Posle dugih šest godina ponovo sam na Staroj planini. Nemam ništa da kažem u svoju odbranu. Ponovo u proleće što znači ponovo reke i vodopadi bogati vodom. Na Staroj sam bio za 1. maj 2015. godine o čemu sam ovde pisao. Uvodnu priču o planini neću ponavljati, možete je tamo pročitati. Zapravo ništa neću ponavljati, pisaću o nekim drugim mestima (na radost mojih mnogobrojnih redovnih čitalaca). Jer prvi dan sam video nešto sasvim novo a drugi dan smo prešli ono što smo 2015. morali zbog kiše da preskočimo. Baš kako treba. Akciju je vodio Vlada, isto kao i onda.
Puno toga se promenilo za ovih šest godina. Pre svega poraslo je interesovanje za Staru planinu ali i za planine uopšte. Pandemija i covid 19 puno su tome doprineli. Od bekstva iz gradova zbog policijskog časa, zatvaranja tržnih centara pa do nemogućnosti da se ode negde dalje. Možda nije toliko banalno, čini mi se da su se ljudi okrenuli prirodi i šetanju ne bi li savladali neko osećanje stešnjenosti i teskobe. Uglavnom, sada u planini možete sresti mnogo više parova i manjih, neformalnih grupa.
Popularnost Stare planine porasla je i pre covida 19. A popularnost vam ne donosi uvek dobro. Kada sam pisao pre šest godina, na kraju sam konstatovao da će Srbija morati da zaštiti Staru planinu od neodgovornih
turista, divljeg naseljavanja, ski centara i svega što bi moglo da je
napadne. Ni na kraj pameti mi nije bilo šta sve može da se umetne u ovu poslednju kategoriju i kakva će pošast navaliti na Staru i njene žitelje. Teško je pretpostaviti šta sve bolesnom umu može da padne na pamet. Jer kada odete tamo i vidite kako i gde ti ljudi žive i da su te reke ono što čini, ispunjava i zaokružuje njihov život i kada ih uporedite sa onima koji su materijalno u neuporedivo boljem položaju i čije su mogućnosti življenja svake vrste neuporedivo veće, i kada su ti drugi spremni da zarad povećanja te razlike onim prvima upropaste život i oduzmu im to malo što imaju, čak i ne odlazeći tamo nego iz neke fotelje, onda shvatite da je to bolest. Bolesno poremećeni sistem vrednosti.
Tumba, Bukovački Do i manastir Temska
Krenuli smo iz Beograda u subotu 29.maja u 6 ujutru. Prvi cilj je bilo selo Temska, desetak kilometeara severno od Pirota. Zapravo ne selo, kroz njega smo samo prošli. Cilj su bili stena i manastir a između se uglavio jedan vodopad.
Stena Tumba nalazi se neposredno pored puta koji od Temske vodi ka Toplom Dolu i koji mi zbog lošeg asfalta i krivina nije ostao u najprijatnijoj uspomeni. Na sreću pratimo ga samo nekih 5 km i parkiramo na proširenju odakle na levo silazi uzak, u početku asfaltni putić. Spušta se do bivše HE Temac. Na Vikipediji postoji opširan članak o ovoj hidroelektrani koja je prestala sa radom formiranjem Zavojskog jezera koje je, kako kažu, šest puta smanjilo protok vode kroz Temšticu na kojoj je Temac izgrađen. Temštica je inače reka koja teče kroz Temsku i odvodi svu vodu iz ovog kraja Stare planine u Nišavu.
Ne stižemo do hidroelektrane, skrećemo levo i prelazimo most. Zatim hvatamo odlično markiranu stazu, u početku sa sasvim solidnim usponom. Jednog trenutka izlazimo na jaču stazu (koja ko zna odakle dolazi...), skrećemo desno i stižemo pravo ispod Tumbe.
