Mali i Veliki Žurim

Stiže sredina avgusta a ja iza sebe nemam ni jednu visokogorsku akciju. Razlozi su različiti a posledica je jedna, nervoza i nezadovoljstvo. Onda se otvara vikend 15-17. avgust. Tražim gde bih mogao da odem i vidim da moj prijatelj Dragan Đerić vodi negde na Moračke planine. Većina vrhova koje je naveo u planu su mi nepoznati ali znam da nije bilo šta izabrao za svoju drugu akciju. Na kraju tamo nikada nisam bio i svejedno mi je koje ćemo vrhove peti. Jedini problem mi je bio šta da kažem kada me pitaju na koju planinu idem. Malo sam tragao i koliko sam shvatio svi vrhovi pripadaju Moračkim planinama. Mislio sam i post da nazovem Moračke planine sve dok nisam ugledao Mali i Veliki Žurim. Onda mi je bilo jasno zašto je Đera po njima nazvao akciju. Ja sam samo promenio redosled i stavio Mali ispred Velikog...

Putovanje

Najteži deo priče. Prosto, daleko je i nepristupačno. Ekipa je krenula iz Pančeva (rekoh li je da je akcija Jelenka iz Pančeva...?) oko 19:30 a stigli smo nešto ispred 7:30. Punih 12 sati. Priključio sam se grupi u G.Milanovcu. Iza mene je bio lep ali naporan dan, išao sam sa klincima u aqua park. Maršuta je poznata, Zlatibor, Zlatar, Prijepolje, desno za Pljevlju i Žabljak pa do Nikšića. U Nikšiću je već svanulo. Hvatamo neki lokalni put sa koga se brzo isključujemo i krećemo da se penjemo uskim, krivudavim ali još uvek asfaltnim putem. Na kraju će i asfalta nestati pa ćemo se poslednjih nekoliko kilometara truckati makadamom. Poslednjih stotinak metara prelazimo peške da bi mini bus mogao bezbedno da se ispenje do jezera.

Kapetanovo jezero

Kapetanovo jezero je ledničko jezero koje se nalazi na visini od 1678m. Teritorijalno pripada Kolašinu (istočno) mada mu je mnogo laške prići od Nikšića (sa zapada) zbog visokih planina sa istočne strane. Dubina jezera je oko 37m a obim je nešto veći od 1400m. Čisto je i možete se kupati u njemu, što su neki i ovoga puta iskoristili. Okruženo je planinskim vrhovima o kojima će kasnije biti reči, većinu značajnih smo popeli a neke ostavili za sledeću godinu. Neću ga opisivati, bolje da pogledate fotografije.

Za jezero me vezuju dve male, lične priče koje su moj dolazak učinile važnijim. Prva je vezana za planinare i njihove večite priče, gde su bili i gde će biti. U tim pričama često se pominje Kapetanovo jezero kao odmorište ili prenoćište, presek trekova i uopšte nezaobilazna tačka pri obilasku centralnih delova Crne Gore. Ne radi se o sujeti ali prosto sam osećao da sam već morao da budem na tom jezeru, makar da bih znao o čemu pričaju. I evo me, konačno. Još jedno slično mesto je ostalo da bih mogao sebe da nazovem planinarom.

Druga priča se dešava pre nekih desetak godina. Moj kolega, speleolog po ubeđenju i povremeno planinar, bio je na sličnoj akciji koja se vrtela oko ovog jezera. Doneo je fotografije i podelio sa nama. U tom trenutku planinarenje je bilo nešto o čemu nisam ni razmišljao pa sam na njegove fotografije gledao kao na Armstronga i Oldrina na Mesecu: lepo je što je neko otišao tamo i lepo je što mi to gledamo ali moj deo u priči počinje i završava se ovim fotografijama. Na Mesec verovatno neću stići ali na Kapetanovo jezero sam stigao.

Inače jezero nije tako netaknuto kao pre deset godina. Vidim da su svi koji su bili ranije iznenađeni koliko se kućica izgradilo. Ne znam kojim tempom i u kom pravcu će teći urbanizacija ali požurite da ga vidite...

Naši domaćini bili su Dragan i Zorica Minić. Sa svoja tri sina svojski su se potrudili da se svakog trenutka osećamo prijatno. Kao kod kuće. Interesatno je da jedino na ovakvim mestima i situacijama imam taj osećaj kao kod kuće, koji inače mnogi vole da prizivaju. Polovina grupe je spavala u kući, na spratu i u malom... bungalovu, dok je druga polovina bila pod šatorima na poljani pored jezera.

