Transilvanija 2.deo, Sibiu - Hermannstadt

Sibiu ili Sibinj je grad od nekih 150 hiljada stanovnika. Glavni je grad istoimenog okruga u Transilvaniji. Leži na maloj reci Cibin a u blizini velike rumunske reke Olt u koju se Cibin uliva. Ono što mene a pretpostavljam i neke od vas više interesuje jesu planine. Sa južne strane Sibiua nalaze se tri planinska masiva koji pripadaju lancu Južnih Karpata. Jugozapadno od grada nalaze se Cibin ili Cindrel planine koje dosežu do 2244m. Najbliže gradu i južno od njega su Lotrului planine koje dobacuju do 2242m. Ipak najatraktivnije su svakako Fagaraš planine na kojima se nalazi i najviši vrh Rumunije Moldoveanu (2544m). One su jugoistočno od grada i sa mesta gde smo bili smešteni na njih se pruža fenomenalan pogled. Sam grad je inače na visini od 415m do 431m.

Fagaraš planine u daljini

Sredinom XII veka na poziv mađarskog kralja Transilvaniju naseljavaju doseljenici iz Saksonije. Ideja je bila da stvore jaku zajednicu koja će da čuva zemlju od upada iz Azije, pre svega Tatara i Mongola. Oni prave sedam utvrđenih gradova a u selima grade utvrđene crkve gde se sklanjaju u slučaju opsade. Naselje se prvi put spominje 1191. kada papa potvrđuje postojanje slobodnog predstavništva Nemaca u Transilvaniji. U početku se spominje kao Hermansdorf a 1366. prvi put kao Hermanštat i to ime nosi sve do 1919. kada ulazi u sastav Rumunije i menja ime u Sibiu. Nemačko stanovništvo bilo je većinsko do pred sam drugi svetski rat, duže su se održali nego u drugim transilvanijskim gradovima. Posle rata dolazi do deportacije nemačkog stanovništa ali i do dobrovljnog iseljavanja iz ekonomskih razloga. Sibiu je veoma dugo bio nemački grad i zato ne treba govoriti o nemačkom uticaju već direktno o nemačkom nasleđu. Naravno, ne samo nemačkom, ima dosta i mađarskog nasleđa, posebno od 1699. kada je Karlovačkim mirom cela Transilvanija ušla u sastav Habzburške monarhije. 

Danas Rumuni čine skoro 96% stanovništva. Iako su uvek bili prisutni u gradu, njihov uticaj je logično porastao od kraja prvog svetskog rata. Uprkos tome, oni prihvataju i neguju nasleđe i Nemaca i Mađara tako da nacionalni sastav stanovništva ne odražava u pravoj meri multikulturalnost Sibiua. Tražeći sve ove podatke naišao sam na nešto vrlo zanimljivo. Uprkos tome što čine oko 1,1% stanovnika, gradonačelnik Sibiua od 1996. je Nemac a njegov Demokratski forum Nemaca već treći saziv za redom ima apsolutnu većinu u Skupštini grada (trenutno 15 od 23 većnika). Zaista ništa više ne znam o političkoj situaciji u Sibiuu, Transilvaniji pa i Rumuniji ali samo činjenica da ne glasaju svako za svoje dovoljno mi je neobična iz ovog ugla.

Sudeći po onome čime se hvale, Sibiu je uvek bio jedan od najnaprednijih rumunskih gradova. Prva bolnica (1292), škola (1380), apoteka (1494)... Naglašavaju i da je krajem XIX veka Sibiu bio treći grad u Monarhiji koji je uveo električno osvetljenje a drugi električne tramvaje. Sve ovo naravno nisam proveravao...

Ponosni su i na anitkomunističku revoluciju iz 1989. kada su bili drugi grad, posle Temišvara, u kome su počeli protesti.

Evropska prestonica kulture bio je 2007.


Šta smo sve videli

Da se vratim na ono što smo mi obišli i videli. Uskršnje jutro osvanulo je sunčano. Nervozno sam požurivao decu, strahujući da se oblaci ne navuku i upropaste mi fotografije. Na sreću, to se nije desilo. Dan je bio sunčan sa povremenim navlačenjem onih lakih oblaka koji ne nose kišu ali vam malo pokvare osvetljenje. Popodne je bilo idealno.

Parkirali smo ispred hotela Continental Forum (photo). Ogroman hotel koji se nalazi pored jedne od glavnih gradskih raskrsnica i na početku starog gradskog jezgra, idealno mesto za početak. Na putu do centralnih trgova prošli smo kroz Mitropolitsku ulicu.

Strada Mitropoliei ili Mitropolitska ulica jedna je od najstarijih ulica u gradu. Nastala je u XV veku zajedno sa trećim krugom utvrđenja. Neproverena informacija kojom se žitelji grada hvale jeste da je ulica jedina u svetu u kojoj se nalazi tri crkve različitih hrišćanskih zajednica. Na kraju ulice, a na početku našeg obilaska, nalazi se evangelistička crkva Sv. Jovana (photo). Izgrađena u neogotskom stilu 1883. godine, usled oštećenja morala je biti srušena 1910. ali je odmah napravljena nova, ista ili slična, ne znam. Deo je kompleksa u kome se pored crkve nalaze sirotište, studentski dom i škola.

Nedaleko od nje nalazi se kompleks rumunske pravoslavne crkve, po kome je ulica verovatno i dobila ime. Sibiu je centar jedne od mitropolija i u skladu sa tim ima veliku sabornu crkvu. Crkva Sv. Trojice građena je 1902-1904. godine. Ima dva tornja i veliku kupolu kojom su želeli da kopiraju moćnu Sv.Sofiju u Carigradu. Objekat impozantnih dimenzija kojeg nije lako fotografisati s obzirom da je potpuno okružen zgradama. Više fotografija imam iz crkve a zanimljivo je da poseduje propovedaonicu. Preko puta crkve nalaze se dve interesantne zgrade, mitropolijski dom (photo) i teološki institut (photo).

Treća crkva je reformatorska ili kalvinistička. Dok pravoslavna crkva ima bar malo dvorište, ova je potpuno uklopljena u niz kuća, u nju se ulazi pravo sa ulice (photo) i samo je toranj odvaja i čini upečatljivom. Nisu samo crkve ono što čini ovu ulicu zanimljivom. Svaka kuća je priča za sebe, naređane jedna do druge, najčešće sa prizemljem i jednim spratom. Potiču iz različitih perioda, od XV do XIX veka, manje ili više su renovirane ali ono što je posebno ineresatno jeste što nisu preterano nalickane tako da se na njima oseća dah vremena. Malo je trebalo da me žena i deca ostave ovde jer sam svaku morao da fotografišem a to što sam samo neke stavio u album posledica je odluke da ne pređem brojku od 100 fotografija.

Jedna od najimpresivnijih je svakako kuća sa karijatidama. Izgradila ju je 1786. udovica grofa Betlena na mestu gde se nalazila srednjevekovna kuća Sebastijana Hana, najpoznatijeg trgovca zlatom. Sve ovo navodim da pokažem koliko je bogata istorija grada i koliko su podaci uredno prikupljeni i složeni, tipično nemački. Na ovom fenomenalnom sajtu postoji opis skoro svake kuće iz ove ulice. Pošto sam ga malo iščitao sada mogu da se pravim pametan.

