoda. Penjemo se do prevoja gde smo sa Samara sišli na put Kalenić - Ravanica a onda se spuštamo do Ravaničke reke. Prateći nju stići ćemo na cilj. Kiša je u međuvremenu prestala. Staza kojom se vraćamo skoro je paralelna onoj kojom smo došli, samo je malo severnija i ide dolinom reke dok je ona jutrošnja išla grebenom planine. Usput viđamo nekoliko ćumurana. Giga, naš domaćin iz Kraljeva, objašnjava nam koliko je teško raditi na njima. U selo stižemo po potpunom mraku. Imamo vremena da pojedemo pasulj koji smo naručili i popijemo po neko pivo.

Na kraju 28km i oko 1100m uspona. Imao sam peh sa fotoaparatom, plus je vreme bilo loše tako da fotografije nisu nešto kvalitetne ali svakako su interesantne kao ilustracija priče. Loše fotografije - razlog više da se vratim na Gledićke planine.

Fotografije

Rajački marš ili Sve što nas ne ubija to nas ojača

Ovaj post se nadovezuje na prethodni, pisaću kako je bilo prethodne tri godine. Biće malo subjektivniji nego obično. Pošto sam u prehodnom pisao o Rajcu tj. Suvoboru i o tome kuda prolazimo, ovde mogu da se zadržim na ličnom doživljaju. Uglavnom će biti reči o prvoj akciji, druge dve pa i ovogodišnja u senci su te prve. Verovatno da je taj prvi odlazak i razlog što sam ovoliko uporan i idem svake godine, bilo da se ispoljava kroz zadovoljstvo što sam neke stvari prevazišao ili mazohističku strast da se ista situacija ponovi. U svakom slučaju Rajac od tada smatram planinom, do tada je bio livada. Hoću zapravo da pišem o tome kako sam crk'o i smrz'o se na Rajcu. 

Te 2011. godine nedelja 23.januar bila je prilično hladna. Prethodnih dana pao je visok sneg i zima je bila u punom zamahu. Nije bilo govora da se autobus penje na Rajac pa su Vlada i Miroslav, koji su zajedno vodili ovu akciju, odlučili da krenemo iz sela Ba. Kada smo stigli tamo, sačekalo nas je sivo nebo i ona zlokobna, zimska tišina. Sve je smrzlo i sve je stajalo. Sredili smo opremu i krenuli lagano uzbrdo.

Tri su razloga što sam prošao kako sam prošao. Prvi je više nego objektivan, sneg i veoma hladno vreme. Drugi je što sam krenuo sa lošom opremom. Treći što je moja kondicija u tom trenutku bila prilično loša. Inače sam bio slabiji nego danas a ono što je najgore iza sebe sam imao punu tromesečnu pauzu. Logika: bio sam na Hajli, valjda mogu da pređem tih 20-tak km na Rajcu, nije se baš pokazala uspešna.

Uspon od Ba do Dobre vode bio je najlepši deo dana. Nema sunca ali nebo se malo razvedrilo i nije više onako sivo. Sve oko nas je belo, grane su obavijene snegom i injem što pruža prelepu sliku. Cena toga je naravno niska temperatura. Fotografišemo se i atmosfera je prilično pozitivna. Ove godine prošli smo istom stazom ali ni blizu nije bilo lepo kao tada. Stižemo do doma Dobra voda. Već sam umoran ali i svestan da je najduži i najveći uspon savladan. Ovde se već odvajaju oni koji smatraju da ne mogu dalje. Kreću pravo na Rajac. Među njima neki koji mogu mnogo više ali su se smrzli. Razmišljam da ću do Suvobora sigurno izdržati a onda ću videti šta mi je činiti. Vrh Suvobor je druga tačka za povratak i skraćenje ture.

Ubrzo krećemo, sneg je dubok a izašli smo na čistinu pa nas i vetar tuče. Počinjem da brojim korake, očit znak umora. Gledam u druge i shvatam da je problem u meni, nemam dovoljno snage. Na vrhu odmor i okrepljenje ali i odluka da li ići dalje. Iskreno nisam se mnogo dvoumio. Ne volim kada ne ispunim ono što sam zacrtao, računao sam dovući ću se tih 12km kako znam. I dovukao sam se...

