Visoke Tatre: Početak jednog lepog prijateljstva (1)

Visoke Tatre su deo Tatri, tačnije deo Istočnih Tatri. Visoke Tatre su sa svim ostalim Tatrama deo Karpata, planinskog masiva koji se pruža preko nekoliko država istočne Evrope. Visoke Tatre su najviši deo i Tatri i Karpata. Visoke Tatre imaju alpski izgled iako nemaju alpsku visinu. Konačno, Visoke Tatre su verovatno moja najvažnija i najlepša akcija u 2021. godini. Planirana nekoliko godina unazad, neizvesna do pred sam polazak zbog covida 19, uprkos nekim problemima uspešno izvedena. 

Nalaze se na granici Slovačke i Poljske. Svi najviši vrhovi su u Slovačkoj što znači svih 29 vrhova preko 2.500 metara. Poljaci imaju svoj deo priče, turistički centar Zakopane i Risi kao najviši vrh države. Najviši vrh je Gerlahovski štit sa 2.655m ali i neki malo niži nisu ništa manje atraktivni (npr. Lomnički štit sa 2.633m - slika ispod).

Pored vrhova, od kojih su mnogi prilično eksponirani a skoro svi interesantni za penjanje, na Visokim Tatrama ima puno prelepih dolina, planinskih jezera, brzih reka, vodopada, planinarskih domova sa ukusnom hranom i dobrim pivom, lepih građevina i još koječega. Sve je uređeno, na trenutke vam se učini možda i previše ali kada imate u vidu broj turista i planinara koji posećuju ovu planinu, shvatite da drugačije nije moglo. Nisam do sada bio na Visokim Tatrama ali planiram to da nadoknadim. Upoznali smo se, kartu planine sa okolinom sam kupio i što bi Rik Blejn rekao I thing this is the beginning of a beautiful friendship.

 

Nedelja: Horgoš

Najveće iskušenje i najteži deo akcije imali smo na samom početku, daleko od Visokih Tatri u teškoj ravnici Panonske nizije. Prelazak srpsko-mađarske granice pretvorio se u pravu agoniju koja je potrajala čitavih 14 sati. Iskustvo koje će na žalost dobiti značajno mesto u ovom postu. 

Traljavo je krenulo putovanje. Najavu i upozorenje na ono što nas čeka imali smo oko ponoći u Novom Sadu gde smo čekali kraj popisa na benzinskoj pumpi. Neposredno pre toga kompletirali smo grupu i nekako se ugurali u kombi sa sve stvarima. Onda vožnja autoputem i oko 01:30 stajemo u red, daleko od graničnog objekta čija svetla ni ne naslućujemo. Posle tri sata čekanja prolazimo kontrolu na srpskoj strani. Prelazimo tek nekih 50m i već smo ponovo u redu. Katastrofa se tu već jasno naslućivala...

Za prva dva i po sata prošla su četiri autobusa. Još osam ih je bilo do koridora koji je na sredini napravila mađarska žandarmerija (ili vojska, ne razlikujem im uniforme). Dalje od tog koridora nisam mogao da ih prebrojim. Svesno sam odbijao da se bavim matematikom da se ne bih potpuno ubedačio. 

Vrlo brzo sam shvatio da je čekanje najgore što u toj situaciji možete da radite. Pomirite se sa tim da ćete dan provesti na tom ružnom i bezličnom parčetu zemljine kugle i onda gledate kako da ga što bolje iskoristite. Ne da vam vreme brzo prođe, ono će svakako proći i ne treba ga mnogo požurivati. Šetao sam pored kolone autobusa, posmatrao šarenoliki jad Balkana zaustavljen u prostoru i vremenu i pritisnut zajedničkom mukom, pomalo čitao i psovao sebe zbog očajnog izbora knjige, visio na Netu, ležao na livadi... Štedeo vodu i radovao se kad neki autobus brzo prođe. Noć je prešla u jutro, jutro u sunačno prepodne, ono u vrelo podne, zatim je počeo vetar i naoblačilo se, stigla je i kiša pa više nije moglo da se leži na livadi i onda negde oko 15:35, kad je već postalo svejedno, sa overenim pasošima ušli smo u Mađarsku.

Ne znam da li Mađari to namerno rade, da li su dobili neke instrukcije da nama sa juga bez eksplicitne zabrane ogade svaku pomisao da putujemo na sever. Da li se druga traka predviđena za autobuse ikada koristi i kada ako tog dana nije radila? Ono što sigurno znam jeste da su uslovi u kojima smo proveli tih 14 sati bili krajnje nehumani. Na goloj livadi, pod vrelim suncem, sa jednim objektom toaleta u kome vam niko ne garantuje kvalitet vode (pili su je masovno, ja sam uspeo da izdržim sa onim što sam imao). Bez mesta za osvežavanje, bez vidljivo označene medicinske pomoći. Najgore je to što vi bezazleno ulazite u celu priču i ništa vas ne upozorava na to koliko vremena ćete provesti u tom međuprostoru i pod kakvim uslovima. Kada u vestima kažu višečasovno zadržavanje vi svakako ne pomislite na 14 sati. Četiri sata svako računa da može da izdrži, za 14 vam je već potrebna logistička podrška koju bi neko morao da pruži koliko god bio opravdan razlog tolikog zadržavanja. Mi smo krenuli na planinarenje i izdržali smo bez većih problema. Šta je sa bolesnima, šta je sa malom decom...?

