Prvi put sam tamo bio u novembru 2012. To tamo nisam mogao lako da definišem u par reči. Krenuli smo od Lepenskog vira, stigli do kuće Miloševića ispod brda Čoka Njalta i vratili se istim putem. Lagana tura, vesela atmosfera i urnebesni obrt na kraju obeležili su ovu akciju. Već na proleće '13 došli smo ponovo. Ovoga puta izmenili smo trasu, popeli smo se na Sokolovac, prošli ispod Čoka Njalte i završili u Lepenskom viru. Bilo je mnogo bolje, duža tura koja ide u jednom pravu što je neuporedivo lepše nego vraćati se istom stazom. Sa malim izmenama stazu smo prešli i u jesen iste godine a sada smo dodali još nešto...
Sve u svemu četiri odlaska za nepune dve godine. Ići ćemo i na jesen, što dovoljno govori o lepoti predela. Ne znam ni šta su Sokolovac i Čoka Njalta, brda ili planine, ne znam kojoj planini pripadaju. Na kraju to nije ni važno. Blizina Dunava koji teče neposredno ispod njihovih obronaka mnogo bolje ih definiše i daje im na značaju. Zajedno sa još nekim brdima Srbije i susedne Rumunije, grade Gospođin vir, jednu od četiri klisure Đerdapa. Ali da krenem iz početka.
Polazak iz Beograda već u 6:30. Ima dosta da se putuje. Akciju vodi Vlada Radivojević, kao i tri prethodne. Pauza u Golupcu. Pekara u glavnoj ulici, malo se prođe autobuska stanica, na istoj strani ulice. Odličan burek sa sirom. Posle prošetali do Dunava. Terasa do same reke je završena, poslednji put kada smo bili još uvek su je radili. Ne znam da li što sam uvek dolazio u lepom raspoloženju ali Golubac mi deluje kao idealno mesto za lečenje živaca. Tišina, nema gužve, pogled preko široke reke, tvrđava u blizini... Navodno će se graditi put koji više neće prolaziti kroz samu tvrđavu pa ovaj snimak koji sam napravio može postati raritet za neku godinu. Nadam se da hoće.
Sve u svemu četiri odlaska za nepune dve godine. Ići ćemo i na jesen, što dovoljno govori o lepoti predela. Ne znam ni šta su Sokolovac i Čoka Njalta, brda ili planine, ne znam kojoj planini pripadaju. Na kraju to nije ni važno. Blizina Dunava koji teče neposredno ispod njihovih obronaka mnogo bolje ih definiše i daje im na značaju. Zajedno sa još nekim brdima Srbije i susedne Rumunije, grade Gospođin vir, jednu od četiri klisure Đerdapa. Ali da krenem iz početka.
Polazak iz Beograda već u 6:30. Ima dosta da se putuje. Akciju vodi Vlada Radivojević, kao i tri prethodne. Pauza u Golupcu. Pekara u glavnoj ulici, malo se prođe autobuska stanica, na istoj strani ulice. Odličan burek sa sirom. Posle prošetali do Dunava. Terasa do same reke je završena, poslednji put kada smo bili još uvek su je radili. Ne znam da li što sam uvek dolazio u lepom raspoloženju ali Golubac mi deluje kao idealno mesto za lečenje živaca. Tišina, nema gužve, pogled preko široke reke, tvrđava u blizini... Navodno će se graditi put koji više neće prolaziti kroz samu tvrđavu pa ovaj snimak koji sam napravio može postati raritet za neku godinu. Nadam se da hoće.
Do Golupca obično spavam a dalje uživam u svakom trenutku vožnje kroz Đerdapsku klisuru. Magistrala ide skoro pored samog Dunava ali i sa te strane, između puta i reke, ima kućica i bašta. Ono što je najčudnije jeste groblje koje se nalazi pored same reke. Ne znam kako odoleva kada nivo vode poraste.
