Kada su se stekla dva potrebna uslova: kupili smo bolja kola i deca su porasla, počeli smo da organizujemo kraća putovanja u neku od susednih ili bliskih država, tokom prolećnog raspusta. Organizacija cele priče zahteva vremena i truda, pre svega u pronalaženju atraktivne i pristupačne lokacije a zatim odgovarajućeg smeštaja, uglavnom apartmanskog tipa koji će omogućiti ishranu kao kod kuće. Drugim rečima lova je najveći problem i ograničenje, pokušavamo da dobijemo što više za što manje para a opet da nam bude lepo. Verujući da je ovo pravi i jedini momenat za ovakve akcije, kada deca mogu i hoće da nas prate.
Ove godine izbor je pao na Rumuniju ili Transilvaniju, što zvuči malo atraktivnije. Zašto Rumunija? Zato što nemamo para za Italiju ili Nemačku. Zašto još? Odrastao u vreme socijalizma, dugo sam u glavi nosio sliku koju je Čaušeskuov režim stvorio o ovoj državi. Posle sam otkrio kakve prirodne lepote i kulturno nasleđe poseduje Rumunija. Otkrivajući za mene nove detalje, vrlo brzo sam se fokusirao na Sibiu kao jedan od najvećih i najznačajnijih gradova u Transilvaniji, sa izuzetno bogatim i očuvanim istorijskim centrom grada. Još jedan detalj, Sibiu je bio centar evropske kulture 2007. godine što opet znači da je morao biti sređen za tu priliku. Plan za napad na Rumuniju napravljen je još u proleće 2012. godine kada je sve bilo rezervisano i mi spremni ali sneg koji je neočekivao pao prinudio nas je da sve otkažemo (i otputujemo u Budimpeštu ali to je druga priča...).
U odnosu na 2012. plan je malo redukovan. Rezervisali smo apartman u Sibiuu za tri noći (ko da se premešta...), dva dana su predviđena za put i svraćanja tokom puta, jedan za Sibiu i jedan da odemo do Sigišoare. Ali vreme je ponovo počelo da kvari priču. Visio sam na Internetu gledajući prognozu koja se menjala iz sata u sat. Kulminacija je bila u petak, pred sam polazak. Bezvoljno smo se pakovali gledaću kišu koja je zasipala Beograd a kada joj se to veče pridružila i magla bio sam spreman da odustanem. Na sreću priča oko ženinog odmora bila je toliko komplikovana da drugu šansu nismo mogli da dobijemo. Idemo pa kako nam bude.
Putujemo
Subota 19.april, jutro. Situacija bolja nego sinoć. Bar dok nismo ubacili stvari u kola i krenuli. Onda je kiša ponovo počela da pada. Pa je stala. Pa je ponovo počela. I onda se na tmurnom nebu, tamo negde iznad Vršca, pojavila svetla pruga koja je počela sve više da se širi prema nama. Poverovali smo da će sve biti u redu, da će se vreme prolepšati. A kada smo u Vršcu pronašli turističku agenciju i uplatili putno osiguranje, što smo ispustili da uradimio pre Velikog petka, stvari su počele da dolaze na svoje mesto. Na našoj granici nikog nema, prelazimo je za 5 minuta, stajemo da kupimo vinjetu, sunce greje, trebaju mi naočare, stižemo na rumunsku granicu i nju prelazimo vrlo brzo, deca se vraćaju da spavaju, dajem gas i prebacujem u petu, nema gužve na putu, tenzija je potpuno spala...
Do Temišvara nema mnogo, put je relativno dobar a i Banat je ravan. Stajemo u gradu da podignemo novac na bankomatu. Neću da reklamiram banku ali prvi put nismo jednog evra zamenili, podizali smo leje bez provizije. Za razliku od menjačnica bankomat radi 24h. Idemo dalje prema gradu Lugož. Pre polaska bio sam u maloj dilemi koji put izabrati. Postoji prečica kod Žebela (Jebel) kojom se izbegava Temišvar, što je nudilo nekoliko interaktivnih mapa. Ipak sam izabrao glavni put i misilm da nisam pogrešio. Dilema bi uskoro trebala potpuno da nestane kada Rumuni završe autoput A1 koji od Bukurešta, pored Sibiua, Sebeša, Lugoža i Temišvara vodi ka Aradu i mađarskoj granici. Za sada su samo pojedine deonice puštene u saobraćaj i to smo maksimalno koristili, posebno u povratku.
