Ako bi se tražio kraj sveta u Srbiji, Stara planina bi sigurno ušla u uži izbor. Sklonjena u stranu, ne toliko udaljena koliko nepovezana sa glavnim putevima, sa očajnom infrastrukturom. Uglavnom se pominjala kada se govorilo o nečemu čega je bilo a čega slabo još uvek ima i onda bi se dodalo osim možda na Staroj planini. Od biljnih i životinjskih vrsta pa do zaboravljenih običaja. U poslednje vreme malo se više spominje, što zbog ovog skijališta a što zbog nešto povećanog interesovanja za etno i ruralna područja. Lično mislim da će u vremenu koje dolazi zbog nečeg drugog imati još veći značaj ali o tome kasnije.
Drugo ime Stare planine je Balkan i tim imenom je krstila celo poluostrvo. Prostire se od Crnog mora na istoku do Vrške čuke na zapadu u dužini od čitavih 530 km. Najveći deo nalazi se u Bugarskoj gde je i najviši vrh Botev (2376). Srbija zauzima samo mali, zapadni deo planine. Srpsko-bugarska granica velikim delom ide po grebenu Stare planine. Najviši vrh Srbije Midžor (2169) takođe se nalazi na tom graničnom grebenu.
Do Stare planine dolazite iz dva pravca. Sa severa, preko Knjaževca ili Svrljiga ili sa juga, preko Pirota. Do sada sam samo jednom bio na ovoj planini, daleke 2009. godine, sa lokaliteta Babin zub popeli smo Midžor. Standardna i uhodana varijanta, ne mnogo zahtevna ali sa prelepim, blagim padinama i fantastičnim vidicima. Znao sam da dole, južnije, ima još lepših predela, znao sam da ima puno velikih vodopada ali sam skoro nesvesno formirao u sebi branu - nisam želeo da slušam ili čitam o tome na suvo dok ne odem i ne vidim. Onda ću od toga početi da pravim sliku koju ću dopuniti onim što tek treba videti. Vladina najava Stare planine za 1.maj savršeno se uklopila u ovaj plan. Iako nije odmah objavio plan akcije, prijavio sam se na neviđeno: ništa još nisam video, svejedno mi je gde ćemo da idemo.
Krenuli smo u četvrtak, oko ponoći. Autoputem do Niša, onda prema Pirotu u koji smo stigli u cik zore. Ništa nije radilo pa nije imalo svrhe zadržavati se. Od Pirota je put počeo da se penje čega se ne sećam jer sam i ovaj deo prespavao. Probudio sam se iza sela Slavinja kada je prestao asfalt i kada smo i pored nećkanja vozača odlučili da izađemo i jedan deo pređemo peške kako bi sačuvali vozilo. Put je tu prilično izlokan ali je na sreću prav i ravan. Popeo se na nekih 800m i sada drži tu visinu od Slavinje do sela Donji Krivodol gde naglo menja pravac, beži od granice i spušta se u Dimitrovgrad. Pre nego što stigne do Donjeg Krivodola, od njega se odvaja sporedni put na levo koji ide pravo na istok i preko sela Kamenica stiže do Senokosa. Selo Senokos je naša baza za ovu trodnevnu avanturu.
Selo Senokos nije najistočnije naselje u Srbiji ali je najbliže njenoj najistočnijoj tački, vrhu Srebrna glava na koji smo se namerili. Prema popisu iz 2002. u selu živi 44 stanovnika čija je prosečna starost preko 69 godina. Jedno od onih mesta koje se nalaze pred gašenjem. Pred polazak stekli smo utisak da se njegovi stanovnici neće lako predati. Uz pomoć neke (nisam siguran koje) strane banke renoviran je i opremljen planinarski dom i asfaltiran je put na ulazu u selo. Postoji i sajt koji vas upoznaje sa selom i onim što ono nudi.
Ipak, ono što smo videli ne uliva neku nadu. Put jeste asfaltiran ali samo nekih 3-4 km pred ulazak u selo. Pre toga je u takvom stanju da smo uvek deo puta išli peške. Nije problem što je toliko udaljen od Pirota koliko što između njih nema ustanova i objekata koji bi zadovoljili osnovne potrebe, zdravstvene, potrošačke a o kulturnim i da ne govorim. U selu nema prodavnice, nema je ni u selima Slavinja i Kamenica preko kojih se stiže do Senokosa. Možda bi se to dalo prevazići u nekoj boljoj ekonomskoj situaciji ali u današnjoj teško.
Ni entuzijazam lokalnog stanovništva nije naročito visok. Niko se nije pojavio sa ponudom lokalnih specijaliteta koje inače reklamiraju na sajtu. Planinarski dom je potpuno opremljen i može da ponudi više nego udoban boravak ali nedostaje posuđe, ćebad, čišćenje...
Ispred Senokosa leži selo Kamenica koje je u još lošijem stanju. Skoro da nikoga u selu nismo videli a prošli smo četiri puta. U onome što bi trebalo da bude centar sela polovina kuća je napuštena i urušena što pruža vrlo sumornu sliku. Ne verujem da išta može da spase ova sela od gašenja i funkcionisanja u dosadašnjem vidu. Treba videti šta posle, na koji način da ovaj prelepi kraj nastavi da živi. Tu već država mora da se umeša i iskoristi iskustva drugih, što je lekcija koju nikako da naučimo. Nadam se samo da neće krenuti u razvoj nekog novog ski centra od koga će nam ostati betonski stubovi i zarđale korpe...