Umesto u popodnevnim satima u smeštaj u mestu Stara Lesna stigli smo neki minut ispred ponoći. Onda raspoređivanje po sobama pa raspakovavanje, tuširanje... tek kasno smo otišli na spavanje. 

 

Ponedeljak: Risi

Vozač je imao svoj zakonom definisan odmor od devet sati pa smo na turu krenuli prilično kasno. Posle napornog prethodnog dana to i nije bilo loše. Vreme nam je išlo na ruku, popeli smo Risi i uspeli da ostanemo u rasporedu.

Staze na Visokim Tatrama su uređene, jasno definisane i prepoznatljive do te mere da vam GPS uređaj uopšte nije potreban. Samo treba da ubodete pravac na početku i dalje vas vode staza, markacije i putokazi na svakoj raskrsnici. U početku na stazama je utabana zemlja ili čak sitni kamenčići čime se odvajaju od okolnog zelenila. Kasnije su izgrađene od krupnog kamenja. To kamenje je uredno poslagano i izravnato tako da čak i kada stignete na teren sastavljen od istog takvog kamenja, stazu možete bez većih problema prepoznati. 

Markirane i izgrađene staze oni nazivaju turističke. Ono što mi zovemo planinari, za njih su očito turisti. Risi je najviši vrh do koga vode ove turističke staze. Inače je na samom dnu od pomenutih 29 vrhova preko 2500m pa sad vidite koliko ima onih eksponiranih gde po pravilu možete samo sa licenciranim vodičem. Broj Slovaka koji šeta zaista je impresivan i verujem da bi bio problem kada bi se u gomili zaputili na neki od štitova. Briga se kasnije pretvorila u unosan biznis, bar kada je najviši štit u pitanju. Ne znam mnogo o propisima, kako vas i da li sankcionišu, uglavnom uradili su sve da vas odvrate.

Krećemo iz mesta Štrbske Pleso. Čisto turističko mesto nastalo izgradnjom raznih objekata oko istoimenog jezera. I kasnije ću ga pominjati pošto ćemo još dve ture početi odatle. Pored hotela, restorana i prodavnica, tu je železnička stanica ali i ski skakonica i početak bar jedne ski staze tako da je Štrbske Pleso očito i letnji i zimski turistički centar. Inače na slovačkom pleso znači jezero pa ću nekada koristiti naš a nekada njihov termin. Zbog raznovrsnosti teksta a i zato što ću neke nazive morati da napišem u originalu.

Od Štrbskog jezera staza vas vodi do Popradskog jezera. U početku je monotona, kasnije se otvara pogled na vrhove istočno od vas. Do Popradskog jezera možete doći i kolima ali ne znam kako je za parkiranje ni kakvi su objekti pored njega. Trek samo dođe do iznad jezera i odmah skrene levo i beži od njega. Jezero je zaklonjeno šumom i kratku pauzu sam iskoristio da siđem da bi ga video i fotografisao. 

Popradsko jezero

Dolina kojom idemo zove se Mengusovska dolina. Visoke Tatre se uglavnom sastoje od uskih i dugačkih planinskih grebena i dolina smeštenih između njih. Kroz te doline teku bistre i brze planinske reke a planinarske staze vode pored, često i preko njih. Uspon je retko kada ravnomeran. Obično su doline podeljene na više visinskih nivoa - terasa. Savladate uspon na jednu pa onda imate malo odmora skoro ravnim terenom. To čini sliku prirode još lepšom pošto reke formiraju jezera na ovim ravnim delovima a zatim vodopadima prelaze na niži nivo. 

Stižemo do raskrsnice gde levo idete za Koprovski štit a desno za Risi. Troje iz grupe će otići na ovaj prvi, na Risiju su već bili. Količina vode oko nas počinje da se povećava. Ubrzo prelazimo most preko brze i bujne planinske rečice a u daljini vidimo dva-tri vodopada. Kasnije ću saznati da se reka kao i jezero, kao i grad zove Poprad, da je duga 170 km i da pripada slivu Visle. 

Malo jači uspon i dolazimo na sledeći nivo Mengusovske doline, do Gornjeg i Donjeg žabljeg jezera. Pored Gornjeg pravimo jedinu dužu pauzu. Odatle već vidimo Risi ispred nas. Zatim sledi deo staze obezbeđen lancima i nogostupima. Ništa strašno, bar ne po suvom vremenu. 

Žablja jezera, Gornje i Donje

Idemo dalje i ubrzo stižemo do planinarskog doma Chata pod Rysmi. Dom se nalazi na 2250m, na najvišoj tački od svih domova na Visokim Tatrama. Dva puta ga je odnela lavina i dva puta su ga ponovo sagradili. Ima piva, ima šta da se pojede a može i da se prenoći što sam saznao na njegovom sajtu. U odlasku smo samo malo zastali a u povratku smo napravili dužu pauzu.

