Banja Đula

U stvari, trebalo je da idemo na more. Imali smo još jednu nedelju odmora i hteli smo ponovo sami da zapucamo na Lefkadu. Ali porodične obaveze su skratile tih devet dana pa smo odlučili da se okrenemo nekom bližem mestu. Kraći boravak i osiguranje od lošeg vremena uputili su nas na neku banju sa wellness centrom. Žena je odmah tipovala Đulu a pošto je do polaska ostalo samo sedam dana nismo dalje tragali.

Na Đulu smo odmah priključili neka mesta u Rumuniji koja smo ionako planirali da posetimo. Svratili smo u Arad i selo Čakovo (rodno mesto Dositeja) a u povratku smo otišli do Oradee gde smo prenoćili. O svim ovim mestima sam pisao, vidite linkove.

Đula je grad i banja u Mađarskoj, ozbiljna banja kako reče jedan prijatelj kad smo mu rekli gde idemo. Nalazi se u teškoj ravnici, na krajnjem istoku zemlje, u županiji Bekeš. Pored grada teče Beli Kereš (Fehér-Körös) a kroz sam grad protiče Elovic kanal. Kanal je dug 37,35 km, širine jedne solidne rečice i izgrađen je da bi se sprečile česte poplave Belog Kereša iz čijeg toka je izveden. 

Elovic kanal

Grad je dobio ime po srednjevekovnom vladaru Đuli III. Prvi put se pominje u XIV veku kao naselje oko manastira Gyulamonostora. Podelio je sudbinu svih gradova u okolini, Turci ga osvajaju 1566. godine a oslobođen je 1694. Usled rata na tom prostoru ceo kraj je skoro potpuno napušten pa je grad obnovljen u XVIII veku kada je nemačko, mađarsko i rumunsko stanovništvo pozvano da se naseli. Turistička destinacija postaje u XX veku. Termalna kupatila su izgrađena 1942. a proširena 1959. 

Putovanje

čisto praktične informacije koje možete i preskočiti dok ne dođe trenutak da putujete u Đulu

Postoje dva pravca kojima možete stići do Đule. Prvi je preko Horgoša, Segedina i onda na istok do Đule. Drugi pravac je preko Rumunije, Temišvar, Arad, do gradića Čišineu-Kriš gde naglo skrećete na zapad i posle nekih 25km prelazite mađarsku granicu. Đula je odmah iza granice. Garmin kaže da je od Vidikovca (BG) prvi pravac duži 40km (338 v.s. 298) ali se njime brže stiže jer se ide autoputem i ne prolazi se kroz tri velika grada. Ukoliko ste iz Beograda, izbor pravca u velikoj meri zavisi od toga u kom delu grada živite. Nama je samo od Vidikovca do Pančeva trebalo više od sat vremena. Kroz suvi centar prestonice... 

Odabrali smo pravac preko Rumunije pošto smo planirali da svratimo u neke gradove i sela, što sam već napomenuo. Kada već odaberete pravac preko Rumunije, jedina deonica gde imate mogućnost izbora je Temišvar - Arad. Deonica novog autoputa između ova dva grada je završena mada nije ucrtana ni na Michelin sajtu. Problem je što je uključenje na autoput skroz istočno od Temišvara, daleko od mesta gde mi ulazimo u grad. Procenio sam da se ne isplati toliko obilazati zbog nekih 50km autoputa pa smo išli starim putem. U povratku nisam odoleo pa smo na izlasku iz Arada odmah prešli na autoput. Nismo išli njime do kraja već smo se kod mesta Giarmata isključili i solidnim ali i opterećenim lokalnim putem stigli pravo pred Julius mol, gde je inače planiran ručak. Smatram da je ovo rešenje najbolje iako vas ono ne spašava gužve u samom Temišvaru.

Temišvar - Arad, plavo je linija odlaska, crveno povratka

Iz Đule smo otišli u Oradeu gde smo prenoćili. Granicu smo prešli nešto severnije nego na ulasku u Mađarsku. Put do Oradee je sasvim solidan i omogućava vrlo udobnu vožnju 80-100 km/h. U gradu Salonta uključili smo se u put Oradea - Arad kojim smo se sutradan vratili. I taj put je ok. Sve vreme smo bili u ravnici, ograničenje na lokalnim putevima u Rumuniji je 100 km/h tako da jedini problem predstavljaju česti prolasci kroz naseljena mesta kao i kružni tokovi koje Rumuni postavljaju na svaku raskrsnicu.
  

Smeštaj

praktične informacije koje ne morate čitati ako planirate da odsednete u hotelu Erkel

Évszak Apartman smo rezervisali preko Booking-a. Obično brzo odaberemo smeštaj ali ovaj put je bilo puno vrlo sličnih ponuda. Definisali smo neke kriterijume i napravili dobar izbor. U pitanju je dogradnja privatne kuće, objekat u kome su napravljena dva apartmana, jedan u prizemlju i drugi na spratu. Odabrali smo onaj na spratu. Spolja ne izgleda nešto posebno ali unutra ima sasvim solidan komfor. Sve unutra je novo i čisto. Kuhinja je potpuno opremljena, kao da je za ličnu upotrebu. Kreveti su bili više nego udobni, internet je funkcionisao, nešto više od toga nismo ni tražili.

Kuća se inače nalazi u Nagyváradi ulici. Nagyvárad je mađarski naziv za Oradeu, logično ulica vodi ka ovom gradu. Dvorište je od ulice odvojeno visokom ogradom, kao što je red u Niziji. 

Utisci o Đuli

Prvi utisak koji steknete kada uđete u Đulu je zelenilo. Svaka malo šira ulica ima drvorede sa obe strane. Osim ogromnih kestenova, koji očito ne podležu toj obavezi, svo niže drveće je uredno podšišano. Važnije ulice imaju staze za bicikliste koji je ovde glavno prevozno sredstvo. Oko drveća, između kuća i kolovoza,  nalaze se uredni travnjaci. Ono što upada u oči jeste širina ovih travnjaka u odnosu na uske izbetonirane ili popločane staze za pešake, uz same kuće ili ograde. 

Jedna od običnih ulica u Đuli

Odmah iza zelenila primetite cveće. Nije da ga ima baš svuda ali tamo gde ga ima vrlo je lepo odnegovano i znalački odabrano. Ima ga na trgovima, ispred ustanova, na mostovima. Posebno su atraktivni stubovi od cveća koji najčešće idu u paru i definišu i ulepšavaju ulaze u sve značajne objekte.

Sledeća stvar koju primetite jeste uređenost mesta, odsustvo ruševina i započetih-a-nikad-završenih objekata, improvizovanih kioska i kafana. Pored toga, u delu za stanovanje nema disproporcija u gradnji, kuće su ili prizemne ili jednospratne sa onom obaveznom ogradom prema ulici. Naravno, kada se približite centru grad raste u visinu ali opet sa nekom merom i proporcijom. Sve to čini da se odlično osećate dok šetate ulicama Đule. Ne znam ali pretpostavljam da to nije slučajno i da postoje propisi kojima grad štiti svoj izgled. Pričam o delu grada severno od kanala, u južni deo nismo išli.

Jedino razočarenje su fontane. Obećan nam je grad pun fontana, nije da ih nema ali nisu bile preterano aktivne.

Đula odiše mirom i spokojem. Nema galame, nema nervoze, ili bar ne dopire do vas. Kao i svaka banja, reći ćete. I tu je upravo ono što nam se najviše dopalo. Mi nismo otišli u Đulu na lečenje, više smo je posmatrali kao mesto za odmor i wellness centar. Tako nešto smo i dobili. Ni jednog trenutka nismo se osećali kao u lečilištu, bilo nam je vrlo prijatno i to je ono zbog čega planiramo ponovo da odemo tamo.

Šta smo videli u Đuli

Nema mnogo znamenitosti u Đuli koje baš morate da vidite. Grad kao celina je iznad pojedinačnih atrakcija. Tako smo se i ponašali. Posle doručka bi prošetali pre nego što bi otišli u spa centar gde smo ostajali do kasnih popodnevnih sati. Veče ili noć nije baš za šetnju, banja uglavnom spava u to vreme. Nekoliko stvari smo ostavili za poslednji dan, kada napustimo apartman. Taj dan je bila kiša koja nam je prilično pokvarila planove.

Prva žrtva kiše bila je već pomenuta tvrđava iz XIV veka koju nismo obišli. Odlično je očuvana mada ne posebno atraktivnog izgleda, strogo pravougaone forme sa jednom kulom na južnoj strani. Oko nje je formiran park ali prostor oko same tvrđave je očišćen tako da ništa ne zatvara pogled na nju. Sa južne strane nalazi se malo jezero. Nije mi jasno poreklo tih jezera, pored ovog ima ih još nekoliko iznad grada.

Park se pruža od tvrđave prema centru, prateći liniju ulice i sve više se sužavajući. U centru se nalazi pešačka zona koja polazi od katoličke crkve i ide preko mosta Kapuš do Esperanto trga. Most prelazi preko Elovic kanala, lep je i naravno ukrašen cvećem. Esperanto trg je bogat fontanama od kojih nijedna nije radila. Bukvalno se dodiruje sa trgom Lajoša Košuta (ima i trg i ulicu...) koji predstavlja važni saobraćajni čvor i ulazak u realni svet. Tu se banja završava. Sa trga, paralelno kanalu, vodi ulica Jovana Damjanića. Srbin sa granice carstva, oficir u austrijskoj vojsci i general u mađarskoj vojsci tokom revolucije 1848-1849. Mađari ga slave kao jednog od heroja revolucije, posebno jer je obešen u Aradu sa grupom visokih oficira, dok ga Srbi ne cene toliko, oni su se u to vreme borili na suprotnoj strani...

