Luka, grad u Toskani

Poslednjeg dana boravka u Toskani agencija je organizovala izlet u Pizu i Luku. Zašto u Pizu to ne treba objašnjavati ali zašto u Luku, to je bilo interesatno otkriti. Odgovor se nametao iz prve stvari koju sam saznao. Ima priličan broj gradova koji su sačuvali srednjevekovno gradsko jezgro ali da su u potpunosti i zidine sačuvali i da u taj stari deo grada još uvek ulaze kroz kapije, to nije tako čest slučaj.

Luka je grad u Toskani, 70km zapadno od Firence, na reci Serkio. Nekada davno u njoj su živeli Liguri i Etrurci a onda su došli Rimljani i udružili se sa Etrurcima pa su Liguri pobegli u obližnje planine. Posle su Rimljani proterali i Etrurce pa je od 180. godine pre Hrista grad postao njihova kolonija. Luka zaista ima kontinuitet od tog rimskog vremena, ne samo gomilu ruševina pored modernog naselja. To se ogleda pre svega u pravougaonoj mreži ulica i posebno u glavnim trgovima i ulicama koji i dalje imaju isti položaj. U Luki je osnovan Prvi trijumvirat a kasnije je podelila sudbinu Rima kada ju je opljačkao germanski kralj Odoakar. Kada su u srednjem veku na ovim teritorijama dominirali gradovi-države i Luka je imala svoju republiku i to čitavih 500 godina. Za to vreme, kako već dolikuje, ratovala je najviše sa susedima - Pizom i Firencom. Kada i ko je koga osvojio, prodao, nasledio, niti sam zapamtio dok je vodič pričao niti sam imao volje da čitam. Ono što jesam zapamtio, Republiku Luku je zvanično ukinuo Napoleon 1805. postavivši svoju sestru Elizu za upravnika cele oblasti. Kasnije se i sam tu sklonio neko vreme pa je najveći, svakako ne i najlepši, trg u gradu dobio njegovo ime. Ironija je da je najveća zgrada na tom trgu duždeva palata. Kada je Napoleon osvojio Mletačku republiku, tadašnji dužd mu je predao krunu i sklonio se baš u Luku gde je napravio palatu i gde je kasnije naleteo na istog Francuza.

Istorija se naravno ne sastoji samo od ratovanja. Univerzitet u Luki osnovan je 1790. godine a četiri godine kasnije grad je dobio i biblioteku. Pruga je stigla 1846. i povezala ga sa Pizom a 1905. osnovan je fudbalski klub, nesretni Lukeze koji me je nemali broj puta prodao na tiketu. Sto godina posle fudbalskog kluba grad je dobio filmski festival. Danas Luka ima preko 80.000 stanovnika i centar je istoimene provincije, u sastavu pokrajine Toskana. Većina verovatno živi van zidina u kojima smo mi proveli ta tri sata.

Kako smo doživeli Luku

Za naš doživljaj grada vrlo je bitna informacija da smo prethodna dva dana, što bi fudbalski asovi rekli ostavili srce na pločnicima Firence i da smo u grad stigli neposredno sa Trga čuda iz Pize. Do vrha puni utisaka i prizora kojima Luka ipak ne može da parira. Potpuno opušteno prošli smo kroz kapiju Svetog Petra (Porta San Pietro, na slici), neko vreme pratili vodiča i slušali njegovu priču a zatim pustili da nas noge nose uskim ulicama i trgovima ovog prelepog grada. Pojeli smo sladoled, svratili na picu i nastavili da lutamo za sve pare, do vremena označenog za povratak. Propustili smo neke stvari da vidimo ali zato smo doživeli grad kao celinu i poneli jednu vrlo lepu sliku o njemu. Naravno neke crkve i trgovi izdvojili su malo iz te slike i kasnije ću par rečenica napisati o njima.  