Pogled sa prevoja na drugu stranu

Od doma blagi uspon nas vodi do prevoja između vrhova Risi i Visoka. Prevoj leži na na 2300 m i razdvaja Mengusovsku i Tažku dolinu. Nije teško videti da je Visoka i viši i atraktivniji vrh od Risija ali kao što sam napomenuo nije za nas turiste. Malo se čudno osećam, navikao sam da penjem najviše tačke ako ne cele planine onda neke bliže okoline. Ovde moram malo da smirim strasti. Do Risija imamo još 200m uspona. Pred kraj idemo po krupnom kamenju ili stenama, prilično je strmo pa treba biti oprezan. Neko to nije bio pa smo imali prilike da gledamo helikopter u akciji odvoženja povređenog turiste. Na sreću prošao je bez težih posledica. Kakve su finansijske posledice bile, to ne znam...

Na Risi smo izašli nešto iza 15h, među poslednjima tog dana. Na Vikipediji ga označavaju kao planinu u sklopu Visokih Tatri, što po meni nema mnogo smisla. Kažu i da ima tri vrha što je tek komedija pošto su dva viša udaljena jedva dvadesetak metara jedan od drugog. Čemu onda ta priča? Verovatno zato što preko drugog po visini (2.499 m, slika levo) prelazi poljsko-slovačka granica. Taj vrh pripada obema državama i predstavlja najviši vrh Poljske. Prvi po visini je četiri metra viši (2.503 m) i leži u Slovačkoj kao i treći (2.473 m) o kome neće više biti reči pošto nisam ni ukapirao gde se nalazi.

Najviši vrh Risija, pogled sa drugog po visini

Cilj nam je bio onaj poljski od 2499 m. Kasnije su neki od nas prešli na najviši vrh pa se vratili da bi napravili zajedničku fotografiju. Toliko o dva posebna vrha. Inače kada pogledate na poljsku stranu, vidite greben u produžetku vrha (tim grebenom ide granica) i vidite dva jezera. Odozgo izgleda kao da su na istoj visini a zapravo je ono bliže nama skoro 200m više od daljeg. Dalje se zove Morsko oko i od njega ide uspon sa poljske strane koji je teži od ovog sa slovačke. Tu smo neko vreme, vrhovi istočno od nas impresivno izgledaju pa ih mnogo puta fotografišem. Zatim se polako spuštamo, svraćamo u dom gde se prikupljamo i istim putem silazimo u Štrbske Pleso.

Silazak sa Risija, dole Chata pod Rysmi

Kada dođemo u mesto ništa više neće raditi a kada stignemo u apartman biće već mrak. Posledice čekanja na granici još uvek moramo da amortizujemo. Taj dan smo prešli 20,5 km i popeli skoro 1300 m.

Utorak: Krivanj

Utorak je bio predviđen za Solisko i prevoj Bistra lavka ali metereolozi su najavljivali da će to biti poslednji sunčan dan i da iza njega stiže kiša. Vodič je odlučio da promenimo plan pošto klizave stene na Krivanju mogu da naprave problem. Metereolozi su održali obećanje, utorak je bio uglavnom sunčan i sve se savršeno uklopilo.

Krivanj (mi često kažemo Krivan ali Slovaci stavljaju nj na kraju, vidite englesku Vikipediju) je slovački nacionalni vrh. Simbol etničkog i nacionalnog aktivizma u prethodna dva veka, korišćen u knjiženosti i filmovima, stavljen na slovačku kovanicu od 1 evra (opet izvor Vikipedija). Nije najviši vrh u državi, nekoliko ga šije za po više od 100m, ali u XVIII veku kada su počeli sa planinarenjem, mislili su da jeste najviši. Ispalo je zgodno što je Krivanj dobio takav status jer je za razliku od onih viših slobodan za penjanje. Tako svaki Slovak može da se popenje na svoj nacionalni simbol, što većina njih bar jednom i uradi. Krivanj je najzapadniji od vrhova Visokih Tatri, pomalo je usamljen i to takođe naglašava njegovu posebnost. Kažu i da je najlepši, možda ga treba videti iz drugog ugla.

Ponovo krećemo iz mesta Štrbske Pleso. Ovoga puta idemo ka zapadu. Uživamo u jutarnjoj panorami jezera i vrhova u njegovoj pozadini. Hvatamo stazu koja će prvih pet kilometara biti skoro potpuno ravna i pomalo monotona. Dosadu razbija pogled na Niske Tatre na jugu ali i toga se vremenom zasitite. Onda stižemo do raskrsnice ispred jezera Jamske pleso. Tu je i klupa za odmor. Staza ka Krivanju odatle ide uzbrdo ali pre skretanja produžili smo pravo - do jezera ima samo dva minuta hoda i šteta je propustiti ga. Lepo jezero, okruženo četinarima, ni malo ni veliko. Da je na nekom drugom mestu bilo bi atrakcija, ovako samo jedno od mnogih.

Pogled na Niske Tatre

Idemo dalje posle kraće pauze. Sada se konstantno penjemo i tako će biti do samog vrha. Visko drveće zamenjuju niski četinari, uglavnom bor krivulj ali ima i puno borovnica koje znaju da vam uspore kretanje. Ovde nema one priče o dolinama uglavljenim između visokih grebena. Na ivici ste Visokih Tatri i sa leve strane pruža se ravnica koja se završava Niskim i Zapadnim Tatrama. Desno vidite obližnje vrhove a pravo sve vreme gledate u Krivanj. Pogled vam uglavnom ništa ne zaklanja.