Erkelov trg i Erkelova bista na trgu

Iza katoličke crkve nalazi se možda najlepši deo grada. Petofijev i Erkelov trg, jedan do drugog, sa sve spomenicima, klupama, cvećem i ogromnim drvećem. Pored već pomenute katoličke crkve na ova dva trga izlaze gradska kuća, zgrada arhiva preko puta nje, reformatorska crkva, jedna škola i nešto što morate posetiti ukoliko dolazite u Đulu, Stogodišnja poslastičarnica. 

Poslastičarnica se zaista tako zove kada se Százéves cukrászda prevede sa mađarskog. Radi neprekidno od 1840. godine. U prvoj prostorji nalaze se izloženi kolači ali prvo vas uvedu u druge dve prostorije gde je su kolekcije stilskog nameštaja, mala prodajna galerija slika i muzejska postavka istorije pravljenja kolača. To istorija uzmite uslovno, sigurno ćete prepozati ponešto što ste skoro odbacili. Nameštaj nije samo za izložbu već i za sedenje i uživanje u kolačima. Moja žena kaže da su kolači odlični, više joj je verovati nego meni,  ja kažem da su po pristojnim cenama.

Ako sa Erkel trga prođete pored poslastičarnice i nastavite dalje Jokai Mor ulicom, doći ćete na jednu od najlepših ulicu u Đuli, aveniju Beke. Avenija ima pravac pružanja sever-jug, od železničke stanice do već pomenutog Košutovog trga. Široka je i kao svaka avenija ima drvorede sa obe strane. Uglavnom su kestenovi u pitanju. Zgrade u ulicu su uglavnom visoke i markantne, u početku stambene a kasnije se ređaju institucije. Prošetao sam jedno jesenje jutro ovom ulicom, vrlo lepo je izgledala, imate fotografije u albumu.

I da pomenem još trg Apora Vilmoša, nešto zapadnije od Beke avenije. Nije neki trg, više očišćen prostor na uglu kvarta, prekriven uređenim travnjakom i naravno ukrašen cvećem. A očišćen je da bi se videla dva objekta koja izlaze na trg. Prva je spomen kuća Ferenca Erkela, mađarskog kompozitora, dirigenta i pijaniste, autora mađarske himne i najpoznatijeg žitelja Đule. U kući je muzejska postavka. Drugi objekat je crkva sv. Jozefa, izgrađena sredinom XIX veka u nemačkom delu grada. Mešavina stilova čini je pomalo... neobičnom. Ipak bočnom stranom nezamenljivo učestvuje u kreiranju ambijenta trga.

Šta nismo videli? Nismo ušli u tvrđavu, nismo otišli da vidimo gde se Beli i Crni Kereš spajaju u Dvojni Kereš, nismo otišli do obližnjeg Đulavarija. Nismo videli još poneke stvari koje predlaže sajt Visit Gyula, najbolji koji sam pronašao. Tek ima materijala da se ponovo dođe...

Gyulai Várfürdő

I konačno o onome zbog čega smo zapravo i došli u Đulu. Spa centar, bazeni, saune, wellness... Mađarski naziv centra na engleski prevode kao The Gyula Castle Spa a bukvalno to i znači: vár = zamak, fürdő = kupatila, banja. Pisaću malo više o praktičnim detaljima, nešto što je mene zanimalo pre nego što smo krenuli. Uz rizik da budem dosadan ili banalan.

U Đuli postoji jedan veliki, jedinstveni banjski kompleks sa bazenima, termalnom vodom, saunama i još ponekim detaljima. Nalazi se pored tvrđave, tačnije ispod nje ako gledate kartu. Ulaz je kroz zgradu pored hotela Erkel. Ne postoje posebne karte za otvoreni i zatvoreni deo, ta informacija nam je bila bitna zbog loše vremenske prognoze. Sve je transparentno, ulazite na zatvorene bazene ili izlazite na otvorene prema svom nahođenju i naravno vremenskim prilikama. Primaju kartice, ne morate imati keš.

Čim izađete u dvorište nailazite na grupu od četiri bazena sa termalnom vodom. Pored svakog je tabla sa informacijama o dubini bazena i temperaturi vode. Piše još nešto ali na mađarskom. Voda deluje da je ista u svim bazenima, tamno mrke boje, miriše na katran i sam miris nije neprijatan. U nekim od ta četiri bazena postoje one prskalice sa jakim mlazevima vode ili podvodni hidromasažeri. Inače fairplay ne postoji, ako neko zauzme prskalicu, mesto u đakuziju ili bilo šta drugo, ne sklanja se dok mu ne dosadi makar ga trideset njih gledalo i čekalo na svoj trenutak radosti. Slični bazeni postoje i u unutrašnjim prostorijama, u istoj zgradi gde je ulaz. 

Dvorište kompleksa je napravljeno i organizovano kao veliki i vrlo lepo uređen i održavan park, sa urednim travnjacima, stazama i puno klupa. Možete sedeti na klupama, iznajmiti ležaljke ali i staviti svoju prostirku na travu. Sa gornje strane kompleks je oivičen zgradama i ogradom a sa donje samo Elovic kanalom. Kažem samo jer nema nikakve ograde i Srbinu je odmah palo na pamet da bi neko mogao da preskoči ili prepliva kanal, izgradi pontonski most i sl...

Ima puno ugostiteljskih objekata, od onih brze hrane do onih sa ozbiljnom hranom. Cene zaista nisu visoke (insajderska info: najjeftinije ali nikako najlošije pivo je ispod termalnih bazena, drvene klupe, točeni Arany Ászok za 320 HUF = 1e).  

Pored toga možete uneti svoju hranu i piće, niko vas ne pretresa na ulazu.

Malo dalje od termalnih nalazi se jedan bazen za decu a još dalje su plivački bazeni. Prvi je manji, nije za neko ozbiljno plivanje ali na njemu se nalaze dva tobogana. Viši tobogan ima mali nagib i dosta je spor. Niži je ok ali je dosta kratak. Iza ovog bazena, na samom kraju spa centra, dolazite do kompleksa koji sadrži ozbiljan otvoreni 50m bazen. Do njega se dolazi kroz zgradu u kojoj se nalazi zatvoreni 25m, jedna sauna i još ponešto. U 50m bazen ne možete ući bez plivačke kape ali istu možete kupiti u samom centru za manje od 2e. Ovde nema gužve tako da i ako ne koristite bazene možete se izležavati na drvenim tribinama ili na udobnim, plastičnim ležaljkama. Oba otvorena bazena, i veliki i onaj sa toboganima, imaju prilično hladnu vodu - za plivanje su, nema zabušavanja!

I to je ono što imate u osnovnoj ponudi. Što je naravno nedovoljno ako ste prešli 300km do banje. Dva dopunska sadržaja (ili objekta) su na raspolaganju: Castello Wellness i Sauna Park i Aqua Palota. Pri plaćanju se odlučite za varijantu koja vam odgovara. Dobijete narukvicu sa čipom i ona vam omogućava da pristupite sadržaju koji ste odabrali, na ulazima postoje čitači koji vas propuste ili ne propuste. Istu narukvicu koristite da otključate i zaključate ormarić gde ostavljate stvari. Ne znam koliko je zaista bezbedno ostavljati vredne stvari, nama se činilo da jeste. Malo više pričam ali za onoga ko planira da ide informacije mogu biti korisne, sa sajta nećete razumeti gde šta imate.

Castello Wellness i Sauna Park je stariji objekat, pretpostavljam malo osvežen da bi se zadržao u funkciji od kada je otvorena Aqua Palota. U centru priče je velika kružna prostorija sa velikim takođe kružnim bazenom u kome postoji nekoliko pozicija sa podvodnim hidromasažerima. Iz te prostorije ulazi se u dve druge gde se nalaze saune a iz te dve može se izaći u malo dvorište, ogradom odvojeno od ostalog kompleksa. U dvorištu se nalazi nekoliko garnitura za sedenje, jedna đakuzi kada i tri saune napravljene u drvenim kolibama. Prvi dan smo tu proveli. Mirno dvorište sa udobnim ležaljkama, uz sunčano vreme, pružilo nam je savršeni komfor. Sutradan je već bila kiša i Aqua Palota je bilo bolje rešenje.

Aqua Palota je orgomna dvorana sa raznim lepim stvarima namenjenim opuštanju i uživanju, kako dece tako i odraslih. U centru priče je jedan veliki bazen, ispregrađivan i izuvijan tako da nemate utisak da je jedinstvena celina. Odvojen je jedino bazen za sasvim malu decu. Voda u bazenu je neverovatno prijatne temperature, ni hladna ni topla. Imate skakaonicu, dva tobogana, hidromasažere, reku, pećinu, bar gde možete iz vode da pijete pivo i još ponešto. Na spratu se nalazi malo ozbiljni deo, jedan veliki đakuzi bazen i posebna prostorija sa 3-4 saune (tek na ulazu su nam rekli da i Aqua Palota ima saune, sa sajta to nisam shvatio). Ležaljki ima na svakom koraku, jedini problem je velika vlažnost ali to je cena koju morate platiti.

