Povratak na Zelengoru

Posle dve godine ponovo sam na Zelengori. Za promenu se evo ne žalim kako je prošlo mnogo godina od kada sam rekao da ću brzo ponovo da dođem. Bili smo krajem jula 2019. i tada sam objavio post o Zelengori i Leliji. Ovaj tekst će u neku ruku biti nastavak te priče. Trudiću se da se ne ponavljam mnogo pa ću uvod o planini preskočiti.

Vladina najava akcije zatekla me je na moru. Pročitao sam program i shvatio da mi savršeno odgovara. Prvi dan vrlo sličan drugom danu od pre dve godine ali sa dovoljno značajnih razlika, drugi dan nešto sasvim novo. Akcija je trajala dva dana i dve noći, jedna u busu i druga u domu. Možda prekratko za toliki put ali u ovom trenutku i to mi je odgovaralo.

Pogled sa vrha Kozije strane

Krenuli smo u petak oko 22h iz Beograda, prespavali ili probdeli noć u mini busu (kako ko...) i ujutru rano bili nadomak Zelengore. Ipak, čekalo nas je još 25km makadama tako da se sve to pomalo odužilo. Stigli smo pred dom, ubacili u ranac šta nam treba za taj dan i odmah krenuli na pešačenje. Planinarski dom je novi objekat u blizini Orlovačkoj jezera, preko puta objekta nacionalnog parka o kome sam pričao prethodni put. Pruža sasvim solidan smeštaj. Dole je kuhinja, trpezarija i odlično opremljeno kupatilo. Gore je dugačka spavaonica, jedinstvena prostorija koju je nas 15 skoro celu popunilo. Jastuke sa jastučnicama dobijate ali vreća je dobrodošla.

Subota: Kozije strane, Orlovača, Orlovac...

Na prvi pogled izgleda kao da sam ponovio trek od prethodnog puta. Citiraću sebe iz prve priče: kružna, tačnije elipsasta tura čiji je početak i kraj Orlovačko jezero, centralni vrh i orijentir vrh Orlovac (nalazi se odmah iznad istoimenog jezera) a najudaljenije tačke vrhovi Bregoč i Videž. Ipak razlike su bile bitne i svašta novo sam video. 

Prva razlika je neverovatna zelena boja koja dominira na većini fotografiji, naročito na onim iz prepodnevnih sati. Sneg koji se ove godine duže zadržao i termin akcije pomeren sa kraja na početak jula učinili su da Zelengora bude mnogo zelenija nego pre dve godine. Nisam to uočio dok nisam razvio film i uporedio fotografije.

Druga razlika je vrh Kozije strane umesto najvišeg Bregoča. Ovaj drugi po visini vrh Zelengore trenuto ima zaostatak za vodećim od samo jednog metra. Negde se međutim navodi da i on ima visinu 2.014 m tako da je visinski isto da li od lokve koja leži između njih penjete Bregoč ili Kozije strane. Bregoč je nešto udaljeniji i pogled sa Kozijih strana je nešto atraktivniji - dva su razloga da odaberete ovaj drugi. Naravno, i Bregoč ima svoje, ništa manje ubedljivije razloge...

Pogled na Bregoč sa Kozijih strana

 

I treća razlika je što smo popeli Orlovaču, vrh između Kozijih strana i Orlovca. Malo je udaljen od pravca Bregoč - Videž zbog čega smo ga pre dve godine preskočili. Sada smo uštedeli vreme odabravši Kozije strane pa smo trknuli i do Orlovače a zatim se vratili na trek. A trek se sastoji od naizmeničnog penjanja na čuke i spuštanja sa njih. Sa prve čuke izgleda da do Orlovače nema mnogo ali to što vidite (slika desno) nije vrh, on leži malo dalje. Uspon ipak nije jak i relativno lako se stiže. A kada ste već gore, šteta je ne nastaviti i ne sići do vidikovca na vrhu stena sa suprotne strane Orlovače. Sa njega se pruža pogled na istočne delove planine i odmah ispod vas na Ljubin grob.

Ljubin grob je planinski prevoj. Zapadno od njega je već pomenuta Orlovača a istočno su Velika i Mala Košuta. Predstavlja prelaz iz doline koja je putem povezana sa Tjentištem i Donjim barama u dolinu gde su Bijelo i Crno jezero i koja vodi dalje ka Videžu. Ljubin grob je i mnogo više od planinskog prevoja, mitsko mesto naše generacije, brižljivo odgajane na partizanskim filmovima. Jer dok smo u subotnja prepodneva izlazili iz tame bioskopa na jaku svetlost dana i vraćali se u normalan život, teško smo mogli zamisliti da negde u vrletima Zelengore zaista postoji mesto sa koga može da stigne onakva poruka. U akciji razbijanja mitova koja traje poslednjih 15-20 godina, žarko sam želeo da vidim i Ljubin grob, gde se nalazi i kako izgleda. Nisam stigao do njega (snimaću očito i treći deo Vrhova Zelengore) ali sam ga video sa visova odakle su nadirali Nemci. Više o borbi koja je vođena na prevoju i neverovatnom požrtvovanju boraca Druge čete Trećeg bataljona Četvrte crnogorske brigade, koje je izvan svih ideoloških razlika, uzroka i povoda rata, možete pročitati na Vikipediji.

Pogled na Ljubin grob sa Orlovače

Idemo dalje, vraćamo se na trek, penjemo se na sledeću čuku, silazimo pa se penjemo na Orlovac. Zapravo ne na vrh Orlovca nego na stene iznad istoimenog jezera. Vrh je kao kod Orlovače nešto dalje od ivice. Kratka pauza pa silazak i pravac Videž. Ka Videžu nema jasne staze, treba se truditi da izbegavate rastinje i naravno da se držite izohipse.

Sižemo do stećaka i livade koja me je fascinirala prethodni put. Tada je bila neka crvena, lagana trava koju je njihao vetar a sada je cveće ono što ulepšava planinski pejzaž. Troje iz ekipe će i Videž overiti. Ne pridružujem se, bio sam već gore, istrošio sam motivaciju a znam da će uspona će biti i u povratku. Treba izaći na prevoj između Ljeljena i Orlovca. Ni teren nije lak za hodanje, nema opuštanja do samog jezera. Tamo će ga naravno biti, neko će ući u vodu do kolena a većina će se skroz bućnuti. Taj dan sam prešao 18,5 km i imao 1.250 m uspona.

 

Nedelja: Uglješin vrh i silazak do magistrale

U nedelju smo ustali rano, podelili stvari na one koje nosimo sa sobom i one koje idu prevozom, podelili grupu na one koji idu peške i one koji se vraćaju prevozom i uputili se ka Tjentištu, preko sedam brda i sedam gora. Duga i naporna tura s obzirom da smo vremenski bili ograničeni ali grupa je bila prilično kompaktna i raspoložena za hodanje. Loše vreme malo je pokvarilo priču, nama i još više fotoaparatu.

Dolina sa druge strane Bregoča

Krenuli smo istim putem kao prethodnog dana, pored Orlovačkog jezera ka Bregoču. Kada smo stigli do mesta gde se završava greben Bregoča, prešli smo na njegovu suprotnu stranu i uskoro ušli u susednu dolinu. Atraktivna kao i prva, razlikuje se od nje po tome što se postepeno penje ka prevoju u blizini Bregoča. Prevoj je samo je pedesetak metara niži od vrha koji ostaje levo od vas. Teren je malo teži za hodanje jer se ide stranom i ne postoji utabana staza. Sve vreme je bilo oblačno a pred kraj je i kiša počela pa smo na prevoj izašli u kabanicama. 

Kada izađete na prevoj ispred vas se pojavljuje otvoreni greben sa laganim padom i Uglješinim vrhom u njegovom produžetku. Čini vam se da do njega treba samo da prošetate. U početku je zaista bilo tako, kiša je stala i uživali smo u pogledu levo na Kozije strane i pravo na Maglić, Volujak i ostale planine susedne Zelengori. A onda se ispred nas stvorila provalija. Stigli smo na vrh prirodnog, stenovitog amfiteatra koji je pružao nestvarno lepu sliku ali koga je nekako trebalo savladati. Spuštamo se desno a zatim naglo okrećemo na levo i idemo stazom po sredini tog amfiteatra. Visoke stene, uski prolazi, sve to na žalost mnogo lošije izgleda na fotografijama nego uživo.

