Željin

Željin spada u one planine za koje su pored lokalaca čuli samo planinari. Razumljivo kada uzmete u obzir da ga je teško i videti. Nalazi se u sred ničega, između Goča i Kopaonika. Od Kraljeva i Ibarske magistrale zaklanjaju ga Stolovi, Studena i Žaračka planina, od Vrnjačke Banje i Trstenika zaklanja ga Goč, možda se jedino vidi iz Aleksandrovca, to moram da proverim. Morate se popeti na neku drugu planinu samo da bi ste ga videli. Ali kada ga jednom vidite, teško da ćete ga ikada više pomešati sa nekom drugom planinom. Dva vrha, praktično blizanci, nekoliko stotina metara udaljeni jedan od drugog, skoro iste visine, onaj severni je viši ako Garmin ne greši za nepunih desetak metara. Pokriven šumom do nekih 150m ispod vrha a onda kao da je neko očistio ceo prostor iznad da bi Željin bolje videli i da bi sa Željina bolje videli. Sa 1.785m spada u najviše planine u Srbiji. 

Prvi put ga video i čuo za njega septembra 2007. godine na svojoj četvrtoj planinarskoj akciji, dok smo se spuštali niz Stolove. Godinama sam ga nišanio ali mi je izmicao i evo popesmo ga kum i ja u doba korone.

Krenuli smo oko 7h iz Gornjeg Milanovca. Preko Kraljeva do Banje a onda uzbrdo ka Goču. Na prevoju se ne odvajamo desno ka turističkom centru planine već nastavljamo pravo i spuštamo se u Mitrovo polje. U selu Bzenice je start naše akcije. Tu glavni put skreće levo ka Aleksandrovcu i Brusu a sporedni desno ka selu Rogavčina. Pravo ne možete i tako znate da ste stigli na start. U neposrednoj blizini je odmaralište Crvenog krsta i otvoreni bazen. Tu je i veliki parking gde ostavljamo kola. Malo smo krenuli asfaltom pa odmah levo pored bazena, prešli reku i na stazi smo za Željin. 

Staza je jasno podeljena na tri dela. U prvom delu idemo kroz šumu i penjemo se sve vreme. Za sam početak akcije uspon je solidno jak. Dva puta presecamo makadamski put i tek treći put mu se priključujemo. Neko vreme ga se držimo a onda skrećemo desno, napuštamo šumu i izlazimo na čistinu. U kotlini smo, ne vidimo dalje od obližnjih brda a staza je zarasla tako da ovaj prelaz ne donosi neki kvalitet. Izlazak na stenoviti greben označava kraj ovog prvog i monotonog dela. 
 

Drugi deo staze uglavnom je ravan. Idemo putem i vidici su otvoreni na sve strane. Vidimo kao na dlanu vrhove susednog Goča, šumoviti Crni vrh Ravne planine a po prvi ćemo ugledati i vrhove Željina. Sreli smo i neke berače malina. Željin je prilično pusta planina i mada solidno pokrivena putevima tih nekoliko malih i usamljenih malinjaka jedini su tragovi ljudskog prisustva. Kod šumske kuće, kamene zgrade neodređene starosti, pravimo jedinu pauzu. Mesto je zapravo idealno za pauzu, imate gde da sednete, imate crevo sa vodom i nalazi se neposredno pred završni uspon.

 

 

Šumska kuća

Nešto malo ispred ove kuće iznenada se pojavila markacija. Crvena, sveža, odlično urađena. Odvela nas je do samog vrha. Naš trek se inače potpuno poklapa sa nekom plavom markacijom ali ona je očito davno urađena i nije skorije obnavljana. Nedostajala je na većini ključnih skretanja tako da se u nju nikako ne možete pouzdati. Doduše, u povratku nam je nekoliko puta pomogla da brzo pronađemo pravac - korisna je ali isključivo uz gps.

Treći deo staze je jak uspon šumskom stazom. Ništa interesantno se ne događa, samo treba izdržati i savladati tih 450m visinske razlike do vrha. 

 

Pogled sa nižeg na viši vrh

 

Vrh Željina sam već opisao na početku priče. Interesantno je i da i Ljukten, vrh susednog Goča, ima blizanca samo metar nižeg. Na Vikipediji piše da gore često duvaju jaki vetrovi ali da je leti drugačije i upravo tako je i bilo. Jedino što borovnica nije bilo puno ili ih nismo primetili. Osim što je predeo na vrhu očišćen od šume, oba vrha su pokrivena stenovitim kapama. Neko se baš zabavljao dok ih je pravio...

Povratak je prilično monoton. Neko vreme idemo istom stazom kojom smo se popeli ali ćemo je napustiti pre šumske kuće i otići levo ili severnom stranom. Silazimo na širok i dobar put, neko vreme ga pratimo i srećemo par vozila. Onda skrećemo desno i nastavljamo stazom kroz šumu pa preko livade. Ovaj deo je najlepši u silasku, puno je zelenila i otvaraju se pogledi, ponovo na Goč i ako ne grešim na Jastrebac koji dominira istočnom panoramom. Tu smo imali malih problema sa trekom ali na sreću neko je nedavno prošao i ostavio za sobom trag u travi koji su Vinetu i Old Šeterhend lako ispratili. Ponovo izbijamo na makadam i njime silazimo do asfalta.

 

Livada, držite se sredine

Prilično smo smoreni silaskom ali tu nije kraj, imamo još 4 km do Bzenica. Idemo asfaltom pored neobično čiste reke i tek kasnije ću saznati da je to gornji tok Rasine. Nastaje od nekoliko potoka i rečica a sve izviru na padinama Željina, Goča i Ravne planine. Prolazimo kroz malo selo Rogavčina. U sred sela je spomen česma, zapravo dve jedna pored druge, posvećene dvojici prerano preminulih žitelja. Voda je bila hladna i jako nam je prijala na avgustovskoj vrućini. Česma je najbolji spomen koji bližnji mogu da naprave.

Stižemo do kola posle pređenih 24 km i 1250 m uspona (trek). U blizini je prodavnica, na žalost ne služe pivo vozačima. Osvežavamo se, pakujemo i krećemo. Letnje predvečerje, vrućina je minula, malo više pažnje je potrebno dok se ne spustimo u Vrnjačku Banju a onda lagana i prijatna vožnja do Milanovca. Akcija u potpunosti uspela.

 

Fotografije

 

Željin nije posebno atraktivan za fotografisanje i uglavnom su lepi pogledi sa njega. Sparni letnji dan opet smanjuje vidljivost tako da ne očekujte previše od foto albuma. Više je kao dnevnik puta...