Dakle put od Temišvara do Lugoža je odličan i teren je skroz ravan. Problem je što Rumuni prilično divlje voze i što svaki čas prolazimo kroz naseljena mesta kada se ograničenje spušta na 50. U početku sam bio vrlo oprezan, kasnije malo manje ali svaki put sam vozio u razumnim granicama što znači da su me ova naselja prilično usporila. Kod Lugoža skrećete levo sa glavnog puta i tu već postaje malo teže za vožnju. Počinju krivine, usponi i padovi, kvalitet asfalta pada, prolazite kroz šumu. Menja se i krajolik, postaje brdovit za razliku od banatske ravnice kojom smo se do tada kretali. Kod Deve možemo da se uključimo u autoput ali mi produžavamo jer želimo da svratimo u Hunedoaru. Na žalost vreme se kvari, oblaci se navlače. Nadamo se da ćemo proći bez kiše.
Zamak Janoša Hunjadija
Srednjevekovni zamak u Hunedoari izgleda da nema neko opšte prihvaćeno ime kao Peleš ili Bran. Mi ga obično zovemo Hunjadi zamak, Rumuni Castelul Corvinilor, Mađari Vajdahunyad vára a Englezi uz Castle dodaju ili prezime Hunyad ili Corvin. Vezuje se najviše za lik Janoša Hunjadija (Sibinjanin Janka) koji je podigao zamak na temeljima starijeg utvrđenja koga je nasledio od svog oca. Izgradnja je započeta 1446. godine kada Janoš Hunjadi postaje mađarski regent. Trajala je do njegove smrti deset godina kasnije kada je prekinuta da bi samo dve godine kasnije bila nastavljena. Gradnju je nastavio njegov sin Matija Korvin i kada je kompletirana 1480. godine bio je jedan od najlepših i najmoćnijih zamaka Evrope. Za Transilvaniju je doneo nešto novo, prvi put se pojavljuju kule kao potpora i pojačanje u odbrani zidina. Bilo ih je nekoliko, kružnih ili pravougaonih osnova.
Početkom XVII veka transilvanijski princ i jedno vreme mađarski kralj Gabor Betlen dogradio je zamak na strani prema današnjem gradu. Izgradio je Veliku palatu ali i promenio neke detalje u skladu sa svojim vremenom. Pretpostavljam, mada to nisam našao, da je on gotskom zamku dodao renesansnog duha.
Kasnije je zamak bio zapušten a sredinom XIX veka pogodio ga je i požar. Izgleda da restauracija koja je potom izvršena nije izvedena na najbolji način. Oni koji su je radili više su sledili neku svoju ideju kako srednjevekovni, gotski zamak treba da izgleda nego što su se trudili da mu vrate originalni izgled. Pretpostavljam da je to razlog što ga nema Unesco listi svetske baštine pošto bi ga impozantan i impresivan izgled kao i istorijski značaj svakako tu doveli. Ponavljam, ovo je samo moja pretpostavka.
U zamak smo ušli preko glavnog, drvenog mosta koji je u odličnom stanju. Uopšte sve u zamku je sređeno ali ništa ne blista, zaustavili su se na vreme i uspeli da donekle zadrže duh vremena. Ulaz je 25 leja za odrasle i 5 za decu. Odmah na ulazu možete da posetite tamnicu sa desne i prostorije za mučenje sa leve strane. Mlađima se ne preporučuje ulaz ali ništa posebno, lutke koje ilustruju torturu deluju pomalo groteskno.
Odatle odmah izlazite u centralno i praktično jedino dvorište zamka. Opkoljeno je zgradama koje su opet opkoljene duplim, visokim zidom. Ne postoji standardan put kojim treba da se krećete a pošto se nismo posebno pripremili išli smo nasumice trudeći se da što više vidimo i zapamtimo, naravno i da fotografišemo. Često smo nailazili na zatvorena vrata, velikom delu zamka nismo mogli da pristupimo. Nema mnogo detalja koji su nas sami po sebi fascinirali, više zamak kao celina. Na par mesta možete da se zavučete između duplih zidova i to postoji na jednoj fotografiji. Od unutrašnjih prostorija tu su na prvom mestu dve velike dvorane (The Council Hall i The Knight's Hall) sa gotskim svodovima, izgrađene u vreme Janoša Hunjadija. Malo izdvojena od ostatka zamka, na njegovom južnom kraju, nalazi se kula Nebojša (Neboisa). Kula je donžon tipa što znači da je predstavljala poslednje utočište u slučaju opsade zamka. Pretpostavlja se da ime duguje srpskim plaćenicima u službi Matije Korvina.