Smestili smo se, ko u dom, ko u privatni smeštaj, i oko 8h krenuli na turu. Prelazimo most preko Vodeničke reke i napuštamo Senokos. Uskoro nailazimo na najtežu prepreku za taj dan. Potok ili reka za koju sam kasnije saznao da se zove Gradeščica, dovoljno široka i duboka da je ne možemo preskočiti. Premošćena je velikim balvanom. Balvan je postavljen visoko, posebno sa nizvodne strane gde reka ima pad i gde ima puno krupnog kamenja. Organizujemo se i jedno po jedno prelazimo na drugu stranu. Sada kada razmislim možda je bolje bilo da smo se izuvali, sigurnije u svakom slučaju.
Idemo dalje, sledi uspon uz greben, širokom stazom oivičenom četinarima. Dugačak i monoton uspon završava se na ravnoj čistini sa širokim vidicima gde pravimo malu pauzu. Onda se ponovo penjemo vrhom grebena. Puno je breza oko nas, one i četinari preovlađuju toga dana.
Stižemo na bugarsku granicu. Pratićemo je do samog vrha. Ispred nas je srušena karaula i pored njen nov granični kamen. Trek ne vodi tamo ali nas nekoliko odlazi da fotografiše. Planinske granične linije obično idu vrhovima grebena tako da je pogled sa njih odličan. U Bugarskoj se izdvaja vrh Kom, jedini u okolini koji prelazi 2000m. Vraćamo se na trek i nastavljamo dalje. Dolazimo na izvor Grlin kladenac. Odlična voda i malo jezero ispod izvora.
Staza dalje vodi malo ispod grebena kojim ide granica. On je desno od nas a levo je dolina iza koje se ističe Crni vrh (1831). Nije posebno atraktivan pa ga nismo peli. Već smo zagazili u sneg koga je još uvek dosta ima. Mokar je, cipele se teško bore. Ispred Srebrne glave nalazi se interesantna stena. Kada nju prođemo vidimo vrh.
Vrh Srebrna glava (1932) nalazi se na samoj granici i predstavlja najistočniju tačku Srbije. Jedan pored drugog su granični kamen i kamen za obeležje vrha. Ne štrči mnogo, uspon do njega je lagan ali kada stignete gore shvatite da ipak dominira okolinom. Na samom vrhu nije bilo snega tako da smo iskoristili priliku da poležemo a neki su i odremali. Pogled sa vrha je lep na sve strane, najlepši je na istok, u susednu Bugarsku, gde predelom dominira kupasti vrh Kom ali ne zaostaje ni pogled na sever ka Midžoru, Koprenu i drugim graničnim vrhovima.
Idemo dalje, put sa vrha potpuno je prekriven snegom. Obilazimo Crni vrh sada sa severne strane. Jednog trenutka čujemo potok mada ga ne vidimo i shvatamo da teče ispod snežnog pokrivača. Nedaleko odatle izvire ispod snega da bi se na svom putu još nekoliko puta podvukao. Potok pruža prelepu sliku na popodnevnom suncu pa se udaljavamo sa treka, silazimo dosta niže nego što je trebalo prateći ga. Što naravno malo kasnije moramo da nadoknadimo. Cena uživanja.
Vraćamo se na trek i spuštamo grebenom paralelnim onim kojim smo se popeli. Nailazimo na dugačak red stena o kome bi voleo nešto više da saznam. Još neko vreme idemo čistinom pa zalazimo u šumu. U šumi nam je gps već bio neophodan. Bar dok nismo izašli na put. A onda njime polako do Senokosa u koji ulazimo sa druge strane, pored Vodeničke reke.
Taj dan prešli smo 24.6 km i napravili 1250m uspona. Predeo od Senokosa do Srebrne glave ne može se nazvati očaravajućim ali je neosporno lep. Sam položaj vrha dovoljno je zanimljiv da za njega odvojite jedan dan.
Subota, prognoza je bila loša (ispostavilo se sa razlogom) pa smo ambiciozni plan obilaska vrhova Tri čuke i Kopren zamenili mnogo umerenijom varijantom. To nam je omogućilo da obiđemo vrlo interesantan kanjončić Rosomačke reke. Obično ga nazivaju Rosomačko grlo ili Rosomački lonci ali stanovnici sela Slavinja zovu ga Slavinjsko grlo. To grlo se nalazi negde na sredini između sela Slavinja i Rosomač, svi do njega dolaze iz Slavinje pa verovatno smatraju da su zaslužniji od suseda. Dakle dođete do Slavinje i skrenete u centru sela, obeleženo je uredno, ne možete da promašite. Do tamo ima 1,5 km lagane šetnje, uglavnom je ravno tako da svako može odpešači.