Tumba je vrlo atraktivna stena, bilo da je gledate odozdo, bilo da sa nje posmatrate okolinu. Sastoji se od nekoliko celina, markirana staza vas vodi na najvišu što uvek bude i najsigurnija i najatraktivnija varijanta. Kao i većina stena na Staroj planini, sastavljena je od... pa recimo od kamenih ploča naslaganih jedna na drugu... potpuni sam laik u toj oblasti. I to mnogo lepo izgleda ali koliko je stabilno to već ne znam. Staza vas dovodi u podnožje te najviše stene i odatle morate da se verete ako hoćete da se popenjente na vrh. Možete i da nastavite stazom, ona kruži oko stene i dovodi vas do vidikovca - pored vrha druge značajne tačke odakle smo posmatrali i fotografisali okolinu. Malo je sakriven ali nije problem pronaći ga. Uz znatno manje adrenalina dobićete možda i lepši pogled nego sa vrha (slika ispod).
Pogled odozgo je odličan. Ispod sebe imate već pomenutu HE Temac oko koje meandri Temštice prave skoro pun krug. Dalje pogled ide ka Temskoj ali nema nekih karakterističnih detalja ili ih ja ne prepoznajem. Između pogleda na Tumbu i sa Tumbe biram ovaj prvi.
Ispred Temske svraćamo u istoimeni manastir. Crkva posvećena Svetom Đorđu potiče iz XIV veka. Podigli su je braća Dejanovići, sestrići cara Dušana. Vrlo lepo izgleda uprkos tome što je od pogleda zaklanja drveni trem izgrađen ispred glavnog ulaza. I crkva i manastir imaju bogatu istoriju koja prerasta veličinu ovog posta. Svakako ga treba posetiti a možda mu sledeći put posvetim i više prostora u blogu.
Rsovci i Vladikine ploče
Od Pirota putevi idu u nekoliko pravaca na Staru planinu. Gore poprečnih puteva nema pa je povratak u grad uglavnom obavezna opcija ako hoćete više mesta da posetite. Posle pauze za ručak krećemo ka selu Rsovci do koga imamo nešto više od 20 km. Klasično staroplaninsko selo, ušoreno, usamljeno, sa samo 106 stanovnika prema popisu iz 2011. Ima prodavnicu, što u tom kraju nije zanemarljivo. Kada smo stigli, u centru sela je bila veća grupa devojka i mladića, neka organizovana akcija.
Rsovci se nalazi u podnožju planine Vidlič. Pored sela teče reka Visočica a sa druge strane reke je Stara planina. U centru sela su putokazi ka najznačajnijim objektima u okolini. Na jednoj strani je pećinska crkva Sv. Petra i Palva i to nismo videli a na drugoj strani su kanjon i pećina Vladikine ploče i to jesmo videli.
Put od Rsovaca do pećine podeljen je na dva dela. Prvi deo je lagana staza kroz već pomenutu dolinu, duga 4,5 km, sa blagim usponom. Ona vas dovede do iznad pećine i onda počinje drugi deo, silazak skoro vertikalnom stranom, po stenama a ponegde i siparu, na dva mesta postoji sajla kao obezbeđenje. Povratak je istim putem, naravno. Tek da znate, pre nego što krenete... Sve je markirano, od Rsovaca do pećine. Problem smo imali na ovom vertikalnom delu, jednog trenutka smo stigli u nivo pećine koja je bila desno od nas i tu nismo uspeli odmah da pronađemo markaciju. Vodila je na suprotnu, levu stranu, spuštanje niz usek obezbeđen sajlom, onda povratak desno i penjanje do ulaza.
Tri su otvora u steni. Osim najvećeg tu su još dva levo od njega. Kažu da su to potkapine, ne znam koliko su pristupačne. Pećina ima ulaz visok 18m i tu visinu zadržava u ulaznoj dvorani. Na Vikidepiji piše da je dugačka 660m, bar ono što je do sada istraženo. Nema onih pećinskih ukrasa, pomalo siromašno deluje unutra.
Ispod pećine huči u ovo doba godine moćna Visočica. Srušeni most na sred kanjona liči na onaj čuveni na Neretvi. Ne znam da li je njegovo rušenje jedini razlog što smo se vratili istim putem a ne desnom obalom reke. Bilo bi zanimljivo videti pećinu iz druge perspektive, plus što ta staza prolazi pored već pomenute pećinske crkve. Dobro je nešto ostaviti i za sledeći put...