Iz glavnog dvorišta postoji prolaz koji vodi do jednog manjeg i popločanog prostora (u glavnom dvorištu je zemlja) sa bunarom. Odatle se izlazi na terasu sa koje se pruža pogled na grad. Ako sam dobro shvatio ovaj deo je izgradio Gabor Betlen. Za bunar je vezana priča ili mit. Kopali su ga turski zarobljenici kojima je Janoš Hunjadi obećao slobodu ako stignu do vode. Posle 15 godina vodu su pronašli ali slobodu nisu dobili. Hunjadi je umro u međuvremenu, u Zemunu posle odbrane Beograda, a njegova žena Eržebet Silađi nije održala obećanje. Pretpostavljalo se da je natpis koji su zarobljenici ostavili na zidu bunara glasio: Imate vodu ali nemate dušu. Kasnije je otkriveno pravo značenje teksta: Ovaj natpis piše Hasan, koji je živeo kao zarobljenik Kaura, u tvrđavi pored crkve.
Oblačno vreme i kiša koja je počela da kaplje sprečili su me da sa obližnjeg brda napravim još nekoliko fotografija. Takođe su obesmislili razgledanje Hunedoare, što je ostavljeno za neku drugu priliku. A prilike će nadam se biti, posebno što pored Hunedoare vodi put za Alba Juliju i dalje za Kluž ali to će biti neka druga priča...
Fotografije zamka
Dolazak na odredište
Idemo dalje, izlazimo iz Hunedoare i ubrzo se uključujemo na autoput koji nas pored Sebeša vodi dalje ka Sibiuu. Kiša je počela ali mi smo videli šta smo planirali. Nov put, neopterećen, uživamo u vožnji. Idilu prekida kraj izgrađene deonice, moramo da se vratimo na stari put koji će nas i uvesti u Sibiu. Grad je veliki, ne znam da li bi bez gps uređaja mogli da se snađemo. Idemo pravo u hipermarket da se snabdemo, sutra je Uskrs prodavnice neće raditi.
Smeštaj smo rezervisali preko Bookinga. U pitanju je nova kuća, napravljena za iznajmljivanje, sa 2-3 apartmana. Nalazi se na periferiji grada, automobil je neophodan. Sem toga sve ostalo je bilo više nego dobro. Novo, udobno, čisto, ljubazni domaćini. Ništa drugo nam ne treba.
Isto veče otišli smo do grada, ispostavilo se previše optimistički. Sibiu ipak nije turistički centar tako da je grad bio prilično pust i mračan u hladno prolećno veče. Napravili smo nekoliko snimaka, prošli preko trgova i vratili se da se odmorimo od puta i pripremimo za ono što nas sutra očekuje.
Sibiu, Sigišoara
Drugi dan provodimo u Sibiuu. Dan je bio prelep. Pre podne obilazili istorijski centar, popodne bili u prirodi, muzej na otovrenom. O tome u postu Transilvanija II.
Treći dan odlazimo do Sigišoare, udaljene nepunih 100km. Još lepše vreme. O tome u postu Transilvanija III.
Povratak
Sjajno vreme koje smo imali u nedelju i ponedeljak nije se ponovilo u utorak. Ispoštovalo je prognoze koje su sve do jedne najavljivale kišu. Naravno, nemamo pravo da budemo nezadovoljni. Ne žurimo, napuštamo apartman oko 9:30 i krećemo na put. Ideja je da ukoliko vreme dozvoli svratimo u Kalnik gde se nalazi još jedna utvrđena crkva ili u grad Alba Juliju, nekih 15km severno od puta ka Temišvaru. Kiša nas sve jače zasipa i jasno je da je svraćanje besmisleno.