Dolazimo do kraja Mitropolitske ulice i ulazimo u suvi centar starog Sibiua. Ispred nas su tri gradska trga čiji raspored daje sliku razvoja grada. Već u XII veku, očito odmah po osnivanju naselja, izgrađen je prvi krug odbrambenih zidova i njime je definisan najstariji od tri trga, Piata Huet. Na sred tog ograđenog prostora nalazila se romanička crkva i groblje oko nje a kasnije su izgrađene još tri kapele i škola. U ovaj ograđeni prostor sklanjao se narod u slučaju opasnosti. Grad je rastao pa je izgrađen i drugi krug zidina. Kuće koje su nikle uz taj prvi i drugi krug zatvaraju današnji Mali trg ili Piata Mica. On je veći od Huet trga ali kao što mu ime kaže manji od sledećeg po redu, Velikog trga ili Piata Mare. On je, pogađate, nastao izgradnjom trećeg kruga zidina ali nisam pronašao da li su zidine išle današnjom ivicom trga. Kasnije je izgrađen i četvrti red zidina i zahvaljajući tome Sibiu se uspešno odupirao neprijateljima, Turci ga nikada nisu osvojili.

Današnjim trgom Piata Huet dominira luteranska katedrala. Izgrađena je u XIV veku, u gotskom stilu na mestu stare romaničke crkve. Pored izgleda katedrala fascinira svojom veličinom i tragovima koje je vreme na njoj ostavilo. Glavna crkva religije koja je vekovima dominirala na ovom prostoru sada je zatvorena, uprkos tome što je bio Uskrs. Doduše renoviraju je, skele su na nekoliko mesta oko nje. Ipak, činjenica da je najznačajnija i najimpozantnija crkva u gradu prazna na najveći hrišćanski praznik, neumitno ukazuje na prolaznost kultura i civilizacija. Tri veka su u njoj sahranjivali značajne građane da bi ta praksa bila prekinuta 1796. i posle toga je samo jedan izuzetak napravljen kada je umro Semjuel fon Brukental, koga ću kasnije pomenuti.

Pored katedrale na trgu se nalazi još nekoliko interesantnih objekata. Na severnom kraju trga nalazi se Kula sa stepenicama (Turnul Scarilor). To je najstariji sačuvani objekat u gradu, potiče iz XIII veka i spolja deluje sasvim obično i neupadljivo. Predstavljala je ulaz u prvi krug utvrđenja, jedini sačuvani od tri koliko ih je postojalo.  Do nje se nalazi luteranski parohijski dom. Sastoji se iz četiri dela koja uokviruju dvorište u koje mislim da ne može da se uđe. Sva četiri potiču iz različitih vekova.

Ulaz u najstariju kuću parohijskog doma. Kula sa stepenicama skroz levo, u daljini.

Mali trg (Piata Mica) je veći i mnogo življi od Huet trga. U nizu zgrada koji ih deli, na strani Malog trga postoji puno kafića i restorana sa baštama. Iako kuće potiču iz različitih epoha prilično dobro se uklapaju i čine jedinstvenu celinu. Severnom stranom trga dominira zgrada iz XIV veka u kojoj se danas nalazi umetnička galerija ASTRA muzeja. Na suprotnoj strani nalazi se najpoznatija kula u gradu. Turnul Sfatului (eng. The Council Tower, na srpskom nešto kao Kula gradskog saveta) izgrađena je zajedno sa drugim odbrambenim krugom, što znači u XIII veku. Predstavljala je jednu od kapija a ime je dobila pošto se nalazila u neposrednoj blizini tadašnje gradske kuće (photo). Kula (sa satom) i danas dominira ovim delom grada. Ispod nje je prolaz koji povezuje Veliki i Mali trg. Moguće je popeti se na vrh ali taj dan je bila zatvorena.

Sva tri trga inače čine tzv Gornji grad. U prvo vreme samo on je bio branjen utvrđenjem. Ispod njega nalazi se Donji grad. Tamo je očito živela sirotinja koja je u slučaju napada bežala u utvrđenu oblast. Uske ulice, stare kuće i poneka zanimljivost, premalo u odnosu na Gornji grad. Mali trg je na dva mesta povezan sa Donjim gradom. Zlatareve stepenice su uski, pešački prolaz u severoistočnom delu trga. Spuštaju se pravo na Zlatarev trg. Ono što je interesantnije je Ocnei ulica koja se iz Donjeg penje u Gornji grad i završava na sred Malog trga. Iznad ulice, na mestu gde ona ulazi u oblast Gornjeg grada, nalazi se Most laži. Pešački most koji spaja dva dela Malog trga izgrađen je 1859. godine na mestu kapije drugog kruga utvrđenja. Neophodan je da premosti Ocnei ulicu koja je na tom mestu prilično duboka. Interesantna konstrukcija koju do sada nisam imao priliku da vidim.

Ocnei ulica i Most laži

Sa Malog na Veliki trg može se proći ispod Kule saveta ili ispod tornja katoličke crkve, dva najviše objekta na ova dva trga. Katolička crkva je izgrađena na početku XVIII veka kada je protestantski Sibiu je ušao u sastav pretežno katoličkog Austrijskog carstva. Nije bilo ni jedne katoličke crkve pa su Jezuiti poslati da isprave tu nepravdu. Crkva je posvećena Sv. Trojici, kao i pravoslavna saborna crkva. Iako se nalazi na dva trga, nekako je okrenuta Velikom trgu i zajedno sa katoličkim parohijskim domom, koji se nalazi u njenom produžetku, dominira severnim delom trga.

Veliki trg (Piata Mare) je ogroman, pravougani trg, centralno mesto u gradu. Formiran je 1366. godine kada je napravljen treći krug utvrđenja. Popločan je još od 1874. godine. Trgom je  dominirala statua Jana Nepomuka dok je komunisti nisu uklonili 1948. Svi veliki događaji tu su se odigravali, od javnih egzekucija u dalekoj prošlosti do protesta protiv Čaušeskuovog režima. U XVIII veku na njemu je bio postavljen ludački kavez - ko je remetio tišinu noću, dan je provodio izložen u kavezu. Nas je dočekao očigledno tradicionalni uskršnji ambijent - drvene kućice u kojima se prodavala hrana i razne druge đakonije. Po krajevima trga nalaze se bašte kafana ali on je toliko veliki da ga to ni malo ne ugrožava. Ukoliko nećete da sedite u kafani, postoje i klupe. Mesto na kome smo se mnogo lepo osećali.

Veliki trg. S desna: katolička crkva, gradska kuća, Brukental palata

I na Velikom trgu svaka kuća ima svoju priču. Neke sam prikazao u foto albumu a ovde ću napisati par reči o najvažnijoj i još dve pomenuti. U samom uglu trga, preko puta gradske kuće, nalazi se Brukental palata, verovatno najlepša i najznačajnija palata u gradu. Izgradio ju je baron Samjuel fon Brukental, vojvoda Transilvanije 1777-1787. i lični savetnik carice Marije Terezije. O baronima i aristokratiji možemo i ovako i onako ali činjenica je da fon Brukental svoj novac i vreme koristio da kupuje i skuplja umetnička dela i stare predmete kao i da je palatu namenski pravio da uskladišti i prikaže tu svoju kolekciju. Pošto nije imao naslednika zaveštao ju je gradu i 1817. godine, 14 godina posle njegove smrti, kolekcija je otvorena za javnost. 

Palata je inače rađena u stilu kasnog baroka. Sastoji se od četiri krila koje uokviruju unutrašnje dvorište. Najimpresivnije na glavnoj zgradi, koja izlazi na Veliki trg, su hrastova vrata sa kamenim okvirom oko njih. Iznad vrata, na okviru nalazi se grb Brukentala. Veću fotografiju vrata možete pogledati ovde a više o samoj palati na ovom sajtu. 

