Luka, grad u Toskani

Poslednjeg dana boravka u Toskani agencija je organizovala izlet u Pizu i Luku. Zašto u Pizu to ne treba objašnjavati ali zašto u Luku, to je bilo interesatno otkriti. Odgovor se nametao iz prve stvari koju sam saznao. Ima priličan broj gradova koji su sačuvali srednjevekovno gradsko jezgro ali da su u potpunosti i zidine sačuvali i da u taj stari deo grada još uvek ulaze kroz kapije, to nije tako čest slučaj.

Luka je grad u Toskani, 70km zapadno od Firence, na reci Serkio. Nekada davno u njoj su živeli Liguri i Etrurci a onda su došli Rimljani i udružili se sa Etrurcima pa su Liguri pobegli u obližnje planine. Posle su Rimljani proterali i Etrurce pa je od 180. godine pre Hrista grad postao njihova kolonija. Luka zaista ima kontinuitet od tog rimskog vremena, ne samo gomilu ruševina pored modernog naselja. To se ogleda pre svega u pravougaonoj mreži ulica i posebno u glavnim trgovima i ulicama koji i dalje imaju isti položaj. U Luki je osnovan Prvi trijumvirat a kasnije je podelila sudbinu Rima kada ju je opljačkao germanski kralj Odoakar. Kada su u srednjem veku na ovim teritorijama dominirali gradovi-države i Luka je imala svoju republiku i to čitavih 500 godina. Za to vreme, kako već dolikuje, ratovala je najviše sa susedima - Pizom i Firencom. Kada i ko je koga osvojio, prodao, nasledio, niti sam zapamtio dok je vodič pričao niti sam imao volje da čitam. Ono što jesam zapamtio, Republiku Luku je zvanično ukinuo Napoleon 1805. postavivši svoju sestru Elizu za upravnika cele oblasti. Kasnije se i sam tu sklonio neko vreme pa je najveći, svakako ne i najlepši, trg u gradu dobio njegovo ime. Ironija je da je najveća zgrada na tom trgu duždeva palata. Kada je Napoleon osvojio Mletačku republiku, tadašnji dužd mu je predao krunu i sklonio se baš u Luku gde je napravio palatu i gde je kasnije naleteo na istog Francuza.

Istorija se naravno ne sastoji samo od ratovanja. Univerzitet u Luki osnovan je 1790. godine a četiri godine kasnije grad je dobio i biblioteku. Pruga je stigla 1846. i povezala ga sa Pizom a 1905. osnovan je fudbalski klub, nesretni Lukeze koji me je nemali broj puta prodao na tiketu. Sto godina posle fudbalskog kluba grad je dobio filmski festival. Danas Luka ima preko 80.000 stanovnika i centar je istoimene provincije, u sastavu pokrajine Toskana. Većina verovatno živi van zidina u kojima smo mi proveli ta tri sata.

Kako smo doživeli Luku

Za naš doživljaj grada vrlo je bitna informacija da smo prethodna dva dana, što bi fudbalski asovi rekli ostavili srce na pločnicima Firence i da smo u grad stigli neposredno sa Trga čuda iz Pize. Do vrha puni utisaka i prizora kojima Luka ipak ne može da parira. Potpuno opušteno prošli smo kroz kapiju Svetog Petra (Porta San Pietro, na slici), neko vreme pratili vodiča i slušali njegovu priču a zatim pustili da nas noge nose uskim ulicama i trgovima ovog prelepog grada. Pojeli smo sladoled, svratili na picu i nastavili da lutamo za sve pare, do vremena označenog za povratak. Propustili smo neke stvari da vidimo ali zato smo doživeli grad kao celinu i poneli jednu vrlo lepu sliku o njemu. Naravno neke crkve i trgovi izdvojili su malo iz te slike i kasnije ću par rečenica napisati o njima.  

Već sam pomenuo da su zidine oko starog grada potpuno očuvane. Na njima je zasađeno drveće i izgrađene su staze za šetnju tako da je dobijen svojevrsni kružni park. Zgrade unutar zidina potiču iz različitih epoha a karakteristično je što se nisu mnogo trudili da obnove i operu fasade. I što je najbolje to ne samo što vam ne smeta nego čitavu sliku na neki način čini više autentičnom, kao da ste se zaista vratili u neko prošlo vreme. Ništa nije umiveno, nema novih fasada, na mnogima je malter opao, mnoge se crvene od cigle za koju ne možete da kažete da li je fasadna ili zgrada nije završena. Ali sve je čisto i ima dosta cveća kojim su te fasade ukrašene i onda shvatite da nije nemar u pitanju već nečija odluka ili prosto način života. 

Palata Mikeleti, Piazza San Martino

Mene je ta slika podsetila na neke loše američke filmove gde se Italija upravo tako predstavlja, kao veliki i romantični muzej na otvorenom, a Italijani kao vesele i simpatične budale. Ti filmovi mi se nisu posebno dopadali ali prizori na njima jesu, valjda mi se zato i Luka dopala.

Luka nije veliki turistički centar kao Firenca ili Piza. Ipak turista ne nedostaje. Bila je nedelja tako da ne znam koliko je među svetom na ulicama bilo gostiju a koliko lokalnog stanovništva, izašlog da napolju provede prelepo jesenje popodne. 

Šta smo ipak videli

Počeću naravno sa crkvama. Iz perioda romanike ne znam da li je nešto drugo i ostalo. Prva na koju nailazimo i najznačajnija u Luki je katedrala Svetog Martina ili kako bi Italijani rekli Cattedrale di San Martino. Njena glavna fasada gleda na istoimeni trg dok severna gleda na Piazza Antelminelli. Gradnja crkve započeta je 1063. ali od te prvobitne građevine ostala je samo apsida sa nizom arkada i zvonik. Zvonik se kasnije rušio i bivao ponovo građen pa su zato oni blokovi u njemu preuređeni, malo su ih pomešali. Ostatak crkve je ponovo izgrađen u XIV veku, piše u gotičkom stilu mada meni puno liči na katedralu u Pizi za koju se opet vodi da pripada pizanskoj romanici. Kako god, lepo izgleda. Dve zanimljivosti vezane su za glavnu fasadu. Od tri arkade ona desna je dosta manja, zbog uklapanja sa već postojećim zvonikom. Možda ga je neimar prevideo a možda je propao prvobitni dogovor da se sruši i napravi novi pa se moralo uklapati, ne znam. Drugo, stubovi iznad arkada su uglavnom različiti, ima 2-3 para istih. Kada je gradsko veće Luke objavila tender za izgradnju tih stubova, puno njih se prijavilo i poslalo svoj rad a veće je odlučilo da im se najviše isplati da sve zadrže i navodno ni jedan ne plate. Katedrala je glavna žrtva već pomenutog zasićenja sa kojim smo stigli u Luku. U svakoj drugoj prilici vratio bih se gomilom fotografija svih delova crkve. Ovako jedva dve i to obe glavne fasade.