Spust sa Suvobora do puta po dubokom snegu nije bio problem. Asfaltni put je bio potpuno pod snegom, nigde vozila, idealno za šetnju. Problem je bio što je podne već dobro prošlo i što je hladnoća počela sve više da steže. Iskoprcao sam se nekako na Danilov vrh. Posle dužeg vremena setio sam se fotoaparata i ta fotografija gde sam otečen od zime i umora služi mi kao dokaz da sve ovo nisam vremenom preuveličao.

Sa Danilovog vrha sledi dug i ne suviše strm spust, skroz do reke, i tu je sve ok, povratio sam se, fotografišem. Stižemo do Velike Dičine, potpuno sam fasciniran zimskim ambijentom zaseoka Draškići, osećam umor ali ne razmišljam o njemu. Ali idila kratko traje, definitivno pakujem fotoaparat i sledi poslednji i najgori deo puta. Dug i uporan uspon na Draškića brdo pojeo mi je ono malo snage što sam imao. Nisam poznavao teren i uzalud sam iza svake krivine očekivao kraj uspona. Potpuno iscrpljen stigao sam do vrha brda. Nema vremena za odmor, do Rajca ima još puno da se ide a mrak već počinje da pada. Izuzetno je hladno, voda u flaši je počela da ledi ali još uvek mogu da je pijem. Pojeo sam jednu bananu, kora joj je potamnela od zime ali mi je malo povratila snagu. Onda sam nastavio da hodam i pomalo da se teturam. 

Prava muka je nastala kada je mrak potpuno pao. Više nisam mogao prepoznam put, sneg je bio visok i na svaka dva normalna koraka treći sam upadao do pola butine u sneg. Pa se onda izvlačio. Drugi problem koji je mrak doneo bila je orijentacija. Kolona se prilično razvukla i počeo sam da gubim iz vida one ispred sebe a teren tada nisam poznavao. Ipak imao sam gps, nisam imao trek ali video sam glavni put i video sam da smo blizu...

Moja drugarica Vesna i dan danas se smeje kada se seti kako sam izgledao kada sam se pojavio na vratima doma. Tu smo konačno, toplo nam je, ima čorbe, piva... i tu je kraj priče. Naravno da nije! Autobus je u Slavkovici, treba se spustiti do njega. Umora više nije bilo ali do kostiju smo se smrzli kada smo izašli napolje. Kasnije smo se malo zagrejali od hodanja. Drugi problem - put. Da ga bar nisu čistili, sišli bi po snegu. Ovako je bio potpuno očišćen ali i zaleđen. Nekoliko puta sam se izvukao da ne padnem a onda sam napravio spektakularni salto mortale. Na sreću nije imao ko da me snimi...

Foto 2011



Sledeće, 2012. godine bilo je dosta snega ali ni približno onako hladno. Autobus nas je dovezao skroz do Rajca ali kada smo trebali da izađemo počela je neka mešavina snega i kiše uz vrlo jak vetar. Kasnije se vreme prolepšalo, nebo se potpuno razvedrilo i videli smo zimu u onom najlepšem obliku, sa snegom i suncem. Naravno i fotografije su odlično ispale, posebno sa livade ispod Danilovog vrha i zalazak sunca. Na žalost i ove godine nas je mrak uhvatio a sneg je bio dubok, nismo baš jeftino prošli u povratku. I opet je valjalo silaziti peške u Slavkovicu, autobus je morao da siđe pre večernjeg mraza.

Foto 2012



Zato je 2013. bila lagana u svakom pogledu. Rajac je bio beo, kao i svake godine, ali sneg je bio plitak i ni malo nije smetao pri hodu. Vreme je bio prelepo od starta do kraja (videti fotografije). Prvi put smo turu završili pre mraka i prvi put da nismo silazili peške do Slavkovice. Taman smo pomislili da je Rajac postao lagana tura a onda smo ove godine ponovo išli putevima iz 2011., od sela Ba. Sledeće bi trebalo da bude lepo vreme, i tako u krug. Idemo dalje... dok možemo...