Dolazimo pod stenu i tu prestaje rastinje. Obilazimo je sa leve strane i pred nama se otvara pogled do samog vrha Krivanja. Odmaramo na mestu gde se sastaju naša staza i druga koja dolazi sa zapadne strane. Tu uglavnom svi malo zastanu, odatle je uspon već ozbiljan. Krupno kamenje ili sitnije stene, kako više volite, naslagano manje ili više stabilno jedno na drugo. Treba biti oprezan da ne pokrenete kamen na one ispod vas. I treba se držati staze. Nas su jednog trenutka zavarali oni koji se spuštaju, nisu mnogo birali kuda idu a mi smo krenuli njihovim tragom. Posle smo se vratili na stazu. Planinara je inače bilo mnogo, uprkos tome što je utorak.

Sklapam štapove i guram uzbrdo. Nije problem ispeti se. Treba vam dovoljno snage u nogama, vazduha u plućima i koncentracije da ne napravite grešku. Na vrhu je krst sa slovačkim obeležjima. Fotografišemo se a zatim pomeramo u stranu da sačekamo ostatak grupe. Sve vreme smo naizmenično u oblaku ili na jakom suncu. Kada naiđe oblak oblačimo jakne, kada se skloni i u majici je vruće. Pogled odozgo je izuzetan kada nema oblaka. Kada lagano prekrije vrhove možete napraviti odlične fotografije. Kada nas potpuno prekrije ne vidi se ništa.

Ne prepoznajem vrhove koji se vide istočno od Krivanja. Kasnije sam na fotografijama uspeo da uočim Risi i pored njega Visoku. Vidi se i dom ispod Risija. Odličan je pogled na Niže Terijansko jezero a još pre vrha, čim izađete na greben, sa desne strane gledate Krivansko zeleno jezero. Izuzetna planina.

Risi u sredini i Visoka desno od njega

Pravimo zajedničku fotografiju i krećemo nizbrdo. Još uvek je gužva na stazi, još pristižu penjači. Sunce se sada ustalilo na nebu i pratiće nas sve do mesta. Odvajamo se od grupe i grabimo napred, već smo prošli tim putem i nema potrebe da se mnogo zadržavamo. Žurimo na pivo i da obiđemo neke prodavnice planinarske opreme. Svraćamo i na otvoreni pijac gde kupujem magnet. Prethodnog dana smo kasno sišli sa Risija pa sada upoznajemo Štrbske Pleso. Nisam baš pogodio mesto za klopu ali bar je Kozel bio odličan.

Ako... pardon, kada ponovo odem na Visoke Tatre verovatno ću preskočiti Krivanj. Daleko od toga da mi se nije dopao, bilo bi mi baš krivo da smo ga propustili. Ali sledeći put žrtvovaću Krivanj zarad nečeg novog. Pomalo je monotona staza dok se ne stigne do stene. To monotona u odnosu na standard Visokih Tatri. Put do Risija je interesantniji, ima i dom usput, reku, vodopade. Znači izbor za drugi put je Risi a za prvi put oba vrha, ako vam vreme dopusti. Taj dan smo prešli 20 km i ponovo popeli skoro 1300 m.

Sreda: Prinudni odmor i poseta Popradu

Noć između utorka i srede krenuli su svi mogući problemi sa stomakom. Ujutru sam se samo odjavio i nastavio da spavam kada je ekipa otišla. Taj dan je na programu bio Slovenski raj, nacionalni park nedaleko od Tatri. Imali su odlično vreme uprkos lošoj prognozi. Išlo mi se naravno i tamo ali opet mogu da kažem da ništa od Visokih Tatri nisam propustio. Druga srećna okolnost je naravno što su zdravstveni problemi počeli u toku noći a ne sutradan na stazi...

Kada sam se probudio, konačno sam stigao do lokalne prodavnice (koja se u Slovačkoj zatvara već u 19h), kupio neke krekere i čaj i vratio se u sobu da čitam i gledam olimpijske igre. Posle mi je bilo bolje pa sam odlučio da odem do Poprada, najbližeg grada Staroj Lesni. Pitao sam domaćine kako da se prebacim do tamo a oni su mi vrlo ljubazno ponudili da idem sa njima.

Poprad je grad sa nešto više od 50.000 stanovnika. Nema mnogo toga da se vidi, zapravo ništa posebno interesantno nemam da izdvojim. Zato ima puno prodavnica planinarske opreme. Obišao sam ih skoro sve u centru grada, svašta ima ali cene su bile jake, tačnije popusti su bili slabi. Tri sata smo bili, duže ne bih ni izdržao.

I to je kraj prvog dela priče. U drugom delu malo više o Staroj Lesni i drugim mestima ispod Visokih Tatri, o akciji na vrh Istočna Visoka i poslednjem danu gde nam cilj nije bio neki vrh već prevoj između dve doline.

 

Fotografije

(drugi deo, u međuvremenu objavljen)

 

Povratak na Zelengoru

Posle dve godine ponovo sam na Zelengori. Za promenu se evo ne žalim kako je prošlo mnogo godina od kada sam rekao da ću brzo ponovo da dođem. Bili smo krajem jula 2019. i tada sam objavio post o Zelengori i Leliji. Ovaj tekst će u neku ruku biti nastavak te priče. Trudiću se da se ne ponavljam mnogo pa ću uvod o planini preskočiti.