Malo bolje je što se tiče fotografije prošla crkva San Michele in Foro. Gradnja crkve započeta je samo sedam godina kasnije od ove prve, 1070. godine. Dosta liči na prethodnu a italijanska wikipedia navodi pizansku romaniku i gotiku kao stilove. Izgrađena je na mestu rimskog foruma, što joj samo ime kaže, i na nju i istoimeni trg sam mislio kada sam rekao da postoji kontinuitet grada od rimskog perioda. Posebno kada se zna da ovo nije prva crkva na ovom mestu, prethodna se pominje još 795. godine. Trg je mnogo življi i interesantniji od Piazza San Martino. Stekao sam utisak da predstavlja centralno mesto starog dela grada. Crkva je posvećena Svetom Arhanđelu Mihailu i njegova statua nalazi se na vrhu prednje fasade. Taj pločasti deo na slici ima stepenice sa zadnje strane i to je nešto što nisam imao prilike da vidim do sada.

Treća crkva je sigurno romanička i po izgledu se razlikuje od ove dve. Piše da je sagrađena pre pizanskog uticaja na arhitekturu Luke, što ima smisla. Basilica di San Frediano nalazi se u blizini severnog oboda starog grada. Frediano je bio irski monah i biskup s početka VI veka koji je na tom mestu sagradio crkvu i posvetio je Svetom Vićencu. Onda su ga u njoj sahranili pa su u XII veku podigli novu crkvu i njemu je posvetili. Samo smo je obišli spolja, kao i sve ostalo, a koliko sam video na wikipediji, nije loše ući u nju.

Pored crkvenih tornjeva Luka je imala i svetovne. Osim tradicionalnog takmičenja bogatih trgovačkih porodica ko ima veći toranj, služili su da se vlasnici u njih sklanjaju od kuge, ratova, političkih i verskih sukoba i progona i svega što ih je moglo snaći u nesigurnom srednjem veku. Obično kažu da je mali broj tornjeva preostao ali kada to posmatrate iz zemlje gde skoro ništa nije preostalo, broj tornjeva u Luki, Bolonji i još nekim italijanskim gradovima i nije tako mali. Ističu se Sahat kula i toranj Guinigi (ne bih da probam na srpskom...). Ovaj drugi je posebno interesantan jer na vrhu ima pravu baštu i to ne sa paradajzom već sa hrastovim drvećem. Renoviran je 1980. pa se na njega može popeti, kao i na Sahat kulu. Kažu da je pogled sa vrha odličan, ne sumnjam u to.

Najpoznatiji stanovnik Luke svakako je bio Đakomo Pučini. Njegova rodna kuća, pretvorena u muzej, nalazi se na Piazza Cittadella, u neposrednoj blizini Piazza San Michele. Potomak porodice koja je generacijama živela u Luki. Spomenik Pučiniju nalazi se na već pomenutom trgu koji je i sam po sebi vrlo živopisan. U ruci i dalje drži cigaretu koju ni za života nije ispuštao i koja mu je verovatno i došla glave. Italijani su malo liberalniji pa je i deci dozvoljen prilaz trgu i spomeniku...

Za kraj kao i obično moj izbor i najjači utisak iz grada. Ponovo rimsko nasleđe, ovoga puta trg Piazza Amfiteatro koji kako mu ime kaže leži na mestu rimskog amfiteatra. Trg se razvijao još od srednjeg veka kao otvoreni prostor a onda je angažovan Lorenco Notolini koji je osmislio da ga potpuno zatvori zgradama, tačno po obodu nekadašnje rimske građevine što mu je dalo neuobičajeni, ovalni oblik. Četiri prolaza kroz zgrade omogućavaju ulazak na trg. Nekada je na njemu bila pijaca, danas su tu uglavnom restorani i prodavnice suvenira. Navodno se negde iza zgrada nalaze i ostaci arene ali to nismo videli.

I na kraju...

Ako ste u mogućnosti u svaki lepši grad treba doći bar dva puta. Prvi put je sve novo, zanimljivo, mnogo toga vidite ali i propustite. Drugi put ste već smireniji, organizovaniji i možete da završite obilazak. Luka nije toliko daleko da je ne bi ponovo posetili a svakako predstavlja ono što Englezi zovu must-see. Čak i da ste sve videli, uvek bi bilo prijatno šetati njenim ulicama. Otiđite tamo, uđite na neku od kapija i izgubite se u starom gradu. Bez straha, dalje od zidina svakako nećete moći.

Ispod je link na album sa fotografijama. Lično nisam prezadovoljan kako su ispale. Ono što je najlepše, atmosferu grada, njegove uske ulice, teško je uhvatiti objektivom. Mnogo je lepše uživo. To inače nije uvek slučaj, nekada fotografije budu lepše od onoga što ste zaista videli.

Fotografije

Prag 2018 III - Praški zamak

Ima ona scena u filmu Varljivo leto '68 kada Sanja Vejnović poziva onog srećkovića Štimca da dođe jednom u Prag a on joj odgovara: Jednom?! Sto puta! Isto tako i ja sam mislio da ću sto puta doći u Prag kada sam ga prvi put video, opijen ne toliko češkim pivom koliko prelepim zgradama, mostovima, trgovima... Deset godina kasnije pravimo tek drugi od tih planiranih sto dolazaka. Nije baš da smo svih tih deset godina presedeli kod kuće ali Prag nam nije bio na meti.  

Umesto hladnog marta ovaj put smo odabrali sunčani maj i nismo pogrešili. Klasična city break tura - četiri noći, tri dana, dve noći u busu, dve u hotelu. Išli smo sa Oktopodom. Sa agencijom smo potpuno zadovoljni. Sve je funkcionisalo, prevoznik Rasto Turs bez greške, vodičica prijatna i efikasna, lokalni vodič zanimljiv, hotel dobar, čisto, kreveti udobni i solidan doručak. Inače Oktopod rotira nekoliko hotela, mi smo bili u BW Amedia i za njega znamo da je dobar.