Već sam pomenuo da su zidine oko starog grada potpuno očuvane. Na njima je zasađeno drveće i izgrađene su staze za šetnju tako da je dobijen svojevrsni kružni park. Zgrade unutar zidina potiču iz različitih epoha a karakteristično je što se nisu mnogo trudili da obnove i operu fasade. I što je najbolje to ne samo što vam ne smeta nego čitavu sliku na neki način čini više autentičnom, kao da ste se zaista vratili u neko prošlo vreme. Ništa nije umiveno, nema novih fasada, na mnogima je malter opao, mnoge se crvene od cigle za koju ne možete da kažete da li je fasadna ili zgrada nije završena. Ali sve je čisto i ima dosta cveća kojim su te fasade ukrašene i onda shvatite da nije nemar u pitanju već nečija odluka ili prosto način života. 

Palata Mikeleti, Piazza San Martino

Mene je ta slika podsetila na neke loše američke filmove gde se Italija upravo tako predstavlja, kao veliki i romantični muzej na otvorenom, a Italijani kao vesele i simpatične budale. Ti filmovi mi se nisu posebno dopadali ali prizori na njima jesu, valjda mi se zato i Luka dopala.

Luka nije veliki turistički centar kao Firenca ili Piza. Ipak turista ne nedostaje. Bila je nedelja tako da ne znam koliko je među svetom na ulicama bilo gostiju a koliko lokalnog stanovništva, izašlog da napolju provede prelepo jesenje popodne. 

Šta smo ipak videli

Počeću naravno sa crkvama. Iz perioda romanike ne znam da li je nešto drugo i ostalo. Prva na koju nailazimo i najznačajnija u Luki je katedrala Svetog Martina ili kako bi Italijani rekli Cattedrale di San Martino. Njena glavna fasada gleda na istoimeni trg dok severna gleda na Piazza Antelminelli. Gradnja crkve započeta je 1063. ali od te prvobitne građevine ostala je samo apsida sa nizom arkada i zvonik. Zvonik se kasnije rušio i bivao ponovo građen pa su zato oni blokovi u njemu preuređeni, malo su ih pomešali. Ostatak crkve je ponovo izgrađen u XIV veku, piše u gotičkom stilu mada meni puno liči na katedralu u Pizi za koju se opet vodi da pripada pizanskoj romanici. Kako god, lepo izgleda. Dve zanimljivosti vezane su za glavnu fasadu. Od tri arkade ona desna je dosta manja, zbog uklapanja sa već postojećim zvonikom. Možda ga je neimar prevideo a možda je propao prvobitni dogovor da se sruši i napravi novi pa se moralo uklapati, ne znam. Drugo, stubovi iznad arkada su uglavnom različiti, ima 2-3 para istih. Kada je gradsko veće Luke objavila tender za izgradnju tih stubova, puno njih se prijavilo i poslalo svoj rad a veće je odlučilo da im se najviše isplati da sve zadrže i navodno ni jedan ne plate. Katedrala je glavna žrtva već pomenutog zasićenja sa kojim smo stigli u Luku. U svakoj drugoj prilici vratio bih se gomilom fotografija svih delova crkve. Ovako jedva dve i to obe glavne fasade.

Malo bolje je što se tiče fotografije prošla crkva San Michele in Foro. Gradnja crkve započeta je samo sedam godina kasnije od ove prve, 1070. godine. Dosta liči na prethodnu a italijanska wikipedia navodi pizansku romaniku i gotiku kao stilove. Izgrađena je na mestu rimskog foruma, što joj samo ime kaže, i na nju i istoimeni trg sam mislio kada sam rekao da postoji kontinuitet grada od rimskog perioda. Posebno kada se zna da ovo nije prva crkva na ovom mestu, prethodna se pominje još 795. godine. Trg je mnogo življi i interesantniji od Piazza San Martino. Stekao sam utisak da predstavlja centralno mesto starog dela grada. Crkva je posvećena Svetom Arhanđelu Mihailu i njegova statua nalazi se na vrhu prednje fasade. Taj pločasti deo na slici ima stepenice sa zadnje strane i to je nešto što nisam imao prilike da vidim do sada.