Kanjon nije dugačak ali je veoma atraktivan, nadam se da se to vidi na fotografijama. Možete ga posmatrati sa tri nivoa: najniži na mestu gde reka napušta kanjon, najviši - na vrhu kanjona a možete se i delimično spustiti ka vodi na sredini kanjona. Nije loše isprobati sve tri varijante. Već pomenuta Rosomačka reka krivuda kroz slojevite stene praveći svojevrsne lonce u kojima sve kuva, bar u ovo doba godine. Negde sam pročitao da je moguće proći kroz kanjon u letnjim mesecima, u proleće zaboravite na takvu avanturu.
Nastavljamo dalje i stižemo u selo Dojkinci. Ne zaustavljamo se, izlazimo iz sela na suprotnoj strani i kod planinarskog doma napuštamo vozilo. Kiša već počinje da kaplje. Idemo putem pored Dojkinačke reke. Loše vreme smanjuje uživanje i skoro potpuno onemogućava fotografisanje. Prvi cilj je obližnji vodopad Tupavica.
Prelazimo most preko reke. Predeli postaju lepši, desna obala reke obrasla je šumom. Sa te strane je i interesantna Lilina česma. GPS pokazuje da smo u blizini vodopada. Malo zatim vidim da se čelo grupe zaustavilo, nešto traže i gledaju na drugu stranu reke. Saznajem da je most srušen i da ne možemo na drugu stranu. Vodopad se samo naslućuje kroz grane drveća. Na 100m je od nas ali ga nećemo videti. Ok, doći ću drugi put.
Kiša već odavno pada. Nastavljamo dalje prema Arbinju. Nemamo neki određeni cilj. Što bi Peljevin rekao, spojili smo prostor i vreme tako što idemo od Dojkinaca do 15:30. Mali deo grupe se vraća, razmišljam ali nastavljam dalje. Onda sledi nova ponuda koju prihvatam i nas šestoro vraćamo se u selo.
Postoje stvari koje ni sebi ne mogu da objasnim. Dok idemo nazad razmišljam da bi reka mogla da se pređe na nekom drugom mestu, pokušavam da razmestim u glavi reku, put i vodopad ali iz nekog razloga brzo odustajem. Previđam prostu činjenicu da se kada ponovo pređemo kolski most nalazimo sa iste strane reke kao vodopad i da se samo treba vratiti do njega. Goksi se toga setio i pronašao obeleženu stazu, obavestio je glavni deo grupe tako da su svi bili na Tupavici osim nas šestoro. Razlog više da ponovo dođem.
Vraćamo se u Dojkince. Za razliku od ostalih sela kroz koja smo prošli, Dojkinci imaju prodavnicu. Kupujemo sir, pivo i još neke sitnice. Pored prodavnice je neki objekat koji pamti bolje dane, sa tremom ispod koga su veliki sto i klupe. Sedimo sklonjeni od kiše. Pusto je, skoro da niko ne prolazi. Uskoro počinje da bude hladno pa odlučimo da prošetamo do kraja sela.
Dojkinci su veći od Senokosa. Oseća se slična, sumorna atmosfera dodatno pojačana tmurnim nebom i kišom. Ušoreno selo, sa malim dvorištima i uglavnom starim i trošnim kućama. Dugačko a vrlo usko naselje koje prati tok Dojkinačke reke i pruža se pravcem severozapad-jugoistok. Idemo na donji kraj sela, onda gore do doma gde čekamo glavnu grupu i sa njima se vraćamo u Senokos. Kiša prestaje i olakšava nam pešačenje iza mini busa kada prestane asfalt...
Za nedelju su nam metereolozi obećali lepo vreme i nisu nas slagali. Krenuli smo u 6h iz Senokosa. Valjalo se spustiti do Pirota pa se opet popeti do Toplog Dola. Drugog puta nema, bar za mini bus. Za Topli Do skreće se direktno sa carigradskog druma, pre Pirota. U početku je put normalan, kasnije se sužava, puni rupama, ispod njega se otvaraju provalije a iznad zlokobno naginju stene odakle se povremeno skotrlja manji ili veći kamen. Ne biste voleli svakodnevno ovuda da idete. Tih 25km od glavnog puta do Toplog Dola prešli smo za 50 minuta.
Vlada je planirao da penje Midžor iz sela ali ga je na tom usponu pratila samo trećina grupe. Dve trećine se uz njegov blagoslov uputilo ka obližnjim vodopadima. Glavni ciljevi bili su donji Piljski vodopad i Čunguljski skok. Nisam mnogo razmišljao kojoj grupi da se pridružim. Lep prolećni dan i velika količina vode koja se u to doba valja Starom planinom jasno su mi poručili da je sada trenutak kada treba videti te vodopade. Midžor može da sačeka.
Ono što smo toga dana videli ostavilo je zaista jak utisak na mene. Volim reke, posebno one brze, planinske, volim da slušam njihov huk, posmatram kaskade, brzake a o vodopadima da ne pričam. Svega je bilo u zaista neverovatnim količinama. Pratili smo nekoliko reka i potoka, videli dva impozantna i nekoliko "običnih" vodopada, pregazili jednu reku. Neverovatan je osećaj kada satima idete pored reke i kada svaki detalj zaslužuje da bude fotografisan. Mnoštvo manjih i bezimenih vodopada koje smo videli na Javorskoj reci i njenim pritokama u svakom drugom kraju Srbije postali bi turistička atrakcija. Na Staroj planini su no name.