Preko puta Brukentalove palate nalazi se gradska kuća (photo). Napravljena početkom XX veka, relativno skoro je obnovljena. Dopada mi se kako izgleda a i kako se uklapa sa crkvom pored nje. Odmah do palate nalazi se Plava kuća (photo), izgrađena u renesansnom stilu, obnovljena u baroknom. Ne možete je promašiti, naziv savršeno odgovara izgledu. U njoj se nalazi jedna od postavki Brukentalovog muzeja, posvećena rumunskoj umetnosti. Brukental muzej je kompleks od šest muzeja, različitog kulturnog programa. Najznačajniji je deo posvećen evropskoj umetnosti a nalazi se naravno u Brukental palati.

I to je ono što je neophodno videti u Sibiuu, ako se zadesite jedno prepodne. Onda smo otišli na piće da odmorimo i sredimo utiske pa smo obišli još neka mesta u širem centru. Ispod Velikog trga nalaze se izuzetno dobro očuvane zidine a pored zeleni pojas sa šetalištem i klupama. U sastavu ili pored zidina nalaze se tri odbrambene kule, takođe odlično očuvane. Zatim tu je Nacionalni prirodnjački muzej, sinagoga i još tri crkve koje smo videli od kojih mi se najviše dopala Ursulinska crkva. Izgrađena u gotskom stilu u XV veku, zajedno sa dominikanskim manastirom pored nje. Kada je luteranizam potpuno potisnuo katoličanstvo u XVI veku, crkva je postala luteranska a kada je 1699. Transilvanija potpala pod austrougarsku, ponovo je postala katolička. Prvo je pripala ženskom Ursulinskom redu a danas je grkokatolička. Uglavnom, nisu je srušili. Spolja je zadržala gotski, unutra je renovirana u baroknom stilu.


Popodne u prirodi

Odlazimo na ručak u apartman. Gazdarica je svraćala i ostavila nam je na poklon uskršnja jaja. Malo odmaramo a onda idemo dalje. Sunačno vreme odvodi nas na potpuno drugačije mesto. 

ASTRA je još jedan muzejski kompleks ali on se više bavi rumunskim nasleđem. Osnovan je još u XIX veku kada je rumunski narod pokušavao da pronađe svoje mesto u okviru Carstva. ASTRU čine nekoliko postavki, između ostalog i muzej na otvorenom posvećen tradicionalnom (čitaj: seljačkom) načinu života. Nalazi se u šumi, nekih 8km od grada. Ceo taj kraj uređen je kao izletište. Pored se nalazi zoološki vrt i još neki sadržaji predviđeni da se prijatno provede vikend ili popodne.

Muzej predstavlja kolekciju od preko 400 objekata karakterističnih za transilvanijsko, saksonsko ili rumunsko selo. Prisutni su i drugi krajevi Rumunije ali koliko sam primetio eksponati su uglavnom iz okoline. Drvene vodenice, vetrenjače, drvene crkve, kuće pokrivene slamom, cela domaćinstva sa sve ogradom, sve to je razmešteno pored dva povelika (veštačka ?) jezera. Svaki objekat ima dovoljno prostora oko sebe, ništa nije sabijeno, trudili su se da što više imitiraju prirodno okruženje. Staze su uređene, ne treba ni da napominjem da je sve čisto, tako da smo uživali u dvočasovnoj šetnji. Pri tom smo obišli tek oko polovine kompleksa. Fotografije sa ovog mesta izdvojio sam u poseban album. Iako sam naravno besomučno škljocao, potrudio sam se da izdvojim samo najbolje.

Svođenje utisaka


Sibiu je ispao pun pogodak kao baza za ovu ekskurziju. Čitajući i nalazeći sve ove podatke, napravio sam spisak onoga što nisam video i onoga što bi ponovo i detaljnije trebalo pogledati. Pre svega mislim na muzeje i unutrašnjost nekih objekata. Sibiu je od Beograda udaljen svega 450km. Kada završe autoput biće to sasvim lagana vožnja. Ako planirate da idete u Rumuniju, nemojte ga preskočiti. 

Za informisanje o gradu postoje dva izuzetno dobro sređena sajta u kojima je na veoma pregledan i detaljan način klasifikovano sve što ima da se vidi u gradu:
http://patrimoniu.sibiu.ro/en
http://www.turism.sibiu.ro/index_en.php

Fotografije grada
Fotografije muzeja na otvorenom

NP Đerdap: Sokolovac, Čoka Njalta, Šomrda...

Prvi put sam tamo bio u novembru 2012. To tamo nisam mogao lako da definišem u par reči. Krenuli smo od Lepenskog vira, stigli do kuće Miloševića ispod brda Čoka Njalta i vratili se istim putem. Lagana tura, vesela atmosfera i urnebesni obrt na kraju obeležili su ovu akciju. Već na proleće '13 došli smo ponovo. Ovoga puta izmenili smo trasu, popeli smo se na Sokolovac, prošli ispod Čoka Njalte i završili u Lepenskom viru. Bilo je mnogo bolje, duža tura koja ide u jednom pravu što je neuporedivo lepše nego vraćati se istom stazom. Sa malim izmenama stazu smo prešli i u jesen iste godine a sada smo dodali još nešto... 

Sve u svemu četiri odlaska za nepune dve godine. Ići ćemo i na jesen, što dovoljno govori o lepoti predela. Ne znam ni šta su Sokolovac i Čoka Njalta, brda ili planine, ne znam kojoj planini pripadaju. Na kraju to nije ni važno. Blizina Dunava koji teče neposredno ispod njihovih obronaka mnogo bolje ih definiše i daje im na značaju. Zajedno sa još nekim brdima Srbije i susedne Rumunije, grade Gospođin vir, jednu od četiri klisure Đerdapa. Ali da krenem iz početka.

Polazak iz Beograda već u 6:30. Ima dosta da se putuje. Akciju vodi Vlada Radivojević, kao i tri prethodne. Pauza u Golupcu. Pekara u glavnoj ulici, malo se prođe autobuska stanica, na istoj strani ulice. Odličan burek sa sirom. Posle prošetali do Dunava. Terasa do same reke je završena, poslednji put kada smo bili još uvek su je radili. Ne znam da li što sam uvek dolazio u lepom raspoloženju ali Golubac mi deluje kao idealno mesto za lečenje živaca. Tišina, nema gužve, pogled preko široke reke, tvrđava u blizini... Navodno će se graditi put koji više neće prolaziti kroz samu tvrđavu pa ovaj snimak koji sam napravio može postati raritet za neku godinu. Nadam se da hoće.

Do Golupca obično spavam a dalje uživam u svakom trenutku vožnje kroz Đerdapsku klisuru. Magistrala ide skoro pored samog Dunava ali i sa te strane, između puta i reke, ima kućica i bašta. Ono što je najčudnije jeste groblje koje se nalazi pored same reke. Ne znam kako odoleva kada nivo vode poraste.