 

Idemo dalje i teren postaje pitomiji. Obilazimo jedno uzvišenje i stižemo do Uglješinog vrha. Cela staza kojom se krećemo je markirana i reklamirana na tabli u nacionalnom parku. Ne znam da li je kroz šumu markacija propala ili smo mi pogrešili, tek imali smo malo problema da pogodimo stazu. Kada smo izašli iz šume videli smo vrh ispred nas. Nije nam više bila potrebna ni navigacija ni markacija, jasno je kuda treba da idete. Uspon nije jak, taman da imate onaj osećaj da ste popeli neki vrh, za taj dan centralni. 

Uglješin vrh nije posebno visok ni težak za penjanje ali nalazi se na vrlo lepom mestu tako da sa njega vidite sve one vrhove Zelengore o kojima sam već pričao ali i vrhove susednih planina, preko Sutjeske, koje sam takođe već pomenuo. Ispod vrha je prelepa dolina u kojoj leži nekoliko manjih jezera zvanih Gornje bare. Vodič je posebno insistirao na fotografisanju te doline ali i tu sam bio razočaran rezultatima rada i fotoaparata i mobilnog telefona. 

Gornje bare ispod Uglješinog vrha

  

Ta dolina nam je bila pravac kretanja, spuštamo se u nju i taj pravac je dosta strmiji od onog kojim smo se popeli. Kada siđemo u nju, nastavljamo ka suprotnom kraju od vrha gde nas levkasto suženje vodi pravo na makadamski put. Putem dolazimo na raskrsnicu, levo se ide ka Tjentištu, desno ka Donjim barama i dalje ka Kovačevom panju gde bi trebalo da nas čeka prevoz. Skrećemo desno i umesto očekivanog silaska put počinje da lagano da se penje, poslednji uspon na ovoj akciji koji nam Zelengora priređuje. 

Stižemo do Donjih bara. Tu je već nešto kao mini turistički centar. Jedno malo veće jezero, pogodno za kupanje kada je lepše vreme, i možda još neko manje - ako je verovati množini u nazivu. Malo pored su drvene klupe i sto sa nadstrešnicom i nešto dalje spomenik Drugoj dalmatinskoj udarnoj brigadi. Nešto dalje je skretanje za vidikovac Borići. Danas ćemo morati da ga preskočimo, već smo u škripcu sa vremenom.

Onda ulazimo u šumu i sledećih 5,5 km idemo šumskom stazom, jasnom i markiranom ali posle izvesnog vremena prilično monotona. Na dva-tri mesta staza će izaći iz šume, omogućivši nam da fotografišemo prelepe četinare sa vrhovima Maglića & co. u pozadini (foto ispod). To su i najlepše fotografije koje sam zabeležio tog dana pošto se i vreme u međuvremenu popravilo. Zatim se staza ponovo vraća u šumu i ponovo postaje dosadna. I tako do tog Kovačevog panja, mesta za koje ne znam šta predstavlja ali znam da se nalazi pored samog magistralnog puta, nedaleko od Tjentišta. Prešli smo skoro 21 km, popeli se 950 m i spustili čitavih 1800 m.

Bus nas tu pokupi i vozi do Tjentišta gde se spajamo sa grupom koja je imala kraći program tog dana. Preko Foče, Goražda i Višegrada stižemo do granice gde ćemo čekati malo duže nego što smo planirali. Ali navikli smo na nepredviđene situacije, posle ovakva dva dana teško nešto može da me iznervira. Zelengora mi je pružila još jedan nezaboravni vikend a mislim da smo zakazali i treći sastanak...

Fotografije:

Subota: Zelena Zelengora

Nedelja: Od Orlovačkog jezera do Kovačevog panja

Sopotnica, Jadovnik

Jadovnik je planina u jugozapadnoj Srbiji. Posle Golije najviša u ovom delu naše države. Katunić, koji je najviši vrh planine, dostiže 1.734 metara iznad mora. Okolina Jadovnika je impresivna. Zapadno od njega teče reka Lim koja ga deli od Kamene gore, na severu ga Mileševka deli od Zlatara dok se na jugu nastavlja na planinu Ozren. Istočno, ili da budem precizniji jugoistično, leži Pešterska visoravan i Jadovnik je jedna od planina koje je okružuju. Tu negde u blizini je i reka Uvac sa svojim jezerima i meandrima pa se ceo kraj sa razlogom smatra jednim od lepših u Srbiji.

Najbliži grad Jadovniku je Prijepolje dok je nešto dalja Sjenica. Oba smo videli sa vrhova planine.

Poznatije od Jadovnika je selo Sopotnica koje leži na njegovom zapadnom delu a samo selo je poznato pre svega po vodopadu. S razlogom. Na taj način Jadovnik deli sudbinu Beljanice za koju mnogi nisu čuli ali većina jeste za Lisine i vodopad Veliki buk. Obe planine su zapravo daleko više od tobogana za reke koje na njima izviru. 

Na Jadovniku i u Sopotnici bio sam sada već daleke 2008. godine i to je bila moja prva višednevna akcija. Nismo išli do Katunića, samo do Savinog krša. Naravno da sam rekao da ću se brzo vratiti, kao i mnogo puta do sada kada su planine i neki gradovi u pitanju, ali lepih planina je puno a vikenda u godini malo. Prošle godine bili smo na Zlataru i sa vrha gledali Jadovnik koji dominira njegovom južnom panoramom. Nisam mogao više da čekam...

Pogled sa vrha Zlatara, ravni Jadovnik skroz u daljini

Bez ambicije da pravim celokupnu sliku planine, podeliću priču u četiri dela opisujući ono što smo videli za vikend 15-16. maja 2021. godine.

Selo Sopotnica

Sopotnica leži na zapadnim padinama Jadovnika. Do nje možete iz dva pravca. Prvi je pravo iz Prijepolja, preko sela Ivanje i Divci. Kažu da je put tuda loš pa smo odabrali drugi pravac. Prođete Prijepolje i nastavite ka Brodarevu a onda se posle nekih 6-7 km isključite na levo, pređete Lim preko drvenog mosta (izdržao je naš kombi sa sve putnicima i stvarima...) i počinjete penjanje asfaltnim ali uskim i vrlo eksponiranim putem, bez ograde ili sličnog obezbeđenja. Pažljivo vozite ako krenete tuda!

Selo je malo, trenutno po Vikipediji ima 113 stanovnika, i kao i većina sela u Srbiji znalo je za bolje dane. Sve više se okreće turizmu što je i logično, ne samo zbog vodopada već i činjenice da leži na 1000m n.v., ima čist vazduh i odličnu vodu i u blizini je svih onih mesta koja sam već pobrojao. Smeštaj nećete imati problema da nađete a lako ćete se dogovoriti i oko ishrane sa domaćinima. Pitu od heljdinog brašna nemojte propustiti...

Centar sela verovatno predstavlja uzvišenje na kome se jedno pored drugog nalaze planinarski dom i škola. Ispred doma je česma a iznad česme spomen obeležje stradalima u prošlim ratovima. Prodavnicu ili kafanu nećete naći. Kao što i sami vidite, noćni život nije posebno razvijen u Sopotnici. Ali ako želite odmor, manje ili više aktivan, onda je ovo mesto za vas.

 

Vodopadi

U svom toku ili survavanju niz zapadne obronke Jadovnika, reka Sopotnica se na jednom mestu podeli u nekoliko krakova da bi oni zatim formirali neverovatan niz vodopada i kaskada, ponovo se spojili i otekli zajedno u Lim. Ne znam da li sam nešto propustio ali van Stare planine ovo je najbolje što Srbija na ovom planu može da ponudi. Jedini koji staroplaninskim vodopadima može da izađe na crtu. Staroplaninski su moćniji, veći i viši ali Sopotnički su elegantniji i svakako pristupačniji. 