Krenuli smo sa mosta u Toplom Dolu, širokim zemljanim putem pored Javorske reke. Posle nekih 3,5 km postoji skretanje za Piljski vodopad. Imali smo trek ali snašli bi se i bez njega, skretanje je obeleženo tablom a dalje pratite potok. Potok se zove Lisevski Do. Pravi planinski potok, u najlepšem smislu reči. Kasnim za grupom jer ne mogu da prestanem da fotografišem.
Ime vodopadu dao je vrh Pilj ispod koga se nalazi. Stižemo do njega, vidim samo onaj njegov donji deo (donji deo donjeg Piljskog vodopada...) i konstatujem: dobro, to je to. A onda se pojavljuje prava grdosija i potpuno sam fasciniran. Gledamo da mu priđemo što bliže, što nije baš lako. Kamenje je mokro i klizavo, ne postoji uređena staza do samog podnožja. Fotografišemo se i povlačimo malo dalje gde pravimo pauzu za doručak. Doručak sa pogledom na Piljski vodopad, neprocenjivo!
Piljski vodopad visok je 64m i drugi je po visini u Srbiji, iza Koprenskog koji je takođe na Staroj planini i koga zbog kiše prethodnog dana nismo videli. Pretpostavljam da se tih 64m odnosi na ovaj koji smo videli, donji vodopad. Ima i gornji i sudeći po fotografijama dovoljno je interesantan ali da smo otišli do njega ne bi smo stigli na Čunguljski skok. Po povratku kući bio sam fasciniran podatkom (sa wikipedie) da je vodopad otkriven 2002. godine. Do tada za njega je znalo lokalno stanovništvo ali valjda mu nisu pridavali veći značaj. Tek 2002. godine! Čitav vek i po ranije Livingston se probijao kroz afričke prašume da bi pronašao Dim koji grmi.
Vraćamo se niz potok, istom stazom, dok ne izađemo na glavni put a onda nastavljamo dalje. Neposredno iza raskrsnice naš potok Lisevski Do preseca put i teče dalje ka Javorskoj reci. Potoka ima dosta a para malo, mostovi nisu pravljeni, svaki takav potok morali smo da prelazimo preko kamenja. Idemo dalje, put se uskoro spušta do same Javorske reke. Fascinira crvena boja stane u rečnom koritu. Ne samo u ovoj reci nego i u njenim pritokama što možete videti na fotografijama.
Javorsku reku nismo ni jednom prelazili ali problem nam je napravila njena pritoka Studenička reka. Neposredno ispred ušća u Javorsku trebalo ju je preći a mosta nigde. Trek i markacija jasno pokazuju pravac preko reke. U dilemi smo, ne možemo da ocenimo dubinu, da li možemo uopšte da je gazimo. A onda se najodvažnija planinarka izuva i prelazi i dileme više nema, moramo za njom. Grupa se deli, polovina ostaje na obali a mi nastavljamo dalje. Ubrzo srećemo neke ljude koji se vraćaju sa Čunguljskog skoka i oni nam kažu da postoji most 600m dalje. Trebalo je samo produžiti putem (desno), ne silaziti ka reci i došli bi do mosta. Što smo uradili u povratku.
I dalje idemo uz reku koja kao počinje da pravi predstavu, rešena da nam pokaže sve šta je sposobna da izvede. Slapovi i brzaci nižu se jedan za drugim. Od prelaska reke više ne idemo putem. Staza je negde udobna a negde silazi u rečno korito. Očito je trasirana u neko drugo godišnje doba, kada je vodostaj manji.
Stižemo do Malog Čunguljskog skoka. Izdubio je stenu u kojoj je za sebe napravio žljeb. Lep je, posebno zbog bordo stene u pozadini. Ima samo jedan problem, iza njega nalazi se Veliki Čunguljski skok koji mu preotima obožavaoce. Veliki Čunguljski skok (ili samo Čunguljski skok) nema visinu i razuzdanost Piljskog vodopada ali ima neke druge prednosti. Pristupačniji je i lako možete doći ispod njega gde će vas raspršene kapi dobro okupati. Drugo, elegantniji je, survava se niz stenu koja na tom mestu ima oblik ploče, već pomenute bordo boje, deluje kao da je sastavni deo nekog uređenog parka. Provodimo neko vreme ispod njega pa žurimo nazad da stignemo u predviđeno vreme.
Naravno, ne žurimo baš toliko da ne obiđemo još jedan vodopad, Krmoljski skok. Nalazi se neposredno uz stazu kojom smo otišli i kojom se sada vraćamo sa velikog vodopada. Postoje dva slapa, jedan za drugim na istom potoku, na nekih 100m rastojanja. Ne znam koji od njih je Krmoljski skok. Onaj nizvodno, do koga smo prvo došli je lepši, onaj drugi deluje veći. Imate ih na fotografijama.
Stižemo na vreme u Topli Do. Ovo selo mi je mnogo življe delovalo od prethodnih. Ili je bilo lepo vreme, ne znam. Osvežavamo se i polako postižem ono stanje potpune ispunjenosti dok se smeštamo u mini bus i krećemo ka Beogradu.