Tuneli se ređaju jedan za drugim. Obeleženi su brojevima. Ispred tunela broj 17 je ušće Pesače u Dunav. Više potok nego reka, čak i sada, kada su vodostaji visoki, lako smo je pregazili. Ispred tunela izlazimo iz busa i krećemo stazom koja vodi dolinom koju je Pesača probila između dva brda. Desno od nas je Sokolovac sa dva prelepa vidikovca, tamo smo se uputili. Levo je Čoka Njalta oko koje ćemo uglavnom obilaziti. Staza pored Pesače nije posebno atraktivna i sve više zarasta u šumu. Posle nekog vremena je napuštamo i penjemo se na Sokolovac. Uspon nije jak ali ako je vreme sparno može da bude naporan. Brdo je zaravnjeno i na vrhu se nalazi prelepa čistina sa seoskim domaćinstvom. Tu su i dva vidikovca, na različitim stranama brda. Južni gleda na Šomrdu i predeo oko nje. Severni je mnogo atraktivniji, stene sa kojih se pruža otvoren pogled na Dunav koji teče odmah ispod njih, tačnije na već pomenutu klisuru Gospođin vir. Zbog dužine akcije koju smo planirali, ovoga puta preskačemo južni i idemo pravo na severni vidikovac. Tu pravimo pauzu i uživamo u zaista jedinstvenom pogledu.
Sokolovac je nešto što zaista treba videti. To su prepoznali i oni koji se bave turizmom tako da je na vidikovcu izgrađena drvena platforma i postavljeni su putokazi, na kojima doduše ništa ne piše. Na žalost i na sreću nas planinara, radovi teku uobičajeno sporo. Do gore možete stazom kojom smo mi prošli a postoji i pešačka staza sa severne strane. Kolima može ali isključivo terenskim vozilom. Stari put kojim se išlo pre Đerdapske magistrale je u prilično lošem stanju. Stavite ovu lokaciju bar u svoj dugoročni plan...
Idemo dalje, vraćamo se malo drugačijim putem ali Pesaču prelazimo na istom mestu i vraćamo se na onaj put kojim smo na početku išli. On nas vodi pored reke i izlazi na stari asfaltni put. Asfalt je u prilično lošem stanju, kolima ne bih ovuda prošao a opet je dovoljno tvrd da oteža pešačenje. Uglavnom se penjemo ovim putem a onda dolazimo na raskrsnicu.
Jedno od onih upečatljivih mesta, orijentir koji nedvosmisleno možete da identifikujete. Glavni put tu završava uspon i naglo savija levo. Istovremeno se na desno odvaja za sada neasfaltirani put koji vodi za Šomrdu. Pogled je otvoren na sve strane a posebno je atraktivan na Čoka Njaltu, brdo oko koga put pravi krug i koje se sa tog mesta najbolje vidi. Pored toga otvara se pogled i na Dunav, sve do Donjeg Milanovca. Prethodna dva puta smo produžili putem a sada smo rešili da konačno odemo do Šomrde i završimo sa tim. Nas 14 se odvaja od ostatka grupe, srešćemo se sa njima tek na kraju ture.
Šomrda (803m) je najviši vrh NP Đerdap. Negde piše da se i planina zove Šomrda a negde da je samo deo Severnog Kučaja. I to je sve što je interesantno u vezi ovog vrha. Od već pomenute raskrsnice do njega vodi širok, zemljani put. Ispod samog vrha skrene se sa puta i prođe malo kroz šumu. Vrh nije obeležen, bez GPS ne bi bili sigurni da smo ga pronašli. Negde na sredini puta postoji jedan zaista lep vidikovac i to je to. 5km do tamo i 5 nazad, overili smo vrh. Nešto drugo je važnije. Ovaj deo je ono što je razlikovalo ovu od prethodne dve ture. Ne bežim da ponavljam ista mesta, iste staze ali bitno mi je da bar jedan deo rute bude nov. Onda je akcija uspela. Ovaj istup do Šomrde učinio je akciju za sada jedinstvenom.
Nastavljamo putem i ubrzo stižemo do domaćinstva Miloševića. Ne možemo zamisliti akciju a da ne svratimo do njih. Najavimo se unapred pa nas obično čekaju krofne. Sir je jedinstven a o rakiji neću ni da pričam. Neke stvari se ne mogu prepričati, samo iskusiti. Na sreću, uspona odatle više nema, samo ravno i nizbrdo...