Pristup kolima do ispod samih vodopada je lagan, mada put nije do kraja asfaltiran i nadam se da neće biti. Moja preporuka je ipak da kola ostavite ispred planinarskog doma. Zatim nastavite peške putem i posle nekoliko stotina metara nailazite na tablu koja vas upućuje levo i uzbrdo, na kružnu stazu. Lagani uspon dovodi vas tačno do Gornjeg vodopada. Neposredno iznad njega počinje taj niz slapova čiji su Gornji i Donji najreprezentativniji predstavnici.

Piše na Vikipediji da se pre tih vodopada na Sopotnici nalazi više stalnih i povremenih karstnih izvora i vrela. Taj deo nismo upoznali što ne znači da nećemo jednog dana. Uživali smo na platou ispred Gornjeg vodopada a zatim smo krenuli da se spuštamo stazama koje vas uz pomoć ponekog balvana ili mostića vode između krakova Sopotnice. Centralna tačka i verovatno najlepše mesto je drvena platforma ispod Donjeg vodpada. Ovo je ujedno i najviši od Sopotničkih vodopada. Imali smo sreće da se duga pojavi u njegovom podnožju. 

Nema mnogo smisla opisivati ih, bolje je samo postaviti fotografije. Nisam profi fotograf ali teško je mnogo promašiti kada ste na ovakvom mestu. 

 

Ispod Donjeg vodopada leži nekoliko starih vodenica, obnovljenog spoljnog izgleda ali ne i funkcionalnosti. Na kraju, pored jezerceta u kome se stiču svi ti vodeni tokovi, napravljeno je nekoliko drvenih klupa sa senicima, sa merom, bez preterivanja.

Čelina

Čelina je stena, vrh i pre svega vidikovac u blizini Sopotnice. Stižete do nje tako što nastavite makadamskim putem ispod vodopada i pratite ga nekih 3 km. Držite desni pravac kada pred kraj dođete na par raskrsnica i stići ćete do prevoja ispod same stene. Prevoj je zapravo livada sa odličnim pogledom na sve strane. Od nje kreće tek malo ozbiljniji uspon koji vas brzo dovodi na vrh stene. Time ste stigli do kraja planine Jadovnik.

Prilaz Čelini, livada ispod nje

Sa druge strane stene je provalija. Vrlo strmi zapadni obronci Jadovnika omogućavaju izuzetan pogled na reku Lim koja protiče dole, duboko ispod vas. Dolinom reke idu glavni put i pruga za Crnu Goru. Sa druge strane reke su malo manje strme padine Kamene gore. Sve to vidite ne baš kao na dlanu jer ste previše visoko, pre bih rekao iz ptičije perspektive, orlovske recimo.

Pogled sa Čeline na dolinu reke Lim

Lim negde baš ispod Čeline pravi lakat krivinu i potom teče pravo sve do Prijepolja. To čini da pogled ka severu daleko seže, do samog grada. Naravno, po lepoti ne zaostaje ni pogled na drugu stranu. Jedan od boljih vidikovaca u zemlji Srbiji.

Pored Čeline nalazi se Gradina, sličnog oblika, visine i takođe sa odličnim pogledom. Obišli bi je ali kiša je počela baš kada smo se vratili na livadu. Nešto treba ostaviti i za sledeći put...

Gradina (levo) i Čelina (desno)

Katunić

U nedelju smo imali klasičnu planinarsku akciju, od Sopotnice do Katunića, najvišeg vrha Jadovnika, i nazad. Napravili smo krug (matematičari bi me ispravili - pravougaonik) kojim smo opisali skoro celu planinu. Krenuli smo ispred planinarskog doma gde je u rane jutarnje sate bilo zborno mesto za obe grupe. Sišli smo do prvih kuća i tu skrenuli desno. Ta staza ili put je dosta široka, na početku je putokaz koji vas usmerava na nju ali ne sećam se više da li je i koliko dobro markirana.

Prvi deo akcije bio je prilično dosadan i pomalo naporan. Konstantan, ne previše jak uspon ali sa puno blata i kroz predeo koji ni po čemu nije impresivan, bez sunca koje se još nije probilo. Ništa se ne događa prvih sat i po ali to je ono što morate da prođete, skoro svaka akcija ima bar jedan ovakav deo. Onda izlazite na zaravan i tu se situacija prilično popravlja. Šuma se propređuje, otvaraju se pogledi, put postaje ravan i blato nestaje. Tu ćemo neko vreme imati sunca ali dan je uglavnom bio oblačan, na sreću bez kiše. Ubrzo stižemo do usamljene kolibe, tu su drveni sto i klupe, koristimo ih za doručak.

Ne znam da li je Ravni Jadovnik ime za taj deo planine ili je ono ravni samo pridev koji savršeno pristaje ovom delu planine. Visoravan, široka, skoro savršeno ravna, prekrivena niskom travom, sa vrlo blagim usponom gde za desetak km neosetno popenjete tih preostalih 300m. Na krajevima tog platoa su blaga uzvišenja tako da nemate pogled na susedne planine ali to ni malo ne smeta. Jadovnik vam je na ovoj stazi sasvim dovoljan. A na stazi je trava zelena dok je okolo žuta. Zašto je zelena to ne znam ali olakšava kretanje, ništa ne mislite, samo uživate.

Pred kraj počinju brda i tu imate 2-3 varijante do samog vrha. Koliko sam shvatio, sve su vrlo slične. Katunić ne vidite iz daljine ili ga ne prepoznajete, nije mnogo upadljiv. Sam vrh je zauzela vojska, ograđen je i ne možete doći do njega. Nekoliko stotina metara dalje, na ivici severnog grebena, nalazi se uzvišenje koje je nezvanični vrh planine. Tu je onaj stub, tu je i pogled, ne stižete do 1.734m ali ne smeta. Gledam sada Zlatar sa Jadovnika i prepoznajemo još neke planine zapadno od Zlatara. Vidimo i Sjenicu u dolini a Goliju je teško promašiti, najviša je.

 

Katunić

Odmaramo neko vreme pa idemo dalje. Vraćamo se drugim putem koji nas vodi na južnu stranu Jadovnika. Sve isto kao u dolasku, ravno i prepoznatljiv put po sredini. Jednog trenutka naglo skrećemo desno, hvatamo malo užu ali jasno vidljivu stazu. Odatle počinjemo da se spuštamo, negde lagano a negde naglo. Ubrzo stižemo do Vranića stena.

Vranića stene su odličan vidikovac koji gleda na sela Gornji i Donji Stranjani i dalje dokle vas pogled nosi. Sa ove strane Jadovnika vide se već neke ozbiljnije planine, pokrivene snegom. Pre svega najbliža Bjelasica a desno od nje Sinjajevina, Durmitor i ko zna šta još. Ne morate gledati toliko daleko, i same Vranića stene su atraktivne kao i padine Jadovnika. Odatle možete neko vreme ići grebenom a možete se i vratiti na put što je sigurnija i brža opcija.

Malo kasnije uključujemo se u Stazu zdravlja, kružnu stazu dužine 9,1 km. Ne znam ni gde smo joj se pridružili ni gde smo je napustili ali iskoristili smo klupe i senike postavljene na par vidikovaca. 

Idemo dalje putem i mašimo skretanje na levo gde se ulazi u šumu. Iz nekog dosadašnjeg iskustva najlakše je promašiti skretanje kad vas uhvati jak put, udoban za hodanje. Vraćamo se, skrećemo, idemo kroz šumu a onda nizbrdo preko nekog kamenjara dok ponovo ne uhvatimo put. Malo gunđanja i sumnji da baš ovuda mora da se ide ali i to je sastavni deo akcije.

Put bi nas doveo do mesta gde smo prethodni dan sišli sa Čeline. Odatle može i kolima do sela. Ipak trek pokazuje drugačije, skrećemo desno i idemo paralelnim putem, ispostaviće se sa mnogo više blata. Na kraju kao finale prelazak Sopotnice koja je drsko presekla put malo iznad vodopada. Neko se izuo, neko pretrčao, stiplčez na 26-tom kilometru...