Foto 2013

Rajac - tradicionalni zimski treking

Vrlo je teško razdvojiti Rajac i Suvobor, šta predstavlja jedan a šta drugi, da li su u pitanju dve ili jedna planina, gde jedan prestaje a drugi počinje. Geografija kaže da je u pitanju jedna planina, njeno ime je Suvobor, a da je Rajac samo deo ili oblast Suvobora jer samostalno ne poseduje elemente planine. I meni to zvuči vrlo razumno. Kada krenete od vrha Rajca ka najvišem vrhu Suvobora ne možete da nađete mesto koje liči na granicu dve planine. Međutim nauka je jedno a život je drugo. Rajac je najnaseljeniji deo ove prilično nenastanjene i putevima siromašna planine, jedini mini turistički kompleks je na Rajcu, jedina turistička manifestacija je na prostoru Rajca (kosidba) i na kraju Rajac je najpristupačniji deo planine, preko njega prelazi put koji ga povezuje na severu sa Ljigom a na jugu sa Takovom i dalje Gornjim Milanovcem. Većina planinarskih akcija počinje od doma Čika Duško Jovanović a skoro sve završavaju u njemu. Dom je u vlasništvu planinarskog kluba Pobeda iz Beograda i nalazi se naravno na Rajcu. Dodatnu zabunu unosi i najviši vrh koji se zove isto kao planina - Suvobor (864m). Zbog svega toga uglavnom ćete čuti od ljudi da idu na Rajac ili da su bili na Rajcu, Suvobor retko ko pominje. Uključujući i autora ovog bloga.

Suvobor pripada Valjevskim planinama i predstavlja njen najistočniji i najniži deo. Na zapadu se graniči sa Maljenom a istočno od njega nalazi se Rudnik. Severno od Suvobora nalazi se ravnica koja se pruža skroz do Beograda pa i dalje, sve dokle pogled dopire. I upravo takav istureni položaj omogućava fenomenalne vidike, uprkos relativno maloj nadmorskoj visini planine, najviši vrh je na 864m. Iako ima i oštrijih elemenata reljefa, Suvobor a posebno Rajac pre svega karakterišu blage i široke poljane i livade koje stižu do samih vrhova pa za rajačke planinarske akcije obično u najavi napišu da SVI mogu da krenu. Rajac obuhvata severoistočni deo planine dok se najviši vrh nalazi se na suprotnom, jugozapadnom delu. Sa njega pogled puca na susednu Ravnu goru čija uloga u skorijoj istoriji koštala i Suvobor slabe naseljenosti i loše putne mreže. Na radost planinara...

Rajac, pogled na sever ka Ljigu

Položaj i njegove prirodne lepote često me dovode na Rajac. Od planinarskih akcija, putovanja za Gornji Milanovac koje ponekad preusmerim preko Rajca do septembarskih vikend druženja koje moja firma redovno organizuje. Ipak ova januarska akcija koju Vlada Radivojević sada već tradicionalno organizuje, rezervisala je sebi posebno mesto u mom kalendaru. Ima još par akcija koje se trudim da ne propustim ali ovo je jedina gde za izostanak moram da nabavim opravdanje. Ovogodišnja akcija mi je četvrta po redu i svake godine je bilo snega. Sada, dok ovo pišem, sve više je izvesno ga da ove zime više neće ni biti pa sam sve više ubeđen da je te subote 25.januara sneg pao samo zbog odlaska na Rajac.

Put od Slavkovice do Rajca je dobar i dovoljno širok ali prilično strm i neobezbeđen, što po snegu može da bude nezgodno, posebno za večernji silazak. Zato vodič odlučuje da krenemo iz sela Ba, isto kao one 2011. godine kada je sve počelo s tim što su tada i sneg i mraz bili veći. Selo Ba nalazi se na severnim padinama Rajca. Kada iza Ljiga napustite Ibarsku magistralu i pređete rečicu Dragobilj a odmah zatim i Ljig (one se spajaju neposredno iza ta dva mosta), brzo dolazite na raskrsnicu gde levi put vodi za Slavkovicu i dalje na Rajac a desni ide ka selu Ba. Selom dominira površinski kop Rujevac preduzeća Granit Peščar. Dokle su oni stigli mehanizacijom, dotle bi i autobus trebalo da ide, posebno zimi, u šta se na žalost uverio naš vozač.

Krećemo i na početku nas čeka uspon, sa ove strane Rajac više liči na planinu. Jedno vreme pratimo asfaltni put koji se od Ba penje i uključuje na put Mionica - Ravna gora. Onda se odvajamo i idemo pravo ka planinarskom domu Dobra voda. Ovaj deo puta nije posebno atraktivan, staza ide uglavnom kroz šumu. Vreme takođe nije idealno, potpuno zatvoreno, sivo nebo, magla i sneg koji lagano pada. Ipak svako mesto i svako vreme imaju svojih draži. Pronalazimo vrlo interesantne prizore, one uz koje obično ide komentar bolje je danas ostati kod kuće. Kada ih čovek jednom zavoli prestaje da mnogo obraća pažnju na vremensku prognozu.