Tuneli se ređaju jedan za drugim. Obeleženi su brojevima. Ispred tunela broj 17 je ušće Pesače u Dunav. Više potok nego reka, čak i sada, kada su vodostaji visoki, lako smo je pregazili. Ispred tunela izlazimo iz busa i krećemo stazom koja vodi dolinom koju je Pesača probila između dva brda. Desno od nas je Sokolovac sa dva prelepa vidikovca, tamo smo se uputili. Levo je Čoka Njalta oko koje ćemo uglavnom obilaziti. Staza pored Pesače nije posebno atraktivna i sve više zarasta u šumu. Posle nekog vremena je napuštamo i penjemo se na Sokolovac. Uspon nije jak ali ako je vreme sparno može da bude naporan. Brdo je zaravnjeno i na vrhu se nalazi prelepa čistina sa seoskim domaćinstvom. Tu su i dva vidikovca, na različitim stranama brda. Južni gleda na Šomrdu i predeo oko nje. Severni je mnogo atraktivniji, stene sa kojih se pruža otvoren pogled na Dunav koji teče odmah ispod njih, tačnije na već pomenutu klisuru Gospođin vir. Zbog dužine akcije koju smo planirali, ovoga puta preskačemo južni i idemo pravo na severni vidikovac. Tu pravimo pauzu i uživamo u zaista jedinstvenom pogledu. 

Dunav sa Sokolovca

Sokolovac je nešto što zaista treba videti. To su prepoznali i oni koji se bave turizmom tako da je na vidikovcu izgrađena drvena platforma i postavljeni su putokazi, na kojima doduše ništa ne piše. Na žalost i na sreću nas planinara, radovi teku uobičajeno sporo. Do gore možete stazom kojom smo mi prošli a postoji i pešačka staza sa severne strane. Kolima može ali isključivo terenskim vozilom. Stari put kojim se išlo pre Đerdapske magistrale je u prilično lošem stanju. Stavite ovu lokaciju bar u svoj dugoročni plan...

Idemo dalje, vraćamo se malo drugačijim putem ali Pesaču prelazimo na istom mestu i vraćamo se na onaj put kojim smo na početku išli. On nas vodi pored reke i izlazi na stari asfaltni put. Asfalt je u prilično lošem stanju, kolima ne bih ovuda prošao a opet je dovoljno tvrd da oteža pešačenje. Uglavnom se penjemo ovim putem a onda dolazimo na raskrsnicu.

Jedno od onih upečatljivih mesta, orijentir koji nedvosmisleno možete da identifikujete. Glavni put tu završava uspon i naglo savija levo. Istovremeno se na desno odvaja za sada neasfaltirani put koji vodi za Šomrdu. Pogled je otvoren na sve strane a posebno je atraktivan na Čoka Njaltu, brdo oko koga put pravi krug i koje se sa tog mesta najbolje vidi. Pored toga otvara se pogled i na Dunav, sve do Donjeg Milanovca. Prethodna dva puta smo produžili putem a sada smo rešili da konačno odemo do Šomrde i završimo sa tim. Nas 14 se odvaja od ostatka grupe, srešćemo se sa njima tek na kraju ture.

Šomrda (803m) je najviši vrh NP Đerdap. Negde piše da se i planina zove Šomrda a negde da je samo deo Severnog Kučaja. I to je sve što je interesantno u vezi ovog vrha. Od već pomenute raskrsnice do njega vodi širok, zemljani put. Ispod samog vrha skrene se sa puta i prođe malo kroz šumu. Vrh nije obeležen, bez GPS ne bi bili sigurni da smo ga pronašli. Negde na sredini puta postoji jedan zaista lep vidikovac i to je to. 5km do tamo i 5 nazad, overili smo vrh. Nešto drugo je važnije. Ovaj deo je ono što je razlikovalo ovu od prethodne dve ture. Ne bežim da ponavljam ista mesta, iste staze ali bitno mi je da bar jedan deo rute bude nov. Onda je akcija uspela. Ovaj istup do Šomrde učinio je akciju za sada jedinstvenom.

Nastavljamo putem i ubrzo stižemo do domaćinstva Miloševića. Ne možemo zamisliti akciju a da ne svratimo do njih. Najavimo se unapred pa nas obično čekaju krofne. Sir je jedinstven a o rakiji neću ni da pričam. Neke stvari se ne mogu prepričati, samo iskusiti. Na sreću, uspona odatle više nema, samo ravno i nizbrdo...

Provodimo neko vreme u prijatnom razgovoru i druženju sa domaćinima a onda idemo dalje. Vlada je zadao vreme kada mora da se krene za Beograd. I tada sledi po mom skromnom mišljenju najlepši deo priče. Započinje prirodnim amfiteatrom prema Dunavu, koji ulepšavaju ogrnomo drvo u blizini i stena Treskovac na rumunskoj strani. Zatim sledi dugačak i blag spust, sve do Boljetinske reke. Pogled je otvoren na sve strane a već pomenuta stena Treskovac je dominantan motiv. Tišina koja vlada svuda oko vas i pogled na ogromnu, mirnu vodu pružaju vam sliku savršenog spokoja. Ne znam tačno od čega to potiče ali uvek budem opčinjen pogledom na Dunav sa ovog mesta i tu sliku dugo nosim u sebi.

Spuštamo se u prirodni rezervat Ciganski potok a zatim ulazimo u kanjon Boljetinske reke. Kanjon nije mnogo dugačak ali je interesantan, vrlo je dubok i na njegovim stranama vidi se niz slojeva stena o čemu bi geolozi mogli mnogo više i pametnije da pričaju. Postoji mesto gde se Boljetinska reka redovno izliva preko puta ali obično nije problem pregaziti je. Ovoga puta je bila dovoljno duboka da nas natera da se izuvamo. Hladna voda je prijala umornim nogama ali ne i oštro kamenje. (Ova priča o gaženju reke bila je zanimljiva u nedelju ali danas dok ovo pišem pola Srbije je pod vodom tako da sam svestan da ne zvuči preterano romantično.)

Stižemo do Lepenskog vira. Pored velikog parkinga ima kafana gde je jedan od specijaliteta prženi sir. Ladno zaječarsko je specijalitet širom istočne Srbije... Nešto više od pola sata i krećemo za Beograd.

Na kraju 28km i oko 1100m uspona. Fotoaparat nisam koristio toliko intenzivno kao u maju 2013. Zato dajem link ka oba albuma. Onaj iz 2013. je detaljniji, ovaj iz 2014. je fotografisan novim fotoaparatom. Preporučujem oba...

Fotografije 2013
Fotografije 2014

Transilvanija 1.deo, putovanje i Hunjadi zamak

Kada su se stekla dva potrebna uslova: kupili smo bolja kola i deca su porasla, počeli smo da organizujemo kraća putovanja u neku od susednih ili bliskih država, tokom prolećnog raspusta. Organizacija cele priče zahteva vremena i truda, pre svega u pronalaženju atraktivne i pristupačne lokacije a zatim odgovarajućeg smeštaja, uglavnom apartmanskog tipa koji će omogućiti ishranu kao kod kuće. Drugim rečima lova je najveći problem i ograničenje, pokušavamo da dobijemo što više za što manje para a opet da nam bude lepo. Verujući da je ovo pravi i jedini momenat za ovakve akcije, kada deca mogu i hoće da nas prate.

Ove godine izbor je pao na Rumuniju ili Transilvaniju, što zvuči malo atraktivnije. Zašto Rumunija? Zato što nemamo para za Italiju ili Nemačku. Zašto još? Odrastao u vreme socijalizma, dugo sam u glavi nosio sliku koju je Čaušeskuov režim stvorio o ovoj državi. Posle sam otkrio kakve prirodne lepote i kulturno nasleđe poseduje Rumunija. Otkrivajući za mene nove detalje, vrlo brzo sam se fokusirao na Sibiu kao jedan od najvećih i najznačajnijih gradova u Transilvaniji, sa izuzetno bogatim i očuvanim istorijskim centrom grada. Još jedan detalj, Sibiu je bio centar evropske kulture 2007. godine što opet znači da je morao biti sređen za tu priliku. Plan za napad na Rumuniju napravljen je još u proleće 2012. godine kada je sve bilo rezervisano i mi spremni ali sneg koji je neočekivao pao prinudio nas je da sve otkažemo (i otputujemo u Budimpeštu ali to je druga priča...).