Ručak nas je čekao, gulaš sa salatom uz puno sira i kiselog mleka. Mlečnih proizvoda tamo ne nedostaje i mnogo su ukusni. Polako se pakujemo i idemo do planinarskog doma gde nas čeka kombi, pakujemo se i krećemo, čeka nas duga vožnja do Beograda...

Fotografije:

Sopotnica, selo i vodopadi

Jadovnik, planina i visoravan

Stara planina: Red vodopada, red stena

Posle dugih šest godina ponovo sam na Staroj planini. Nemam ništa da kažem u svoju odbranu. Ponovo u proleće što znači ponovo reke i vodopadi bogati vodom. Na Staroj sam bio za 1. maj 2015. godine o čemu sam ovde pisao. Uvodnu priču o planini neću ponavljati, možete je tamo pročitati. Zapravo ništa neću ponavljati, pisaću o nekim drugim mestima (na radost mojih mnogobrojnih redovnih čitalaca). Jer prvi dan sam video nešto sasvim novo a drugi dan smo prešli ono što smo 2015. morali zbog kiše da preskočimo. Baš kako treba. Akciju je vodio Vlada, isto kao i onda.

Puno toga se promenilo za ovih šest godina. Pre svega poraslo je interesovanje za Staru planinu ali i za planine uopšte. Pandemija i covid 19 puno su tome doprineli. Od bekstva iz gradova zbog policijskog časa, zatvaranja tržnih centara pa do nemogućnosti da se ode negde dalje. Možda nije toliko banalno, čini mi se da su se ljudi okrenuli prirodi i šetanju ne bi li savladali neko osećanje stešnjenosti i teskobe. Uglavnom, sada u planini možete sresti mnogo više parova i manjih, neformalnih grupa.

Dojkinačka reka pored vodopada Tupavica

Popularnost Stare planine porasla je i pre covida 19. A popularnost vam ne donosi uvek dobro. Kada sam pisao pre šest godina, na kraju sam konstatovao da će Srbija morati da zaštiti Staru planinu od neodgovornih turista, divljeg naseljavanja, ski centara i svega što bi moglo da je napadne. Ni na kraj pameti mi nije bilo šta sve može da se umetne u ovu poslednju kategoriju i kakva će pošast navaliti na Staru i njene žitelje. Teško je pretpostaviti šta sve bolesnom umu može da padne na pamet. Jer kada odete tamo i vidite kako i gde ti ljudi žive i da su te reke ono što čini, ispunjava i zaokružuje njihov život i kada ih uporedite sa onima koji su materijalno u neuporedivo boljem položaju i čije su mogućnosti življenja svake vrste neuporedivo veće, i kada su ti drugi spremni da zarad povećanja te razlike onim prvima upropaste život i oduzmu im to malo što imaju, čak i ne odlazeći tamo nego iz neke fotelje, onda shvatite da je to bolest. Bolesno poremećeni sistem vrednosti.

Tumba, Bukovački Do i manastir Temska

Krenuli smo iz Beograda u subotu 29.maja u 6 ujutru. Prvi cilj je bilo selo Temska, desetak kilometeara severno od Pirota. Zapravo ne selo, kroz njega smo samo prošli. Cilj su bili stena i manastir a između se uglavio jedan vodopad. 

Stena Tumba nalazi se neposredno pored puta koji od Temske vodi ka Toplom Dolu i koji mi zbog lošeg asfalta i krivina nije ostao u najprijatnijoj uspomeni. Na sreću pratimo ga samo nekih 5 km i parkiramo na proširenju odakle na levo silazi uzak, u početku asfaltni putić. Spušta se do bivše HE Temac. Na Vikipediji postoji opširan članak o ovoj hidroelektrani koja je prestala sa radom formiranjem Zavojskog jezera koje je, kako kažu, šest puta smanjilo protok vode kroz Temšticu na kojoj je Temac izgrađen. Temštica je inače reka koja teče kroz Temsku i odvodi svu vodu iz ovog kraja Stare planine u Nišavu.

Ne stižemo do hidroelektrane, skrećemo levo i prelazimo most. Zatim hvatamo odlično markiranu stazu, u početku sa sasvim solidnim usponom. Jednog trenutka izlazimo na jaču stazu (koja ko zna odakle dolazi...), skrećemo desno i stižemo pravo ispod Tumbe.

Tumba je vrlo atraktivna stena, bilo da je gledate odozdo, bilo da sa nje posmatrate okolinu. Sastoji se od nekoliko celina, markirana staza vas vodi na najvišu što uvek bude i najsigurnija i najatraktivnija varijanta. Kao i većina stena na Staroj planini, sastavljena je od... pa recimo od kamenih ploča naslaganih jedna na drugu... potpuni sam laik u toj oblasti. I to mnogo lepo izgleda ali koliko je stabilno to već ne znam. Staza vas dovodi u podnožje te najviše stene i odatle morate da se verete ako hoćete da se popenjente na vrh. Možete i da nastavite stazom, ona kruži oko stene i dovodi vas do vidikovca - pored vrha druge značajne tačke odakle smo posmatrali i fotografisali okolinu. Malo je sakriven ali nije problem pronaći ga. Uz znatno manje adrenalina dobićete možda i lepši pogled nego sa vrha (slika ispod).

Pogled odozgo je odličan. Ispod sebe imate već pomenutu HE Temac oko koje meandri Temštice prave skoro pun krug. Dalje pogled ide ka Temskoj ali nema nekih karakterističnih detalja ili ih ja ne prepoznajem. Između pogleda na Tumbu i sa Tumbe biram ovaj prvi.

U povratku stajemo da vidimo vodopad Bukovački Do na istoimenoj (?) rečici. Postoje table sa oznakom pored puta, ne možete ga promašiti. Nalazi se sa suprotne strane i reke i puta od Tumbe. Rečica je probila široku klisuru u brdu tako da je prilaz vodopadu vrlo lak. Vodopad se sastoji od dva nivoa približno iste visine. Prvi nivo sadrži manju količinu vode nego drugi tako da mi se čini da voda dolazi u dva nivoa ali ovo uzmite sa rezervom. Ne samo vodopad, i sam tok rečice od njega do puta je vrlo interesantan pa sam uspeo da napravim nekoliko baš dobrih snimaka.

 

Ispred Temske svraćamo u istoimeni manastir. Crkva posvećena Svetom Đorđu potiče iz XIV veka. Podigli su je braća Dejanovići, sestrići cara Dušana. Vrlo lepo izgleda uprkos tome što je od pogleda zaklanja drveni trem izgrađen ispred glavnog ulaza. I crkva i manastir imaju bogatu istoriju koja prerasta veličinu ovog posta. Svakako ga treba posetiti a možda mu sledeći put posvetim i više prostora u blogu.

Rsovci i Vladikine ploče

Od Pirota putevi idu u nekoliko pravaca na Staru planinu. Gore poprečnih puteva nema pa je povratak u grad uglavnom obavezna opcija ako hoćete više mesta da posetite. Posle pauze za ručak krećemo ka selu Rsovci do koga imamo nešto više od 20 km. Klasično staroplaninsko selo, ušoreno, usamljeno, sa samo 106 stanovnika prema popisu iz 2011. Ima prodavnicu, što u tom kraju nije zanemarljivo. Kada smo stigli, u centru sela je bila veća grupa devojka i mladića, neka organizovana akcija.

Rsovci se nalazi u podnožju planine Vidlič. Pored sela teče reka Visočica a sa druge strane reke je Stara planina. U centru sela su putokazi ka najznačajnijim objektima u okolini. Na jednoj strani je pećinska crkva Sv. Petra i Palva i to nismo videli a na drugoj strani su kanjon i pećina Vladikine ploče i to jesmo videli.