Tri čuke, Kopren
Nedelja je bila sledeći put one akcije iz 2015. godine. Tada nas je kiša posle 5-6 km vratila u Dojkince. Sada smo stigli na ova dva vrha.
Spavali smo u Dojkincima. Privatni smeštaj, sve je veća ponuda kako interesovanje za Staru raste. Nas četvoro bilo je u smeštaju Pejčić. Sasvim solidno, čisto, sa toplom vodom i peškirima, kuhinjom, sve ono što vam je potrebno za ovakvu priliku.
Krenuli smo već u 5h. Problem sa vrhovima Tri čuke i Kopren je što su dosta daleko od sela koje je najbliža polazna tačka. Trekovi koji smo imali bili su dugi oko 32km i svaki od njih išao je samo do jednog od dva vrha. Ako bi hteli da ih oba popenjete, to bi kilometražu podiglo iznad granice koja je omogućavala povratak u Beograd isto veče. Spas je stigao u vidu kamiona koji nas je prevezao prvih 12 km makadamskim putem, manje ili više prohodnim.
Tu gde nas je kamion ostavio počinje pravi uspon. Nije težak, prvo uz reku a kasnije se odvajamo i bežimo levo od nje. Pauzu za doručak pravimo na livadi odmah ispod vrha Tri čuke. Mnogo dobro mesto, ravno uzvišenje sa koga se vide svi okolni vrhovi. Onda nastavljamo i uskoro stižemo na greben Stare planine. Grebenom u ovom kraju ide srpsko-bugarska granica i veliki broj vrhova uključujući najviši Midžor i naša dva cilja toga dana nalaze se na njoj. Na fotografijama imate puno graničnih kamenova.
Tri čuke je svakako najzanimljiviji vrh Stare planine na kome sam do sada bio. Gledano sa one livade, izgleda kao da ima četiri čuke. Četvrta je valjda produžetak grebena dok se tri izdvajaju kao zasebne... čuke (ovo je moje slobodno tumačenje). Sve tri su stenovite i te stene su istog onog složenog oblika koji sam pokušavao da opišem na Tumbi. Treća ili sa sprske strane gledano desna čuka je najviša sa 1938m.
Idemo dalje ka Koprenu koji je sledeći vrh na grebenu. Od Tri čuke do Koprena ne gubite mnogo na visini. Ispred Koprena nalazi se Koprenski plato tako da je uspon do ovog vrha vrlo blag i lagan. Plato je široka površine, travnata i gola, bez drveća. U kasno proleće bila je natopljena vodom od skorašnjeg snega, osećali smo je pod nogama sa svakim korakom. Nekoliko jezerca se zadržalo, tu zapravo počinje Dojkinačka reka. Vrh je na 1964m.
Na bugarskoj strani panoramom dominira jezero Ogosta. Vidimo i selo Kopilovci. Mnogo je bliže grebenu od Dojkinaca. Zato je uspon sa bugarske strane mnogo jači i njihovi planinari imaju teži posao.
Povratak je bio stazom ispod Malog Koprena pa onda utabanom trasom u travi kojom očito prolaze terenska vozila. Lagano spuštanje beskrajnim, zelenim prostranstvom. Preko 10km skoro da ne vidite tragove civilizacije. Zato smo videli Ponor, nesvakidašnji prirodni fenomen. U sred tog zelenila, u podnožju jednog brda pojavljuje se stena u kojoj je izdubljena pozorišna scena, vrlo pravilnog oblika. Na toj sceni pojavljuje se potok, izvire iz stene, pravi mali vodopad i ponovo ponire u zemlju. Kasnije su nam meštani rekli da se taj potok ponovo pojavljuje negde blizu Dojkinaca.
I to bi bilo sve što smo videli ovog vikenda. Pobegli smo na vreme od kiše koja je počela malo pošto smo se razmileli po kućama da se presvučemo i pokupimo stvari. Onda na po pivo ispred prodavnice, vožnja do Pirota, kratka pauza i pravac Beograd. Stižemo nešto iza 22h. Megan me je uredno čekao ispred Merkatora...
Fotografije:
Нема коментара:
Постави коментар