Eto, to je ono što smo videli i osetili. Što se tiče cena, lekarskih terapija, masaža i ostalog, pogledajte sajt. Mi smo išli radnim danima, nije bilo gužve i to je svakako jedan razloga što smo se lepo osećali. Svi sadržaji su nam bili dostupni, ako smo negde i čekali to nije bilo dugo. Ne znam kako je vikendom kada je veća gužva, moraćemo i to da proverimo.


Fotografije

Čakovo - rodno mesto Dositeja Obradovića

Čakovo je varošica u Rumuniji. U njemu se 1739. godine rodio Dositej Obradović. Čakovo je sedište opštine pa verovatno zato ima status grada ili bar gradića. Lično ga ne bih nazvao gradom. Broj stanovnika je osetno opao u odnosu na početak veka. Pripada okrugu Timiš i najbliži grad mu je naravno Temišvar.

Otkud mi u Čakovu? Krenuli smo u Đulu, preko Rumunije, i prvi dan smo planirali da svratimo u Arad. Onda sam lutajući po Internetu pronašao gde se nalazi Dositejevo rodno mesto, video da nije daleko od puta Beograd - Temišvar i shvatio da je odličan trenutak da ga obiđemo. Za Čakovo (Ciacova na rumunskom) skreće se iz mesta za koje se nadam da se čita Žebel, pošto se na rumunskom piše Jebel. Taj Žebel je nepunih 30km ispred Temišvara. Put do Čakova je ravan i odličnog kvaliteta, dug je oko 9km tako da se vrlo lako stiže.

Crkva Presvete Bogorodice

Prvi značajni objekat na koji nailazite po ulasku u Čakovo jeste srpska crkva posvećena Presvetoj Bogorodici (Maica Domnului na rumunskom). Građena je u periodu 1746-1768. godine u baroknom stilu, kao i sve crkve iz tog vremena. Oslikao ju je izvesni Dimitrije Popović o kome nisam uspeo nešto više da pronađem. Obnovljena je 1995. tako da ne izgleda toliko loše, posebno kada se uporedi sa kapijom i ogradom koje su u prilično lošem stanju. Bila je zatvorena, nismo mogli da uđemo u nju. Više o crkvi ali i o Čakovu možete saznati iz ovog teksta Stevana Bugarskog.

Nastavite li dalje tom glavnom ulicom, videćete da ima tipičan banatski izgled. Sa leve strane nailazite na rumunsku pravoslavnu crkvu. Sagrađena je početkom XX veka i za razliku od srpske ima malo veseliju boju a i bila je posećena. Rumuna danas ima ubedljivo najviše u mestu, mađarska, nemačka i srpska zajednica postoje još uvek ali u znatno manjem procentu.

Sa desne strane nailazite na zgradu na kojoj su tri spomen ploče sa obaveštenjem da se u njoj rodio Dositej Obradović. Već pomenuti Bugarski kaže da je to samo objekat na mestu nekadašnje kuće u kojoj se prosvetitelj rodio a on je stručnjak za tu oblast pa mu valja verovati. Sajt Dositejeve zadužbine, sa koga sam saznao za postojanje kuće, njeno renoviranje i restauraciju te za otvaranje stalne izložbene postavke, postojeći objekat tretira kao original tako da ne znam šta je istina. Sa toga sajta, kome možete pristupiti odavde, saznao sam da je u toku druga faza radova. O tome verovatno govori i tabla postavljena ispred kuće ali tekst je na rumunskom.

Nastavljamo Ulicom jedinstva (Strada Unirii) i stižemo na gradski trg, veliki ali prilično siromašno uređen prostor. Tu je trg, tu je spomenik (moguće Janu Nepomuku...), tu su klupe, neko zelenilo ali sve to prilično jadno izgleda. Bledom utisku doprinose propale fasade i posebno to što se asfalt završava na mestu gde Ulica jedinstva, ulazi na trg. Dalje je nešto gde ne biste želeli mnogo da se krećete kolima. Rumunija se sporo oporavlja i očito da smo upali u mesto koje nije visoko na spisku prioriteta.

Trg u Čakovu

Prešli smo preko trga i otišli da vidimo srednjevekovnu donžon kulu. Njen zvaničan naziv je Turnul de Aparare, u prevodu na srpski Odbrambena kula. Potiče iz XIV veka i bila je deo Čakovačke tvrđave koja je uništena 1701. godine. Sve to smo saznali sa table gde je tekst pored rumunskog i engleskog ispisan i na srpskom jeziku. Sama kula je odlično očuvana ali okolina nije adekvatno uređena i nije joj omogućen slobodan prilaz. Da bi došli do nje morali smo da prođemo kroz neku kafanu, ispod same kule je bazen (prazan, doduše) a tip koji je pravio roštilj ponudio nam je ključ što smo ljubazno odbili.


Pored same kule nalazi se velika zgrada, očigledno neka javna ustanova, koja takođe govori o stanju u kome se trenutno Čakovo nalazi. Prednja fasada je obnovljena i blista dok je sa zadnje strane objekat u očajnom stanju i odatle vidite da se verovatno uopšte i ne koristi. U foto albumu ima fotografija samo prednje strane, nisam se setio da slikam i zadnju.

Napuštamo Čakovo posle prevedenih sat i po vremena. Koja je uopšte svrha dolaska, ako već nismo mogli da uđemo ni u crkvu ni u kuću? Videli smo kuću ali mogli smo da je vidimo i na fotografiji. Stvar je u tome da je Čakovo za nas do sada bilo samo geografski pojam, neko selo koje je valjda u Rumuniji i kome ni ime nisam mogao da zapamtim. Sada je dobilo svoj lik, mesto na mapi i uopšte sada kada se priča o Dositeju tačno znamo gde i u kakvom ambijentu je rođen. Naravno, zapucati iz Srbije samo zbog Čakova nije baš za preporuku ali ako idete do Temišvara ili još dalje, skrenite levo u Žebelu i posetite Čakovo, ne oduzima mnogo vremena a vredi videti. Mi možda još jednom odemo ali samo ako budemo sigurni da će crkva ili kuća biti otvoreni.

Fotografije

Mali i Veliki Žurim

Stiže sredina avgusta a ja iza sebe nemam ni jednu visokogorsku akciju. Razlozi su različiti a posledica je jedna, nervoza i nezadovoljstvo. Onda se otvara vikend 15-17. avgust. Tražim gde bih mogao da odem i vidim da moj prijatelj Dragan Đerić vodi negde na Moračke planine. Većina vrhova koje je naveo u planu su mi nepoznati ali znam da nije bilo šta izabrao za svoju drugu akciju. Na kraju tamo nikada nisam bio i svejedno mi je koje ćemo vrhove peti. Jedini problem mi je bio šta da kažem kada me pitaju na koju planinu idem. Malo sam tragao i koliko sam shvatio svi vrhovi pripadaju Moračkim planinama. Mislio sam i post da nazovem Moračke planine sve dok nisam ugledao Mali i Veliki Žurim. Onda mi je bilo jasno zašto je Đera po njima nazvao akciju. Ja sam samo promenio redosled i stavio Mali ispred Velikog...

Putovanje

Najteži deo priče. Prosto, daleko je i nepristupačno. Ekipa je krenula iz Pančeva (rekoh li je da je akcija Jelenka iz Pančeva...?) oko 19:30 a stigli smo nešto ispred 7:30. Punih 12 sati. Priključio sam se grupi u G.Milanovcu. Iza mene je bio lep ali naporan dan, išao sam sa klincima u aqua park. Maršuta je poznata, Zlatibor, Zlatar, Prijepolje, desno za Pljevlju i Žabljak pa do Nikšića. U Nikšiću je već svanulo. Hvatamo neki lokalni put sa koga se brzo isključujemo i krećemo da se penjemo uskim, krivudavim ali još uvek asfaltnim putem. Na kraju će i asfalta nestati pa ćemo se poslednjih nekoliko kilometara truckati makadamom. Poslednjih stotinak metara prelazimo peške da bi mini bus mogao bezbedno da se ispenje do jezera.

Kapetanovo jezero

Kapetanovo jezero je ledničko jezero koje se nalazi na visini od 1678m. Teritorijalno pripada Kolašinu (istočno) mada mu je mnogo laške prići od Nikšića (sa zapada) zbog visokih planina sa istočne strane. Dubina jezera je oko 37m a obim je nešto veći od 1400m. Čisto je i možete se kupati u njemu, što su neki i ovoga puta iskoristili. Okruženo je planinskim vrhovima o kojima će kasnije biti reči, većinu značajnih smo popeli a neke ostavili za sledeću godinu. Neću ga opisivati, bolje da pogledate fotografije.

Za jezero me vezuju dve male, lične priče koje su moj dolazak učinile važnijim. Prva je vezana za planinare i njihove večite priče, gde su bili i gde će biti. U tim pričama često se pominje Kapetanovo jezero kao odmorište ili prenoćište, presek trekova i uopšte nezaobilazna tačka pri obilasku centralnih delova Crne Gore. Ne radi se o sujeti ali prosto sam osećao da sam već morao da budem na tom jezeru, makar da bih znao o čemu pričaju. I evo me, konačno. Još jedno slično mesto je ostalo da bih mogao sebe da nazovem planinarom.