Pisati o Pragu je prilično nezahvalno. Toliko tekstova ima o njemu i većina ga je posetila, nisam siguran hoće li iko hteti ovo da čita. Odustao sam od klasičnog putopisa i izdvojio tri priče u tri posebna posta. Dve su o temama koje obično nisu u prvom planu, treća je tipičan mainstream. Prve dve sam već objavio, evo i linkova:

I - Crkva Ćirila i Metodija - Operacija Antropoid

II - Pruhonice, park i zamak

Praški zamak

 

Praški zamak je ono gde vas prvo odvedu pri organizovanom obilasku grada. Uzvišenje na levoj obali Vltave nekada je bilo idealno mesto za podizanje utvrđenog zamka a danas je idealno za početak pešačke ture jer vas gore izvezu busom a posle se peške spuštate sve do centra starog grada. Za početak da neke stvari rasčistimo. Hrad na češkom znači zamak a ne grad. Grad se kaže město. Hradčani nisu sinonim za Praški zamak već deo Praga u kome se zamak nalazi i čiji veliki deo kompleks zamak zauzima.

Zamak na brdu je vekovima bio simbol vlasti i moći. Jedan od najčuvenijih Pražana iskoristio ga je u simboličkom smislu i uzeo za naslov svog poslednjeg romana. Vrlo je verovatno da je pogled na Praški zamak u tome imao udela jer ga je, kao uostalom i svi stanovnici doline, uvek imao pred očima. Zamak se naravno ne vidi sa svake tačke u Pragu ali je najeksponiraniji objekat, ono što vam je najčešće pred očima i glavna gradska referentna tačka. Vltava koja teče ispod zamka čisti prostor ispod njega i dodatno povećava njegovu izloženost.

To brdo iznad Vltave bilo je centar plemenskih susreta i obreda zapadnih Slovena još od davnina. Onda je 870. godine vojvoda Borživoj I izgradio crkvu i započeo stvaranje kompleksa zamka za koji Ginisova knjiga tvrdi da je najveći na svetu. Te crkve više nema, njene ostatke možete videti na nekom prolazu između dva dvorišta. Još neke građevine su srušene ali mnogo više je ostalo. Svako vreme donelo je svoje stilove tako da na zamku ne vidite samo istoriju češke države već i istoriju evropske arhitekture. Pošto su Česi za razliku od nekih svojih rođaka uvek znali da pripadaju Evropi i evropskom kulturnom nasleđu.

Ali da se vratim onome što smo mi videli. Najveća promena za ovih deset godina je kontrola na ulazu u kompleks zamka - svet je postao lošije mesto za tih deset godina. Naš vodič Zlatko proveo nas je standardnom turom i svašta nam ispričao. Ni pola od onoga što je mogao i želeo, samo da je bilo više vremena. Standardna tura znači da prođete kroz sva dvorišta i uđete u deo katedrale za koji se ne naplaćuje ulaz. Dva dana kasnije ponovo smo došli, ovoga puta sami, i prošli kroz neke objekte.

Na zvaničnom sajtu imate spisak svih varijanti za obilazak. Odabrali smo Krug B. Vodič nam je sugerisao da je veći krug preambiciozan i bio je u pravu. Čak je i ovaj prevelik za poludnevno razgledanje, malo duža pauza bi dobrodošla. Naravno, priču ću ograničiti na ono što smo videli a i tu neću ići mnogo u širinu...

 

Katedrala Svetog Vita

 

Sa svoja tri tornja katedrala je najupečatljiviji objekat celog kompleksa i verovatno najznačajniji.  I dalje se uglavnom pominje samo Sv. Vit  iako je od 1997. promenjena posveta, dodata su još dva češka sveca - Sv. Vaclav i Sv. Adalbert. Još 925. godine vojvoda Vaclav, tadašnji vladar a kasniji svetac, izgradio je rotondu na tom mestu. Prepravljena je 1060. godine u trobrodu romaničku baziliku a onda je došao Karlo IV i 1344. započeo izgradnju gotičke crkve. Posao je poverio francuskom arhitekti Matijasu iz Arasa a kada je ovaj umro nasledio ga je Peter Parler. Negde sam pročitao da se Karlo IV obojici mešao u posao ali šta god da se dešavalo dobro je ispalo na kraju. Ovolika građevina nije nešto što se završava za ljudskog veka, verovatno su to znali i Karlo i građevinci. Naslednici krune nastavljali su izgradnju crkve ali sve je stalo početkom XV veka zbog Husitskih ratova. Kasnije se još ponešto dodavalo sve do kraja XIX veka kada se pokrenuta priča da se katedrala konačno završi. Tada su izgrađena ona dva tornja, ulaz ispod njih i ceo zapadni ceo crkve, sve do velikog tornja koga je još Parler isprojektovao. Praktično su duplirali veličinu. Na sreću stil nisu menjali pa je katedrala ostala potpuno gotička.

Objekat je vrlo teško fotografisati u celini sa amaterskom foto opremom - ne možete dovoljno da se izmaknete. Kada ga posmatrate, teško možete da zamislite kako je izgledala polovina današnje crkve. Nekada mi se čini da nije fer što njeni začetnici Matijas, Parler i Karlo IV nisu videli ono što mi danas vidimo. A možda im se i ne bi dopalo, ko zna...

Na južnoj strane katedrale, gde je dvorište najprostranije, nalazi se ulaz zvani Zlatna kapija. Iznad nje je mozaik sa slikama strašnog suda. Ta vrata su zatvorena za posetioce, otvorena su broznana vrata na zapadnoj strani, ispod tornjeva blizanaca. Vrata su ona prava gotička i iznad njih su prikazane neke scene iz istorije crkve i iz života svetaca kojima je posvećena (slika desno). Na fasadi se nalazi još puno interesantnih detalja a pored ilustracija horoskopskih znakova izdvojio bih demone sa severne fasade. Zapazili smo ih dok smo čekali u redu za ulaz. Vodič nam je rekao da su tu da brane crkvu od pravih demona, navodno da beže jedni od drugih (ili se odbijaju, kao istopolna naelektrisanja...). Pogledajte fotografije u albumu.

Unutrašnjost katedrale podeljena je na dva dela, jedan je slobodan za sve posetioce, u drugi možete sa plaćenom ulaznicom. Pored standardnih gotičkih elemenata, visokih i uskih prozora, ukrštenih prelomljenih lukova i velike rozete iznad zapadnih vrata, tu je veliki broj kapela i grobova. Kapele su poređane jedna do druge spoljnim krugom katedrale. Pored vladara, čeških i svetorimskih, tu leže razni crkveni velikodostojnici, delovi tela ili relikvije dvojice ili trojice od svetaca kojima je crkva posvećena, a tu su grobovi i dvojice već pomenutih arhitekata. Kapela svetog Vaclava važi za najznačajniju. Neki grobovi se graniče sa kičom ako nisu i prešli tu granicu. U kriptu nismo silazili, više se i ne sećam zašto, tako da ne znam da li je dozvoljen pristup.