Stara planina neosporno predstavlja pravo blago koje Srbija mora da sačuva. Od neodgovornih turista, divljeg naseljavanja, ski centara i svega što bi moglo da je napadne. Bar jedan deo prirode možemo ostaviti onakav kakav je i na smenu odlaziti tamo da punimo baterije. Još jedan detalj u vezi Stare planine čini mi se važan. Ogromna količina vode koja je tekla sa svih strana, u svim pravcima, dovoljno čista da smo je pili iz potoka. Ako ne grešim, a stručnjaci će to bolje znati, Stara planina može da predstavlja rezervat vode što će biti itekako značajno u vremenima koja dolaze.
Sve što sam napisao pokriveno je fotografijama u četiri albuma. Naravno, ne može sve da se prenese, posebno ne ono nedeljno popodne u dolini Javorske reke, sa hukom reke i zvonima stada kao jedinom zvučnom podlogom. To morate sami da vidite i osetite.
Fotografije:
Srebrna glava
Rosomački lonci
Sela Stare planine
Vodopadi, reke, potoci
Drugo ime Stare planine je Balkan i tim imenom je krstila celo poluostrvo. Prostire se od Crnog mora na istoku do Vrške čuke na zapadu u dužini od čitavih 530 km. Najveći deo nalazi se u Bugarskoj gde je i najviši vrh Botev (2376). Srbija zauzima samo mali, zapadni deo planine. Srpsko-bugarska granica velikim delom ide po grebenu Stare planine. Najviši vrh Srbije Midžor (2169) takođe se nalazi na tom graničnom grebenu.
Od Midžora ka Babinom zubu, foto iz 2009
Do Stare planine dolazite iz dva pravca. Sa severa, preko Knjaževca ili Svrljiga ili sa juga, preko Pirota. Do sada sam samo jednom bio na ovoj planini, daleke 2009. godine, sa lokaliteta Babin zub popeli smo Midžor. Standardna i uhodana varijanta, ne mnogo zahtevna ali sa prelepim, blagim padinama i fantastičnim vidicima. Znao sam da dole, južnije, ima još lepših predela, znao sam da ima puno velikih vodopada ali sam skoro nesvesno formirao u sebi branu - nisam želeo da slušam ili čitam o tome na suvo dok ne odem i ne vidim. Onda ću od toga početi da pravim sliku koju ću dopuniti onim što tek treba videti. Vladina najava Stare planine za 1.maj savršeno se uklopila u ovaj plan. Iako nije odmah objavio plan akcije, prijavio sam se na neviđeno: ništa još nisam video, svejedno mi je gde ćemo da idemo.
Krenuli smo u četvrtak, oko ponoći. Autoputem do Niša, onda prema Pirotu u koji smo stigli u cik zore. Ništa nije radilo pa nije imalo svrhe zadržavati se. Od Pirota je put počeo da se penje čega se ne sećam jer sam i ovaj deo prespavao. Probudio sam se iza sela Slavinja kada je prestao asfalt i kada smo i pored nećkanja vozača odlučili da izađemo i jedan deo pređemo peške kako bi sačuvali vozilo. Put je tu prilično izlokan ali je na sreću prav i ravan. Popeo se na nekih 800m i sada drži tu visinu od Slavinje do sela Donji Krivodol gde naglo menja pravac, beži od granice i spušta se u Dimitrovgrad. Pre nego što stigne do Donjeg Krivodola, od njega se odvaja sporedni put na levo koji ide pravo na istok i preko sela Kamenica stiže do Senokosa. Selo Senokos je naša baza za ovu trodnevnu avanturu.
Senokos i Kamenica
Selo Senokos nije najistočnije naselje u Srbiji ali je najbliže njenoj najistočnijoj tački, vrhu Srebrna glava na koji smo se namerili. Prema popisu iz 2002. u selu živi 44 stanovnika čija je prosečna starost preko 69 godina. Jedno od onih mesta koje se nalaze pred gašenjem. Pred polazak stekli smo utisak da se njegovi stanovnici neće lako predati. Uz pomoć neke (nisam siguran koje) strane banke renoviran je i opremljen planinarski dom i asfaltiran je put na ulazu u selo. Postoji i sajt koji vas upoznaje sa selom i onim što ono nudi.
Ipak, ono što smo videli ne uliva neku nadu. Put jeste asfaltiran ali samo nekih 3-4 km pred ulazak u selo. Pre toga je u takvom stanju da smo uvek deo puta išli peške. Nije problem što je toliko udaljen od Pirota koliko što između njih nema ustanova i objekata koji bi zadovoljili osnovne potrebe, zdravstvene, potrošačke a o kulturnim i da ne govorim. U selu nema prodavnice, nema je ni u selima Slavinja i Kamenica preko kojih se stiže do Senokosa. Možda bi se to dalo prevazići u nekoj boljoj ekonomskoj situaciji ali u današnjoj teško.