Druga priča se dešava pre nekih desetak godina. Moj kolega, speleolog po ubeđenju i povremeno planinar, bio je na sličnoj akciji koja se vrtela oko ovog jezera. Doneo je fotografije i podelio sa nama. U tom trenutku planinarenje je bilo nešto o čemu nisam ni razmišljao pa sam na njegove fotografije gledao kao na Armstronga i Oldrina na Mesecu: lepo je što je neko otišao tamo i lepo je što mi to gledamo ali moj deo u priči počinje i završava se ovim fotografijama. Na Mesec verovatno neću stići ali na Kapetanovo jezero sam stigao.

Inače jezero nije tako netaknuto kao pre deset godina. Vidim da su svi koji su bili ranije iznenađeni koliko se kućica izgradilo. Ne znam kojim tempom i u kom pravcu će teći urbanizacija ali požurite da ga vidite...

Naši domaćini bili su Dragan i Zorica Minić. Sa svoja tri sina svojski su se potrudili da se svakog trenutka osećamo prijatno. Kao kod kuće. Interesatno je da jedino na ovakvim mestima i situacijama imam taj osećaj kao kod kuće, koji inače mnogi vole da prizivaju. Polovina grupe je spavala u kući, na spratu i u malom... bungalovu, dok je druga polovina bila pod šatorima na poljani pored jezera.

Petak - Stožac i još tri vrha

Krećemo vrlo brzo a domaćicu ostavljamo da nam raspremi apartman. Ubacujemo u male rančeve ono što će nam trebati za taj dan. Za prvi dan je predviđena nešto kraća, istočna tura. Odmah počinjemo da se penjemo i ubrzo imamo odličan pogled na jezero ispod nas. Staza je uska i kamenita. Od svih vrhova koji su u planu za taj dan jedino Orlojevac možemo da vidimo. Staza ide pravo ka njemu i prema Manitom jezeru. Tuda ćemo se vratiti a sada skrećemo levo i penjemo se kroz prolaz između dva, uglavnom nebitna vrha. Desni predstavlja lep vidikovac pa se deo grupe odvaja i penje na njega a mi nastavljamo udolinom i idemo ka Suvom vrhu.

Prolaz ka Suvom vrhu (skroz u daljini)

Suvi vrh predstavlja grebenasto uzvišenje koje se pruža pravcem istok-zapad i za 58m prebacuje magičnu cifru od 2000m. Nije bilo u planu za ovaj dan ali na sreću to su mi doviknuli tek kad sam bio nešto malo ispod vrha. Naravno, Deki je već bio gore pa smo posle kraće šetnje po grebenu zajedno požurili da stignemo grupu. Prednost visokih planina je odlična preglednost usled nedostatka šume, vidite i gde ste bili i gde idete, ne može grupa lako da vam pobegne.

Stožac je prvi i najviši vrh od tri planirana za taj dan. Sa svojih 2141m najviši je u ovom delu Moračkih planina. Pravimo pauzu i uživamo u pogledu na vrhove severno od nas. Vojnovac, Lastva, Zagradac, nešto istočnije Tali, Lukanje čelo... Povremeno se iza oblaka pojave vrhovi Sinjajevine. Neposredno pored najvišeg vrha nalazi se veoma interesantno uzvišenje za koje sam naknadno saznao da se zove Krst. Izgleda nepristupačno ali vrlo lako se izlazi na njega.

Pogled sa Stožca: Krst i iza njega Orlojevac

Idemo dalje, spuštamo se i penjemo na Orlojevac (2112m). Orlojevac je južniji od Stožca pa nam je pogled usmeren na drugu stranu, ka surovim stenama Maganika. Ipak, odavde je najlepši pogled na zapadnu stranu gde se u liniji vide oba jezera, Manito i u daljini Kapetanovo. Dva vrha su na malom rastojanju pa je i pauza kratka. Zadržavam se nešto duže na steni ispod Orlojevca, čekam da senka oblaka prođe Manito jezero. Fotografije ipak nisu onog kvaliteta koji sam očekivao. Nikada ne možete tačno da predvidite koja će fotografija biti najbolja. Bar je tako sa nama amaterima, ne znam za ove profije...

Ostao je još jedan vrh za danas - Bodiguz. Iako dostiže samo 1966m, interesantan je zbog svog isturenog položaja na krajnjem jugoistoku ovog venca vrhova. Ispod njega je Velje Duboko i Mrtvica, nadam se da će i ta priča jednom biti ispričana. Najbliži smo Maganiku toga dana, pa samo u njega zveramo. Odmor prekida kiša koja počinje lagano da pada. Oblačimo jakne i štitimo rance pa žurimo nazad. Na sreću kiša je samo malo okvasila. U povratku se grupa cepa, neki pokušavaju da pronađu lakši put a neki namerno teži pravac. Nas trojica idemo pravolinijski, prolazimo sa leve strane Orlojevca i kroz dolinu ispod njega stižemo do Manitog jezera.

Manito jezero je na nešto višem položaju od Kapetanovog (oko 1780m), znatno je manje i mnogo nepristupačnije. Sakriveno okolnim krševitim vrhovima, za sada predstavlja netaknuti deo prirode. Staza kojom se vraćamo ne prolazi pored već nešto iznad jezera. Zaustavljamo se da sačekamo ostatak grupe. Dvojica kolega biraju da odmore pored staze a ja odlazim da pronađem bolju poziciju za fotografisanje. Onda silazim do jezera. Ne bih da padam u neku priču o sjedinjavanju sa prirodom i sl. ali osećaj dok potpuno sam prilazim jezeru koje nema nikakvih tragova ljudskog pristustva zaista je jedinstven. 

Manito jezero

Do cilja nema još mnogo. Popodnevno sunce omogućava izuzetan pogled na Kapetanovo jezero, sa staze kojom se spuštamo. Stižemo nešto iza 16h. Umivamo se na česmi ispred kuće i presvlačimo. Kafana radi, pivo je naravno Nikšićko. Dok čekamo da se ispeče pita savijača sedimo za stolom ispred kuće i ne radimo ništa. Kasnije sam razmišljao da je upravo taj deo priče najefikasniji u otklanjanaju svakodnevnog stresa i napetosti - to što kada se vratite sa ture nemate i ne možete ništa da radite. Struje nema, nema tv, novina, interneta, mobilni nemaju dometa a morate da im štedite baterije.

Pita je bila fenomenalna, sa kiselim mlekom. Sunce je brzo zašlo za vrhove iznad jezera i odmah je postalo znatno hladnije. Onda je počelo da se smrkava i mi smo, zajedno sa kokoškama, otišli na spavanje pre nego što je tama potpuno prekrila jezero.

Subota - Mali i Veliki Žurim

Budim se u 6h. Devet sati spavanja. Nisam navikao, ne znam kako će organizam da reaguje. Spremamo se, doručkujemo i krećemo, ovoga puta zapadno od jezera. Nebo je vedro, bez ijednog oblaka. Sunca još uvek nema na samom jezeru ali su okolni vrhovi obasjani.


Idemo putem u početku ali ga brzo napuštamo i penjemo se ka Ćetkovom vrhu, prvom od pet koliko ćemo taj dan popeti. Uspon je odmah jak, nemamo mnogo vremena za zagrevanje. Kako se više penjemo pogled na jezro postaje sve lepši. Stižemo na vrh i tu nastaje mala nedoumica. Na istom grebenu, nekih 300-400m od nas, nalazi se vrh koji je viši od ovog na kome mi stojimo. Da li je to Ćetkov vrh ili neki drugi, ovde bar ne nedostaje vrhova preko 2K. Mi smo ipak na boljem položaju, gledamo pravo na jezero. Otišli bi mi i do tog vrha ali današnji plan je ambiciozan, zbog najavljene kiše ubačena su i dva vrha planirana za nedelju: Nikolin i Ilijin vrh.

Dolina između dva grebena, skroz levo je Veliki Žurim

Nikolin vrh i Ilijin vrh nalaze se na suprotnom grebenu. Između se nalazi prevoj koji vas uvodi u dolinu ograničenu sa jugozapadne strane pomenutim grebenom sa Nikolinim i Ilijinim vrhovima, zatim oba Žurima i Gackovim gredama dok je sa severoistočne strane ograničena grebenom Ćetkovog vrha i nešto šire najvišim grebenom Moračkih planina. U dolinu ćemo se spustiti sa Ilijinog vrha a sada idemo na Nikolin koji je nešto niži, ne prelazi 2K, ali je atraktivniji pošto se nalazi iznad samog jezera. Najlepši pogled na jezero ipak nije sa Nikolinog vrha već sa prevoja između njega i Ćetkovog vrha, gde je i nastala sledeća fotografija:

Ilijin vrh je nešto viši - 2043m, nije nešto posebno interesantan, prosto zabeležili smo još jedan vrh preko 2K. Sa njega silazimo u već pomenutu dolinu gde možemo malo opuštenije da hodamo. Istovremeno akcija se približava kulminaciji jer se mi približavamo Malom Žurimu.