Još dve zanimljivosti. Sveti Vit je ranohrišćanski svetac, rođen na Siciliji a pogubljen u Rimu 303. godine. Kod istočnih hrišćana poznat je kao sveti Vid i slavi se 15. juna odnosno 28. juna po novom kalendaru a praznik se kod nas zove, već pogađate - Vidovdan. Drugo, katedrala je u vlasništu češke države odnosno češkog naroda. Od 1954. godine, odlukom komunističkog suda. Posle Plišane revolucije crkva je pokušala da ospori odluku ali Češka je uglavnom ateistička država pa je posle dugog procesa sud potvrdio tu odluku. Sukob je stigao i do Strazbura ali onda je neki kompromis napravljen. Crkva je bar za sada priznala poraz.

Stara kraljevska palata

Kao i katedrala, kraljevska palata je treći objekat na istom mestu i sa istom namenom. Vladari su uvek prvo sebi pravili kuću a narodu crkvu, da se bogu moli, pa su onda ti objekti i prvi dolazili na red za zamenu. Prva palata izgrađena je od drveta na prelazu iz IX u X vek. Druga je nastala u XII veku. Izvesni Sobjeslav napravio je oko zamka čvrsti bedem od krečnjačkih blokova i uz sam taj bedem sebi izgradio romaničku palatu, na mestu pomenute drvene. Treća je iz XIV veka. Da li je građena od temelja ili je druga renovirana u gotičkom stilu, ne znam. Tek i za za nju se pobrinuo Karlo IV kao i za crkvu. Kakvi su prema podanicima bili Sobjeslav i Karlo, ni to ne znam. Ali za razliku od svojih kolega ostavili su nešto iza sebe, posebno ovaj drugi, i to je jedna od stvari koje razlikuje vladare.

Stara kraljevska palata uklopljena je u niz zgrada koji predstavljaju južni bedem zamka. Nije baš lako uočiti je i odvojiti od drugih zgrada. Ona je otvorena za posete dok te druge danas koriste češki državnici. Kada uđete, a ulaz je u dnu dvorišta, vrlo brzo ulazite u Vladislavljevu dvoranu. I to je nešto najbolje što ćete videti u palati.

 

Vladisavljeva dvorana

Vladislav je obnovio palatu krajem XV veka pošto je zbog Husitskih ratova bila napuštena čitavih 80 godina. Doveo je arhitektu Benedikta Rida koji je upristojio kuću za život i između ostalog napravio taj hol ili dvoranu, žrtvujući tri postojeća sprata. Navodno je u kasnogotički stil uneo i neke elemnte renesanse, verujem na reč da jeste, i napravio najznačajniji svetovni gotički objekat u Pragu. Dvorana se i sada koristi za važne događaje, da li za izbor ili inauguraciju predsednika Češke. Ranije je služila kako za krunisanja tako i za viteške turnire, sa sve konjima koji su u nju ulazili. Ogromna je tako da možete da zamislite i tu sliku.

 

Terasa Ludvigovog krila

Benedikt Rid je očito nadživeo Vladislava pa je radio i za njegovog sina Ludviga. Tako je nastalo Ludvigovo krilo, odmah pored već pomenute dvorane. Dvorana se nalazi na unutrašnjem a to krilo na spoljnem delu kompleksa. Dve su interesantne stvari koje tu možete videti. Prva je terasa koja gleda na spoljno dvorište zamka i dalje na Prag. Isturena je pa je sa nje dobar pogled i na samu palatu (slika gore). Druga zanimljivost je jedan prozor, na izgled potpuno običan i isti kao druga dva u toj prostoriji. Ono što ga razlikuje od drugih je događaj iz 1618. godine, kada su kroz njega izbačena dva careva dostojanstvenika. Događaj je poznat kao Praška defenestracija, druga po redu. Izbacivanje kroz prozor je očito deo češke istorije i kulture... Izvršitelji nisu bili efikasni kao dva veka ranije, oba zvaničnika su preživela, ali posledice su oba puta bile žestoke. Prvo izbacivanje dovelo je do Husitskih ratova, drugo do Tridesetogodišnjeg rata. Inače prozor k'o prozor...

Kada napuštate to Ludvigovo krilo, ponovo prolazite kroz Vladislavljevu dvoranu, samo sada na drugom kraju. Dalje prolazite kroz prostoriju gde su na zidovima naslikani grbovi vlastelinskih porodica, drugu gde je deo biblioteke i te prostoriju gde su se održavala skupštinska zasedanja. Palatu obilazite ga samo u jednom nivou, odlazak na sprat nije moguć.

Crkva Svetog Georgija

Sledeće što smo obišli je romanička crkva Svetog Georgija ili Svetog Jiržija, kako ga Česi zovu. To je najstariji postojeći objekat u kompleksu Praškog zamka. Zapravo smo više protrčali nego ga obišli, opterećeni nedostatkom vremena i zasićeni onim što smo već videli. Ako se odlučite za ovu turu, gledajte da napravite veću pauzu na polovini razgledanja.

Crkva je sagrađena 920. godine a obnovljena 973. Posle velikog požara 1142. dobila je aspidu i dva tornja. Kasnije je normalno još dograđivana pa je dobila baroknu fasadu ali na svu sreću u poslednjim radovima u XIX i XX veku imali su sluha za njeno romaničko poreklo. Ta glavna fasada prilično odudara od ostatka crkve, i stilom i crvenom bojom. Uz to je najeksponiraniji deo ckve jer izlazi na trg dok je ostatak crkve prilično zavučen i ne možete baš dobro da ga sagledate. Sve to čini da crkvi na prvi pogled nikad ne bi dali te godine.

Unutra je situacija potpuno drugačija. Crkva je zadržala romanički izgled i prosto osećate da ste na vrlo starom mestu. Služila je za sahranjivanje vladara iz porodice Pšemislović, sve dok nije napravljena katedrala. Bar jedan mermereni sarkofag je u glavnom holu crkve a koliko je Pšemislovića unutra, ne znam. Ima i kripta i u njoj čuvena statua Brigite koju nismo videli i eto još jednog razloga da ponovo dođemo.