Petak - Stožac i još tri vrha

Krećemo vrlo brzo a domaćicu ostavljamo da nam raspremi apartman. Ubacujemo u male rančeve ono što će nam trebati za taj dan. Za prvi dan je predviđena nešto kraća, istočna tura. Odmah počinjemo da se penjemo i ubrzo imamo odličan pogled na jezero ispod nas. Staza je uska i kamenita. Od svih vrhova koji su u planu za taj dan jedino Orlojevac možemo da vidimo. Staza ide pravo ka njemu i prema Manitom jezeru. Tuda ćemo se vratiti a sada skrećemo levo i penjemo se kroz prolaz između dva, uglavnom nebitna vrha. Desni predstavlja lep vidikovac pa se deo grupe odvaja i penje na njega a mi nastavljamo udolinom i idemo ka Suvom vrhu.

Prolaz ka Suvom vrhu (skroz u daljini)

Suvi vrh predstavlja grebenasto uzvišenje koje se pruža pravcem istok-zapad i za 58m prebacuje magičnu cifru od 2000m. Nije bilo u planu za ovaj dan ali na sreću to su mi doviknuli tek kad sam bio nešto malo ispod vrha. Naravno, Deki je već bio gore pa smo posle kraće šetnje po grebenu zajedno požurili da stignemo grupu. Prednost visokih planina je odlična preglednost usled nedostatka šume, vidite i gde ste bili i gde idete, ne može grupa lako da vam pobegne.

Stožac je prvi i najviši vrh od tri planirana za taj dan. Sa svojih 2141m najviši je u ovom delu Moračkih planina. Pravimo pauzu i uživamo u pogledu na vrhove severno od nas. Vojnovac, Lastva, Zagradac, nešto istočnije Tali, Lukanje čelo... Povremeno se iza oblaka pojave vrhovi Sinjajevine. Neposredno pored najvišeg vrha nalazi se veoma interesantno uzvišenje za koje sam naknadno saznao da se zove Krst. Izgleda nepristupačno ali vrlo lako se izlazi na njega.

Pogled sa Stožca: Krst i iza njega Orlojevac

Idemo dalje, spuštamo se i penjemo na Orlojevac (2112m). Orlojevac je južniji od Stožca pa nam je pogled usmeren na drugu stranu, ka surovim stenama Maganika. Ipak, odavde je najlepši pogled na zapadnu stranu gde se u liniji vide oba jezera, Manito i u daljini Kapetanovo. Dva vrha su na malom rastojanju pa je i pauza kratka. Zadržavam se nešto duže na steni ispod Orlojevca, čekam da senka oblaka prođe Manito jezero. Fotografije ipak nisu onog kvaliteta koji sam očekivao. Nikada ne možete tačno da predvidite koja će fotografija biti najbolja. Bar je tako sa nama amaterima, ne znam za ove profije...

Ostao je još jedan vrh za danas - Bodiguz. Iako dostiže samo 1966m, interesantan je zbog svog isturenog položaja na krajnjem jugoistoku ovog venca vrhova. Ispod njega je Velje Duboko i Mrtvica, nadam se da će i ta priča jednom biti ispričana. Najbliži smo Maganiku toga dana, pa samo u njega zveramo. Odmor prekida kiša koja počinje lagano da pada. Oblačimo jakne i štitimo rance pa žurimo nazad. Na sreću kiša je samo malo okvasila. U povratku se grupa cepa, neki pokušavaju da pronađu lakši put a neki namerno teži pravac. Nas trojica idemo pravolinijski, prolazimo sa leve strane Orlojevca i kroz dolinu ispod njega stižemo do Manitog jezera.

Manito jezero je na nešto višem položaju od Kapetanovog (oko 1780m), znatno je manje i mnogo nepristupačnije. Sakriveno okolnim krševitim vrhovima, za sada predstavlja netaknuti deo prirode. Staza kojom se vraćamo ne prolazi pored već nešto iznad jezera. Zaustavljamo se da sačekamo ostatak grupe. Dvojica kolega biraju da odmore pored staze a ja odlazim da pronađem bolju poziciju za fotografisanje. Onda silazim do jezera. Ne bih da padam u neku priču o sjedinjavanju sa prirodom i sl. ali osećaj dok potpuno sam prilazim jezeru koje nema nikakvih tragova ljudskog pristustva zaista je jedinstven. 

Manito jezero

Do cilja nema još mnogo. Popodnevno sunce omogućava izuzetan pogled na Kapetanovo jezero, sa staze kojom se spuštamo. Stižemo nešto iza 16h. Umivamo se na česmi ispred kuće i presvlačimo. Kafana radi, pivo je naravno Nikšićko. Dok čekamo da se ispeče pita savijača sedimo za stolom ispred kuće i ne radimo ništa. Kasnije sam razmišljao da je upravo taj deo priče najefikasniji u otklanjanaju svakodnevnog stresa i napetosti - to što kada se vratite sa ture nemate i ne možete ništa da radite. Struje nema, nema tv, novina, interneta, mobilni nemaju dometa a morate da im štedite baterije.