Nisam znao pre polaska šta su Vladikine ploče. Ime me je upućivalo na neke interesantne formacije stena ali sam potpuno promašio. Reka Visočica od Rsovaca ide prelepom dolinom između već pomenutih Vidliča i Stare planine. Onda se ta dolina sužava, brda se približavaju i Visočica je morala da izdubi kanjon ili klisuru kako bi prošla. Negde na liticama na levoj obali reke, nepunih 100m iznad nje, nalazi se pećina. Ona i kanjon dele ime Vladikine ploče. Na Vikipediji saznajem da im je kumovao izvesni speleolog koji je negde u dubinama pećine uslikao stenu koja neverovatno podseća na ljudsku glavu iz profila. Po nečemu mu je zaličila na vladiku...

Put od Rsovaca do pećine podeljen je na dva dela. Prvi deo je lagana staza kroz već pomenutu dolinu, duga 4,5 km, sa blagim usponom. Ona vas dovede do iznad pećine i onda počinje drugi deo, silazak skoro vertikalnom stranom, po stenama a ponegde i siparu, na dva mesta postoji sajla kao obezbeđenje. Povratak je istim putem, naravno. Tek da znate, pre nego što krenete... Sve je markirano, od Rsovaca do pećine. Problem smo imali na ovom vertikalnom delu, jednog trenutka smo stigli u nivo pećine koja je bila desno od nas i tu nismo uspeli odmah da pronađemo markaciju. Vodila je na suprotnu, levu stranu, spuštanje niz usek obezbeđen sajlom, onda povratak desno i penjanje do ulaza.

Tri su otvora u steni. Osim najvećeg tu su još dva levo od njega. Kažu da su to potkapine, ne znam koliko su pristupačne. Pećina ima ulaz visok 18m i tu visinu zadržava u ulaznoj dvorani. Na Vikidepiji piše da je dugačka 660m, bar ono što je do sada istraženo. Nema onih pećinskih ukrasa, pomalo siromašno deluje unutra. 

Ispod pećine huči u ovo doba godine moćna Visočica. Srušeni most na sred kanjona liči na onaj čuveni na Neretvi. Ne znam da li je njegovo rušenje jedini razlog što smo se vratili istim putem a ne desnom obalom reke. Bilo bi zanimljivo videti pećinu iz druge perspektive, plus što ta staza prolazi pored već pomenute pećinske crkve. Dobro je nešto ostaviti i za sledeći put...

Tri čuke, Kopren

Nedelja je bila sledeći put one akcije iz 2015. godine. Tada nas je kiša posle 5-6 km vratila u Dojkince. Sada smo stigli na ova dva vrha.

Spavali smo u Dojkincima. Privatni smeštaj, sve je veća ponuda kako interesovanje za Staru raste. Nas četvoro bilo je u smeštaju Pejčić. Sasvim solidno, čisto, sa toplom vodom i peškirima, kuhinjom, sve ono što vam je potrebno za ovakvu priliku.

Krenuli smo već u 5h. Problem sa vrhovima Tri čuke i Kopren je što su dosta daleko od sela koje je najbliža polazna tačka. Trekovi koji smo imali bili su dugi oko 32km i svaki od njih išao je samo do jednog od dva vrha. Ako bi hteli da ih oba popenjete, to bi kilometražu podiglo iznad granice koja je omogućavala povratak u Beograd isto veče. Spas je stigao u vidu kamiona koji nas je prevezao prvih 12 km makadamskim putem, manje ili više prohodnim. 

Usput je stao da obiđemo Tupavicu, jedan od lepših staroplaninskih vodopada. Nalazi se vrlo blizu puta pošto pređete most na Dojkinačkoj reci, nekih 5 km od sela. Voda pada u nekoliko uzastopnih slapova. Put inače sve vreme prati Dojkinačku reku. Tupavica nije jedini interensantan detalj na reci (tačnije vodopad se nalazi na njenoj pritoci) ali za druge nismo imali vremena. Dolina reke poznata je pod imenom Arbinje i predstavlja strogi rezervat prirode. Tim putem mogu i rekreativci, krenete od Dojkinaca pa dokle možete. Naravno, morate i da se vratite...

Tu gde nas je kamion ostavio počinje pravi uspon. Nije težak, prvo uz reku a kasnije se odvajamo i bežimo levo od nje. Pauzu za doručak pravimo na livadi odmah ispod vrha Tri čuke. Mnogo dobro mesto, ravno uzvišenje sa koga se vide svi okolni vrhovi. Onda nastavljamo i uskoro stižemo na greben Stare planine. Grebenom u ovom kraju ide srpsko-bugarska granica i veliki broj vrhova uključujući najviši Midžor i naša dva cilja toga dana nalaze se na njoj. Na fotografijama imate puno graničnih kamenova.

 

Pauza za doručak, iza su Tri čuke

Tri čuke je svakako najzanimljiviji vrh Stare planine na kome sam do sada bio. Gledano sa one livade, izgleda kao da ima četiri čuke. Četvrta je valjda produžetak grebena dok se tri izdvajaju kao zasebne... čuke (ovo je moje slobodno tumačenje). Sve tri su stenovite i te stene su istog onog složenog oblika koji sam pokušavao da opišem na Tumbi. Treća ili sa sprske strane gledano desna čuka je najviša sa 1938m.

 

Idemo dalje ka Koprenu koji je sledeći vrh na grebenu. Od Tri čuke do Koprena ne gubite mnogo na visini. Ispred Koprena nalazi se Koprenski plato tako da je uspon do ovog vrha vrlo blag i lagan. Plato je široka površine, travnata i gola, bez drveća. U kasno proleće bila je natopljena vodom od skorašnjeg snega, osećali smo je pod nogama sa svakim korakom. Nekoliko jezerca se zadržalo, tu zapravo počinje Dojkinačka reka. Vrh je na 1964m.

Na bugarskoj strani panoramom dominira jezero Ogosta. Vidimo i selo Kopilovci. Mnogo je bliže grebenu od Dojkinaca. Zato je uspon sa bugarske strane mnogo jači i njihovi planinari imaju teži posao. 

Povratak je bio stazom ispod Malog Koprena pa onda utabanom trasom u travi kojom očito prolaze terenska vozila. Lagano spuštanje beskrajnim, zelenim prostranstvom. Preko 10km skoro da ne vidite tragove civilizacije. Zato smo videli Ponor, nesvakidašnji prirodni fenomen. U sred tog zelenila, u podnožju jednog brda pojavljuje se stena u kojoj je izdubljena pozorišna scena, vrlo pravilnog oblika. Na toj sceni pojavljuje se potok, izvire iz stene, pravi mali vodopad i ponovo ponire u zemlju. Kasnije su nam meštani rekli da se taj potok ponovo pojavljuje negde blizu Dojkinaca. 

I to bi bilo sve što smo videli ovog vikenda. Pobegli smo na vreme od kiše koja je počela malo pošto smo se razmileli po kućama da se presvučemo i pokupimo stvari. Onda na po pivo ispred prodavnice, vožnja do Pirota, kratka pauza i pravac Beograd. Stižemo nešto iza 22h. Megan me je uredno čekao ispred Merkatora...

Fotografije:

Temska (sve tri lokacije)

Vladikine ploče

Tri čuke, Kopren

Željin

Željin spada u one planine za koje su pored lokalaca čuli samo planinari. Razumljivo kada uzmete u obzir da ga je teško i videti. Nalazi se u sred ničega, između Goča i Kopaonika. Od Kraljeva i Ibarske magistrale zaklanjaju ga Stolovi, Studena i Žaračka planina, od Vrnjačke Banje i Trstenika zaklanja ga Goč, možda se jedino vidi iz Aleksandrovca, to moram da proverim. Morate se popeti na neku drugu planinu samo da bi ste ga videli. Ali kada ga jednom vidite, teško da ćete ga ikada više pomešati sa nekom drugom planinom. Dva vrha, praktično blizanci, nekoliko stotina metara udaljeni jedan od drugog, skoro iste visine, onaj severni je viši ako Garmin ne greši za nepunih desetak metara. Pokriven šumom do nekih 150m ispod vrha a onda kao da je neko očistio ceo prostor iznad da bi Željin bolje videli i da bi sa Željina bolje videli. Sa 1.785m spada u najviše planine u Srbiji. 