Više nije crkva u funkcionalnom smislu. Između ostalog, u njoj se održavaju koncerti. Još od početka XIII veka posvećena je i Sv. Ljudmili, čija kapela i grob se nalaze unutra, ali slabo gde se pojavljuje u nazivu crkve. Uostalom tako je i sa katedralom.

Zlatna ulica

Predstavlja niz kućica kao iz bajke, malih i u veselim tonovima, smeštenih na severoistočnom kraju zamka i blizu donjeg ulaza. Kada smo 2008. bili ovde, obilazak je bio slobodan dok se sada plaća. U kućicama su ili muzejske postavke ili su nameštene kao nekada pa onda imate prikaz prostorija za stanovanje ali i kovačke radionice, apoteke pa i kafane.

Izgrađena je u XVI veku za stražu Rudolfa II. Car Rudolf II bio je jedan od boljih vladara, mnogo više zainteresovan za nauku i umetnost nego za državničke poslove. Dovodio je na svoj dvor alhemičare, astrologe i osobe sličnih zanimanja i interesovanja. Preselio se u Prag nakon što je postao car, kako je i obećao. Sahranjen je u katedrali Sv. Vita. Sakupio je brojna umetnička dela, dosta toga je opljačkano (od Šveđana do nacista) ali puno je još uvek u zamku.

Naziv zlatna dolazi otuda što su u njoj živeli i radili zlatari u XVII veku. Zvali su je i Ulica alhemičara mada oni nikada tu nisu boravili. Zato jeste Franc Kafka koji je godinu dana boravio u kući svoje sestre. Ulica je imala dve strane ali je jedna porušena. U vesele boje ofarbana je tek u XX veku.

Kao što rekoh kuće su male i vrlo skučene. Neverovatno i pomalo mučno izgleda kada vidite kako su se dovijali da se smeste na tako mali prostor. Turista ima puno, teško se razmimoilazite, ko je klaustrofobičan može da ima problem.

Kula Daliborka

Za kraj, kao peti objekat kruga B, mračna strana zamka, kula Daliborka koja je služila za utamničenje razbojnika ili političkih protivnika. Nalazi se u produžetku Zlatne ulice, krajnja severoistočna tačka kompleksa. Može da se siđe u tamnicu koja i pri veštačkom osvetljenju deluje teskobno i zastrašujuće. Uvek mi se na ovakvim mestima javlja jedna misao: šta je sve čovek u stanju da uradi drugom čoveku. Napraviš kulu, podrum u njoj pa u podrumu rupu i u nju ubaciš čoveka i ostaviš. Onda prođe neko vreme pa neki drugi ljudi od toga naprave turističku atrakciju...

I na kraju...

Zamak kao celina nije baš moje omiljeno mesto u Pragu. Nešto mi je uvek smetalo a onda sam pročitao šta je izvesni Burijan napisao: Uostalom, gospodari su uspevali da nagrde i kad su želeli da spasavaju, kao što je to učinila Marija Terezija naredivši svom arhitekti Austrijancu Nikolausu Pakasiju da obnovi praški zamak. Kaskada živopisnih i ljupkih građevina iz raznih perioda pretvorena je u veličanstveno hladnu palatu. Odnosi se na delove palate koji nisu previđeni za obilazak, gde je sada rezidencija češkog predsenika i još nekih državnih službnika. Zato je katedrala veličanstvena. I ne samo katedrala...

 

 

Praški zamak sa Vltave

Fotografije, Praški zamak

Fotografije, Prag 2018 (ono o čemu nisam pisao u blogu)

Stolovi od Magliča, onda i sada

Umesto opširnog izveštaja sa ove godine nesuđenog Maganika evo jedne male, lične priče sa Stolova. Neka vrsta ispovesti ili što bi na filmu rekli: kako je sve počelo. O Stolovima sam detaljnije pisao ovde i tada sam pomenuo tu akciju s početka moje planinarske karijere i rekao sam da je to neka druga priča. Vreme je da i ta priča bude ispričana pošto je jako bitna za razumevanje ovoga čime se evo već 11 godina bavim. Da mogu da snimim film umesto što ovo piskaram, ova priča bi išla u flash-backu ovonedeljne akcije, uz neku tešku i stresnu muziku. Ovako, prinuđen sam da se zadržim na rečima i ponekoj fotografiji.

Onda

Tog septembra 2007. prijavljivao sam se za svoju četvrtu akciju i za oko mi je zapela planina blizu Kraljeva, za koju nikada do tada nisam čuo. Pera Bojić je vodio i pošteno me je pitao možeš li dobro da hodaš? Pitanja se odlično sećam jer sam ga tokom penjanja mnogo puta prebirao po glavi i ljutio se što nisam, ne njemu već sebi poštenije odgovorio. I mada sam izgurao do kraja, to je možda jedini put za ovih 11 godina da sam precenio svoje mogućnosti.

Krenuli smo autobusom i odmah je počela kiša, ona dosadna jesenja, slaba ali uporna. Pauza u Majdanu, ne izlazim iz autobusa i razmišljam da ostanem kod mojih u Milanovcu i sačekam grupu u povratku. Logika što bi pala kiša koja je na prve tri akcije odlično odradila posao, ovoga puta ne funkcioniše. Malo je stala dok smo obilazili Žiču a onda je ponovo počela da pada dok smo jedan po jedan prelazili u to vreme klimavi i razvaljeni most preko Ibra. Samo sada ne onako slabo, brzo se pretvorila u pravi pljusak. Na sreću našla se neka drvena nadstrešnica pod koju smo se svi sklonili.

Moja logika u to vreme govorila je da ćemo tu ostati sve dok kiša ne bude stala, makar to trajalo satima i makar se okrenuli i vratili u autobus. Nismo izveli akciju zbog kiše, šta sad?! Ali onda čujem vodiča koji kaže onima oko sebe: da krenemo, šta da se radi i sa užasom shvatam da ponovo izlazimo na pljusak. Problem je moja oprema, pre svega jakna koja samo liči na planinarsku. Krenuo sam sam u planinarenje i nisam imao nekog da me uhvati za uvo i kaže ej bre, jesi li normalan, gde ti je kabanica?!

Dakle napuštamo tu nadstrešnicu, izlazimo na kišu i posle vrlo kratkog vremena osećam da su mi ramena morka. Sad, šta je tu je. Ali kiša vrlo brzo staje i to je trenutak u filmu kada čovek postaje religiozan (jesam li pomenuo da nije padalo dok smo manastir obilazili...?). Da je nastavila da pada bio bih ceo dan potpuno mokar i onda sigurno ni ovog teksta ne bi bilo. Planinarenje bi se svrstalo uz sviranje gitare i neke druge neuspešne pokušaje i ideje. Ovako, ispalo je samo upozorenje za ubuduće. Kiše više nije bilo toga dana a i prestao sam brzo da mislim na nju jer me je druga avet spopala.