Vladina najava akcije zatekla me je na moru. Pročitao sam program i shvatio da mi savršeno odgovara. Prvi dan vrlo sličan drugom danu od pre dve godine ali sa dovoljno značajnih razlika, drugi dan nešto sasvim novo. Akcija je trajala dva dana i dve noći, jedna u busu i druga u domu. Možda prekratko za toliki put ali u ovom trenutku i to mi je odgovaralo.

Pogled sa vrha Kozije strane

Krenuli smo u petak oko 22h iz Beograda, prespavali ili probdeli noć u mini busu (kako ko...) i ujutru rano bili nadomak Zelengore. Ipak, čekalo nas je još 25km makadama tako da se sve to pomalo odužilo. Stigli smo pred dom, ubacili u ranac šta nam treba za taj dan i odmah krenuli na pešačenje. Planinarski dom je novi objekat u blizini Orlovačkoj jezera, preko puta objekta nacionalnog parka o kome sam pričao prethodni put. Pruža sasvim solidan smeštaj. Dole je kuhinja, trpezarija i odlično opremljeno kupatilo. Gore je dugačka spavaonica, jedinstvena prostorija koju je nas 15 skoro celu popunilo. Jastuke sa jastučnicama dobijate ali vreća je dobrodošla.

Subota: Kozije strane, Orlovača, Orlovac...

Na prvi pogled izgleda kao da sam ponovio trek od prethodnog puta. Citiraću sebe iz prve priče: kružna, tačnije elipsasta tura čiji je početak i kraj Orlovačko jezero, centralni vrh i orijentir vrh Orlovac (nalazi se odmah iznad istoimenog jezera) a najudaljenije tačke vrhovi Bregoč i Videž. Ipak razlike su bile bitne i svašta novo sam video. 

Prva razlika je neverovatna zelena boja koja dominira na većini fotografiji, naročito na onim iz prepodnevnih sati. Sneg koji se ove godine duže zadržao i termin akcije pomeren sa kraja na početak jula učinili su da Zelengora bude mnogo zelenija nego pre dve godine. Nisam to uočio dok nisam razvio film i uporedio fotografije.

Druga razlika je vrh Kozije strane umesto najvišeg Bregoča. Ovaj drugi po visini vrh Zelengore trenuto ima zaostatak za vodećim od samo jednog metra. Negde se međutim navodi da i on ima visinu 2.014 m tako da je visinski isto da li od lokve koja leži između njih penjete Bregoč ili Kozije strane. Bregoč je nešto udaljeniji i pogled sa Kozijih strana je nešto atraktivniji - dva su razloga da odaberete ovaj drugi. Naravno, i Bregoč ima svoje, ništa manje ubedljivije razloge...

Pogled na Bregoč sa Kozijih strana

 

I treća razlika je što smo popeli Orlovaču, vrh između Kozijih strana i Orlovca. Malo je udaljen od pravca Bregoč - Videž zbog čega smo ga pre dve godine preskočili. Sada smo uštedeli vreme odabravši Kozije strane pa smo trknuli i do Orlovače a zatim se vratili na trek. A trek se sastoji od naizmeničnog penjanja na čuke i spuštanja sa njih. Sa prve čuke izgleda da do Orlovače nema mnogo ali to što vidite (slika desno) nije vrh, on leži malo dalje. Uspon ipak nije jak i relativno lako se stiže. A kada ste već gore, šteta je ne nastaviti i ne sići do vidikovca na vrhu stena sa suprotne strane Orlovače. Sa njega se pruža pogled na istočne delove planine i odmah ispod vas na Ljubin grob.

Ljubin grob je planinski prevoj. Zapadno od njega je već pomenuta Orlovača a istočno su Velika i Mala Košuta. Predstavlja prelaz iz doline koja je putem povezana sa Tjentištem i Donjim barama u dolinu gde su Bijelo i Crno jezero i koja vodi dalje ka Videžu. Ljubin grob je i mnogo više od planinskog prevoja, mitsko mesto naše generacije, brižljivo odgajane na partizanskim filmovima. Jer dok smo u subotnja prepodneva izlazili iz tame bioskopa na jaku svetlost dana i vraćali se u normalan život, teško smo mogli zamisliti da negde u vrletima Zelengore zaista postoji mesto sa koga može da stigne onakva poruka. U akciji razbijanja mitova koja traje poslednjih 15-20 godina, žarko sam želeo da vidim i Ljubin grob, gde se nalazi i kako izgleda. Nisam stigao do njega (snimaću očito i treći deo Vrhova Zelengore) ali sam ga video sa visova odakle su nadirali Nemci. Više o borbi koja je vođena na prevoju i neverovatnom požrtvovanju boraca Druge čete Trećeg bataljona Četvrte crnogorske brigade, koje je izvan svih ideoloških razlika, uzroka i povoda rata, možete pročitati na Vikipediji.

Pogled na Ljubin grob sa Orlovače

Idemo dalje, vraćamo se na trek, penjemo se na sledeću čuku, silazimo pa se penjemo na Orlovac. Zapravo ne na vrh Orlovca nego na stene iznad istoimenog jezera. Vrh je kao kod Orlovače nešto dalje od ivice. Kratka pauza pa silazak i pravac Videž. Ka Videžu nema jasne staze, treba se truditi da izbegavate rastinje i naravno da se držite izohipse.