U povratku idemo mnogo brže nego u dolasku. Maksimalno koristimo izgrađene deonice autoputa. Do Temišvara ima nekih 300km i prelazim ih bez zaustavljanja. Idemo pravo u Iulius Mall, obećano deci još pre polaska. Parkiramo ispred mola, ostavljam ih da obilaze prodavnice a ja odlazim peške do centra grada. Ovoga puta dolazim sa novim fotoaparatom kojim uspevam da snimim celu sprsku crkvu (photo) u gradu, što mi sa starim nije uspelo. Zatim prolazim do Trga jedinstva ali on je potpuno prekopan, samo ivicom može da se prođe. Idem dalje ka gradu i konstatujem da su i druge ulice i trgovi raskopani tako da brzo odustajem i vraćam se do kola.
Svraćamo na kafu u Starbucks a zatim krećemo ka Beogradu. Nebo se u međuvremenu potpuno izbistrilo, sunce nas prati svo vreme. Nema gužve na putu, nema gužve na granici, pritisak na normali, i u gumama i u nama...
Ove godine izbor je pao na Rumuniju ili Transilvaniju, što zvuči malo atraktivnije. Zašto Rumunija? Zato što nemamo para za Italiju ili Nemačku. Zašto još? Odrastao u vreme socijalizma, dugo sam u glavi nosio sliku koju je Čaušeskuov režim stvorio o ovoj državi. Posle sam otkrio kakve prirodne lepote i kulturno nasleđe poseduje Rumunija. Otkrivajući za mene nove detalje, vrlo brzo sam se fokusirao na Sibiu kao jedan od najvećih i najznačajnijih gradova u Transilvaniji, sa izuzetno bogatim i očuvanim istorijskim centrom grada. Još jedan detalj, Sibiu je bio centar evropske kulture 2007. godine što opet znači da je morao biti sređen za tu priliku. Plan za napad na Rumuniju napravljen je još u proleće 2012. godine kada je sve bilo rezervisano i mi spremni ali sneg koji je neočekivao pao prinudio nas je da sve otkažemo (i otputujemo u Budimpeštu ali to je druga priča...).
A - Beograd, B - Hunedoara, C - Sibiu, D - Sigišoara
U odnosu na 2012. plan je malo redukovan. Rezervisali smo apartman u Sibiuu za tri noći (ko da se premešta...), dva dana su predviđena za put i svraćanja tokom puta, jedan za Sibiu i jedan da odemo do Sigišoare. Ali vreme je ponovo počelo da kvari priču. Visio sam na Internetu gledajući prognozu koja se menjala iz sata u sat. Kulminacija je bila u petak, pred sam polazak. Bezvoljno smo se pakovali gledaću kišu koja je zasipala Beograd a kada joj se to veče pridružila i magla bio sam spreman da odustanem. Na sreću priča oko ženinog odmora bila je toliko komplikovana da drugu šansu nismo mogli da dobijemo. Idemo pa kako nam bude.
Putujemo
Subota 19.april, jutro. Situacija bolja nego sinoć. Bar dok nismo ubacili stvari u kola i krenuli. Onda je kiša ponovo počela da pada. Pa je stala. Pa je ponovo počela. I onda se na tmurnom nebu, tamo negde iznad Vršca, pojavila svetla pruga koja je počela sve više da se širi prema nama. Poverovali smo da će sve biti u redu, da će se vreme prolepšati. A kada smo u Vršcu pronašli turističku agenciju i uplatili putno osiguranje, što smo ispustili da uradimio pre Velikog petka, stvari su počele da dolaze na svoje mesto. Na našoj granici nikog nema, prelazimo je za 5 minuta, stajemo da kupimo vinjetu, sunce greje, trebaju mi naočare, stižemo na rumunsku granicu i nju prelazimo vrlo brzo, deca se vraćaju da spavaju, dajem gas i prebacujem u petu, nema gužve na putu, tenzija je potpuno spala...