Mali Žurim je sa svojih 1965m jedan od najnižih vrhova koje smo popeli ovaj vikend ali je svakako najatraktivniji. U zavisnosti sa koje strane ga posmatrate, ima potpuno različit izgled. Sa puta, a to znači sa južne strane, vide se tri šiljka koji paralelno štrče na njegovom vrhu. Mi mu se približavamo sa severoistočne strane i odatle se vidi samo najviši šiljak a ceo vrh ima skoro pravilan kupast izgled, što se vidi i na ovoj slici. Utisak koji je ostavio na mene je izuzetan i nisam prestajao da ga fotografišem dok smo mu se približavali. Prilazi mu se blagim grebenom koji prelazi u vrlo strm uspon a na kraju ste prinuđeni da penjete skoro vertikalnu stenu, doduše ne posebno visoku. Na vrhu nema puno mesta i zajednička fotografija odatle, gde smo morali da poležemo da bi svi stali, jedna mi je od najdražih sa cele akcije. Ne treba naglašavati da se pogled pruža na sve strane a i da vetar prilično duva. 

Veliki Žurim (2036) je u neposrednoj blizini Malog i viši je od njega što je pošteno jer sve ostalo je na strani ovog nižeg. Da bi stigli do njega morali smo da pravimio polukrug da ne bi suviše izgubili na visini. Peti vrh za danas na kome već počinjem da posustajem, dok sam hvatao na svežinu sve je bilo ok sada već osećam posledice skoro tromesečne apstinencije. Sa vrha se vidi nastavak grebena i dolina pored grebena koja odozgo mnogo lepo izgleda i koja ostaje za neku sledeću godinu.

Prolaz u dolinu između Malog i Velikog Žurima

Ako su vrhovi Žurima bili najatraktivniji deo današnje priče, sada sledi najlepši. Međusobno udaljeni nešto više od jednog kilometra, ova dva vrha čine svojevrsnu prirodnu kapiju koja otvara prolaz iz one prve doline oko koje smo se do tada vrteli, krševite i surove, do jedne druge, sasvim drugačije, zelene i mnogo pitomije. Pri tom su vrhovi toliko moćni i dominantni da zaista izgledaju kao dva čuvara, raja ili pakla, zavisi kojim smerom se krećete. Prolazeći između njih nisam prestajao da okrećem glavu čas na jednu, čas na drugu stranu. Tu shvatam da Mali i Veliki Žurim sa dolinom između njih čine jedinstvenu prirodnu celinu, jednu od lepših koje sam imao prilike da vidim do sada.

Na početku te doline nalazi se napušteni katun, pomalo avetinjskog izgleda. Ispod je izvor vode odakle teče potok, u početku strmim terenom praveći male vodopade, kasnije se malo smiri kada uđe u ravniji predeo. Dolazimo i mi u taj ravniji deo i odjednom umesto kamena koji je preovladavao do sada, polja su potpuno pokrivena travom. Idemo do katuna gde je već odavno stigao deo ekipe koji je propustio Veliki Žurim. Oni su se tu već odomaćili a izuzetno gostoljubivi domaćini i nas sačekuju sa kafom i rakijom. Već sam pomenuo da je teren ovde znatno pitomiji, zelenilo je svuda oko nas, stoka ima dovoljno trave za pašu a stanovništvo se bavi i ratarstvom. 

Ispred katuna, u razgovoru sa domaćinima

Malo se zadržavamo i idemo dalje. Većih uspona više nema ali treba se vratiti do jezera. Idemo prelepom i naseljenom dolinom koju preporučujem da pogledate na fotografijama, bolje nego da vam prepričavam kako izgleda. Jedno vreme idemo paralelno makadamskim putem kojim smo juče stigli busom a kod crkve Sv. Ilije se i uključujemo na taj put. Crkva je nova i izgrađena naravno od kamena.

Kod kuće nas čeka obećana večera. Domaćica je pripremila jagnjeću čorbu, salata i sir se podrazumevaju a bilo je i iznutrice, ko voli... Posle večere na livadi ispred šatora kasapimo dve ogromne lubenice koje vučemo još iz Pančeva. Veče provodimo u razgovoru i druženju sa planinarima iz Makarske koji su smešteni kod istog domaćina, u drugom objektu. Žale se da nisu mogli da pronađu put do jezera, da nigde nema putokaza, i smeju se što su pobegli na planinarenje u sred turističke sezone. Tu je i jedan Nemac koji sam putuje biciklom. Međunarodna ekipa u divljini Crne Gore...

Nedelja - Kapetanovo jezero i povratak u civilizaciju

Za nedelju je bila predviđena kratka šetnja do Nikolinog i Ilijinog vrha. Oba smo popeli u subotu zbog najavljene kiše. Nema ništa na programu, vojničkim žargonom - slobodne aktivnosti. Kiša je zaista padala ali u toku noći. Bio sam budan, udarala je žestoko po krovu iznad naših glava. I onda dilemu - da li sam uneo cipele ili nisam. Rešio sam je izlaskom i proverom. Naravno da sam ih uneo. Ali drugačije ne bih zaspao...

Bude me planinari iz Makarske, oni su već spremni, čeka ih kanjon Mrtvice. Mi se polako izvlačimo iz kreveta, jedan po jedan. Umivam se i odlazim u kraću jutarnju šetnju. Po povratku sedimo ispred kuće uz kafu i rakiju, uživajući u pogledu na jezero. Oblaci su se davno razišli. Čekamo Dekija koji je jedini napravio malu avanturu (do Vojnovca), pakujemo se i krećemo. Čeka nas dug i naporan put do Beograda i Pančeva.

Pored jezera

Pravimo dve veće pauze. Prvu na mostu Đurđevića Tara koji prelazimo peške. Koristim priliku da utrčim u wc u kafani pored mosta i tu se posle tri dana vidim u ogledalu. Malo mi je brada porasla, inače ok izgledam. Sledeća pauza u restoranu pored jezera Kokin brod. Sedimo na terasi, ponovo je jezero pored nas ali kakva razlika u odnosu na Kapetanovo! Lepo je otići u divljinu i vratiti se. A onda ponovo otići...


Fotografije sam podelio u dva albuma. U prvom su one od petka pojačane fotografijama od nedelje dok su u drugom fotografije od subote, sa Žurima. Petak i nedelja se tematski uklapaju, plus što jedino zajedno mogu da pariraju suboti.

Album 1
Album 2

Dojran i neka mesta oko Strumice

Post gde će biti reči o tome kako smo otišli i kako smo se vratili sa mora sa posebnim akcentom gde smo svratili u Makedoniji. Skoro svake godine koristimo odlazak u Grčku da zastanemo malo u ovoj prelepoj zemlji i posetimo neku od prirodnih ili kulturno-istorijskih atrakcija. Nedostaju mi planine da zaokružim priču.

Pre tri godine, 2011., išli smo skoro istim putem kao i sada ali smo posetili neka druga mesta. Sada smo upotpunili priču. Ovde imate post iz 2011.

Priču o letovanju na Sitoniji objavio sam u predhodnom postu.


Putovanje na more

Kada krenuti i kako putovati do mora tema je bez kraja. Ove godine prvi put smo se probudili bez alarma, oko 7:30, lagano završili pakovanje, doručkovali i krenuli oko 11h. Plan je bio pre 19h stići na Dojran, na drugo poluvreme utakmice Brazil-Čile. Logika kojom smo se rukovodili: toga dana (subota) ionako ne bi stigli da se spakujemo i krenemo u ranu zoru, zašto da čekamo nedelju, zašto da se maksimalno ne približimo moru i da na Halkidiju budemo rano prepodne umesto kasno popodne? Dojran je bio logičan izbor, dovoljno (jeftinog) smeštaja i dovoljno blizu mora.

Plan je skoro potpuno ispoštovan, kašnjenje je unela gužva kod pijace u Bubanj potoku (za nas koji živimo u južnom delu BG). Samo jedna pauza ali duža, u motelu Predejane. I kad sam već pomenuo, moram da pohvalim ovaj motel. Iako volimo da menjamo mesto gde odmaramo, gotovo redovno se ovde zaustavljamo. Motel pruža sve što vam je potrebno. Sve je dovoljno veliko i prostrano: parking, terasa, wc. Usluga je brza i solidna. Uvek je puno ljudi koji odlaze ili se vraćaju sa mora ali uvek je bilo dovoljno mesta za sve. Što je najvažnije kvalitet ne pada sa vremenom, a to je retkost kod nas. Od samog motela do travnjaka pored njega koji se redovno održavaju.

Pored motela Predejane

Lagana i udobna vožnja i u Dojranu smo nešto iza 19h, skoro po planu. Odmah nalazimo slobodan apartman, sa kuhinjom i frižiderom, dovoljno čisto, sasvim ok za jednu noć. U centru mesta, sa pogledom na parking. Iznosimo stvari i ja odlazim da gledam fudbal, uz skopsko pivo, ladno.

Od Dojrana ne treba previše očekivati. Tu je jezero koje je samo po sebi atrakcija, sa planinama u pozadini. Postoji plaža koja je nedovoljno dobro uređena, kao što je sve sređeno do neke tačke a onda ostavljeno ili zapušteno. Ne znam kako izgleda kupati se u jezeru. Za jedno noćenje je sasvim ok ali za duži boravak ga ne bih preporučio. 