Treća crkva je sigurno romanička i po izgledu se razlikuje od ove dve. Piše da je sagrađena pre pizanskog uticaja na arhitekturu Luke, što ima smisla. Basilica di San Frediano nalazi se u blizini severnog oboda starog grada. Frediano je bio irski monah i biskup s početka VI veka koji je na tom mestu sagradio crkvu i posvetio je Svetom Vićencu. Onda su ga u njoj sahranili pa su u XII veku podigli novu crkvu i njemu je posvetili. Samo smo je obišli spolja, kao i sve ostalo, a koliko sam video na wikipediji, nije loše ući u nju.

Pored crkvenih tornjeva Luka je imala i svetovne. Osim tradicionalnog takmičenja bogatih trgovačkih porodica ko ima veći toranj, služili su da se vlasnici u njih sklanjaju od kuge, ratova, političkih i verskih sukoba i progona i svega što ih je moglo snaći u nesigurnom srednjem veku. Obično kažu da je mali broj tornjeva preostao ali kada to posmatrate iz zemlje gde skoro ništa nije preostalo, broj tornjeva u Luki, Bolonji i još nekim italijanskim gradovima i nije tako mali. Ističu se Sahat kula i toranj Guinigi (ne bih da probam na srpskom...). Ovaj drugi je posebno interesantan jer na vrhu ima pravu baštu i to ne sa paradajzom već sa hrastovim drvećem. Renoviran je 1980. pa se na njega može popeti, kao i na Sahat kulu. Kažu da je pogled sa vrha odličan, ne sumnjam u to.

Najpoznatiji stanovnik Luke svakako je bio Đakomo Pučini. Njegova rodna kuća, pretvorena u muzej, nalazi se na Piazza Cittadella, u neposrednoj blizini Piazza San Michele. Potomak porodice koja je generacijama živela u Luki. Spomenik Pučiniju nalazi se na već pomenutom trgu koji je i sam po sebi vrlo živopisan. U ruci i dalje drži cigaretu koju ni za života nije ispuštao i koja mu je verovatno i došla glave. Italijani su malo liberalniji pa je i deci dozvoljen prilaz trgu i spomeniku...

Za kraj kao i obično moj izbor i najjači utisak iz grada. Ponovo rimsko nasleđe, ovoga puta trg Piazza Amfiteatro koji kako mu ime kaže leži na mestu rimskog amfiteatra. Trg se razvijao još od srednjeg veka kao otvoreni prostor a onda je angažovan Lorenco Notolini koji je osmislio da ga potpuno zatvori zgradama, tačno po obodu nekadašnje rimske građevine što mu je dalo neuobičajeni, ovalni oblik. Četiri prolaza kroz zgrade omogućavaju ulazak na trg. Nekada je na njemu bila pijaca, danas su tu uglavnom restorani i prodavnice suvenira. Navodno se negde iza zgrada nalaze i ostaci arene ali to nismo videli.

I na kraju...

Ako ste u mogućnosti u svaki lepši grad treba doći bar dva puta. Prvi put je sve novo, zanimljivo, mnogo toga vidite ali i propustite. Drugi put ste već smireniji, organizovaniji i možete da završite obilazak. Luka nije toliko daleko da je ne bi ponovo posetili a svakako predstavlja ono što Englezi zovu must-see. Čak i da ste sve videli, uvek bi bilo prijatno šetati njenim ulicama. Otiđite tamo, uđite na neku od kapija i izgubite se u starom gradu. Bez straha, dalje od zidina svakako nećete moći.

Ispod je link na album sa fotografijama. Lično nisam prezadovoljan kako su ispale. Ono što je najlepše, atmosferu grada, njegove uske ulice, teško je uhvatiti objektivom. Mnogo je lepše uživo. To inače nije uvek slučaj, nekada fotografije budu lepše od onoga što ste zaista videli.

Fotografije