A - Beograd, B - Hunedoara, C - Sibiu, D - Sigišoara

U odnosu na 2012. plan je malo redukovan. Rezervisali smo apartman u Sibiuu za tri noći (ko da se premešta...), dva dana su predviđena za put i svraćanja tokom puta, jedan za Sibiu i jedan da odemo do Sigišoare. Ali vreme je ponovo počelo da kvari priču. Visio sam na Internetu gledajući prognozu koja se menjala iz sata u sat. Kulminacija je bila u petak, pred sam polazak. Bezvoljno smo se pakovali gledaću kišu koja je zasipala Beograd a kada joj se to veče pridružila i magla bio sam spreman da odustanem. Na sreću priča oko ženinog odmora bila je toliko komplikovana da drugu šansu nismo mogli da dobijemo. Idemo pa kako nam bude.


Putujemo

Subota 19.april, jutro. Situacija bolja nego sinoć. Bar dok nismo ubacili stvari u kola i krenuli. Onda je kiša ponovo počela da pada. Pa je stala. Pa je ponovo počela. I onda se na tmurnom nebu, tamo negde iznad Vršca, pojavila svetla pruga koja je počela sve više da se širi prema nama. Poverovali smo da će sve biti u redu, da će se vreme prolepšati. A kada smo u Vršcu pronašli turističku agenciju i uplatili putno osiguranje, što smo ispustili da uradimio pre Velikog petka, stvari su počele da dolaze na svoje mesto. Na našoj granici nikog nema, prelazimo je za 5 minuta, stajemo da kupimo vinjetu, sunce greje, trebaju mi naočare, stižemo na rumunsku granicu i nju prelazimo vrlo brzo, deca se vraćaju da spavaju, dajem gas i prebacujem u petu, nema gužve na putu, tenzija je potpuno spala...

Do Temišvara nema mnogo, put je relativno dobar a i Banat je ravan. Stajemo u gradu da podignemo novac na bankomatu. Neću da reklamiram banku ali prvi put nismo jednog evra zamenili, podizali smo leje bez provizije. Za razliku od menjačnica bankomat radi 24h. Idemo dalje prema gradu Lugož. Pre polaska bio sam u maloj dilemi koji put izabrati. Postoji prečica kod Žebela (Jebel) kojom se izbegava Temišvar, što je nudilo nekoliko interaktivnih mapa. Ipak sam izabrao glavni put i misilm da nisam pogrešio. Dilema bi uskoro trebala potpuno da nestane kada Rumuni završe autoput A1 koji od Bukurešta, pored Sibiua, Sebeša, Lugoža i Temišvara vodi ka Aradu i mađarskoj granici. Za sada su samo pojedine deonice puštene u saobraćaj i to smo maksimalno koristili, posebno u povratku.

Dakle put od Temišvara do Lugoža je odličan i teren je skroz ravan. Problem je što Rumuni prilično divlje voze i što svaki čas prolazimo kroz naseljena mesta kada se ograničenje spušta na 50. U početku sam bio vrlo oprezan, kasnije malo manje ali svaki put sam vozio u razumnim granicama što znači da su me ova naselja prilično usporila. Kod Lugoža skrećete levo sa glavnog puta i tu već postaje malo teže za vožnju. Počinju krivine, usponi i padovi, kvalitet asfalta pada, prolazite kroz šumu. Menja se i krajolik, postaje brdovit za razliku od banatske ravnice kojom smo se do tada kretali. Kod Deve možemo da se uključimo u autoput ali mi produžavamo jer želimo da svratimo u Hunedoaru. Na žalost vreme se kvari, oblaci se navlače. Nadamo se da ćemo proći bez kiše.


Zamak Janoša Hunjadija

Srednjevekovni zamak u Hunedoari izgleda da nema neko opšte prihvaćeno ime kao Peleš ili Bran. Mi ga obično zovemo Hunjadi zamak, Rumuni Castelul Corvinilor, Mađari Vajdahunyad vára a Englezi uz Castle dodaju ili prezime Hunyad ili Corvin. Vezuje se najviše za lik Janoša Hunjadija (Sibinjanin Janka) koji je podigao zamak na temeljima starijeg utvrđenja koga je nasledio od svog oca. Izgradnja je započeta 1446. godine kada Janoš Hunjadi postaje mađarski regent. Trajala je do njegove smrti deset godina kasnije kada je prekinuta da bi samo dve godine kasnije bila nastavljena. Gradnju je nastavio njegov sin Matija Korvin i kada je kompletirana 1480. godine bio je jedan od najlepših i najmoćnijih zamaka Evrope. Za Transilvaniju je doneo nešto novo, prvi put se pojavljuju kule kao potpora i pojačanje u odbrani zidina. Bilo ih je nekoliko, kružnih ili pravougaonih osnova.

Početkom XVII veka transilvanijski princ i jedno vreme mađarski kralj Gabor Betlen dogradio je zamak na strani prema današnjem gradu. Izgradio je Veliku palatu ali i promenio neke detalje u skladu sa svojim vremenom. Pretpostavljam, mada to nisam našao, da je on gotskom zamku dodao renesansnog duha. 

Kasnije je zamak bio zapušten a sredinom XIX veka pogodio ga je i požar. Izgleda da restauracija koja je potom izvršena nije izvedena na najbolji način. Oni koji su je radili više su sledili neku svoju ideju kako srednjevekovni, gotski zamak treba da izgleda nego što su se trudili da mu vrate originalni izgled. Pretpostavljam da je to razlog što ga nema Unesco listi svetske baštine pošto bi ga impozantan i impresivan izgled kao i istorijski značaj svakako tu doveli. Ponavljam, ovo je samo moja pretpostavka.

Most preko koga se ulazi u zamak

U zamak smo ušli preko glavnog, drvenog mosta koji je u odličnom stanju. Uopšte sve u zamku je sređeno ali ništa ne blista, zaustavili su se na vreme i uspeli da donekle zadrže duh vremena. Ulaz je 25 leja za odrasle i 5 za decu. Odmah na ulazu možete da posetite tamnicu sa desne i prostorije za mučenje sa leve strane. Mlađima se ne preporučuje ulaz ali ništa posebno, lutke koje ilustruju torturu deluju pomalo groteskno. 

Odatle odmah izlazite u centralno i praktično jedino dvorište zamka. Opkoljeno je zgradama koje su opet opkoljene duplim, visokim zidom. Ne postoji standardan put kojim treba da se krećete a pošto se nismo posebno pripremili išli smo nasumice trudeći se da što više vidimo i zapamtimo, naravno i da fotografišemo. Često smo nailazili na zatvorena vrata, velikom delu zamka nismo mogli da pristupimo. Nema mnogo detalja koji su nas sami po sebi fascinirali, više zamak kao celina. Na par mesta možete da se zavučete između duplih zidova i to postoji na jednoj fotografiji. Od unutrašnjih prostorija tu su na prvom mestu dve velike dvorane (The Council Hall i The Knight's Hall) sa gotskim svodovima, izgrađene u vreme Janoša Hunjadija. Malo izdvojena od ostatka zamka, na njegovom južnom kraju, nalazi se kula Nebojša (Neboisa). Kula je donžon tipa što znači da je predstavljala poslednje utočište u slučaju opsade zamka. Pretpostavlja se da ime duguje srpskim plaćenicima u službi Matije Korvina.