Prvi put ga video i čuo za njega septembra 2007. godine na svojoj četvrtoj planinarskoj akciji, dok smo se spuštali niz Stolove. Godinama sam ga nišanio ali mi je izmicao i evo popesmo ga kum i ja u doba korone.

Krenuli smo oko 7h iz Gornjeg Milanovca. Preko Kraljeva do Banje a onda uzbrdo ka Goču. Na prevoju se ne odvajamo desno ka turističkom centru planine već nastavljamo pravo i spuštamo se u Mitrovo polje. U selu Bzenice je start naše akcije. Tu glavni put skreće levo ka Aleksandrovcu i Brusu a sporedni desno ka selu Rogavčina. Pravo ne možete i tako znate da ste stigli na start. U neposrednoj blizini je odmaralište Crvenog krsta i otvoreni bazen. Tu je i veliki parking gde ostavljamo kola. Malo smo krenuli asfaltom pa odmah levo pored bazena, prešli reku i na stazi smo za Željin. 

Staza je jasno podeljena na tri dela. U prvom delu idemo kroz šumu i penjemo se sve vreme. Za sam početak akcije uspon je solidno jak. Dva puta presecamo makadamski put i tek treći put mu se priključujemo. Neko vreme ga se držimo a onda skrećemo desno, napuštamo šumu i izlazimo na čistinu. U kotlini smo, ne vidimo dalje od obližnjih brda a staza je zarasla tako da ovaj prelaz ne donosi neki kvalitet. Izlazak na stenoviti greben označava kraj ovog prvog i monotonog dela. 
 

Drugi deo staze uglavnom je ravan. Idemo putem i vidici su otvoreni na sve strane. Vidimo kao na dlanu vrhove susednog Goča, šumoviti Crni vrh Ravne planine a po prvi ćemo ugledati i vrhove Željina. Sreli smo i neke berače malina. Željin je prilično pusta planina i mada solidno pokrivena putevima tih nekoliko malih i usamljenih malinjaka jedini su tragovi ljudskog prisustva. Kod šumske kuće, kamene zgrade neodređene starosti, pravimo jedinu pauzu. Mesto je zapravo idealno za pauzu, imate gde da sednete, imate crevo sa vodom i nalazi se neposredno pred završni uspon.

 

 

Šumska kuća

Nešto malo ispred ove kuće iznenada se pojavila markacija. Crvena, sveža, odlično urađena. Odvela nas je do samog vrha. Naš trek se inače potpuno poklapa sa nekom plavom markacijom ali ona je očito davno urađena i nije skorije obnavljana. Nedostajala je na većini ključnih skretanja tako da se u nju nikako ne možete pouzdati. Doduše, u povratku nam je nekoliko puta pomogla da brzo pronađemo pravac - korisna je ali isključivo uz gps.

Treći deo staze je jak uspon šumskom stazom. Ništa interesantno se ne događa, samo treba izdržati i savladati tih 450m visinske razlike do vrha. 

 

Pogled sa nižeg na viši vrh

 

Vrh Željina sam već opisao na početku priče. Interesantno je i da i Ljukten, vrh susednog Goča, ima blizanca samo metar nižeg. Na Vikipediji piše da gore često duvaju jaki vetrovi ali da je leti drugačije i upravo tako je i bilo. Jedino što borovnica nije bilo puno ili ih nismo primetili. Osim što je predeo na vrhu očišćen od šume, oba vrha su pokrivena stenovitim kapama. Neko se baš zabavljao dok ih je pravio...

Povratak je prilično monoton. Neko vreme idemo istom stazom kojom smo se popeli ali ćemo je napustiti pre šumske kuće i otići levo ili severnom stranom. Silazimo na širok i dobar put, neko vreme ga pratimo i srećemo par vozila. Onda skrećemo desno i nastavljamo stazom kroz šumu pa preko livade. Ovaj deo je najlepši u silasku, puno je zelenila i otvaraju se pogledi, ponovo na Goč i ako ne grešim na Jastrebac koji dominira istočnom panoramom. Tu smo imali malih problema sa trekom ali na sreću neko je nedavno prošao i ostavio za sobom trag u travi koji su Vinetu i Old Šeterhend lako ispratili. Ponovo izbijamo na makadam i njime silazimo do asfalta.

 

Livada, držite se sredine

Prilično smo smoreni silaskom ali tu nije kraj, imamo još 4 km do Bzenica. Idemo asfaltom pored neobično čiste reke i tek kasnije ću saznati da je to gornji tok Rasine. Nastaje od nekoliko potoka i rečica a sve izviru na padinama Željina, Goča i Ravne planine. Prolazimo kroz malo selo Rogavčina. U sred sela je spomen česma, zapravo dve jedna pored druge, posvećene dvojici prerano preminulih žitelja. Voda je bila hladna i jako nam je prijala na avgustovskoj vrućini. Česma je najbolji spomen koji bližnji mogu da naprave.

Stižemo do kola posle pređenih 24 km i 1250 m uspona (trek). U blizini je prodavnica, na žalost ne služe pivo vozačima. Osvežavamo se, pakujemo i krećemo. Letnje predvečerje, vrućina je minula, malo više pažnje je potrebno dok se ne spustimo u Vrnjačku Banju a onda lagana i prijatna vožnja do Milanovca. Akcija u potpunosti uspela.

 

Fotografije

 

Željin nije posebno atraktivan za fotografisanje i uglavnom su lepi pogledi sa njega. Sparni letnji dan opet smanjuje vidljivost tako da ne očekujte previše od foto albuma. Više je kao dnevnik puta...

Tara, uglavnom račanska

Korona se malo smirila ali tu smo gde smo, ništa ne forsiramo. Kidamo nedelju po nedelju godišnjeg odmora i obilazimo ona mesta koja su godinama gubila u konkurenciji sa morem. Posle Zlatara evo nas na Tari. Dve prelepe planine na koje me ni planinarske akcije nisu vodile. Doduše obe su poznatije kao turistički centri ali i mi smo oba puta bili nešto između planinara i klasičnih turista.

Tara se, ko nije znao do sada a ja nisam, sastoji od tri podeone celine kako je to lepo objašnjeno na Vikipediji. Ono što obično podrazumevamo pod Tarom je Tara u užem smislu ili Ravna Tara. Najviši vrh ovog dela je Zborište a glavni turistički centri su Kaluđerske Bare i Mitrovac. Inače najviši vrh cele planine je Veliki Stolac koji se nalazi u Bosni, nepun kilometar iza kopnene granice. Ono što jesam znao i čega se odlično sećam od pre deset godina jeste da je put između Kaluđerskih Bara i Mitrovca vrlo težak za vožnju. Krvine se sve vreme nastavljaju jedna na drugu, asfalt je na mnogo mesta oštećen a vozači znaju često da zahvate vašu stranu puta. Radili bi to i češće da nije tih rupa koje moguće zbog toga i ne krpe. Sa ovim svakako treba računati kada planirate smeštaj i gde ćete da skitate. Naslov posta jasno govori na šta smo mi najviše obratili pažnju.

Račanska Šljivovica, smeštaj

Smeštaj nismo dugo tražili. Vrlo brzo smo shvatili da je skoro sve zauzeto pa smo prihvatili prvo što je bilo slobodno, makar i samo na četiri noći. A to je izgledalo baš onako kako smo hteli. Mala drvena koliba sa samo jednom prostorijom od koje je odvojeno prostrano kupatilo. U jednom delu je kuhinja sa trpezarijskim stolom a u drugom delu tv, manja ugaona garnitura ispred njega i orman. Iznad kuhinjskog dela je drvena galerija na kojoj je smešten francuski ležaj. Taman za dvoje koliko nas je i bilo. I najvažnije, trem ispred ulaza sa stolom i dve klupe za sedenje. Bez toga ne bi prihvatili. Ništa luksuzno, par detalja koji bi mogli da se poprave ali nama je bilo sasvim dovoljno i prijatno. Da, nema wi-fi a i samo jedan mobilni operater dobacuje signalom i to slabim. Što je unelo dodatni mir u naš boravak.