Planinarski dom u Senokosu
Ni entuzijazam lokalnog stanovništva nije naročito visok. Niko se nije pojavio sa ponudom lokalnih specijaliteta koje inače reklamiraju na sajtu. Planinarski dom je potpuno opremljen i može da ponudi više nego udoban boravak ali nedostaje posuđe, ćebad, čišćenje...
Srebrna glava
Smestili smo se, ko u dom, ko u privatni smeštaj, i oko 8h krenuli na turu. Prelazimo most preko Vodeničke reke i napuštamo Senokos. Uskoro nailazimo na najtežu prepreku za taj dan. Potok ili reka za koju sam kasnije saznao da se zove Gradeščica, dovoljno široka i duboka da je ne možemo preskočiti. Premošćena je velikim balvanom. Balvan je postavljen visoko, posebno sa nizvodne strane gde reka ima pad i gde ima puno krupnog kamenja. Organizujemo se i jedno po jedno prelazimo na drugu stranu. Sada kada razmislim možda je bolje bilo da smo se izuvali, sigurnije u svakom slučaju.
Idemo dalje, sledi uspon uz greben, širokom stazom oivičenom četinarima. Dugačak i monoton uspon završava se na ravnoj čistini sa širokim vidicima gde pravimo malu pauzu. Onda se ponovo penjemo vrhom grebena. Puno je breza oko nas, one i četinari preovlađuju toga dana.
Staza dalje vodi malo ispod grebena kojim ide granica. On je desno od nas a levo je dolina iza koje se ističe Crni vrh (1831). Nije posebno atraktivan pa ga nismo peli. Već smo zagazili u sneg koga je još uvek dosta ima. Mokar je, cipele se teško bore. Ispred Srebrne glave nalazi se interesantna stena. Kada nju prođemo vidimo vrh.
Idemo dalje, put sa vrha potpuno je prekriven snegom. Obilazimo Crni vrh sada sa severne strane. Jednog trenutka čujemo potok mada ga ne vidimo i shvatamo da teče ispod snežnog pokrivača. Nedaleko odatle izvire ispod snega da bi se na svom putu još nekoliko puta podvukao. Potok pruža prelepu sliku na popodnevnom suncu pa se udaljavamo sa treka, silazimo dosta niže nego što je trebalo prateći ga. Što naravno malo kasnije moramo da nadoknadimo. Cena uživanja.
Potok ispod Crnog vrha
Vraćamo se na trek i spuštamo grebenom paralelnim onim kojim smo se popeli. Nailazimo na dugačak red stena o kome bi voleo nešto više da saznam. Još neko vreme idemo čistinom pa zalazimo u šumu. U šumi nam je gps već bio neophodan. Bar dok nismo izašli na put. A onda njime polako do Senokosa u koji ulazimo sa druge strane, pored Vodeničke reke.
Taj dan prešli smo 24.6 km i napravili 1250m uspona. Predeo od Senokosa do Srebrne glave ne može se nazvati očaravajućim ali je neosporno lep. Sam položaj vrha dovoljno je zanimljiv da za njega odvojite jedan dan.
Rosomačko ili Slavinjsko grlo
Subota, prognoza je bila loša (ispostavilo se sa razlogom) pa smo ambiciozni plan obilaska vrhova Tri čuke i Kopren zamenili mnogo umerenijom varijantom. To nam je omogućilo da obiđemo vrlo interesantan kanjončić Rosomačke reke. Obično ga nazivaju Rosomačko grlo ili Rosomački lonci ali stanovnici sela Slavinja zovu ga Slavinjsko grlo. To grlo se nalazi negde na sredini između sela Slavinja i Rosomač, svi do njega dolaze iz Slavinje pa verovatno smatraju da su zaslužniji od suseda. Dakle dođete do Slavinje i skrenete u centru sela, obeleženo je uredno, ne možete da promašite. Do tamo ima 1,5 km lagane šetnje, uglavnom je ravno tako da svako može odpešači.
Kanjon nije dugačak ali je veoma atraktivan, nadam se da se to vidi na fotografijama. Možete ga posmatrati sa tri nivoa: najniži na mestu gde reka napušta kanjon, najviši - na vrhu kanjona a možete se i delimično spustiti ka vodi na sredini kanjona. Nije loše isprobati sve tri varijante. Već pomenuta Rosomačka reka krivuda kroz slojevite stene praveći svojevrsne lonce u kojima sve kuva, bar u ovo doba godine. Negde sam pročitao da je moguće proći kroz kanjon u letnjim mesecima, u proleće zaboravite na takvu avanturu.
Dojkinci i okolina
Nastavljamo dalje i stižemo u selo Dojkinci. Ne zaustavljamo se, izlazimo iz sela na suprotnoj strani i kod planinarskog doma napuštamo vozilo. Kiša već počinje da kaplje. Idemo putem pored Dojkinačke reke. Loše vreme smanjuje uživanje i skoro potpuno onemogućava fotografisanje. Prvi cilj je obližnji vodopad Tupavica.
Dojkinačka reka
Prelazimo most preko reke. Predeli postaju lepši, desna obala reke obrasla je šumom. Sa te strane je i interesantna Lilina česma. GPS pokazuje da smo u blizini vodopada. Malo zatim vidim da se čelo grupe zaustavilo, nešto traže i gledaju na drugu stranu reke. Saznajem da je most srušen i da ne možemo na drugu stranu. Vodopad se samo naslućuje kroz grane drveća. Na 100m je od nas ali ga nećemo videti. Ok, doći ću drugi put.