Iz glavnog dvorišta postoji prolaz koji vodi do jednog manjeg i popločanog prostora (u glavnom dvorištu je zemlja) sa bunarom. Odatle se izlazi na terasu sa koje se pruža pogled na grad. Ako sam dobro shvatio ovaj deo je izgradio Gabor Betlen. Za bunar je vezana priča ili mit. Kopali su ga turski zarobljenici kojima je Janoš Hunjadi obećao slobodu ako stignu do vode. Posle 15 godina vodu su pronašli ali slobodu nisu dobili. Hunjadi je umro u međuvremenu, u Zemunu posle odbrane Beograda, a njegova žena Eržebet Silađi nije održala obećanje. Pretpostavljalo se da je natpis koji su zarobljenici ostavili na zidu bunara glasio: Imate vodu ali nemate dušu. Kasnije je otkriveno pravo značenje teksta: Ovaj natpis piše Hasan, koji je živeo kao zarobljenik Kaura, u tvrđavi pored crkve.

Bunar

Oblačno vreme i kiša koja je počela da kaplje sprečili su me da sa obližnjeg brda napravim još nekoliko fotografija. Takođe su obesmislili razgledanje Hunedoare, što je ostavljeno za neku drugu priliku. A prilike će nadam se biti, posebno što pored Hunedoare vodi put za Alba Juliju i dalje za Kluž ali to će biti neka druga priča...

Fotografije zamka


Dolazak na odredište

Idemo dalje, izlazimo iz Hunedoare i ubrzo se uključujemo na autoput koji nas pored Sebeša vodi dalje ka Sibiuu. Kiša je počela ali mi smo videli šta smo planirali. Nov put, neopterećen, uživamo u vožnji. Idilu prekida kraj izgrađene deonice, moramo da se vratimo na stari put koji će nas i uvesti u Sibiu. Grad je veliki, ne znam da li bi bez gps uređaja mogli da se snađemo. Idemo pravo u hipermarket da se snabdemo, sutra je Uskrs prodavnice neće raditi. 

Smeštaj smo rezervisali preko Bookinga. U pitanju je nova kuća, napravljena za iznajmljivanje, sa 2-3 apartmana. Nalazi se na periferiji grada, automobil je neophodan. Sem toga sve ostalo je bilo više nego dobro. Novo, udobno, čisto, ljubazni domaćini. Ništa drugo nam ne treba.

Isto veče otišli smo do grada, ispostavilo se previše optimistički. Sibiu ipak nije turistički centar tako da je grad bio prilično pust i mračan u hladno prolećno veče. Napravili smo nekoliko snimaka, prošli preko trgova i vratili se da se odmorimo od puta i pripremimo za ono što nas sutra očekuje.


Sibiu, Sigišoara

Drugi dan provodimo u Sibiuu. Dan je bio prelep. Pre podne obilazili istorijski centar, popodne bili u prirodi, muzej na otovrenom. O tome u postu Transilvanija II. 

Treći dan odlazimo do Sigišoare, udaljene nepunih 100km. Još lepše vreme. O tome u postu Transilvanija III.


Povratak

Sjajno vreme koje smo imali u nedelju i ponedeljak nije se ponovilo u utorak. Ispoštovalo je prognoze koje su sve do jedne najavljivale kišu. Naravno, nemamo pravo da budemo nezadovoljni. Ne žurimo, napuštamo apartman oko 9:30 i krećemo na put. Ideja je da ukoliko vreme dozvoli svratimo u Kalnik gde se nalazi još jedna utvrđena crkva ili u grad Alba Juliju, nekih 15km severno od puta ka Temišvaru. Kiša nas sve jače zasipa i jasno je da je svraćanje besmisleno.

U povratku idemo mnogo brže nego u dolasku. Maksimalno koristimo izgrađene deonice autoputa. Do Temišvara ima nekih 300km i prelazim ih bez zaustavljanja. Idemo pravo u Iulius Mall, obećano deci još pre polaska. Parkiramo ispred mola, ostavljam ih da obilaze prodavnice a ja odlazim peške do centra grada. Ovoga puta dolazim sa novim fotoaparatom kojim uspevam da snimim celu sprsku crkvu (photo) u gradu, što mi sa starim nije uspelo. Zatim prolazim do Trga jedinstva ali on je potpuno prekopan, samo ivicom može da se prođe. Idem dalje ka gradu i konstatujem da su i druge ulice i trgovi raskopani tako da brzo odustajem i vraćam se do kola.

Iulius Mall, Temišvar

Svraćamo na kafu u Starbucks a zatim krećemo ka Beogradu. Nebo se u međuvremenu potpuno izbistrilo, sunce nas prati svo vreme. Nema gužve na putu, nema gužve na granici, pritisak na normali, i u gumama i u nama...

Ježevac, Vukan

Kada prođete Petrovac na Mlavi i nastavite dalje na jugoistok, posle nekih desetak km stići ćete u banju Ždrelo. Banja je postala popularna u poslednje vreme od kada je na izvorima termalne vode izgrađen turistički kompleks sa bazenima. Selo Ždrelo nalazi se malo niže, sa leve strane puta. Iza sela put naglo napušta nepreglednu ravnicu i ulazi u Gornjačku klisuru. Klisuru je probila reka Mlava koja pod tim imenom teče od jakog Žagubičkog vrela pa sve do ušća u Dunav, nedaleko od Kostolca. Planine koje se uzdižu iznad Mlave su Homoljske planine a ulazak u Gornjačku klisuru drže vrhovi Ježevac sa desne i Mali i Veliki Vukan sa leve strane. Uprkos malim nadmorskim visinama (Ježevac 675m, Mali Vukan 752m, Veliki Vukan 825m) ovi vrhovi dominiraju okolinom i pružaju vrlo živopisnu sliku, kako ispred ulaska tako i u samoj klisuri. Posebno su Vukani impresivni sa svojim stenovitim stranama, mada ni Ježevac ne zaostaje mnogo.

Svakog proleća, nekoliko godina unazad, Vlada Radivojević vodi akciju u kojoj penjemo sva tri vrha. Krećemo od mosta na Mlavi, gde se odvaja put za selo Šetonje. Penjemo Ježevac, onda se spuštamo suprotnom stranom do Mlave, prelazimo put i penjemo se prvo na Mali a onda i Veliki Vukan da bi na kraju sišli u selo Ždrelo. Išao sam 2010. i 2011., dve godine sam propustio i evo me ponovo u istoj priči.

Staza kojom se penjemo na Ježevac u početku nije posebno impresivna. Prolazi kroz šumu ili pored same šume. Prvo se penje a zatim se spušta do izvora popularno nazvanog Kod patuljka, po statui patuljka koja se nalazi pored njega. Tu malo odmaramo a zatim nastavljamo ka vrhu. Do izlaska na greben nema potrebe često vaditi fotoaparat pošto je strana prema dolini zatvorena visokim rastinjem. Zato se sve nadoknadi kada se izađe na greben. Otvara se fenomenalan pogled na dolinu ispod Ježevca kao i na susedne vrhove, Krilaš na jugozapadnoj i Vukane na severoistočnoj strani. Ceo prostor je prekiven kamenjem i stenama što prilično otežava kretanje  ali zato vam ništa ne zaklanja pogled.

Pogled sa Ježevca

Pravimo pauzu na vrhu, zavlačimo se u stene gde inače jak vetar ne dopire i odakle imamo već pomenuti otvoreni pogled na dolinu. Slikamo se a onda se spuštamo suprotnom stranom, ka reci Mlavi. Staza prolazi kroz divnu bukovu šumu, uživamo u gornjem delu dok je u donjem delu strmije i klizavije pa se mora biti vrlo oprezan. Stižemo do Mlave. Vodostaj je prilično visok. Plašili smo se da je poplavljen put između reke i Ježevca, ne znam šta bismo radili u tom slučaju. Na sreću put je čist. Vodi nas do manastira Gornjak.