Do Temišvara nema mnogo, put je relativno dobar a i Banat je ravan. Stajemo u gradu da podignemo novac na bankomatu. Neću da reklamiram banku ali prvi put nismo jednog evra zamenili, podizali smo leje bez provizije. Za razliku od menjačnica bankomat radi 24h. Idemo dalje prema gradu Lugož. Pre polaska bio sam u maloj dilemi koji put izabrati. Postoji prečica kod Žebela (Jebel) kojom se izbegava Temišvar, što je nudilo nekoliko interaktivnih mapa. Ipak sam izabrao glavni put i misilm da nisam pogrešio. Dilema bi uskoro trebala potpuno da nestane kada Rumuni završe autoput A1 koji od Bukurešta, pored Sibiua, Sebeša, Lugoža i Temišvara vodi ka Aradu i mađarskoj granici. Za sada su samo pojedine deonice puštene u saobraćaj i to smo maksimalno koristili, posebno u povratku.
Dakle put od Temišvara do Lugoža je odličan i teren je skroz ravan. Problem je što Rumuni prilično divlje voze i što svaki čas prolazimo kroz naseljena mesta kada se ograničenje spušta na 50. U početku sam bio vrlo oprezan, kasnije malo manje ali svaki put sam vozio u razumnim granicama što znači da su me ova naselja prilično usporila. Kod Lugoža skrećete levo sa glavnog puta i tu već postaje malo teže za vožnju. Počinju krivine, usponi i padovi, kvalitet asfalta pada, prolazite kroz šumu. Menja se i krajolik, postaje brdovit za razliku od banatske ravnice kojom smo se do tada kretali. Kod Deve možemo da se uključimo u autoput ali mi produžavamo jer želimo da svratimo u Hunedoaru. Na žalost vreme se kvari, oblaci se navlače. Nadamo se da ćemo proći bez kiše.
Zamak Janoša Hunjadija
Početkom XVII veka transilvanijski princ i jedno vreme mađarski kralj Gabor Betlen dogradio je zamak na strani prema današnjem gradu. Izgradio je Veliku palatu ali i promenio neke detalje u skladu sa svojim vremenom. Pretpostavljam, mada to nisam našao, da je on gotskom zamku dodao renesansnog duha.
Kasnije je zamak bio zapušten a sredinom XIX veka pogodio ga je i požar. Izgleda da restauracija koja je potom izvršena nije izvedena na najbolji način. Oni koji su je radili više su sledili neku svoju ideju kako srednjevekovni, gotski zamak treba da izgleda nego što su se trudili da mu vrate originalni izgled. Pretpostavljam da je to razlog što ga nema Unesco listi svetske baštine pošto bi ga impozantan i impresivan izgled kao i istorijski značaj svakako tu doveli. Ponavljam, ovo je samo moja pretpostavka.
Most preko koga se ulazi u zamak
U zamak smo ušli preko glavnog, drvenog mosta koji je u odličnom stanju. Uopšte sve u zamku je sređeno ali ništa ne blista, zaustavili su se na vreme i uspeli da donekle zadrže duh vremena. Ulaz je 25 leja za odrasle i 5 za decu. Odmah na ulazu možete da posetite tamnicu sa desne i prostorije za mučenje sa leve strane. Mlađima se ne preporučuje ulaz ali ništa posebno, lutke koje ilustruju torturu deluju pomalo groteskno.
Iz glavnog dvorišta postoji prolaz koji vodi do jednog manjeg i popločanog prostora (u glavnom dvorištu je zemlja) sa bunarom. Odatle se izlazi na terasu sa koje se pruža pogled na grad. Ako sam dobro shvatio ovaj deo je izgradio Gabor Betlen. Za bunar je vezana priča ili mit. Kopali su ga turski zarobljenici kojima je Janoš Hunjadi obećao slobodu ako stignu do vode. Posle 15 godina vodu su pronašli ali slobodu nisu dobili. Hunjadi je umro u međuvremenu, u Zemunu posle odbrane Beograda, a njegova žena Eržebet Silađi nije održala obećanje. Pretpostavljalo se da je natpis koji su zarobljenici ostavili na zidu bunara glasio: Imate vodu ali nemate dušu. Kasnije je otkriveno pravo značenje teksta: Ovaj natpis piše Hasan, koji je živeo kao zarobljenik Kaura, u tvrđavi pored crkve.
Bunar
Oblačno vreme i kiša koja je počela da kaplje sprečili su me da sa obližnjeg brda napravim još nekoliko fotografija. Takođe su obesmislili razgledanje Hunedoare, što je ostavljeno za neku drugu priliku. A prilike će nadam se biti, posebno što pored Hunedoare vodi put za Alba Juliju i dalje za Kluž ali to će biti neka druga priča...