Crk'o sam. Potpuno. Crk'o sam još na prvom usponu od Maglešnice. Onda sam malo došao sebi na prvoj većoj pauzi ali iza nje je ponovo bio jak uspon. Vukao sam se uzbrdo sa nekom motkom koju sam pronašao pored staze i koristio je umesto štapova. Na ravnim delovima bih dolazio sebi ali iza njih su išli usponi i odmah sam gubio snagu. Srećom vodič je odustao od Čikera, otišli smo pravo na Usovicu. Izašao sam na vrh što bi rekli poslednjim atomima snage i verovatno produžio pešačenje za 500-600m idući u cik-cak pošto pravo uzbrdo nisam mogao.

Na Usovici

A onda sam pronašao usamljeno mesto sa pogledom na predele preko Ibra, presvukao majicu, izvadio sendvič i uživao u saznanju da je muka završena i da sam uspeo, popeo sam se na sam vrh! Da je ovo film tu bi muzika dostigla neki vrhunac, snimali bi me u kadrovima odozdo ili bi se kamera podigla visoko i obuhvatala celu planinu, možda bi se i mileševski Beli anđeo pojavio ili bi Leo Martin otpevao Epopeja planinara... Jer to je verovatno bila ta prelomna tačka za moje planinarenje. Uspeo sam, izgurao do vrha i nastavio dalje da pešačim.

I kao na filmu, u povratku se i vreme skroz prolepšalo. Oblaci su nestali i popodnevno jesenje sunce obasjavalo je travnate padine Stolova. Vidici su bili neverovatni na koju god stranu da se okrenete. Uživao sam ja u predelima i tokom uspona, posebno u pogledu na tvrđavu Maglič i Ibar koji teče oko nje, ali ovo je bilo nešto sasvim drugačije. Taj osećaj trijumfa pri silasku sa vrha, , u kombinaciji sa fantastičnom slikom predela oko vas, nešto je što me još uvek ispunjava.

I što reče moj imanjak sa filma, tog trenutka dogodilo se nešto sasvim neobično. Pomisao da ćemo možda prestati da hodamo ulila mi je neku novu snagu i učinila da zaboravim na bol u nogama. Pred očima mi je bio samo jedan cilj - selo Kamenica. U selo sam stigao u prvoj grupi. Posle jednog ili dva piva u kafani, potpuno sam se obeznanio u autobusu i jedva probudio ispred Beograda. Tuširao sam se skoro pola sata, nisam mogao da ustanem iz kade. Sutradan sam kupio kabanicu.

Sada

Dakle odustao sam od Maganika zbog loše vremenske prognoze a onda je i Milan Vojnović zbog iste te prognoze pomerio Stolove od subote za nedelju pa smo se našli. Plan je bio da pređemo u poslednje vreme popularnu grebensku stazu od Ibarske magistrale do Usovice i nazad. Penjete se jednim grebenom, spuštate drugim. Na Stolove sam išao puno puta, više nego na bilo koju drugu planinu (Rajac ne računam...) ali ova trasa bila je nešto novo za mene. 

Zapravo Stolove nisam više ni peo od Magliča osim taj prvi put. Jednom sam se spustio tuda, prvi dan Golijske transverzale. Kada je Milan kasnije toga dana morao da promeni plan i da se umesto povratka grebenom na polaznu tačku spustimo u selo Kamenicu, naš trek se skoro potpuno preklopio sa onim iz 2007. godine. Da stvar bude još luđa i datum se poklopio - 9. septembar. Eto kako sam počeo ovo da pričam...

Tu se i završava svaka sličnost. Za neko suočavanje sa prošlošću bilo je već suviše kasno. Svašta sam u međuvremenu prošao. Počeli smo sa obilaskom tvrđave Maglič koja je u međuvremenu dovedena u bolje stanje, baš kao i ja. Levi greben ili Gradska kosa kojim smo izašli vodi baš pored tvrđave. Kada je obiđete, nastavite dalje, malo se penjete, malo verete uz stene. Posle nekog vremena taj trek se sastaje sa onim kojim smo išli 2007., koji vodi ispod grebena, pored reke Maglešnice. Nisam mnogo toga novog video, samo to kratko parče. Drugi greben, kojim je trebalo da siđemo, bio bi potpuno novo iskustvo. Ne žalim se, pogled odozgo na tvrđavu i dolinu Ibra uvek je impresivan. I onda sam uživao u njemu, uprkos svim problemima.

Čiker je sa 1325m drugi po visini vrh Stolova. Možete ga popeti na putu ka Usovici ili proći putem ispod njega. Nije neka posebna razlika u visini - putem ili preko vrha. Usovica ili Kamarište je najviši vrh sa 1375m. Stižemo i planiramo da se izležavamo dok ostatak ekipe ne dođe. Ali onda naiđe grupa od desetak konja. Njuše nas, guraju, ližu i žvaću rančeve. Naviknuti da dobijaju hranu od planinara, ne odustaju tako lako. Troje je bilo posebno uporno i kada su se ostali sklonili na pristojno odstojanje. Njima je možda i čitav sat trebalo da shvate da smo podelili šta smo imali.

Sačekali smo glavni deo grupe, fotografisali se i krenuli ka Kamenici. I ponovo taj popodnevni silazak sa Stolova i pogled na Kraljevo, sve praćeno skoro idealnim vremenom. Problem tog pravca je jako tvrd makadam kojim idete i od koga vam se upale stopala. I voda može biti problem, nema je od magistrale do Kamenice. 

Na kraju nešto malo preko 20km i 1350m uspona. I standardno prijatna atmosfera u kafani u Kamenici.


Fotografije 2007

Fotografije 2018

Prag 2018 II - Pruhonice, park i zamak

Pruhonice su selo ili pre malo mesto u jugoistočnom predgrađu Praga. U selu se nalazi zamak i pored njega park koji sačinjavaju jedinstvenu celinu, prepoznatu i zaštićenu od strane Uneska. Ne samo zaštićenu već i objavljenu i reklamiranu jer smo baš preko sajta ove organizacije saznali za kompleks. A odlučili smo da ga posetimo jer smo želeli da se malo pomerimo iz grada, uz što manje vožnje koja nas je samo taj dan poštedela.