Pita je bila fenomenalna, sa kiselim mlekom. Sunce je brzo zašlo za vrhove iznad jezera i odmah je postalo znatno hladnije. Onda je počelo da se smrkava i mi smo, zajedno sa kokoškama, otišli na spavanje pre nego što je tama potpuno prekrila jezero.

Subota - Mali i Veliki Žurim

Budim se u 6h. Devet sati spavanja. Nisam navikao, ne znam kako će organizam da reaguje. Spremamo se, doručkujemo i krećemo, ovoga puta zapadno od jezera. Nebo je vedro, bez ijednog oblaka. Sunca još uvek nema na samom jezeru ali su okolni vrhovi obasjani.


Idemo putem u početku ali ga brzo napuštamo i penjemo se ka Ćetkovom vrhu, prvom od pet koliko ćemo taj dan popeti. Uspon je odmah jak, nemamo mnogo vremena za zagrevanje. Kako se više penjemo pogled na jezro postaje sve lepši. Stižemo na vrh i tu nastaje mala nedoumica. Na istom grebenu, nekih 300-400m od nas, nalazi se vrh koji je viši od ovog na kome mi stojimo. Da li je to Ćetkov vrh ili neki drugi, ovde bar ne nedostaje vrhova preko 2K. Mi smo ipak na boljem položaju, gledamo pravo na jezero. Otišli bi mi i do tog vrha ali današnji plan je ambiciozan, zbog najavljene kiše ubačena su i dva vrha planirana za nedelju: Nikolin i Ilijin vrh.

Dolina između dva grebena, skroz levo je Veliki Žurim

Nikolin vrh i Ilijin vrh nalaze se na suprotnom grebenu. Između se nalazi prevoj koji vas uvodi u dolinu ograničenu sa jugozapadne strane pomenutim grebenom sa Nikolinim i Ilijinim vrhovima, zatim oba Žurima i Gackovim gredama dok je sa severoistočne strane ograničena grebenom Ćetkovog vrha i nešto šire najvišim grebenom Moračkih planina. U dolinu ćemo se spustiti sa Ilijinog vrha a sada idemo na Nikolin koji je nešto niži, ne prelazi 2K, ali je atraktivniji pošto se nalazi iznad samog jezera. Najlepši pogled na jezero ipak nije sa Nikolinog vrha već sa prevoja između njega i Ćetkovog vrha, gde je i nastala sledeća fotografija:

Ilijin vrh je nešto viši - 2043m, nije nešto posebno interesantan, prosto zabeležili smo još jedan vrh preko 2K. Sa njega silazimo u već pomenutu dolinu gde možemo malo opuštenije da hodamo. Istovremeno akcija se približava kulminaciji jer se mi približavamo Malom Žurimu.

Mali Žurim je sa svojih 1965m jedan od najnižih vrhova koje smo popeli ovaj vikend ali je svakako najatraktivniji. U zavisnosti sa koje strane ga posmatrate, ima potpuno različit izgled. Sa puta, a to znači sa južne strane, vide se tri šiljka koji paralelno štrče na njegovom vrhu. Mi mu se približavamo sa severoistočne strane i odatle se vidi samo najviši šiljak a ceo vrh ima skoro pravilan kupast izgled, što se vidi i na ovoj slici. Utisak koji je ostavio na mene je izuzetan i nisam prestajao da ga fotografišem dok smo mu se približavali. Prilazi mu se blagim grebenom koji prelazi u vrlo strm uspon a na kraju ste prinuđeni da penjete skoro vertikalnu stenu, doduše ne posebno visoku. Na vrhu nema puno mesta i zajednička fotografija odatle, gde smo morali da poležemo da bi svi stali, jedna mi je od najdražih sa cele akcije. Ne treba naglašavati da se pogled pruža na sve strane a i da vetar prilično duva. 

Veliki Žurim (2036) je u neposrednoj blizini Malog i viši je od njega što je pošteno jer sve ostalo je na strani ovog nižeg. Da bi stigli do njega morali smo da pravimio polukrug da ne bi suviše izgubili na visini. Peti vrh za danas na kome već počinjem da posustajem, dok sam hvatao na svežinu sve je bilo ok sada već osećam posledice skoro tromesečne apstinencije. Sa vrha se vidi nastavak grebena i dolina pored grebena koja odozgo mnogo lepo izgleda i koja ostaje za neku sledeću godinu.