Fotografije zamka
Dolazak na odredište
Idemo dalje, izlazimo iz Hunedoare i ubrzo se uključujemo na autoput koji nas pored Sebeša vodi dalje ka Sibiuu. Kiša je počela ali mi smo videli šta smo planirali. Nov put, neopterećen, uživamo u vožnji. Idilu prekida kraj izgrađene deonice, moramo da se vratimo na stari put koji će nas i uvesti u Sibiu. Grad je veliki, ne znam da li bi bez gps uređaja mogli da se snađemo. Idemo pravo u hipermarket da se snabdemo, sutra je Uskrs prodavnice neće raditi.
Isto veče otišli smo do grada, ispostavilo se previše optimistički. Sibiu ipak nije turistički centar tako da je grad bio prilično pust i mračan u hladno prolećno veče. Napravili smo nekoliko snimaka, prošli preko trgova i vratili se da se odmorimo od puta i pripremimo za ono što nas sutra očekuje.
Sibiu, Sigišoara
Drugi dan provodimo u Sibiuu. Dan je bio prelep. Pre podne obilazili istorijski centar, popodne bili u prirodi, muzej na otovrenom. O tome u postu Transilvanija II.
Treći dan odlazimo do Sigišoare, udaljene nepunih 100km. Još lepše vreme. O tome u postu Transilvanija III.
Povratak
Sjajno vreme koje smo imali u nedelju i ponedeljak nije se ponovilo u utorak. Ispoštovalo je prognoze koje su sve do jedne najavljivale kišu. Naravno, nemamo pravo da budemo nezadovoljni. Ne žurimo, napuštamo apartman oko 9:30 i krećemo na put. Ideja je da ukoliko vreme dozvoli svratimo u Kalnik gde se nalazi još jedna utvrđena crkva ili u grad Alba Juliju, nekih 15km severno od puta ka Temišvaru. Kiša nas sve jače zasipa i jasno je da je svraćanje besmisleno.
U povratku idemo mnogo brže nego u dolasku. Maksimalno koristimo izgrađene deonice autoputa. Do Temišvara ima nekih 300km i prelazim ih bez zaustavljanja. Idemo pravo u Iulius Mall, obećano deci još pre polaska. Parkiramo ispred mola, ostavljam ih da obilaze prodavnice a ja odlazim peške do centra grada. Ovoga puta dolazim sa novim fotoaparatom kojim uspevam da snimim celu sprsku crkvu (photo) u gradu, što mi sa starim nije uspelo. Zatim prolazim do Trga jedinstva ali on je potpuno prekopan, samo ivicom može da se prođe. Idem dalje ka gradu i konstatujem da su i druge ulice i trgovi raskopani tako da brzo odustajem i vraćam se do kola.
Iulius Mall, Temišvar
Svraćamo na kafu u Starbucks a zatim krećemo ka Beogradu. Nebo se u međuvremenu potpuno izbistrilo, sunce nas prati svo vreme. Nema gužve na putu, nema gužve na granici, pritisak na normali, i u gumama i u nama...
To Zoki! Ja se ponadah da sam te inspirisao na ovo putovanje sa onim slikama i fantastičnim putovanjem koje smo mi imali prošlog proleća... kad videh ono, pripremali smo se 2012. za taj put. :)
ОдговориИзбришиRumunija je zaista jedna fantastična i prelepa zemlja, priroda, istorija, ljudi, ma sve je divno!
Čekam nastavak ovog putovanja. ;)
Hvala, Tales! Sve sam video i oštrim se za planinarenje ali mi treba drugačije društvo. :)
ОдговориИзбришиPozdrav!
Obišao sam dosta toga još davne 2004-2007 godine, vraćaju mi se memorije. Rumunija je stvarno prelepa zemlja, mnogo toga može da se vidi tamo, a Rumuni to i znaju dobro da iskoriste i da naprave turističku ponudu. Na našu sreću, onih ostalih stvari (planine, priroda...) koje nemaju veze sa turizmom ima još mnogo više i to sve valja obići. Video sam već slike i iz Sigišoare i ostalih delova, čekam nastavak priče!
ОдговориИзбришиHvala, Buco! Čim stignem stižu još dva dela. :)
ОдговориИзбриши