Subota jutro, doručak i krakta poseta Dekatlonu a onda šetnja do metroa i vožnja samo jednu stanicu. Udaljavamo se od centra i silazimo na stanici Opatov (linija C). Iznad nje staju autobusi 363 ili 385 koji vode do Pruhonica. Ne idu baš često pa žurimo da nam ne pobegne onaj koji polazi za koji minut. Ali vozač lagano propušta putnike na prednja i jedina otvorena vrata, naplaćuje karte, nadgleda validaciju i ne uzbuđuje se što kasni čitavih 10 minuta u polasku. Sa užasom shvatam da sam nervozniji od njega - ja sam na mini-odmoru a on je na radnom mestu. Imamo dnevne karte ali to važi za Prag, Pruhonice su van grada. Naplaćuje nam po 12 czk što je izgleda samo dopuna praškoj dnevnoj karti. Autobus je bio pun ali do našeg cilja vrlo malo ljudi je ulazilo na usputnim stanicama.

Udaljavamo se od grada. Zgrade zamenjuju privatne prizemne ili jednospratne kuće a onda se i one proređuju. Liči na Srbiju, ima i poveće rupe na asfaltu, ali je mnogo uređenije. Nema šuta, nema neomalterisanih kuća, divljih deponija. Silazimo na stanici koja se zove prosto: Pruhonice (pre nje bilo je 2-3 stanice Pruhonice ovo, Pruhonice ono...). Od glavne ulice do zamka idete kraćom alejom lipa. Ispred ulaza nalazi se improvizovani kafe i prodavnica suvenira i ulaznica. Ulaz je 80 czk. 

Zamak je dosta star ali je toliko puta renoviran da je malo toga zadržao od prvobitnog izgleda. Pominje se još 1270. godine a istorija onoga što vidite započinje 1885. godine. Tada se izvesna grofica Marija Antonija, jedina naslednica i vlasnica zamka, udaje za portugalskog grofa Arnošta Emanuela Silva-Taroucu. E taj grof je ogranizovao da se zamak potpuno preuredi a što je još važnije oformio je park ispod zamka, u dolini potoka Botič i njegove dve pritoke. Pored grofa za izgled kompleksa zaslužan je arhitekta Jirži Stibral koji je realizovao grofove zamisli.

Kada prođete ulaznu kapiju, stižete do dvorišta  iz kojeg se vidi severno krilo zamka i stara romanička crkva, najstariji deo kompleksa. Tu je i jedna manje-više obična, ćutljiva fontana. Staza obilazi zamak sa desne strane i odmah kreće da se spušta prema parku. Park je sa suprotne, južne strane zamka i dosta je niži od njega tako da se sa terase pruža prelep pogled. 

Pogled ispod terase zamka (terasa bila nedostupna)

Ovim prvim delom parka dominira jezero čije se ime (Podzámecký) lako prevodi sa češkog. Od njega započinju pešačke staze. Nisu betonirane niti popločane ali su uređene i odlične za šetnju. Vode pored tri jezera i nekoliko potoka, uredno regulisanih tokova. I pored puno cveća, naročito rododendrona. Na mapi koju dobijete na ulazu vidite tri glavne rute: najkraća 2,5km, srednja 5km i najduža 10km. Pored toga postoji puno prečica i sporednih staza. Sve se lako prati na mapi ali i na terenu, sve raskrsnice su brojevima označene a rute različitim bojama. Mi smo odabrali srednju rutu. Ako ste došli samo turistički, da vidite park a ne da provedete dan u njemu, nema potrebe birati najdužu jer se ništa bitno ne menja u krajoliku a potrošićete previše vremena.

U okviru parka postoji botanička bašta pored koje nismo prošli. Pored toga, tu su i table sa informacijama o drveću, cveću i drugim biljkama. Nisam neki poznavalac i ljubitelj botanike, ko jeste mislim da bi mu bilo interesantno. 

Nisam ni preveliki ljubitelj parkova. Između divljine i uređene površine uvek ću se opredeliti za divljinu. Ali ovo je zaista lepo i što je najvažnije urađeno i uređeno sa merom, bez preterivanja. Ljudi dolaze ovde da šetaju, trče, sede i odmaraju u tišini. Postoji poseban deo rezervisan za piknike. Dolaze i da se venčaju što je deo posebne ponude zamka. U tu svrhu je preuređena terasa a samo mi smo videli tri venčanja.

Park Pruhonice nije nešto što obavezno morate videti ako dolazite u Prag. Ali ako ostajete duže pronađite neko lepo jutro ili popodne, nećete se razočarati. Ako se odlukčite, na zvaničnom sajtu imate više teksta i neke praktične informacije. Ovo nije tema o kojoj može mnogo da se priča, najbolje da odmah pređete na fotografije.

Prag 2018
I - Crkva Ćirila i Metodija - Operacija Antropoid
II - Pruhonice, park i zamak
III - Praški zamak

Prag 2018 I - Crkva Ćirila i Metodija - Operacija Antropoid

Barokna crkva u Reselovoj ulici (ona koja povezuje Dancing House sa Karlovim trgom) ima interesantnu istoriju. Građena je sredinom XVIII veka kao katolička crkva ali je već krajem veka zatvorena u reformama cara Jozefa II. Koristila se u sasvim druge stvrhe sve do 1921. kada je obnovljenoj Češkoj pravoslavnoj crkvi zatrebao hram. Osveštenje je obavljeno septembra 1935. godine. Trebalo je da bude oktobra 1934. ali je odloženo zbog atentata u Marseju. Posvećena je Sv. Ćirilu i Metodiju. Klasičan, teški barokni objekat koji je 1883. spuštanjem Reselove ulice (kako god to da su izveli) dobio na visini tako da je ulaz u kriptu sa ulice a do glavnog ulaza u crkvu penjete se stepenicama.

Za crkvu je vezana najpoznatija i najsurovija epizoda iz drugog svetskog rata na teritoriji nekadašnje Čehoslovačke. U njoj se odvijao poslednji čin drame atentatora na Rajnharda Hajdriha, visokog SS oficira i protektora Čehoslovačke. Krili su se kod jataka u praškim stanovima ali su se pretresi pojačavali pa su prešli u crkvu. Najava represije i obećana novčana nagrada slomili jednog od saradnika (obešen je 1947. godine) pa je otkrio stan porodice Moravec. Marija Moravec je prilikom hapšenja izvršila samoubistvo a policija se dokopala njenog zbunjenog muža, koji ništa nije znao o celoj priči, i sina Vlastimila koga su slomili neshvatljivo surovim mučenjem. Pokušaj da atentatore pohvataju žive nije uspeo. Posle žestokog otpora sva sedmorica članova pokreta otpora izvršili su samoubistvo. Druga verzija kaže da je Jan Kubiš, čovek koji je ubio Hajdriha, umro po prijemu u bolnicu.