Sižemo do stećaka i livade koja me je fascinirala prethodni put. Tada je bila neka crvena, lagana trava koju je njihao vetar a sada je cveće ono što ulepšava planinski pejzaž. Troje iz ekipe će i Videž overiti. Ne pridružujem se, bio sam već gore, istrošio sam motivaciju a znam da će uspona će biti i u povratku. Treba izaći na prevoj između Ljeljena i Orlovca. Ni teren nije lak za hodanje, nema opuštanja do samog jezera. Tamo će ga naravno biti, neko će ući u vodu do kolena a većina će se skroz bućnuti. Taj dan sam prešao 18,5 km i imao 1.250 m uspona.

 

Nedelja: Uglješin vrh i silazak do magistrale

U nedelju smo ustali rano, podelili stvari na one koje nosimo sa sobom i one koje idu prevozom, podelili grupu na one koji idu peške i one koji se vraćaju prevozom i uputili se ka Tjentištu, preko sedam brda i sedam gora. Duga i naporna tura s obzirom da smo vremenski bili ograničeni ali grupa je bila prilično kompaktna i raspoložena za hodanje. Loše vreme malo je pokvarilo priču, nama i još više fotoaparatu.

Dolina sa druge strane Bregoča

Krenuli smo istim putem kao prethodnog dana, pored Orlovačkog jezera ka Bregoču. Kada smo stigli do mesta gde se završava greben Bregoča, prešli smo na njegovu suprotnu stranu i uskoro ušli u susednu dolinu. Atraktivna kao i prva, razlikuje se od nje po tome što se postepeno penje ka prevoju u blizini Bregoča. Prevoj je samo je pedesetak metara niži od vrha koji ostaje levo od vas. Teren je malo teži za hodanje jer se ide stranom i ne postoji utabana staza. Sve vreme je bilo oblačno a pred kraj je i kiša počela pa smo na prevoj izašli u kabanicama. 

Kada izađete na prevoj ispred vas se pojavljuje otvoreni greben sa laganim padom i Uglješinim vrhom u njegovom produžetku. Čini vam se da do njega treba samo da prošetate. U početku je zaista bilo tako, kiša je stala i uživali smo u pogledu levo na Kozije strane i pravo na Maglić, Volujak i ostale planine susedne Zelengori. A onda se ispred nas stvorila provalija. Stigli smo na vrh prirodnog, stenovitog amfiteatra koji je pružao nestvarno lepu sliku ali koga je nekako trebalo savladati. Spuštamo se desno a zatim naglo okrećemo na levo i idemo stazom po sredini tog amfiteatra. Visoke stene, uski prolazi, sve to na žalost mnogo lošije izgleda na fotografijama nego uživo.

 

Idemo dalje i teren postaje pitomiji. Obilazimo jedno uzvišenje i stižemo do Uglješinog vrha. Cela staza kojom se krećemo je markirana i reklamirana na tabli u nacionalnom parku. Ne znam da li je kroz šumu markacija propala ili smo mi pogrešili, tek imali smo malo problema da pogodimo stazu. Kada smo izašli iz šume videli smo vrh ispred nas. Nije nam više bila potrebna ni navigacija ni markacija, jasno je kuda treba da idete. Uspon nije jak, taman da imate onaj osećaj da ste popeli neki vrh, za taj dan centralni. 

Uglješin vrh nije posebno visok ni težak za penjanje ali nalazi se na vrlo lepom mestu tako da sa njega vidite sve one vrhove Zelengore o kojima sam već pričao ali i vrhove susednih planina, preko Sutjeske, koje sam takođe već pomenuo. Ispod vrha je prelepa dolina u kojoj leži nekoliko manjih jezera zvanih Gornje bare. Vodič je posebno insistirao na fotografisanju te doline ali i tu sam bio razočaran rezultatima rada i fotoaparata i mobilnog telefona. 

Gornje bare ispod Uglješinog vrha

  

Ta dolina nam je bila pravac kretanja, spuštamo se u nju i taj pravac je dosta strmiji od onog kojim smo se popeli. Kada siđemo u nju, nastavljamo ka suprotnom kraju od vrha gde nas levkasto suženje vodi pravo na makadamski put. Putem dolazimo na raskrsnicu, levo se ide ka Tjentištu, desno ka Donjim barama i dalje ka Kovačevom panju gde bi trebalo da nas čeka prevoz. Skrećemo desno i umesto očekivanog silaska put počinje da lagano da se penje, poslednji uspon na ovoj akciji koji nam Zelengora priređuje. 

Stižemo do Donjih bara. Tu je već nešto kao mini turistički centar. Jedno malo veće jezero, pogodno za kupanje kada je lepše vreme, i možda još neko manje - ako je verovati množini u nazivu. Malo pored su drvene klupe i sto sa nadstrešnicom i nešto dalje spomenik Drugoj dalmatinskoj udarnoj brigadi. Nešto dalje je skretanje za vidikovac Borići. Danas ćemo morati da ga preskočimo, već smo u škripcu sa vremenom.

Onda ulazimo u šumu i sledećih 5,5 km idemo šumskom stazom, jasnom i markiranom ali posle izvesnog vremena prilično monotona. Na dva-tri mesta staza će izaći iz šume, omogućivši nam da fotografišemo prelepe četinare sa vrhovima Maglića & co. u pozadini (foto ispod). To su i najlepše fotografije koje sam zabeležio tog dana pošto se i vreme u međuvremenu popravilo. Zatim se staza ponovo vraća u šumu i ponovo postaje dosadna. I tako do tog Kovačevog panja, mesta za koje ne znam šta predstavlja ali znam da se nalazi pored samog magistralnog puta, nedaleko od Tjentišta. Prešli smo skoro 21 km, popeli se 950 m i spustili čitavih 1800 m.