Mutna i nabujala Mlava

Manastir zauzima centralno i verovatno najlepše mesto u Gornjačkoj klisuri. Na levoj obali Mlave, ispod vertikalne stene Ježevca. Podignut je u periodu 1376.-1380. kao zadužbina kneza Lazara. Manastirom dominiraju srednjevekovna crvka posvećena Vavedenju i iznad nje kapela, izgrađena u steni, u kojoj su mošti svetog Grigorija Sinajita. Impresivno deluje i spoljašnja strana manastirskog konaka (slika). Više o samom manastiru možete pročitati na Wikipedia a ukoliko prolazite ovuda, nemojte ga zaobići.

Idemo dalje, prelazimo most i izlazimo na put. Bus nas čeka da pokupi one koji ne pešače dalje već idu pravo u banju na kupanje. Prevozi i nas 1km, do skretanja ka Vukanu. Da ne tabanamo asfaltom. Penjemo se putem koji je u donjem delu pripremljen za asfaltiranje. Neki objekat je očito u pripremi. 

Idem skroz napred i jednog trenutka ispred nas, na livadi pored puta, uočavam srndaća. Lagano se kreće i zamiče iza drveća. Shvatam da nas nije primetio. Fotoaparat mi je u ruci, uključen, po prvi put u ovakvoj situaciji. Utišavam ostale i lagano prelazim sa puta na livadu odakle mogu da ga vidim. Pravim grešku, prvo uključim zoom pa ga tek onda tražim u objektivu. Na sreću i on je stajao i gledao u mene. Kasnije sam se setio čuvene De Nirove rečence: A deer's gotta be taken with one shot. Nije mi dao šansu za drugi snimak, pobegao je. Ali i ovako sam zadovoljan, posle sedam godina planinarenja uspeo sam da napravim ovakvu fotografiju.

Kada put izađe iz šume, stižemo na jedno od lepših mesta u Homolju. Odatle se vidi ceo greben Vukana ali i Veliki i Mali Sumorovac, Vranj i još poneki vrh. Vukan sa te strane predstavlja dugačku, stenovitu strehu koja se nadnela nad dolinom. Iako smo često ovde pogled na njega mi nikada ne dosadi. Naravno da ne može da se meri sa mnogo višim planinama ali za prvu pomoć itekako dobro dođe.

Mali i Veliki Vukan

Izlazimo na Mali Vukan. Sedimo na steni i gledamo svet ispod nas. Onda idemo dalje. Veći deo grupe se odmah spušta ka Ždrelu, žure na kupanje. Nas šestoro produžavamo i do Velikog Vukana. To je treći i poslednji cilj današnjeg dana. Onda silazimo u selo. Prodavnica u centru Ždrela nikada nas nije izneverila. Svraćamo na po jedno zaječarsko a onda žurimo do kafane gde se nalazimo sa ostatkom grupe. Iza nas seoske kuće i stene Vukana presijavaju se na kasnom popodnevnom suncu, prilika da se napravi još neki snimak.

Na kraju oko 23km i nekih 1300m uspona. 

Fotografije

Foto 2011
Foto 2010


Dodatak

Ova priča ima i dodatak. Prethodne godine, 1.juna,  nas petoro popeli smo iste ove vrhove ali smo išli putem kojim se ređe ide. I Ježevac i Vukan smo popeli skoro pravolinijski, grebenom kojim se ovi vrhovi spuštaju ka Mlavi i jedan prema drugom. Krenuli smo sa istog mesta kao u subotu, most ka selu Šetonje, pratili neko vreme Mlavu dok nismo došli u pravac vrha Ježevca a onda krenuli pravo ka njemu. Staza nije postojala već smo išli preko stenovitog terena, provlačeći se kroz rastinje, nisko i visoko. Sve to mi nije naročito prijao, osim pogleda koji smo imali na susedni Vukan i klisuru ispod nas. Izašli smo na Ježevac a zatim se spustili standardnim putem, kroz već pomenutu bukovu šumu i pored Mlave. 

Vukan

Uspon na Vukan je bio nešto drugo. Krenuli smo od poznate česme Četiri lule. U početku putem a zatim smo skrenuli na stene. Nema hodanja, samo penjanje, sve dok se ne izađe na greben. Pogled na Gornjačku klisuru je sve bolji što se više penjete. Kada smo se popeli, hodali smo uglavnom ivicom grebena i negde ispod Malog Vukana uključili se na stazu kojom smo u subotu išli. Sa Malog smo prešli na Veliki Vukan i spustili se u Ždrelo. 

Ova akcija je bila mnogo napornija i zahtevala mnogo više opreznosti ali vredela je uloženog truda. Mislim da i fotografije o tome dovoljno govore.

Fotografije

Stazama drugog srpskog ustanka

Svake godine vikend pre Uskrsa planinarsko društvo Rudnik iz Gornjeg Milanovca organizuje tradicionalnu akciju Stazama drugog srpskog ustanka. Ustanak je podignut na Cveti u obližnjem Takovu a Obrenovići su ostavili puno tragova oko Milanovca tako da svaka akcija počinje, prolazi ili se završava oko nekog istorijskog objekta iz ovog perioda. Akcije idu različitim putevima, planinama ili predelima u okolini grada.

Sve ovo je nezvanično, to su moja zapažanja nastala praćenjem aktivnosti planinara iz mog zavičaja. Jednom sam i učestvovao, pre četiri godine, kada je moj klub Železničar organizovao odlazak. Ove godine učestvovao sam sam, kao slobodan strelac. Proveo sam vikend u Milanovcu i nisam propustio da prošetam i vidim se sa nekim ljudima. Igrom slučaja išlo se istom stazom kao pre četiri godine, od Rudnika do Gornje Crnuće.

Skup je bio u 8h na gradskom trgu odakle nas prepun autobus vozi do centra Rudnika. Tamo se sastajemo sa učesnicima koji su stigli sa druge, severne strane. Po mojoj slobodnoj proceni bilo je oko 100 planinara iz okolnih mesta i gradova. Kreće se od spomenika i groba Arsenija Lome, vojvode i junaka iz oba srpska ustanka. Prolazimo kroz naselje Mali Raj i idemo ka Gradovima. Gradovi su, suprotno svom imenu, pusta livada gde je nekada bio turski grad. Osvajan na početku oba srpska ustanka, grad je razrušen kada su Turci napustili ove krajeve. Ostaci kuća su razvučeni za dalju gradnju i danas ima vrlo malo tragova da je nekada ovde bilo naselje. Kažu da može da se prepozna kuda su ulice išle ali ja to nisam video. Jedino što možete da vidite su ruševine turske džamije, zvane Misa. Dovedene do neprepoznatljivosti značajne su utoliko što predstavljaju jedini trag onog vremena (fotografija).

Tu pravimo pauzu a onda se penjemo do puta koji od Šumske kuće vodi ka vrhovima Rudnika. Odatle je uspon stalan mada ne posebno jak. Izlazimo na Prevoje, prevoj između dva najviša vrha. Više o Rudniku i njegovim vrhovima pisao sam u svom prvom postu. Pošto se grupa skupila, a trebalo je vremena, idemo dalje i prolazimo ispod Velikog Šturca, nastavljamo putem i kod Banetovog vrha, gde se put račva, biramo desni pravac. Sremuša ima dosta pa mnogi vade kese i skreću u šumu. Zato je decu teško obuzdati da ne jure ispred vodiča. 