Posle sat i po penjanja stižemo do Dobre vode. Mali planinarski dom otvara se samo po potrebi. Sto i klupe ispred kuće su pod snegom. Kratka pauza da se nešto pojede i žurimo dalje. Svi smo mokri a posle malo stajanja postaje prilično hladno. Najveći uspon je iza nas, sada sledi dobro poznati put do vrha Suvobora (864m). Na vrhu pravimo zajedničku fotografiju i potom sledi ono što ovu akciju čini atraktivnom. Ne vraćamo se nazad istim putem, nastavljamo dalje i preko Danilovog vrha okolnim putem stižemo na Rajac. Srećemo Suvobor u svoj svojoj divljoj, zimskoj lepoti. A opet kažemo da smo bili na Rajcu... nepravda.

Idemo dalje, sa vrha se spuštamo na put koji od Ravne gore preko Brajića, Brezne, Beršića i Takova vodi ka Gornjem Milanovcu. Sneg ga je lagano prekrio, skroz je beo i to ulepšava celu priču. Napuštamo ga ubrzo i upućujemo se prostranom livadom ka Danilovom vrhu (842m). Stenovit i pokriven šumom, jedini vrh Suvobora do koga vodi strma staza. Pravimo malu pauzu a onda se spuštamo do sela Polom i kod prvih kuća ponovo bežimo nizbrdo, širokom i lepom šumskom stazom, da bi stigli do rečice Velika Dičina. Izvire ispod Malog Suvobora i teče ka Gornjim Banjanima gde se spaja sa Malom Dičinom koja dolazi sa Rajca. Zajedno čine Dičinu, najpoznatiju reku gornjomilanovačke opštine. Snežni ambijent joj daje posban šmek. Prelazimo je kod malog zaseoka Draškići, nekoliko starih i oronulih kuća pružaju jedinstven ambijent. Za ove četiri godine upoznali smo ga i u sunčanom i u olovnom izdanju, svako ima svoju priču. Jedno od najlepših mesta, dok prolazim ovuda ne vraćam fotoaparat u futrolu...

Neko vreme idemo pored reke a onda se odvajamo i počinje malo duži uspon, dosta smo se spustili i sada treba povratiti visinu. Izlazimo na Draškića brdo i onda već poznatim stazama stižemo na Rajac. Već je popodne, hladnoća se pojačava a i magla se sve jače spušta. U dom stižemo pre mraka. Tu je uvek prijatna atmosfera i dobro poznati i ljubazni domaćini. Pošto smo bili brzi imamo dovoljno vremena za klopu i pivo. Ali tu nije kraj, imamo i bonus 5km pešačenja. Autobus je u Slavkovici i valja stići do njega. Palimo lampe i slede veseli spust. U Slavkovici svraćamo u kafanu na još po jedno i pravac Beograd. U stanu sam već oko 21.

Na kraju 25km i nešto preko 1000m uspona. Nije malo u zimskim uslovima a nije ni lako napraviti stazu na Suvoboru sa 1000m uspona. Napravio sam neuobičajeno malo fotografija, već sam bio na istom mestu po mnogo lepšem vremenu. Ali kada sam razvio film odlučio sam da napravim poseban album na FB, što ne radim baš često, i u njega stavio skoro polovinu fotografija, što nikad do sada nisam uradio. Osmesi i dobro raspoloženje pružali su potpuni kontrast sivom vremenu i upravo ta pozitivna atmosfera je ono što karakteriše akciju, zbog čega idem svake godine. 

Fotografije

Smolarski vodopad, istočna Makedonija

Četvrti i poslednji post o letovanju 2011. godine. Neće biti reči o Grčkoj već o Makedoniji. Imamo običaj da povratak sa mora rastegnemo na dva dana, da svratimo i vidimo još nešto kada smo već toliki put prevalili. Makedonija se nameće kao izbor pre svega položajem i onim šta ima da ponudi a ni finansijska strana nije zanemarljiva, cene kod južnih suseda posle grčkih deluju vrlo smirujuće (osim smeštaja, tu je ponuda mala pa se i cene dobro drže). Već prvo letovanje kolima iskoristili smo da svratimo u Bitolj a 2012. posetili smo Skoplje i kanjon Matke. Sada ide priča o spavanju na Dojranu, poseti jednom vodopadu i još nečemu. I ovaj tekst prenosim sa foruma Putovanja.info (link):