Prolaz u dolinu između Malog i Velikog Žurima

Ako su vrhovi Žurima bili najatraktivniji deo današnje priče, sada sledi najlepši. Međusobno udaljeni nešto više od jednog kilometra, ova dva vrha čine svojevrsnu prirodnu kapiju koja otvara prolaz iz one prve doline oko koje smo se do tada vrteli, krševite i surove, do jedne druge, sasvim drugačije, zelene i mnogo pitomije. Pri tom su vrhovi toliko moćni i dominantni da zaista izgledaju kao dva čuvara, raja ili pakla, zavisi kojim smerom se krećete. Prolazeći između njih nisam prestajao da okrećem glavu čas na jednu, čas na drugu stranu. Tu shvatam da Mali i Veliki Žurim sa dolinom između njih čine jedinstvenu prirodnu celinu, jednu od lepših koje sam imao prilike da vidim do sada.

Na početku te doline nalazi se napušteni katun, pomalo avetinjskog izgleda. Ispod je izvor vode odakle teče potok, u početku strmim terenom praveći male vodopade, kasnije se malo smiri kada uđe u ravniji predeo. Dolazimo i mi u taj ravniji deo i odjednom umesto kamena koji je preovladavao do sada, polja su potpuno pokrivena travom. Idemo do katuna gde je već odavno stigao deo ekipe koji je propustio Veliki Žurim. Oni su se tu već odomaćili a izuzetno gostoljubivi domaćini i nas sačekuju sa kafom i rakijom. Već sam pomenuo da je teren ovde znatno pitomiji, zelenilo je svuda oko nas, stoka ima dovoljno trave za pašu a stanovništvo se bavi i ratarstvom. 

Ispred katuna, u razgovoru sa domaćinima

Malo se zadržavamo i idemo dalje. Većih uspona više nema ali treba se vratiti do jezera. Idemo prelepom i naseljenom dolinom koju preporučujem da pogledate na fotografijama, bolje nego da vam prepričavam kako izgleda. Jedno vreme idemo paralelno makadamskim putem kojim smo juče stigli busom a kod crkve Sv. Ilije se i uključujemo na taj put. Crkva je nova i izgrađena naravno od kamena.

Kod kuće nas čeka obećana večera. Domaćica je pripremila jagnjeću čorbu, salata i sir se podrazumevaju a bilo je i iznutrice, ko voli... Posle večere na livadi ispred šatora kasapimo dve ogromne lubenice koje vučemo još iz Pančeva. Veče provodimo u razgovoru i druženju sa planinarima iz Makarske koji su smešteni kod istog domaćina, u drugom objektu. Žale se da nisu mogli da pronađu put do jezera, da nigde nema putokaza, i smeju se što su pobegli na planinarenje u sred turističke sezone. Tu je i jedan Nemac koji sam putuje biciklom. Međunarodna ekipa u divljini Crne Gore...

Nedelja - Kapetanovo jezero i povratak u civilizaciju

Za nedelju je bila predviđena kratka šetnja do Nikolinog i Ilijinog vrha. Oba smo popeli u subotu zbog najavljene kiše. Nema ništa na programu, vojničkim žargonom - slobodne aktivnosti. Kiša je zaista padala ali u toku noći. Bio sam budan, udarala je žestoko po krovu iznad naših glava. I onda dilemu - da li sam uneo cipele ili nisam. Rešio sam je izlaskom i proverom. Naravno da sam ih uneo. Ali drugačije ne bih zaspao...

Bude me planinari iz Makarske, oni su već spremni, čeka ih kanjon Mrtvice. Mi se polako izvlačimo iz kreveta, jedan po jedan. Umivam se i odlazim u kraću jutarnju šetnju. Po povratku sedimo ispred kuće uz kafu i rakiju, uživajući u pogledu na jezero. Oblaci su se davno razišli. Čekamo Dekija koji je jedini napravio malu avanturu (do Vojnovca), pakujemo se i krećemo. Čeka nas dug i naporan put do Beograda i Pančeva.

Pored jezera

Pravimo dve veće pauze. Prvu na mostu Đurđevića Tara koji prelazimo peške. Koristim priliku da utrčim u wc u kafani pored mosta i tu se posle tri dana vidim u ogledalu. Malo mi je brada porasla, inače ok izgledam. Sledeća pauza u restoranu pored jezera Kokin brod. Sedimo na terasi, ponovo je jezero pored nas ali kakva razlika u odnosu na Kapetanovo! Lepo je otići u divljinu i vratiti se. A onda ponovo otići...


Fotografije sam podelio u dva albuma. U prvom su one od petka pojačane fotografijama od nedelje dok su u drugom fotografije od subote, sa Žurima. Petak i nedelja se tematski uklapaju, plus što jedino zajedno mogu da pariraju suboti.

Album 1
Album 2