Mala napomena, sve vreme pričam o Starom Dojranu koji je, kao što mu ime kaže, starije i veće naselje od Novog Dojrana. Mesta su potpuno odvojena a Stari je bliži grčkoj granici. On je ujedno turistički centar. U Novom nema plaže, tamo se nalaze poznati apartmani Dan-Dar (dva puta spavali, oba puta u povratku) kao i hotel Istatov.

Jutro na Dojranskom jezeru

Jutro koristim da napravim nekoliko fotografija, onda odlazimo na burek u mlečni restoran Natali. Ubacujemo stvari u kola i idemo prema granici koja je od Starog Dojrana udaljena samo 2km. Na granici je neočekivano velika gužva, očito nismo samo mi bili pametni da tu noćimo. Ne vraćamo se na glavni put od Evzonija ka Solunu, već idemo pravo pored Kilkisa i uključujemo se na autoput A2 na samoj petlji gde se odvaja krak za Seres. Zatim se uključimo na Ring Road i dalje po planu.

Kada sve saberemo verovatno najlepši i svakako najlakši put do Grčke do sada. Ono što je bitno, bili smo u Nikitiju već u 12h a mogli smo i ranije da smo forsirali.



Povratak sa mora

U Makedoniju ulazimo po planu u 21h. Vraćaju nam onaj sat što su nam uzeli pri ulasku u Grčku tako da imamo dovoljno vremena da nađemo smeštaj. Idemo na ista mesta, isti apartman je slobodan, isti restoran gde ponovo gledamo fudbal, ovoga puta polufinale Argentina - Holandija. Imam problema da ne zaspim, ceo dan smo skitali a još uvek funkcionišem po grčkom vremenu. Odlazimo na spavanje pre produžetaka, svesni da gol samo slučajno može da padne (za neupućene, ostalo 0:0 do kraja).

Ujutru ponovo odlazimo na burek u isti mlečni restoran, ne menjamo tim koji pobeđuje. Pakujemo se, plaćamo i krećemo ka Strumici. O putu kroz zelenu dolinu punu voćnjaka i vinograda već sam pisao 2011. Penjemo se do Strumice obroncima Belasice i ponovo nisam stao da fotografišem dolinu ispod nas. Ulazimo u grad i stajemo da razmenimo evre. Strumica lepše izgleda nego što sam očekivao. Veća je, razvijenija a ima neke elemente mediteranskog šmeka. Jedna od glavnih ulica podeljena je zelenim pojasom sa zasađenim palmama. Sledeći put ćemo provesti više vremena u gradu a sada idemo ka prvom cilju za danas - manastiru u selu Veljusa.


Manastir sv. Bogorodice Veljuse

Za manastir sam saznao preko sajta Travel 2 Macedonia. Saznao sam da je crkva originalna iz 1080. godine i već to mi je bilo dovoljno. U pitanju je inače vizantijski (tj. grčki) manastir što je bitno zbog imena oko koga sam se dosta mučio. Crkva nosi naziv Sv. Marije Milosrdne (na grčkom Elousa). Očigleno je i selo po crkvi dobilo ime a naziv manastira mi više liči na neku kombinaciju nego na zvanični naziv. Što mi naravno ne bi predstavljalo problem da ovo ne pišem...

Manastir se nalazi nekih 7km zapadno od Strumice. Izađete iz grada i onda uđete u predgrađe koje izgleda kao na filmu: prljavo, siromašno, neuređeno, zaprega ima koliko i motornih vozila. Sumoran utisak zadržava se do kraja puta a to znači do sela Veljusa koje se nalazi na malom uzvišenju. Uske ulice bile su problem, posebno što nigde nema putokaza za manastir. Došli smo do pred sama vrata a još uvek nismo bili sigurni da je to ono što tražimo pošto je visok i obrastao zid skrivao unutrašnjost. Bojažljivo sam gurnuo teška vrata i ona su se na moje malo iznenađenje bez problema otvorila.

A onda ulazite u potpuno drugi svet. Takvu transformaciju sredine mislim da nisam doživeo. Sve unutar zidina potpuno je suprotno onome van zidina. Skoro do perfekcije uređen prostor kupao se na jakom jutarnjem suncu. Travnjak uredno podšišan imao je jaku zelenu boju, sve staze su bile uredno popločane, konaci izgrađeni u tradicionalnom stilu i u centru priče prelepa crkva stara skoro hiljadu godina. I skoro apsolutna tišina. Zastao sam nesvesno na ulazu, prosto sam se plašio da bih mogao da poremetim taj prizor. Onda smo polako prošetali stazama, ušli u crkvu i skoro se išunjali napolje. Naravno, fotografisao sam ali položaj sunca nije bio najsrećniji.

Kasnije sam saznao da je manastir od te 1080. godine negde do XIII veka bio samostalan kada postaje podređen atoskom manastiru Ivironu. Grčki monasi su bili u njemu do 1913. kada odlaze noseći sa sobom sve dragocenosti i dokumentaciju, zapalivši crkvu verovatno kao osvetu što su morali da je napuste. Manastir je obnovljen u periodu 1975-1985. kada su izgrađeni konaci i novi zvonik, jedino je crkva ista od samog početka. Malo više o crkvi možete saznati ovde. Mene je građom i izgledom podsetila na crkvu Sv. Andrije u selu Peristera, na Halkidikiju (photo) koja potiče iz skoro istog vremena. Danas u manastiru živi desetak monahinja iz Makedonije, Rumunije, Hrvatske, Rusije i Srbije.

Vraćamo se u Strumicu, drugi cilj je na suprotnoj strani grada. Inače bi pravo od Veljuse izašli na put ka Štipu. Kada sam pravio plan nisam znao koji je od dva puta ka selu bolji, ispostavilo se da su oba sasvim ok.


Kolešinski vodopad

Od Strumice pravo na istok vodi put do susedne Bugarske. Prolazi kroz predivnu i plodnu dolinu između planina Ogražden na severu i Belasice na jugu. Belasica ima pravac pružanja zapad-istok (skoro pravilan) i čini prirodnu granicu Makedonije i Grčke a kasnije Bugarske i Grčke. Na njoj se nalazi tromeđa ove tri države. Njeni šumoviti obronci koji padaju na makedonsku stranu kriju u sebi dva bisera: Smolarski i Kolešinski vodopad. Na nepunih 10km jedan od drugog, oba leže na malim, planinskim rekama, različiti su i oba lepa na svoj način.

Kada smo pre tri godine posetili Smolarski, koji je dalji od Strumice, rekao sam da ćemo obavezno doći i na ovaj drugi. Plašio sam se da i ovo ne ostane samo na rečima ali evo nas ponovo, idemo putem ka Novom Selu gde skrećemo desno i kroz sela Mokrievo i Borisovo dolazimo u selo Kolešino. GPS je pokušao dva puta da nas provede kraćim putem ali mi smo se držali glavnih pravaca što i sada mislim da je pametno. I da završim sa praktičnim savetima. U povratku smo išli drugim putem, nismo se spustili na glavni put ka Bugarskoj već smo išli paralelnim preko sela Bansko, Svidovica i Kukliš (koga interesuje, naći će na karti). Ovaj put je sasvim ok a pri tom je mnogo kraći nego onaj kojim smo došli, plus što se izlazi na petlju ispred Strumice tako da ne morate da ulazite u grad ako ne želite. Svakako ga preporučujem.

Pogled na Kolešino sa platoa gde smo ostavili kola

Evo nas u Kolešinu. Skrećemo uzbrdo i penjemo se uskim ulicama do platoa iznad sela na kome je napravljen restoran, koji na žalost više ne radi, gde ostavljamo kola jer asfalta više nema. Odatle do vodopada vodi makadamski put i uglavnom dobro obeležena staza. Ima nešto više od kilometra šetnje, ne sećam se koliko piše na putokazu ali znam da su smanjili razdaljinu, valjda da ohrabre turiste. Nije naporno ali ponesite vode, posebno u letnje vreme.

Isplati se otići, vodopad je zaista prelep. Dosta je niži od Smolarskog (15m v.s. 39m) ali je i dosta širi. Reka na kojoj se nalazi zove se Baba. Pored vodopada vodi staza kojom možete doći iznad njega ali i nastaviti uz reku gde odmah zatim ima još jedan mali vodopad. Naravno, ne treba samo vodopade posmatrati, uopšte je priroda ovde prelepa a domaćini su se potrudili da minimalno intervenišu, sa par mostića i stolova sa klupama. Uostalom pogledajte slike, mnogo više govore...

Za obilazak vodopada od trenutka kada parkirate kola dok ne sednete ponovo u njih treba minimum 1,5 - 2 sata. Kada ste već tu, šteta je žuriti. Isto toliko treba i za Smolarski, plus put do tamo. Tek da znate, ukoliko planirate. Ja planiram još uvek da letujem u Grčkoj a i na Belasicu ću jednom da se ispenjem...

Idemo dalje, za Srbiju. Ponovo isti pravac kao pre tri godine - Radoviš, Štip, Sveti Nikole, Kumanovo. Ovoga puta ne svraćamo nigde, dosta vremena smo potrošili. Deo puta sa kaldrmom oko Štipa je u međuvremenu asfaltiran. Ima malo lošeg puta ispred Kumanova ali ako krenete na ovu stranu nema razloga da se vraćate na autoput.