Bili smo na letovanju u Grčkoj, Sarti, klasika. U povratku smo planirali da spavamo u Skoplju, da stignemo popodne, prošetamo po gradu, prenoćimo, ujutru opet prošetamo, odemo do kanjona Matke i tamo provedemo najtopliji deo dana a onda kasno popodne krenemo za Srbiju. Kao što to često biva, plan je jedno a život drugo. Plan smo promenili pošto smo odlučili da petak kada smo napustili apartman odemo na krstarenje brodom od Ormos Panagiasa do Atosa, preko Uranopolisa i nazad. Trajalo do 17h. Umorni od celodnevnog boravka na suncu nekako smo se dovukli do Kosmosa gde je, zamislite, počela rasprodaja! Iz mola su nas izbacili oko 21h i tada već nije bila prilika da se vozi do Skoplja. Plan je zapravo još ranije promenjen. Od Kosmosa (Solun) se uključujemo na ring road, isključujemo se prema Kavali a zatim vrlo brzo odvajamo na sever (bez gps-a bilo bi komplikovano, bar noću) i pored Kilkisa idemo do Dojrana. Put od Kosmosa do Dojrana dugačak je nepunih 100km ali je vrlo čudan, posebno kada noću putujete. Mislim na logiku glavnih i sporednih puteva. Ako nemate gps pratite prvo putokaze za Kilkis a kada ga prođete onda za Dojran.

Granicu prelazimo prilično brzo, u free shopu kupujemo bake rolls i seven days za večeru što se pokazalo nepotrebno pošto u Dojranu (mislim na Stari Dojran kroz koji se prvo prolazi kada se ide iz Grčke i koji je veće i ozbiljnije mesto od Novog Dojrana, udaljenog 6-7km) rade i prodavnice i restorani a i vratili su nam onaj jedan sat pa stižemo ne u 23:30 nego u 22:30. Unapred smo rezervisali spavanje u apartmanima Dan-Dar u Novom Dojranu. Ljubazni domaćini i sasvim solidan smeštaj. Ima i internet. Ujutru ustajem pre ostalih i pravim šetnju Novim Dojranom, samo da se uverim da naš smeštaj odudara od svega ostalog što ima da se vidi u ovom mestu. Imaju i apartmani Istatov (Blagoje Istatov, bivši golman Partizana), namenjeni pre svega priprema sportista a ono što zaista odudara od ovog sumornog mesta su dva više nego dobra teniska terena. Ispod škole, prema jezeru, u sred pustoši. Ograđeni naravno. Jutarnju kafu pijemo u restoranu apartmana dok se mlađe dete brčka u bazenu pored nas. Odlučujemo da tu i doručkujemo. Potpuno odmorni krećemo nazad do Starog Dojrana da vidimo kako tamo izgleda. Tamo je već turističko mesto, ima i plaža pored jezera ali kada se vraćate sa Sitonije sve to bledo izgleda.

Plaža u Starom Dojranu

Dalje nastavljamo ka Strumici. Nepunih 10km od Dojrana odvaja se put na levo kojim možete da se vratite na glavnu makedonsku džadu Gevgelija – Kumanovo. Po nagovoru prijatelja iz Skoplja, koje smo upoznali u Sartiju, idemo da vidimo Smolarski vodopad. Put od Dojrana u početku je ravan i prolazi kroz polja uglavnom pokrivena vinogradima. Preovlađuje zelena boja koju će kasnije zameniti žuta. Onda sledi uspon, jedini veći na celom putu. Penjemo se uz obronke Belasice. Pogled nazad ka dolini i jezeru je fenomenalan. Kada završite uspon put je malo lošiji, ima malo krivina ali samo do Strumice i završili ste i sa usponima i sa krivinama do Beograda. Prolazimo obodom grada i skrećemo na istok, ka Bugarskoj. Predeo kroz koji prolazimo izuzetno je lep. Plodna dolina zasejana naizmenično lubenicama, žitom i čime već, ograničena je sa južne strane Belasicom i sa severne strane nešto nižim Ograždenom. Na putu nema gužve tako da uživamo u vožnji. 