Bus nas tu pokupi i vozi do Tjentišta gde se spajamo sa grupom koja je imala kraći program tog dana. Preko Foče, Goražda i Višegrada stižemo do granice gde ćemo čekati malo duže nego što smo planirali. Ali navikli smo na nepredviđene situacije, posle ovakva dva dana teško nešto može da me iznervira. Zelengora mi je pružila još jedan nezaboravni vikend a mislim da smo zakazali i treći sastanak...

Fotografije:

Subota: Zelena Zelengora

Nedelja: Od Orlovačkog jezera do Kovačevog panja

Sopotnica, Jadovnik

Jadovnik je planina u jugozapadnoj Srbiji. Posle Golije najviša u ovom delu naše države. Katunić, koji je najviši vrh planine, dostiže 1.734 metara iznad mora. Okolina Jadovnika je impresivna. Zapadno od njega teče reka Lim koja ga deli od Kamene gore, na severu ga Mileševka deli od Zlatara dok se na jugu nastavlja na planinu Ozren. Istočno, ili da budem precizniji jugoistično, leži Pešterska visoravan i Jadovnik je jedna od planina koje je okružuju. Tu negde u blizini je i reka Uvac sa svojim jezerima i meandrima pa se ceo kraj sa razlogom smatra jednim od lepših u Srbiji.

Najbliži grad Jadovniku je Prijepolje dok je nešto dalja Sjenica. Oba smo videli sa vrhova planine.

Poznatije od Jadovnika je selo Sopotnica koje leži na njegovom zapadnom delu a samo selo je poznato pre svega po vodopadu. S razlogom. Na taj način Jadovnik deli sudbinu Beljanice za koju mnogi nisu čuli ali većina jeste za Lisine i vodopad Veliki buk. Obe planine su zapravo daleko više od tobogana za reke koje na njima izviru. 

Na Jadovniku i u Sopotnici bio sam sada već daleke 2008. godine i to je bila moja prva višednevna akcija. Nismo išli do Katunića, samo do Savinog krša. Naravno da sam rekao da ću se brzo vratiti, kao i mnogo puta do sada kada su planine i neki gradovi u pitanju, ali lepih planina je puno a vikenda u godini malo. Prošle godine bili smo na Zlataru i sa vrha gledali Jadovnik koji dominira njegovom južnom panoramom. Nisam mogao više da čekam...

Pogled sa vrha Zlatara, ravni Jadovnik skroz u daljini

Bez ambicije da pravim celokupnu sliku planine, podeliću priču u četiri dela opisujući ono što smo videli za vikend 15-16. maja 2021. godine.

Selo Sopotnica

Sopotnica leži na zapadnim padinama Jadovnika. Do nje možete iz dva pravca. Prvi je pravo iz Prijepolja, preko sela Ivanje i Divci. Kažu da je put tuda loš pa smo odabrali drugi pravac. Prođete Prijepolje i nastavite ka Brodarevu a onda se posle nekih 6-7 km isključite na levo, pređete Lim preko drvenog mosta (izdržao je naš kombi sa sve putnicima i stvarima...) i počinjete penjanje asfaltnim ali uskim i vrlo eksponiranim putem, bez ograde ili sličnog obezbeđenja. Pažljivo vozite ako krenete tuda!

Selo je malo, trenutno po Vikipediji ima 113 stanovnika, i kao i većina sela u Srbiji znalo je za bolje dane. Sve više se okreće turizmu što je i logično, ne samo zbog vodopada već i činjenice da leži na 1000m n.v., ima čist vazduh i odličnu vodu i u blizini je svih onih mesta koja sam već pobrojao. Smeštaj nećete imati problema da nađete a lako ćete se dogovoriti i oko ishrane sa domaćinima. Pitu od heljdinog brašna nemojte propustiti...

Centar sela verovatno predstavlja uzvišenje na kome se jedno pored drugog nalaze planinarski dom i škola. Ispred doma je česma a iznad česme spomen obeležje stradalima u prošlim ratovima. Prodavnicu ili kafanu nećete naći. Kao što i sami vidite, noćni život nije posebno razvijen u Sopotnici. Ali ako želite odmor, manje ili više aktivan, onda je ovo mesto za vas.

 

Vodopadi

U svom toku ili survavanju niz zapadne obronke Jadovnika, reka Sopotnica se na jednom mestu podeli u nekoliko krakova da bi oni zatim formirali neverovatan niz vodopada i kaskada, ponovo se spojili i otekli zajedno u Lim. Ne znam da li sam nešto propustio ali van Stare planine ovo je najbolje što Srbija na ovom planu može da ponudi. Jedini koji staroplaninskim vodopadima može da izađe na crtu. Staroplaninski su moćniji, veći i viši ali Sopotnički su elegantniji i svakako pristupačniji. 

Pristup kolima do ispod samih vodopada je lagan, mada put nije do kraja asfaltiran i nadam se da neće biti. Moja preporuka je ipak da kola ostavite ispred planinarskog doma. Zatim nastavite peške putem i posle nekoliko stotina metara nailazite na tablu koja vas upućuje levo i uzbrdo, na kružnu stazu. Lagani uspon dovodi vas tačno do Gornjeg vodopada. Neposredno iznad njega počinje taj niz slapova čiji su Gornji i Donji najreprezentativniji predstavnici.