Поздрави од Македонија!

Fotografije 2014
Fotografije 2011

Sitonija '14

Prethodno letovanje bili smo na Peloponezu. Priče još uvek nema na blogu, ne usuđujem se da krenem svestan količine materijala koji bi trebalo obraditi. Puno toga smo videli ali nismo se iskupali. Ove godine je izglasano da odmor bude u prvom planu. Nišanili smo Eviu ali smo odustali par nedelja pred polazak shvativši da tamo nećemo dobiti ono što tražimo, lepe plaže na kojima ćemo moći potpuno da se opustimo. A u tom slučaju ne morate da idete dalje od Sitonije.

Na Sitoniji smo već jednom letovali - 2011. godine. Tada smo bili u Sartiju, na donjoj Sitoniji. Napravili smo jedan krug oko poluostrva ali smo uglavnom obilazili plaže u blizini Sartija. Već sam pisao na blogu o utiscima sa ovog letovanja (o Sartiju, o plažama). Sada smo hteli da obiđemo gornji deo Sitonije a Nikiti se nametao kao logičan izbor za bazu. Krenuli smo na bum, bez rezervacije, kao i prethodne tri godine.


Moj obračun sa Nikitijem

O putovanju, spavanju na Dojranu i povratku kroz Makedoniju pisaću u sledećem postu. Ovde samo da kažem da smo tim spavanjem želeli da olakšamo put ali i da dobijemo još jedan dan na moru tako što ćemo stići u Nikiti u toku prepodneva. Ipak nismo stigli u 10h kako smo planirali. Nešto kasnije ustajanje, malo veća gužva na granici i haos na Ring Road oko Soluna u subotnje prepodne, prilično su nas usporili. Svejedno, u podne stižemo u Nikiti vrlo pozitivno raspoloženi. Što nije bez značaja jer smo trošeći polako rezerve tog dobrog raspoloženja uspeli da izdržimo ono što se u sledeća tri sata događalo a moglo bi da se svede na tri reči - nismo ništa našli. 

Pre svega, vrlo malo slobodnog smeštaja. Ili je zauzeto, ili je rezervisano. Ono što je slobodno bilo je po ceni koju nismo hteli ili mogli da platimo. Svega jedan apartman je bio po prihvatljivoj ceni ali nam se uopšte nije dopao. Nisu samo pare u pitanju. Samo mesto je ostavilo jako loš utisak na mene. Prostor koji obuhvata je ogroman i slabo uređen i iskorišćen. Glavni problem je prevelika udaljenost glavnog puta od plaže i neodgovarajuća pokrivenost prostora između njih. Oko glavnog puta su veliki supermarketi ali i restorani, pekare, prodavnice. Pored plaže je šetalište sa restoranima i svim sadržajem koji uz to ide. Udaljeni su oko 700m. Taj prostor, širine tih 700m, nedovoljno je i neravnomerno ispunjen smeštajnim objektima, ulice jesu ili nisu asfaltirane, prazan prostor je najčešće neuređen i obrastao divljom travom. Većina objekata koje smo gledali nisu imali oko sebe u blizini prodavnice, pekare i sl. Nije to bio toliki problem, uglavnom smo se snabdevali u većim supermarketima a nije mi ni teško da prošetam. Veći problem je neuređenost većeg dela mesta. Ili je sve novo pa drveće i lijanderi još nisu stigli da porastu ili prosto nemaju potrebe da to srede. Nekoliko kuća u koje smo svraćali nemaju baš ništa lepo oko sebe, more se ne vidi a sve ostalo nije vredno pomena ni pogleda. Ostavljam mogućnost da sam malo preterao ali prilično loše sam se osećao dok sam zamišljao da ćemo tu provesti sledećih deset dana.

Prilično razočaran onim što sam video, počinjem da bušim da imamo dovoljno vremena da promenimo mesto. Odlazimo do Metamorfozisa i na prvi pogled shvatamo da je to ono na šta smo navikli. Malo, skockano mesto, dve glavne ulice i nekoliko sporednih, ono što ima to vam je na dohvat ruke. Vrlo lep park i veliki hotel definišu centar mesta. Plaža nije nešto posebno ali ionako se nećemo tu kupati. Brzo odlučujemo da tu potražimo smeštaj a još brže ga nalazimo. 

Metamorfozis

Preko puta parka, u samom centru mesta, nepunih 200m od plaže, nalazi se Stella's Haus. Porodični biznis koji vode sestra i brat uz pomoć roditelja. Zauzeli su ceo ugao kvarta sa dve ili tri zgrade koje su pretpostavljam vremenom kupili ili sagradili. Unutra je dvorište sa puno zelenila a ono što je najlepše to su prizemni apartmani (u okviru glavnih zgrada plus dva mala, samostalna objekta) u koje se ulazi pravo iz tog dvorišta. Dobijamo jedan takav. Imamo dve terase, jednu ka dvorištu, drugu ka ulici. Unutra dve odvojene prostorije, kuhinja u delu koji ih spaja, nikakav luksuz ali sve čisto i sve funkcioniše. Domaćni prijatni, nenametljivi. Priča dobija happy-end. Iznosimo stvari iz kola, ručamo i idemo na plažu u Metamorfozisu. Megan će jedino to popodne imati slobodno.

Još par reči o mestu. U pitanju je klasično turističko mesto od koga ne treba previše očekivati. Nalazi se ispred Sitonije, 7km od Nikitija. Ima malu peščanu plažu, solidnu ali neuporedivu sa onima na koje smo odlazili na kupanje. Iznad plaže nalazi se uzvišenje na kome je napravljen veoma lep park sa klupama koje gledaju na more i Kasandru preko puta mora. Uzvišenje se na strani daljoj od Sitonije spušta ka moru. Ima nekoliko kuća i neko omladinsko odmaralište. Taj deo je pre svega lep za šetnju, moguće je i kupanje ali plaža je tu loša, kamenita. Na strani bliže Sitoniji plaža se produžava ali postaje sve lošija, peska ima sve manje. Pored parka je veliki hotel Golden Beach a iza su klasične zgrade sa apartmanima, nekoliko taverni, prodavnica, 2-3 pekare, crkva i to je to. Oko mesta ima puno borove šume i možete da osetite onaj miris koji obično nedostaje na Halkidikiju.

Park u Metamorfozisu

Ima verovatno još ponešto što nismo uspeli da vidimo. Ujutru smo odlazili na neku od plaža, tamo bi provodili ceo dan i kasno popodne se vraćali u apartman. Ako tako koristite Metamorfozis, onda je ok. Ako dođete bez kola, nisam siguran kakve utiske bi poneli.


Sitonija, plaže

Kupali smo se na pet plaža, tri sa zapadne i dve sa istočne strane gornje Sitonije. Na šestu smo samo svratili ali su nas veliki talasi koji su bili taj dan odmah oterali. Učinila nam se prljava i neuređena pa joj se nismo vraćali iako je pre polaska bila jedan od prvih izbora. U pitanju je plaža Agios Ioannis.


Spaties

Bili smo samo jednom i to prvi dan. Nalazi se odmah iza mnogo poznatije Kalogrije. Kolima se lako prilazi, siđete sa glavnog na zemljani put, idete nekih sto metara i ostavite ih na proširenju kod kapije kroz koju se ulazi na plažu. Kapija za pešake je otvorena, ona za kola je zaključana. Prođete kroz kapiju i staza se vrlo brzo račva. Desno je mala Spaties plaža, mirnija i sa mnogo više prirodnog hlada. Levo je veća uvala koju smo mi odabrali. Pesak i kristalno čista voda, kao i na ostalim plažama. Stene na krajevima. Nije bilo gužve, 4-5 ekipa na vrlo pristojnom rastojanju. Popodne smo jednog trenutka ostali sami na celoj plaži. Tada smo zauzeli mesto ispod drveta, jedini prirodan hlad. Kada smo krenuli videli smo da su mnogi prešli na malu Spaties gde je voda bila mnogo mirnija, kod nas su popodne krenuli talasi. Nismo se vratili na ovu plažu jer smo želeli da vidimo i ostale.


Kalogrija

Najveća i najpopularnija plaža gornje Sitonije što koriste beach barovi pa vam uz piće naplate i ležaljke. Prilično dugačka, postoji nekoliko odvojenih celina i nekoliko već pomenutih beach barova. Kolima prilazite sa više strana, zavisi gde želite da se kupate. Imaju one pedaline i kanui da se iznajme. Mainstream plaža u pravom smislu te reči. photo



Koviou

Nalazi se ispred Kalogrije (iz pravca Nikitija). Deli ih brdo na kome postoji staza kojom možete prošetati. Predlažem šetnju pored mora a povratak preko brda. Plaža se kao i gotovo sve odlikuje peskom i kristalno čistom vodom. Manja je od Kalogrije što je za nas bio plus. Ima beach bar, ima hotel iza plaže. Možete kola ostaviti ispred kapije hotela, što je malo neudobno, a možete ih ostaviti na proširenju pored puta pa se stazom spustiti na plažu. Tu smo odgledali zalazak sunca i sa zadovoljstvom se vratili da još jedan dan provedemo na njoj. Devojkama se prilično dopala.