Rajnhard Hajdrih je bio jedan od najvećih nacističkih zločinaca i najpouzdanijih Hitlerovih saradnika, čovek sa nekoliko nadimaka koji su asocirali na njegovu svirepost. Postavljen je septembra '41 na mesto protektora Čehoslovačke da uguši rastuće antinemačko raspoloženje. Čehoslovačka vlada u egzilu odgovorila je planom i pripremama za njegovo ubistvo, da bi trgli uspavane sunarodnike iz učmalosti ali i da bi pokazali nacistima da nisu nedodirljivi. Za izvršioce su odabrani Slovak Jozef Gabčik i Čeh Jan Kubiš. Oni su već bili članovi čehoslovačkih oružanih snaga koje su se borile zajedno sa Britancima i prošli su dodatnu obuku za povereni zadatak. Krajem decembra iskočili su iz aviona i uskoro se pridružili pokretu otpora u Pragu. Cela grupa zbog toga je poznata kao padobranci.

Hajdrih je svakog dana putovao u otvorenim kolima čime je želeo da stavi do znanja koliko se smatra sigurnim. Sačekali su ga na jednoj krivini gde je vozač morao da uspori. Gabčik je izašao ispred kola ali mu se automat zaglavio i kada je Hajdrih ustao i krenuo na njega, Kubiš je bacio modifikovanu tenkovsku minu od koje su ranjeni i on i SS-ovac. Ovaj drugi ispostaviće se smrtonosno.

Reakcija nacista bila je žestoka i surova. Oko 5 hiljada ljudi je pobijeno, među njima skoro svi učesnici u atentatu, posredni ili neposredni. Sela Lidice i Ležaki, pogrešno dovedeni u vezu sa organizacijom, potpuno su uništena. Episkop Gorazd, glavni sveštenik crkve, pokušao je da na sebe preuzme odgovornost ali nije uspeo da zaustavi pogrom. Ubijen je kao i ostali sveštenici a Češka pravoslavna crkva slavi ga kao mučenika.

Ali da se ne bavim više istorijom, wikipedia ima iscpne tekstove o Hajdrihu i o samom atentatu, uz puno drugih tekstova, fotografija i filmova na Internetu.

Crkvu smo posetili u subotu popodne. U toku je bila liturgija pa se nismo zadržavali. Ispod crkve je muzejska postavka ali radi do 17h pa smo morali da se vratimo sutradan. Opčinjeni onim što smo dole videli, nismo se setili da ponovo uđemo u samu crkvu.

Ulaz u kriptu je direktno sa ulice. Ne postoji fikna cena karte već svako daje onoliko koliko misli da treba. U prvoj prostoriji je hronološki prikaz događaja od početka rata, kroz niz fotografija i tekstova. U vitrinama su prikazani predmeti iz tog perioda, neki od njih su pripadali direktno padobrancima. Tu je dežurni službenik i prodavnica knjiga i suvenira. 

Iz te prostorije ulazi se u pravu kriptu, deo koji je zadržao izgled od onog 18.juna 1942. Unutra su biste svih sedmorice padobranaca ali i detalji prepoznatljivi iz filma, stepenice koje vode do oltara i prozor ka ulici kroz koji su pokušali da ih isteraju vodom. Igrom slučaja taj dan je bio godišnjica atentata (27.maj 1942.) pa je bilo cveća, venaca ali i poruka ostavljenih u nišama zida kripte. Davidova zvezda pored krstova. Venac i cveće su bili položeni i na spomen ploču na spoljnem zidu crkve.

Na video prezentaciji išao je snimak sahrane ubijenog monstruma. Gledali smo ista ona mesta koja smo to jutro obilazili, samo sada u jednom potpuno drugačijem ambijentu. Praški zamak iz koga smo stigli bio je Hajdrihova rezidencija ali i mesto odakle su ga u sanduku odvezli natrag u Berlin. Prelazak pogrebne povorka preko Karlovog mosta. Par sati ranije videli smo ga okupanog suncem, ispunjenog turistima iz celog sveta. Dva lica Praga, isto mesto ali u dva potpuno različita vremenska i istorijska trenutka. U potpuno različitim ambijentima. 

Prošlo je već neko vreme i događaji iz drugog svetskog rata polako blede i sve manje se o njima priča. Što je greška, posebno danas kada je fašizam u porastu i kada njegove granice nemaju nikakve veze sa nacionalnim, ako su ikada i imale. Apsurdno veličanje nacističkih vođa među pripadnicima naroda koje su ovi želeli da istrebe ili potpuno potčine. Posebno se ambivalentno oseća pripadnik nacije koja je dala daleko više boraca protiv nacizma nego što je to slučaj sa Česima i Slovacima i koju je pre trebalo umirivati nego podsticati na borbu, a koja i danas ne može da se odredi prema tim događajima. I ako niste primetili, Kubiš je bio Čeh a Gabčik Slovak.

Za priču o atentatorima zainteresovao me je film Antropoid, režisera Šona Elisa. Koliko sam uspeo da vidim, prilično čvrsto se drži istorijskih činjenica ali se ne zadržava na tome već pravi izvanredne psihološke analize svih učesnika u atentatu, od glavnih izvršioca, saradnika iz pokreta otpora i vlasnika stanova koji su im pružali utočište. Poseban akcenat na večitu dilemu da li se isplati s obzirom na očekivanu odmazdu. Odsustvo plana za izvlačenje samo pojačava njihove dileme... ali najbolje da sami pogledate film, nećete zažaliti, obećavam.

Sledeći put ćemo verovatno posetiti mesto na kome je atentat izvršen. Malo je dalje od centra ali lako dostupno tramvajima. Preko puta crkve je pivnica U Parašutistů ili Kod Padobranaca. Posvećena je događaju, na zidovima su fotografije padobranaca. Pored toga ambijent je lep, gulaš je odličan, nije skupo. Ako već dolazite do crkve, a trebalo bi, možete bar na pivo da svratite.

Fotografije na zidu pivnice U Parašutistů

U međuvremenu pogledajte fotografije.

Prag 2018

I - Crkva Ćirila i Metodija - Operacija Antropoid

II - Pruhonice, park i zamak

III - Praški zamak