 

Pogled sa prozora i sa trema

Udoban i lep smeštaj na mestu kao što je Tara može da ima i loše strane, da vas zadržava i odvraća od obilazaka svega onoga što treba videti. Ipak, ako je vreme loše onda smeštaj postaje jako bitan i relativizuje sam pojam lošeg vremena. Prva tri dana kiša je bila stalna pretnja pa smo se ograničavali na kraće izlete u okolinu. Posmatrali smo je sa trema i samo jedno popodne nas je nevreme sa žestokom grmljavinom uteralo unutra.

Koliba se nalazi u Račanskoj Šljivovici, manjem naselju 5 km udaljenom od Kaluđerskih Bara na putu za Mitrovac. Kada prođete izletište Hajdučka česma i sledeću oštru krivinu u kojoj je mostić preko potoka, vrlo brzo izlazite iz šume na čistinu. Sa leve strane je padina na kojoj počinju da se ređaju kuće dok će sa desne kuće malo sačekati da se put odmakne od potoka. Mi smo bili smešteni na samom početku, u prvom redu.


Put zatim vijuga, lagano se penje i uskoro izbija na prevoj koji je možda i najlepše mesto u Šljivovici. Blage padine, prostrane livade i pogled koji stiže do hotela Beli bor i do stena Sokolarice. Pre prevoja odvaja se asfaltni put na desno koji vodi do hotela Tara. Stari hotel potpuno je devastiran. Od njega se makadam spušta do jezerca Jarevac, nastalog izgradnjom brane na istoimenom potoku. Prva brana je izgrađena sada već daleke 1938. godine. Jarevac je ujedno i raskrsnica pešačkih staza, od njega možete da nastavite na nekoliko strana.

 

Prevoj u Šljivovici i pogled na stene Sokolarice

Od prevoja put se lagano spušta i ulazi u drugi deo sela. Ima malo više domaćeg stanovništva a tu je i edukativni centar. Sve ovo smo obišli prvog dana i to tako što smo se ispeli na makadamski put iznad kuće pa njime došli do prevoja a zatim napravili krug sa odlaskom do Jarevca. Fotografije iz ove šetnje su u prvom delu albuma. 

Na savet prijatelja poslednjeg dana izašli smo na livadu iznad Hajdučke česme odakle je izuzetan pogled (slika ispod) na prvi deo Šljivovice. Oni poznaju Taru dosta dobro i pre polaska su nam rekli da smo smešteni na jednom od najlepših mesta na planini. Izgleda da nisu pogrešili. U Šljivovici se nalazi i rezervat Pančićeve omorike ali to smo ostavili za sledeći dolazak...

Manastir i reka Rača

Reka Rača izvire na severnoj strani Tare, u području Kaluđerskih bara. Teče dalje na sever i na početku svog toka useca dubok kanjon čijem izgledu smo imali prilike da se divimo za sada samo odozgo (o tome nešto kasnije...). Kada promeni pravac, Rača kod izvora tople vode Lađevac iz kanjona prelazi u klisuru. Pri kraju klisure još u XIII veku izgrađen manastir nazvan po reci koja teče pored njega. 

Manastir se nalazi u blizini Bajine Bašte tako da je najbolje obići ga u odlasku, pre nego što krenete da se penjete na Taru. Ili u povratku. Mi smo odabrali prvu varijantu. Manastir Rača se ispstavio i lepši i zanimljiviji nego što sam očekivao. Navodno je zadužbina kralja Dragutina ali to je samo jaka pretpostavka, nikakvi dokazi ne postoje. Tri puta je žestoko postradao, u tri bitna momenta srpske istorije: pri padu despotovine sredinom XV veka, posle prve seobe kada je cela ekipa prepisivača, koja je tajno radila u okolini manastira, krenula za Čarnojevićem i treći put 1813. godine posle propasti ustanka. Ako sam dobro shvatio tekstove koje sam čitao, crkva koja mi se posebno dopala ponovo je izgrađena krajem XVIII veka pri čemu su se trudili da što više liči na originalnu. Obnovljena je u periodu 1816-1826. pri čemu je moguće da je i ovoga puta građena iz početka. Po ovom putanju vrlo su nejasni izvori koje sam koristio.

Od manastira do izvora Lađevac, pored reke Rače, vodi pešačka staza. Krenuli smo ali nismo uspeli da stignemo do kraja zbog odrona koji ju je presekao negde pred kraj. Nismo pokušavali ali mislim da odron može da se savlada uz malo truda. Do klisure postoje i staze sa planine tako da se nadam da će i ona i manastir biti tema neke sledeće priče...

Vidikovci Sokolarica i Osluša

Treći dan započeo je laganom kišom. Stala je pošto smo doručkovali i popili kafu ali oblaci se nisu razišli pa nam je trebala blic akcija. Do sela Sokoline imali smo 4 km kolima i nešto manje od toga peške da obiđemo obližnji vidikovac. 

Parkiramo na mestu gde se od glavnog puta za Mitrovac odvaja makadamski ka selu. Može i dalje kolima ali ne mora. Petnaestak minuta lagane šetnje i stižemo do raskrsnice gde glavni put vodi levo i ulazi u najlepši deo sela a mi idemo desno, ka vidikovcu. Neposredno iza raskrsnice još jednom skrećemo desno na stazu koja nas vodi do cilja.

Vidikovac Sokolarica nalazi se na strmim, skoro vertikalnim stenama iznad kanjona reke Rače. U pitanju su zapravo tri vidikovca, tri obeležene i uređene tačke sa kojih gledate na ponor ispod vas i strane preko puta. Na prvoj tački nalazi se tabla sa informacijama, dve drvene klupe i sto, ograda i neka drvena skulptura. Čak i bez pogleda na kanjon mesto je zanimljivo i prijatno. A pogled je naravno fenomenalan, kombinacija stena i četinara koji znaju da izrastu na najnemogućijim mestima i često da se postave kao ukras na vrhu nekog kamenog stuba. Sve to začinjeno je hukom Rače duboko dole ispod vas. Sa ovog prvog vidikovca možete je i videti na jednom mestu ali morate malo da tražite pogledom. 

Prvi vidikovac je skoro na samom početku kanjona. Obavezno nastavite dalje stazom i markacija će vas dovesti od sledećeg. Taj je takođe obezbeđen ogradom i postoji klupa ako ste se umorili. Udaljen je dovoljno od prvog da se ambijent ispred vas promeni. Do trećeg vidikovca neće baš svako stići. Nalazi se na izbačenoj i vrlo eksponiranoj steni. Staza do njega obezbeđena je sajlom. Ako se malo potrudite dobijate zaista impresivan pogled na sve strane. Ne samo na naspramne strane kanjona nego i dalje, na padine Tare ka Bajinoj Bašti ali i unazad na samu Sokolaricu. Mnogo je lepše nego što sam fotografijama uspeo da zabeležim. Sokolaricu svakako morate videti ukoliko dolazite na Taru.

 

Pogled sa trećeg vidikovca Sokolarice

Vraćamo se do već pomenute raskrsnice na kojoj stoji tabla da do vidikovca Osluša ima 3,6 km. Vreme se u međuvremenu popravilo i rešili smo da prošetamo do tamo.

Prvi kilometar je najlepši. Put nas je vodio kroz sredinu velike ravnice u kojoj je smešteno selo Sokoline. Reč selo ovde uzmite uslovno, vrlo malo ima seoskih domaćinstava uglavnom su tu vikendice i kuće za izdavanje. Skoro sve imaju puno prostora oko sebe, udaljene su od puta i većina vrlo lepo izgleda. Iako je ravnica okružena šumom, u njoj skoro da i nema drveća pa vam ništa ne zaklanja pogled. Sve to čini vrlo lep prizor i čovek bi svakako poželeo da tu provede nekoliko dana. Problem sa Sokolinom je što osim ova dva vidikovca do svega ostalog morate ići kolima.