Kiša već odavno pada. Nastavljamo dalje prema Arbinju. Nemamo neki određeni cilj. Što bi Peljevin rekao, spojili smo prostor i vreme tako što idemo od Dojkinaca do 15:30. Mali deo grupe se vraća, razmišljam ali nastavljam dalje. Onda sledi nova ponuda koju prihvatam i nas šestoro vraćamo se u selo.
Postoje stvari koje ni sebi ne mogu da objasnim. Dok idemo nazad razmišljam da bi reka mogla da se pređe na nekom drugom mestu, pokušavam da razmestim u glavi reku, put i vodopad ali iz nekog razloga brzo odustajem. Previđam prostu činjenicu da se kada ponovo pređemo kolski most nalazimo sa iste strane reke kao vodopad i da se samo treba vratiti do njega. Goksi se toga setio i pronašao obeleženu stazu, obavestio je glavni deo grupe tako da su svi bili na Tupavici osim nas šestoro. Razlog više da ponovo dođem.
Selo Dojkinci
Vraćamo se u Dojkince. Za razliku od ostalih sela kroz koja smo prošli, Dojkinci imaju prodavnicu. Kupujemo sir, pivo i još neke sitnice. Pored prodavnice je neki objekat koji pamti bolje dane, sa tremom ispod koga su veliki sto i klupe. Sedimo sklonjeni od kiše. Pusto je, skoro da niko ne prolazi. Uskoro počinje da bude hladno pa odlučimo da prošetamo do kraja sela.
Dojkinci su veći od Senokosa. Oseća se slična, sumorna atmosfera dodatno pojačana tmurnim nebom i kišom. Ušoreno selo, sa malim dvorištima i uglavnom starim i trošnim kućama. Dugačko a vrlo usko naselje koje prati tok Dojkinačke reke i pruža se pravcem severozapad-jugoistok. Idemo na donji kraj sela, onda gore do doma gde čekamo glavnu grupu i sa njima se vraćamo u Senokos. Kiša prestaje i olakšava nam pešačenje iza mini busa kada prestane asfalt...
Finale: Topli Do i vodopadi
Za nedelju su nam metereolozi obećali lepo vreme i nisu nas slagali. Krenuli smo u 6h iz Senokosa. Valjalo se spustiti do Pirota pa se opet popeti do Toplog Dola. Drugog puta nema, bar za mini bus. Za Topli Do skreće se direktno sa carigradskog druma, pre Pirota. U početku je put normalan, kasnije se sužava, puni rupama, ispod njega se otvaraju provalije a iznad zlokobno naginju stene odakle se povremeno skotrlja manji ili veći kamen. Ne biste voleli svakodnevno ovuda da idete. Tih 25km od glavnog puta do Toplog Dola prešli smo za 50 minuta.
Selo Topli Do i Javorska reka koja teče kroz selo
Vlada je planirao da penje Midžor iz sela ali ga je na tom usponu pratila samo trećina grupe. Dve trećine se uz njegov blagoslov uputilo ka obližnjim vodopadima. Glavni ciljevi bili su donji Piljski vodopad i Čunguljski skok. Nisam mnogo razmišljao kojoj grupi da se pridružim. Lep prolećni dan i velika količina vode koja se u to doba valja Starom planinom jasno su mi poručili da je sada trenutak kada treba videti te vodopade. Midžor može da sačeka.
Krenuli smo sa mosta u Toplom Dolu, širokim zemljanim putem pored Javorske reke. Posle nekih 3,5 km postoji skretanje za Piljski vodopad. Imali smo trek ali snašli bi se i bez njega, skretanje je obeleženo tablom a dalje pratite potok. Potok se zove Lisevski Do. Pravi planinski potok, u najlepšem smislu reči. Kasnim za grupom jer ne mogu da prestanem da fotografišem.
Ime vodopadu dao je vrh Pilj ispod koga se nalazi. Stižemo do njega, vidim samo onaj njegov donji deo (donji deo donjeg Piljskog vodopada...) i konstatujem: dobro, to je to. A onda se pojavljuje prava grdosija i potpuno sam fasciniran. Gledamo da mu priđemo što bliže, što nije baš lako. Kamenje je mokro i klizavo, ne postoji uređena staza do samog podnožja. Fotografišemo se i povlačimo malo dalje gde pravimo pauzu za doručak. Doručak sa pogledom na Piljski vodopad, neprocenjivo!
Piljski vodopad
Piljski vodopad visok je 64m i drugi je po visini u Srbiji, iza Koprenskog koji je takođe na Staroj planini i koga zbog kiše prethodnog dana nismo videli. Pretpostavljam da se tih 64m odnosi na ovaj koji smo videli, donji vodopad. Ima i gornji i sudeći po fotografijama dovoljno je interesantan ali da smo otišli do njega ne bi smo stigli na Čunguljski skok. Po povratku kući bio sam fasciniran podatkom (sa wikipedie) da je vodopad otkriven 2002. godine. Do tada za njega je znalo lokalno stanovništvo ali valjda mu nisu pridavali veći značaj. Tek 2002. godine! Čitav vek i po ranije Livingston se probijao kroz afričke prašume da bi pronašao Dim koji grmi.