Provodimo neko vreme u prijatnom razgovoru i druženju sa domaćinima a onda idemo dalje. Vlada je zadao vreme kada mora da se krene za Beograd. I tada sledi po mom skromnom mišljenju najlepši deo priče. Započinje prirodnim amfiteatrom prema Dunavu, koji ulepšavaju ogrnomo drvo u blizini i stena Treskovac na rumunskoj strani. Zatim sledi dugačak i blag spust, sve do Boljetinske reke. Pogled je otvoren na sve strane a već pomenuta stena Treskovac je dominantan motiv. Tišina koja vlada svuda oko vas i pogled na ogromnu, mirnu vodu pružaju vam sliku savršenog spokoja. Ne znam tačno od čega to potiče ali uvek budem opčinjen pogledom na Dunav sa ovog mesta i tu sliku dugo nosim u sebi.
Spuštamo se u prirodni rezervat Ciganski potok a zatim ulazimo u kanjon Boljetinske reke. Kanjon nije mnogo dugačak ali je interesantan, vrlo je dubok i na njegovim stranama vidi se niz slojeva stena o čemu bi geolozi mogli mnogo više i pametnije da pričaju. Postoji mesto gde se Boljetinska reka redovno izliva preko puta ali obično nije problem pregaziti je. Ovoga puta je bila dovoljno duboka da nas natera da se izuvamo. Hladna voda je prijala umornim nogama ali ne i oštro kamenje. (Ova priča o gaženju reke bila je zanimljiva u nedelju ali danas dok ovo pišem pola Srbije je pod vodom tako da sam svestan da ne zvuči preterano romantično.)
Stižemo do Lepenskog vira. Pored velikog parkinga ima kafana gde je jedan od specijaliteta prženi sir. Ladno zaječarsko je specijalitet širom istočne Srbije... Nešto više od pola sata i krećemo za Beograd.
Na kraju 28km i oko 1100m uspona. Fotoaparat nisam koristio toliko intenzivno kao u maju 2013. Zato dajem link ka oba albuma. Onaj iz 2013. je detaljniji, ovaj iz 2014. je fotografisan novim fotoaparatom. Preporučujem oba...
Fotografije 2013
Fotografije 2014
Tuneli se ređaju jedan za drugim. Obeleženi su brojevima. Ispred tunela broj 17 je ušće Pesače u Dunav. Više potok nego reka, čak i sada, kada su vodostaji visoki, lako smo je pregazili. Ispred tunela izlazimo iz busa i krećemo stazom koja vodi dolinom koju je Pesača probila između dva brda. Desno od nas je Sokolovac sa dva prelepa vidikovca, tamo smo se uputili. Levo je Čoka Njalta oko koje ćemo uglavnom obilaziti. Staza pored Pesače nije posebno atraktivna i sve više zarasta u šumu. Posle nekog vremena je napuštamo i penjemo se na Sokolovac. Uspon nije jak ali ako je vreme sparno može da bude naporan. Brdo je zaravnjeno i na vrhu se nalazi prelepa čistina sa seoskim domaćinstvom. Tu su i dva vidikovca, na različitim stranama brda. Južni gleda na Šomrdu i predeo oko nje. Severni je mnogo atraktivniji, stene sa kojih se pruža otvoren pogled na Dunav koji teče odmah ispod njih, tačnije na već pomenutu klisuru Gospođin vir. Zbog dužine akcije koju smo planirali, ovoga puta preskačemo južni i idemo pravo na severni vidikovac. Tu pravimo pauzu i uživamo u zaista jedinstvenom pogledu.
Dunav sa Sokolovca
Sokolovac je nešto što zaista treba videti. To su prepoznali i oni koji se bave turizmom tako da je na vidikovcu izgrađena drvena platforma i postavljeni su putokazi, na kojima doduše ništa ne piše. Na žalost i na sreću nas planinara, radovi teku uobičajeno sporo. Do gore možete stazom kojom smo mi prošli a postoji i pešačka staza sa severne strane. Kolima može ali isključivo terenskim vozilom. Stari put kojim se išlo pre Đerdapske magistrale je u prilično lošem stanju. Stavite ovu lokaciju bar u svoj dugoročni plan...
Idemo dalje, vraćamo se malo drugačijim putem ali Pesaču prelazimo na istom mestu i vraćamo se na onaj put kojim smo na početku išli. On nas vodi pored reke i izlazi na stari asfaltni put. Asfalt je u prilično lošem stanju, kolima ne bih ovuda prošao a opet je dovoljno tvrd da oteža pešačenje. Uglavnom se penjemo ovim putem a onda dolazimo na raskrsnicu.