Neposredno iza Novog Sela (i malo ispred bugarske granice) skrećemo desno i asfaltnim putem stižemo u selo Smolari, gde se nalazi glavni cilj današnjeg dana. Smolari leže na padinama Belasice. Selo ko selo ali na sred sela stari javor, star 300 godina, oko njega mali trg sa prodavnicom, da me pitate što nisam fotografisao – ne znam... Do vodopada postoje putokazi tako da ne morate da testirate svoje znanje makedonskog i znanje srpskog sada već samo starijeg dela stanovništva. Kolima idete do kraja asfalta a onda nastavite obeleženom i markiranom stazom kroz prijatnu šumsku hladovinu. Do vodopada ima nešto više od 700m, nije naporno... ako baš niste u japankama... Ima i česma na sredini puta. Vodopad na reci Lomnici je priča za sebe, to morate pogledati na fotografijama. Visok je 39,5m, voda je savršeno čista, malo hladnija kao u svakom planinskom potoku. Napravljena je drvena galerija odakle ga možete posmatrati i fotografisati a ako želite ima i konopac koji vam pomaže da se spustite do vode. Ako ste pametniji od mene ponećete kupaći i peškir. Vraćamo se do kola, osvežavamo se na Lomnici i nastavljamo dalje.

Već je dva sata, gladni smo ali ručak je predviđen u Štipu a do Štipa ima još 95 km. Ponovo prolazimo pored Strumice a onda nastavljamo severozapadno, prolazimo pored Radoviša i dalje ka Štipu. Tu sam planirao pre svega da vidim zgradu Narodnog muzeja, ima je na fotografijama, i naravno da jedemo. Nismo mnogo duboko ulazili u grad, parkirali smo preko puta crkve Svetog Spasa (*), pored nje je Narodni muzej pa univerzitet Goce Delčev. Ovaj deo grada izgleda prilično lepo. Jedino što mi nije jasno, a što ćete videti na slikama, je prazno rečno korito, uredno ozidano. Nije problem što je prazno nego što je u njemu trava toliko visoka kao da voda nije godinama tekla. Nedaleko odatle pronašli smo mali i fini restoran i pojeli lagani ručak po cenama koje posle grčkih izgledaju smešno. I to je to, već je bilo 17h a imali smo još 500 km do Gornjeg Milanovca.

Narodni muzej u Štipu

Izlazimo iz Štipa i krećemo ka Velesu. Tu bi trebalo da se uključimo na autoput. Onda nailazimo na raskrsnicu gde se pravo ide ka Kumanovu a levo ka Velesu, izlazi na autoput a onda okreće severno ka Kumanovu. Vadimo kartu, procenjujemo dužinu oba pravca, cenimo da ne može biti nekih iznenađenja ala Peć–Kula–Rožaje, i ispravno biramo sporedni put. Bez problema stižemo do Kumanova i prolazimo kroz grad da bi natankovali rezervoar i time svesno smanjili priliv u već istrošeni budžet republike Srbije. Na autoput uključujemo se tek iza Kumanova. Celu Makedoniju prošli smo alternativnim pravcem Dojran – Strumica – Radoviš – Štip – Sveti Nikole – Kumanovo. Put je ravan svo vreme, sem onog uspona ispred Strumice. Kvalitet puta je sasvim solidan izuzev jednog dela ispred Štipa gde je još uvek kaldrma. Gužve nigde nije bilo tako da sam svo vreme vozio 90-100. Predeli kroz koje smo prolazili su prelepi, uglavnom idete kroz doline oivičene manjim ili većim planinama sa obe strane. Na delu oko Štipa ceo predeo dobija nestvarno lepu zlatnu boju, nešto od popodnevnog sunca a mnogo više od sasušene trave. Da skratim, zaista sam uživao u vožnji. Naravno, ovaj pravac je samo alternativa glavnom putu, ako hoćete da promenite ili nešto da vidite. Dobra alternativa.Onda smo stigli na granicu i tu je negde čarolija počela da isparava. Kratka pauza kod motela Predejane i još jedna na pumpi oko Jagodine. U Milanovac stižemo ispred 23h. Pivo se potpuno ohladilo, ceo dan nas je čekalo... Grčku ne mislimo da menjamo a verovatno ćemo nastaviti da obilazimo Makedoniju u povratku. Vrlo blizu Smolarskog ima još jedan vodopad – Koleški. A i nisam se istuširao ispod Smolarskog. Možda produžimo taj povratak na tri dana.


Fotografije

(*)  Prenoseći ovaj tekst utvrdio sam da sam svojevremeno napravio grešku. Nije u pitanju crkva Svetog Spasa već Svetog Nikole. Postoji i crkva Svetog Spasa u Štipu ali ova na fotografijama je definitivno Svetog Nikole.