Fava

Prva od dve plaže na istočnoj obali Sitonije. Kada krenete dole, ka Sartiju, i prođete niz kuća koji obično zovu Vurvuru, nailazite na malo poluostrvo na kome su smeštene neke obične ali i neke vrlo lepe i ekskluzivne vile. Prostor nije gusto naseljen tako da je ceo ambijent vrlo prijatan. Dve plaže koje se nalaze na poluostrvu ne liče ni malo jedna na drugu. Na Karidiju smo bili pre tri godine, napravili neke lepe fotografije (photos) ali nismo imali nikakvu želju da ponovo dođemo, što sam ovde i napisao.

Fava se nalazi na istoku ovog malog poluostrva. Idete prema Sartiju i kada se zeleno ostrvo umetne između leve i desne kolovozne trake imate naglo skretanje na desno, teško uočljivo od gustog rastinja. Prođete ispod glavnog puta, onda idete levo, pratite glavni put do raskrsnice gde piše da je Vurvuru levo a vi idete desno. Tu vozite polako dok ne dođete na mesto gde se dva puta jedan za drugim odvajaju na desnu stranu. Orijentir je crkva, očito novijeg datuma, izgrađena od kamena, interesantna je ali i pusta, ni čoveka ni kuće oko nje. Prvo desno odvajanje prolazi ispod crkve i vodi do glavne plaže. Drugo vodi do same crkve a onda dalje do privatnih objekata. Ako ignorišete oba skretanje i zaustavite se iza same raskrsnice, potražite stazu koja ide poludesno i vodi pravo na malu uvalu, stenama odsečenu od ostatka plaže. Meni se tu dopalo ali bio sam nadglasan, vratili smo se na ono prvo skretanje desno i došli na glavni i najveći deo Fava plaže.

U pitanju je neuobičajena i atraktivna plaža koja ima nešto više od peska i čiste vode. Stene kojima plaža obiluje dele je na nekoliko sektora. Mi smo ostalli na najvećem a prošetali smo i do ostalih. Do onih na desnoj strani može se samo kroz vodu koja nije duboka pa možete preneti stvari. Nikome to nije palo na pamet da uradi pa eto prilike ako volite usamljenost. Inače na tom mestu su stene atraktivne, možete se verati po njima, spuštati direktno u vodu, ući u deo koji je voda produbila... Plaža naravno ima prekrasnu vodu, ima pogled na Atos, nema beach bar i ležaljke. Jedini problem je jako plitak pesak, na sreću vetra taj dan nije bilo pa su suncobrani izdržali.


Lagonisi

I za kraj jednoglasni pobednik za 2014. godinu. Još jedna plaža na istočnoj strani Sitonije, bliža Metamorfozisu. Prođete Ormos Panagias, marinu pored samog puta i onda hvatate prvi asfalt sa leve strane. Zatim idete pravo i na raskrsnici desno, pratite oznaku za Kalamaris apartmane. Ako odete levo ulazite na malo poluostrvo na kome ima nekoliko objekata, privatnih ili za izdavanje, nije gusto naseljeno tako da možete prošetati, spustiti se u marinu i uopšte uživati u pogledima. Obala je ovde vrlo razruđena što naravno omogućava prekrasne vidike na koju god stranu da se okrenete.

Da se vratimo na Lagonisi plažu. Idete desno i spuštate se, asfalta nestaje a vas čekaju improvizovana mesta za parkiranje kojih nema baš mnogo i to može da bude problem. Lagonisi nije velika plaža. Na levoj strani nalazi se ograda već pomenutih Kalamaris apartmana i ispred ograde njihove ležaljke i suncobrani. Od ograde se nastavlja uska, peščana plaža koja se završava malim rtom a zatim se more širi i opkoljava poluostrvo na kome se nalazite. Obala se okreće za 90 stepeni a pesak prelazi u stene interesantnih oblika. U daljini se vidi još jedna plaža i poznati beach bar pored nje (zaboravio sam mu ime). Ima nešto prirodnog hlada koji se nalazi tačno između plaže i parkinga ali tu nema mesta za sve. Ispred vas nalazi se zaliv ograničen ostrvom skoro simetrično postavljenim na ulasku u njega. Voda je mirna, besprekorno čista i divne, tirkizne boje, bogata životinjskim svetom. Dubina raste lagano ali bez problema dostižete onu koju želite. Sve to zajedno čini da smo se na ovoj plaži osećali bolje nego na drugima i bili smo najbliže postizanju nekog unutrašnjeg mira i zadovoljstva. 




I još ponešto...


Jedan dan smo proveli u Sartiju. Baka je letovala tamo sa rođakom pa smo odlučili da jedan dan budemo zajedno. Ne bih ponovo pisao o Sartiju, već sam to uradio ovde. Nisam mnogo promenio utisak. Talasi su bili visoki a rekli su nam da su takvi bili svo vreme njihovog boravka. Veče su devojke iskoristile za šoping a svratili smo na obavezne i previše slatke palačinke. Još jednom smo se uverili u težinu puta istočnom Sitonijom tako da su neke planirane plaže ispale iz kombinacije.

Pored Nikitija smo svakodnevno prolazili ali smo samo jedno veče svratili. I opet nisam bio oduševljen. Gužva, prodavnice, restorani i pre svega gužva. Pre odlaska na korzo posetili smo ostatke Sofronios bazilike i crkvu Agios Georgios. Nalaze se u delu Nikitija prema Sitoniji. Sa glavnog puta postoji oznaka gde da skrenete a onda samo pratite put. I pazite da ne promašite, lokalitet nije nešto posebno obeležen. U pitanju je samo dno bazilike, otkrivene i iskopane 80-tih godina XX veka. Nekoliko mozaika i ostataka stubova i zidova, visoki najviše 50-60cm. Svojevremeno mora da je bila impresivna sa dužinom od skoro 50m. Inače napravljena je u V veku, jedna je od najstarijih vizanijskih bazilika na ovom prostoru a pretpostavlja se da je srušena već u VI veku, zato i nema mnogo podataka o njoj. Čak i sam naziv nema istorijsku pozadinu, povezan je sa iskopavanjem. Iskopine su natkrivene i prostor je zaključan, bar je bio u popodnevnim satima kada smo mi bili tamo. photo

Nedaleko od Sofronios bazilike nalazi se mala crkva Agios Georgios. Ona je naravno mnogo mlađa od bazilike i još uvek je u funkciji. Interesantno je da je izgrađena na ostacima nekog prethodnog, srušenog hrama. Njegovi ostaci postoje i opkoljavaju crkvu. Ni crkva ni bazilika nisu nešto što se ne bi smelo propustiti. Prosto ništa drugo nema u okolini, ne računajući ono što je priroda stvorila. Nisam uspeo da pronađem na internetu mnogo konkretnih podataka o baziliki a posebno ne o crkvi. U stari deo Nikitija nismo otišli ali ne bih o tome...


U povratku sa mora planiramo ponovo da spavamo na Dojranu tako imamo ceo dan na raspolaganju u Grčkoj. Planiramo da posetimo antički Olintos, odemo negde na kupanje, popodne svratimo u Ikeu i uveče produžimo do granice.

O antičkom Olintosu ću naknadno pisati u ovom postu. Samo da kažem da poseta traje par sati i da vredi svratiti, posebno što se nalazi u neposrednoj blizini puta Kasandra - Sitonija.

Iz Olintosa idemo na kupanje. Odabrali smo Nea Potideu, gradić na samom ulasku na poluostrvo Kasandra. Istorija Nea Potidee slična je mnogim drugim mestima na Halkidikiju. Ostaci iz antičkog perioda, ostaci iz turskog perioda a današnje naselje osnovano je 1922. godine sa dolaskom izbeglica iz Turske. Najinteresantnije u vezi Potidee je kanal koji seče uski zemljouz koji povezuje Kasandru sa ostatkom Halkidikija, istovremeno spajajući Solunski i Toroneo zaliv. Pretpostavlja se da je izgrađen u vreme rimske uprave, u II veku pre Hrista, kada je Potidea bila najznačajniji grad u ovom delu Grčke. Danas preko njega prelazi jedini drumski put za Kasandru i pošto sam nekoliko puta prošao tuda želeo sam konačno da ga obiđem i fotografišem. Ujedno da proverimo plažu i vidimo da li Potidea zaslužuje da joj jednom posvetimo čitavo letovanje. Umoran od obilaska Olintosa i oboren jakom vrućinom u centralno doba dana, nisam se baš našetao tako da imam svega nekoliko fotografija kanala, snimljenih sa približno iste lokacije. Svo vreme smo proveli na plaži. Gradska plaža je sasvim ok, peščana, dugačka i široka, ispunjena ležaljkama. Pored plaže je šetalište sa čije druge strane se nalaze kafići i restorani. More je čisto, dubina prilično brzo nastupa. Utisak bi bio sasvim ok da nas nisu izgrickale ribice, na drugim mestima nismo imali taj problem.

Napuštamo Nea Potideu i idemo ka Solunu. Svraćamo u Kosmos pa u Ikeu na ručak. Onda na Ring Road, isključenje ka Kavali, pa opet ka Kilkisu i lagana vožnja do Dojarna. Na granici nema gužve, napuštamo Grčku...


Fotografije:

Metamorfozis & co.

Pet plaža Sitonije