 

Selo Sokolina

Idemo dalje putem kroz šumu do sledećeg sela Osluša. Makadam, širok dovoljno da se kola razmimoiđu. Jedno vreme ravno onda se malo penjete pa se spuštate. Pomalo monotono. Onda stižete u selo koje liči na Sokolinu, bar onaj deo koji smo videli. Zato je vidikovac potpuno drugačiji.

Ovaj gleda na Drinu i put od Bajine Bašte ka Perućcu. Vidi se i cela Bajina Bašta, doduše malo poizdalje. Preko Drine je naravno Bosna a skroz u daljini sve one valjevske planine na koje volim da idem. Vidikovac praktično predstavlja rupu u šumovitom grebenu Tare. Poslednjeg dana pokušavali smo da ga lokalizujemo odozdo, sa puta za Perućac, i nismo uspeli. Ne morate do njega da idete iz Sokoline, postoji obeleženo skretanje sa glavnog puta za Mitrovac ali i tu vas čeka makadam pa sad možete peške a možete i kolima kao što većina radi.

 

Pogled sa Osluše

Vraćamo se nazad do Sokoline. Oblaci nam sve vreme prete, navlače se pa nestanu. Kiša ipak neće pasti sve do popodneva. Kada stignemo do kola prešli smo 13 km uz neznatan uspon (trek). 

Zborište

Četvrti dan vreme se konačno popravilo. Na nebu su bili samo oni beli, ukrasni oblaci i čak ni metereolozi nisu videli kišu u najavi. Idemo do Mitrovca pa sa te strane na vrh Zborište. Banjsku stenu ostavljamo kao zalog da ćemo ubrzo ponovo doći na Taru.

Zborište je, kao što sam na početku rekao, najviši vrh ovog dela Tare. Postoji i staza od Kaluđerskih bara ali čak i da se uključimo iz Šljivovice, delovalo mi je suviše dugačko plus što bi povratak bio potpuno istom stazom. Odabrali smo onu iz sela Sekulići.

 

Zborište (levo) sa vrha Gavran

Od Mitrovca do Sekulića vode dva puta: makadamski koji ih direktno spaja i asfaltni prema Zaovinskom jezeru sa koga skrećete na drugi makadamski. Tek asfalt skroz do sela nema. Mi smo odabrali ovaj drugi pravac i kada je trebalo da skrenemo levo shvatili smo da je taj makadam i loš i strm. Bilo nam je žao kola pa smo ih ostavili pored asfalta i tako produžili pešačenje za više od 5 km. Za lakše objašnjenje, išli smo planinarskom stazom br.6 Mitrovac - Zborište.

Pogled iz Sekulića na Zaovinsko jezero

Sekulići su selo ili zaseok sela Zaovine. Nalaze se na jako lepom mestu, na uzvišenju sa koga se pruža pogled zapadno ka Zaovinskom jezeru i preko njega ka najvišim vrhovima Tare. Nema još uvek mnogo kuća ali puno se gradi. Prolazimo pored njih i silazimo u Ljuto polje. Tu se trek račva, desnim krakom ćemo otići na Zborište a levim se vratiti. Oba pravca su približno iste dužine ali desni (zapadniji) je mnogo atraktivniji. Ide uglavnom grebenom, svaki čas se otvara pogled na istočnu stranu a i prolazite ispod vrha Gavran na koga nemojte propustiti da se popenjete. Za razliku od Zborišta koji je pod šumom, vrh Gavran je potpuno otvoren sa svih strana. Ispod skretanja za vrh nalazi se klupa ako vam je potreban odmor pre uspona. Ovaj pravac će verovatno uskoro biti asfaltiran i preko njega će se ovaj kraj povezati sa Mokrom gorom i Zlatiborom. Putokazi za Zlatibor već postoje. Puno automobila smo sreli dok smo njime išli i skoro nikoga od pešaka.


Istočni pravac kojim smo se vratili ide dolinom i posle nekog vremena postaje pomalo monoton. Poklapa se sa već pomenutom stazom br.6 i lakši je za penjanje ako niste u najboljoj kondiciji. Nigde ne gubite visinu, sve vreme je blag uspon. Malo i sablasno deluje pošto je puno napuštenih katuna oko staze.

Za vrh se odvajate od pomenutog puta na raskrsnici pored koje je drveni sto sa nadstrešnicom i klupama. Tu odmah kreće uska staza uzbrdo, označena strelicom na kamenu koju nismo odmah uočili. Imate nekih 150m uspona, ništa komplikovano ni preterano teško. Zborište nije posebno atraktivan vrh. Postoji mala čistina ali od okolne šume se ništa dalje ne vidi. Overili smo ga i odali mu priznanje kao najvišoj tački Ravne Tare ali ne verujem da ćemo ponovo ići gore čak i ako stignemo ispod njega.

Po silasku smo tražili neku veliku česmu sa druge strane Zborišta i nepotrebno produžili pešačenje tako da kada smo stigli do kola imali smo čitavih 21 km iza sebe. Odlazimo u Mitrovac sa namerom da potražimo neki restoran ali to se ispostavilo kao nemoguća misija. Oba restorana su bila puna i čekalo se okolo na slobodan sto. Jedino što smo uspeli u Mitrovcu jeste da kupimo kartu Tare sa ucrtanim stazama. Na ručak smo otišli u Kaluđerske bare.

 

Ljuto polje, ispred Sekulića

Crnjeskovo

 

Crnjeskovo je vidikovac severno od Kaluđerskih bara. U pitanju je stena iznad već više puta pominjane klisure reke Rače, ako ne grešim negde iznad Lađevca. To određuje razliku u pogledu sa ovog vidikovca i sa Sokolarice, pogled sa Crnjeskova dalje seže ali je predeo koji vidite pitomiji. Gleda u dva pravca, pravo ka manastiru i dalje ka Bajinoj Bašti i levo ka Sokolarici. Možete do njega peške iz Bara a možete i kolima da mu priđete. Ako idete kolima najbolje je da ih ostavite ispored konjičkog kluba, odmah pored skretanja za manastirske stanove. Odatle imate oko kilometar pešačenja. Blagi silazak do vidikovca i malo uzbrdice u povratku, skoro svako može i treba da ga obiđe. Mi smo bili dva puta. Prvi put već drugog dana ali magla ga je potpuno zatvorila tako da smo ponovo svratili u odlasku i na najbolji način završili boravak na Tari.

 

Povratak...

Pošto smo još jednom obišli Crnjeskovo spuštamo se sa Tare i odlazimo do Perućca. Sparno je i ne propuštamo priliku da se osvežimo. Obilazimo rečicu Vrelo, idemo do vodopada, dalje se valjda ne može. Zatim odlazimo do jezera, parkiramo se ispred hotela i silazimo na ponton na kupanje. Gužva je ali ima mesta ima dovoljno. Malo je nezgodno ako ne volite nagli ulazak u vodu, skok sa pontona deluje kao najprirodnije rešenje. Voda nije hladna i što je važno deluje da je čista (ne znam šta bi hemijska analiza pokazala). Ponton je izložen suncu pa kada izađemo iz vode pomeramo se malo uzvodno i sedimo pored staze u blizini splava. Kupamo se još jednom pa nastavljamo putovanje.

Od Bajine Bašte idemo ka Užicu. Svraćamo da obiđemo spomen kompleks na Kadinjači. Drago mi je da ga vidim uredno održavanog ali muzej iz nekog razloga nije radio. Nastavljamo ka Užicu i dalje ka Čačku. Tu doživljavamo vrlo prijatno iznenađenje. Radovi na putu od Užica do Ovčar Banje su završeni, nema semafora, nema zastoja. Nepunih mesec dana ranije preseo nam je povratak sa Zlatara. Stižemo uveče u Gornji Milanovac...

Fotografije:


100 fotografija sa Tare
Kadinjača


Literatura:

Tara planina
Vikipedija
Pasaž - Manastir po kome je deo srpske srednjevekovne književnosti dobio odrednicu 
Planinarski klub Tara