Rudnik je prilično ispresecan putevima i svaki čas nailazimo na raskrsnice. Čovek mora da zna kuda ide inače lako može da zaluta. Neko vreme zadržavamo visinu, prolazimo pored par uzvišenja a onda počinjemo naglo da se spuštamo južnim obroncima planine prema selu Gornja Crnuća. Put vodi od vrha Rudnika do sela i osim par prečica svo vreme smo ga se držali.

U selu se nalazi Konak Kneza Miloša, autentična drvena kuća u kojoj je doneta odluka o podizanju ustanka i iz koje je Miloš dve godine upravljao Srbijom. Nalazi se u dvorištu seoskog domaćinstva ali koliko čujem i čitam izgleda da samo oni o njoj brinu. Država se ne meša mnogo iako je u pitanju objekat od izuzetnog državnog i nacionalnog značaja. U njemu je stalna postavka dokumenata, predmeta i fotografija iz vremena ustanka. Priložena fotografija je iz 2007. godine.

Tu negde je i kraj akcije. Posle posete Konaku predviđeno je da se ode do škole u Crnući gde je organizovan ručak. Nedovoljno mi je tih 15km, posebno što sam potpuno istu stazu već prešao, pa sam još ranije spremio dopunski deo, da se preko sela Svračkovci vratim peške do Milanovca. Od Crnuće, preko Svračkovaca pa do izlaska na Ibarsku magistralu postoji asfaltni put. Uski kolosek, kola se teško mimoilaze. Iskradam se iz grupe i prvih 4km tabanam asfaltom. Pogled je odličan, posebno na venac Ješevačkih vrhova na jugu. Ulazim u Svračkovce, kod groblja silazim sa asfalta i krećem  putem koji bi popreko, preko brda, trebalo da me dovede do Nevada (za Milanovčane: da siđem kod Konfekcije). Pogled sa brda bi trebalo da bude dobar, staza postoji, ne idem kroz šumu, sve sam iscrtao na GE i predvideo, osim...

Pogled iz Crnuće na vrhove Ješevca

Još kada sam se odvojio od grupe i krenuo ka Svračkovcima, čuo sam pucnje u daljini. Lovci. Bili su daleko od mene ali kada sam krenuo tim putem od groblja shvatio sam da idem pravo prema njima. Pucnji su bili sve jači a uskoro sam im čuo i glasove. Malo sam zastao, pucnji su stali, krenuo lagano napred ali onda su se ponovo začuli. U međuvremenu je počela i kiša. Nisam dugo razmišljao, vratio sam se i produžio asfaltom do Ibarske, računajući da toliko obzira imaju da izbegavaju glavne puteve.

Na kraju nešto preko 24km (od toga 10 asfaltom) i nešto ispod 700m uspona. Lovci mi jesu pokvarili užitak, ovaj deo staze je trebao da bude onaj koji čini razliku, gde ranije nisam bio. Ipak nisam nezadovoljan, družio sam se sa nekim dragim ljudima, neke nove prijatelje sam upoznao, proveo sam ceo dan napolju. Da, vreme je bilo idealno za šetnju, oblaci i sunce su se smenjivali, malo kiše je palo na samom kraju, nedovoljno da me natera da obučem kabanicu. Ćale je došao po mene kolima do škole u Svračkovcima i već u pet sam bio kući gde je ručak čekao. I pivo, ladno...

Fotografije

Fotografije iz 2010

Oko Ripnja pa sve do Trešnje

Ako iz bilo kog razloga ne odete negde za vikend, uvek možete da pešačite u okolini vašeg mesta. Čak i ako živite u Beogradu. I dok Kraljevčani ili Valjevci mogu da biraju planinu u susedstvu, mi stanovnici prestonice uglavnom smo okrenuti Avali ili podavalskim selima, poljima i šumama, od Avale prema Kosmaju ili prema Barajevu i dalje prema Savi i Obrenovcu. Nije neki izbor ali omogućava da se provede dan u prirodi i da se sastavi tura od 20 i kusur kilometara. Naravno, na veće uspone odmah zaboravite.

Negde u četvrtak Jovanka je objavila na Facebook-u da se u nedelju pravi polukružna tura od Ripnja pa do Trešnje. Sastanak u 9h na Trošarini. Nisam se javio unapred, čekao sam nedeljno jutro da vidim koliko ću biti raspoložen za skitnju posle naporne i pretrpane sedmice. Inače je fer javiti se ali ukapirao sam da grupa već postoji i da sigurno ide pa sam iskoristio ovu pogodnost. Ništa nisam pripremio prethodnog dana, sve sam ostavio za to jutro, još jedna prednost šetnje u okolini. Napravio sam jedan sendvič, gurnuo ga u ranac sa par jabuka i flašom vode, stavio na gps neke trekove iz okoline (za svaki slučaj) i krenuo. Ni štapove nisam poneo...

Panorama Ripnja

Nalazimo se na Trošarini. Petoro nas ima, sasvim dovoljno. Bus no.405, prolazimo pored Avale i odmah zatim skrećemo desno sa Kragujevačkog puta. Bus napuštamo iza železničke stanice Ripanj, pre centra ovog naselja. Idemo glavnim putem a onda skrećemo desno i obilazimo centar Ripnja sa zapadne strane. Napuštamo i asfalt, što je važnije. Penjemo se na brdo i idemo grebenom prema uzvišenju koje se zove Ljuta strana. Zatim ponovo izlazimo na glavni put od Ripnja ka Ibarskoj magistrali, malo se držimo njega ali brzo skrećemo južno i sledećih 6-7km idemo širokim zemljanim i blatnjavim putem u pravcu Parcanskog visa. Ovaj deo je manje urbanizovan, nema kuća, samo njive i par raskrsnica koje prolazimo. Dolazimo skoro do samog Parcanskog visa, ne izlazimo na njega već skrećemo istočno i idemo ka Kovioni. U međuvremenu se i oblaci povlače, jednog trenutka su ozbiljno zapretili, sunce se pojavljuje i postaje vrlo prijatno. Izlazimo na asfalt, bilo ga je više nego što bi trebalo ali dobro, ne smeta mnogo. Stižemo do vikend naselja Koviona. Nju ne možete da promašite, neki radar ili šta već u obliku ogromne lopte vidljiv je sa velike udaljenosti. Prolazimo pored vikendica i spuštamo se ka Trešnji. Odustajemo od odlaska do jezera, žurimo da se vratimo kući. Pored autobuske stanice na Kragujevačkom putu ima prodavnica a mi imamo vremena da popijemo pivo i pojedemo nešto do dolaska busa no.408. U Beogradu smo već oko pola pet.

Pogled na Kovionu

Na kraju nešto preko 22 km i (neočekivanih) 700m uspona. Šta je dobro? Kraj je uglavnom ravan a putevi često vode po blago izdignutim grebenima sa kojih se pružaju odlični panoramski pogledi. Ravnice iza kojih se izdižu Avala ili Kosmaj a sa nekih mesta vide se i Bukulja i Rudnik pa i Fruška gora na drugoj strani. Šta ne valja? Ne valja kad spustite pogled. Sve je zeleno i čini vam se da ste u prirodi a opet sve oko vas ima pečat čoveka. Od trave koja je polupokošena, drveća koje je polupotkresano, njiva, primitivnih i napuštenih objekata na njivama pa sve do neizbežnih plastičnih flaša i divljih deponija. I valjevske planine su naseljene ali opet je to nekako mnogo drugačije... 


Fotografije