Javorsku reku nismo ni jednom prelazili ali problem nam je napravila njena pritoka Studenička reka. Neposredno ispred ušća u Javorsku trebalo ju je preći a mosta nigde. Trek i markacija jasno pokazuju pravac preko reke. U dilemi smo, ne možemo da ocenimo dubinu, da li možemo uopšte da je gazimo. A onda se najodvažnija planinarka izuva i prelazi i dileme više nema, moramo za njom. Grupa se deli, polovina ostaje na obali a mi nastavljamo dalje. Ubrzo srećemo neke ljude koji se vraćaju sa Čunguljskog skoka i oni nam kažu da postoji most 600m dalje. Trebalo je samo produžiti putem (desno), ne silaziti ka reci i došli bi do mosta. Što smo uradili u povratku.
I dalje idemo uz reku koja kao počinje da pravi predstavu, rešena da nam pokaže sve šta je sposobna da izvede. Slapovi i brzaci nižu se jedan za drugim. Od prelaska reke više ne idemo putem. Staza je negde udobna a negde silazi u rečno korito. Očito je trasirana u neko drugo godišnje doba, kada je vodostaj manji.
Slapovi na Javorskoj reci
Stižemo do Malog Čunguljskog skoka. Izdubio je stenu u kojoj je za sebe napravio žljeb. Lep je, posebno zbog bordo stene u pozadini. Ima samo jedan problem, iza njega nalazi se Veliki Čunguljski skok koji mu preotima obožavaoce. Veliki Čunguljski skok (ili samo Čunguljski skok) nema visinu i razuzdanost Piljskog vodopada ali ima neke druge prednosti. Pristupačniji je i lako možete doći ispod njega gde će vas raspršene kapi dobro okupati. Drugo, elegantniji je, survava se niz stenu koja na tom mestu ima oblik ploče, već pomenute bordo boje, deluje kao da je sastavni deo nekog uređenog parka. Provodimo neko vreme ispod njega pa žurimo nazad da stignemo u predviđeno vreme.
Vodopad Čunguljski skok
Naravno, ne žurimo baš toliko da ne obiđemo još jedan vodopad, Krmoljski skok. Nalazi se neposredno uz stazu kojom smo otišli i kojom se sada vraćamo sa velikog vodopada. Postoje dva slapa, jedan za drugim na istom potoku, na nekih 100m rastojanja. Ne znam koji od njih je Krmoljski skok. Onaj nizvodno, do koga smo prvo došli je lepši, onaj drugi deluje veći. Imate ih na fotografijama.
Stižemo na vreme u Topli Do. Ovo selo mi je mnogo življe delovalo od prethodnih. Ili je bilo lepo vreme, ne znam. Osvežavamo se i polako postižem ono stanje potpune ispunjenosti dok se smeštamo u mini bus i krećemo ka Beogradu.
Stara planina neosporno predstavlja pravo blago koje Srbija mora da sačuva. Od neodgovornih turista, divljeg naseljavanja, ski centara i svega što bi moglo da je napadne. Bar jedan deo prirode možemo ostaviti onakav kakav je i na smenu odlaziti tamo da punimo baterije. Još jedan detalj u vezi Stare planine čini mi se važan. Ogromna količina vode koja je tekla sa svih strana, u svim pravcima, dovoljno čista da smo je pili iz potoka. Ako ne grešim, a stručnjaci će to bolje znati, Stara planina može da predstavlja rezervat vode što će biti itekako značajno u vremenima koja dolaze.
Sve što sam napisao pokriveno je fotografijama u četiri albuma. Naravno, ne može sve da se prenese, posebno ne ono nedeljno popodne u dolini Javorske reke, sa hukom reke i zvonima stada kao jedinom zvučnom podlogom. To morate sami da vidite i osetite.
Fotografije:
Srebrna glava
Rosomački lonci
Sela Stare planine
Vodopadi, reke, potoci
Sjajna avantura!
ОдговориИзбришиOvo je jedan od onih izleta koji potpuno ispune čoveka - toliko da nije pesnik samo kad opisuje vodopade, već i kad se "put puni rupama". Spremna sam za novi odlazak na Staru.
ОдговориИзбришиDobro si čuo za Rosomačke lonce, evo jednog koji je lično prošao tuda leta gospodnjeg 2011. godine! :D Izvodljivo je, i tada je voda kao led, ali ok, podnošljivo je. Ima koliko se sećam na 2-3 mesta dublji bazenčići u koje morate uskočiti.
ОдговориИзбришиJao, svi mi vi i dalje mnogo više volite Staru, ali ne dam ja moju najveću ljubav, Suvu planinu! :)
E, hvala za informaciju! Možda i pokušam... septembar ako bude vruć.
ОдговориИзбришиA što se tiče Stare i Suve... na sreću planine su tolerantnije od žena pa ne moraš da se strogo opredeliš. Može i Stara i Suva, i još poneka!
Pozdrav! :)