Šomrda (803m) je najviši vrh NP Đerdap. Negde piše da se i planina zove Šomrda a negde da je samo deo Severnog Kučaja. I to je sve što je interesantno u vezi ovog vrha. Od već pomenute raskrsnice do njega vodi širok, zemljani put. Ispod samog vrha skrene se sa puta i prođe malo kroz šumu. Vrh nije obeležen, bez GPS ne bi bili sigurni da smo ga pronašli. Negde na sredini puta postoji jedan zaista lep vidikovac i to je to. 5km do tamo i 5 nazad, overili smo vrh. Nešto drugo je važnije. Ovaj deo je ono što je razlikovalo ovu od prethodne dve ture. Ne bežim da ponavljam ista mesta, iste staze ali bitno mi je da bar jedan deo rute bude nov. Onda je akcija uspela. Ovaj istup do Šomrde učinio je akciju za sada jedinstvenom.
Nastavljamo putem i ubrzo stižemo do domaćinstva Miloševića. Ne možemo zamisliti akciju a da ne svratimo do njih. Najavimo se unapred pa nas obično čekaju krofne. Sir je jedinstven a o rakiji neću ni da pričam. Neke stvari se ne mogu prepričati, samo iskusiti. Na sreću, uspona odatle više nema, samo ravno i nizbrdo...
Provodimo neko vreme u prijatnom razgovoru i druženju sa domaćinima a onda idemo dalje. Vlada je zadao vreme kada mora da se krene za Beograd. I tada sledi po mom skromnom mišljenju najlepši deo priče. Započinje prirodnim amfiteatrom prema Dunavu, koji ulepšavaju ogrnomo drvo u blizini i stena Treskovac na rumunskoj strani. Zatim sledi dugačak i blag spust, sve do Boljetinske reke. Pogled je otvoren na sve strane a već pomenuta stena Treskovac je dominantan motiv. Tišina koja vlada svuda oko vas i pogled na ogromnu, mirnu vodu pružaju vam sliku savršenog spokoja. Ne znam tačno od čega to potiče ali uvek budem opčinjen pogledom na Dunav sa ovog mesta i tu sliku dugo nosim u sebi.
Spuštamo se u prirodni rezervat Ciganski potok a zatim ulazimo u kanjon Boljetinske reke. Kanjon nije mnogo dugačak ali je interesantan, vrlo je dubok i na njegovim stranama vidi se niz slojeva stena o čemu bi geolozi mogli mnogo više i pametnije da pričaju. Postoji mesto gde se Boljetinska reka redovno izliva preko puta ali obično nije problem pregaziti je. Ovoga puta je bila dovoljno duboka da nas natera da se izuvamo. Hladna voda je prijala umornim nogama ali ne i oštro kamenje. (Ova priča o gaženju reke bila je zanimljiva u nedelju ali danas dok ovo pišem pola Srbije je pod vodom tako da sam svestan da ne zvuči preterano romantično.)
Stižemo do Lepenskog vira. Pored velikog parkinga ima kafana gde je jedan od specijaliteta prženi sir. Ladno zaječarsko je specijalitet širom istočne Srbije... Nešto više od pola sata i krećemo za Beograd.
Na kraju 28km i oko 1100m uspona. Fotoaparat nisam koristio toliko intenzivno kao u maju 2013. Zato dajem link ka oba albuma. Onaj iz 2013. je detaljniji, ovaj iz 2014. je fotografisan novim fotoaparatom. Preporučujem oba...
Fotografije 2013
Fotografije 2014
Mislim da Šomrdu možeš računati kao zasebnu planinu... barem je tako na ovom mom self-made spisku planina Srbije. Ako hoćeš, mogu i da ti ga pošaljem, pa vodi evidenciju. ;) Ja imam oko 60 i nešto pređenih od skoro 100.
ОдговориИзбришиHvala za komentar! Korisna stvar ovog blogovanja je što proveravam neke stvari koje u razgovoru olako prihvatam ili preskačem.
ОдговориИзбришиPošalji ako ti nije problem. Pozdrav!