Piše na Vikipediji da se pre tih vodopada na Sopotnici nalazi više stalnih i povremenih karstnih izvora i vrela. Taj deo nismo upoznali što ne znači da nećemo jednog dana. Uživali smo na platou ispred Gornjeg vodopada a zatim smo krenuli da se spuštamo stazama koje vas uz pomoć ponekog balvana ili mostića vode između krakova Sopotnice. Centralna tačka i verovatno najlepše mesto je drvena platforma ispod Donjeg vodpada. Ovo je ujedno i najviši od Sopotničkih vodopada. Imali smo sreće da se duga pojavi u njegovom podnožju. 

Nema mnogo smisla opisivati ih, bolje je samo postaviti fotografije. Nisam profi fotograf ali teško je mnogo promašiti kada ste na ovakvom mestu. 

 

Ispod Donjeg vodopada leži nekoliko starih vodenica, obnovljenog spoljnog izgleda ali ne i funkcionalnosti. Na kraju, pored jezerceta u kome se stiču svi ti vodeni tokovi, napravljeno je nekoliko drvenih klupa sa senicima, sa merom, bez preterivanja.

Čelina

Čelina je stena, vrh i pre svega vidikovac u blizini Sopotnice. Stižete do nje tako što nastavite makadamskim putem ispod vodopada i pratite ga nekih 3 km. Držite desni pravac kada pred kraj dođete na par raskrsnica i stići ćete do prevoja ispod same stene. Prevoj je zapravo livada sa odličnim pogledom na sve strane. Od nje kreće tek malo ozbiljniji uspon koji vas brzo dovodi na vrh stene. Time ste stigli do kraja planine Jadovnik.

Prilaz Čelini, livada ispod nje

Sa druge strane stene je provalija. Vrlo strmi zapadni obronci Jadovnika omogućavaju izuzetan pogled na reku Lim koja protiče dole, duboko ispod vas. Dolinom reke idu glavni put i pruga za Crnu Goru. Sa druge strane reke su malo manje strme padine Kamene gore. Sve to vidite ne baš kao na dlanu jer ste previše visoko, pre bih rekao iz ptičije perspektive, orlovske recimo.

Pogled sa Čeline na dolinu reke Lim

Lim negde baš ispod Čeline pravi lakat krivinu i potom teče pravo sve do Prijepolja. To čini da pogled ka severu daleko seže, do samog grada. Naravno, po lepoti ne zaostaje ni pogled na drugu stranu. Jedan od boljih vidikovaca u zemlji Srbiji.

Pored Čeline nalazi se Gradina, sličnog oblika, visine i takođe sa odličnim pogledom. Obišli bi je ali kiša je počela baš kada smo se vratili na livadu. Nešto treba ostaviti i za sledeći put...

Gradina (levo) i Čelina (desno)

Katunić

U nedelju smo imali klasičnu planinarsku akciju, od Sopotnice do Katunića, najvišeg vrha Jadovnika, i nazad. Napravili smo krug (matematičari bi me ispravili - pravougaonik) kojim smo opisali skoro celu planinu. Krenuli smo ispred planinarskog doma gde je u rane jutarnje sate bilo zborno mesto za obe grupe. Sišli smo do prvih kuća i tu skrenuli desno. Ta staza ili put je dosta široka, na početku je putokaz koji vas usmerava na nju ali ne sećam se više da li je i koliko dobro markirana.

Prvi deo akcije bio je prilično dosadan i pomalo naporan. Konstantan, ne previše jak uspon ali sa puno blata i kroz predeo koji ni po čemu nije impresivan, bez sunca koje se još nije probilo. Ništa se ne događa prvih sat i po ali to je ono što morate da prođete, skoro svaka akcija ima bar jedan ovakav deo. Onda izlazite na zaravan i tu se situacija prilično popravlja. Šuma se propređuje, otvaraju se pogledi, put postaje ravan i blato nestaje. Tu ćemo neko vreme imati sunca ali dan je uglavnom bio oblačan, na sreću bez kiše. Ubrzo stižemo do usamljene kolibe, tu su drveni sto i klupe, koristimo ih za doručak.

Ne znam da li je Ravni Jadovnik ime za taj deo planine ili je ono ravni samo pridev koji savršeno pristaje ovom delu planine. Visoravan, široka, skoro savršeno ravna, prekrivena niskom travom, sa vrlo blagim usponom gde za desetak km neosetno popenjete tih preostalih 300m. Na krajevima tog platoa su blaga uzvišenja tako da nemate pogled na susedne planine ali to ni malo ne smeta. Jadovnik vam je na ovoj stazi sasvim dovoljan. A na stazi je trava zelena dok je okolo žuta. Zašto je zelena to ne znam ali olakšava kretanje, ništa ne mislite, samo uživate.

Pred kraj počinju brda i tu imate 2-3 varijante do samog vrha. Koliko sam shvatio, sve su vrlo slične. Katunić ne vidite iz daljine ili ga ne prepoznajete, nije mnogo upadljiv. Sam vrh je zauzela vojska, ograđen je i ne možete doći do njega. Nekoliko stotina metara dalje, na ivici severnog grebena, nalazi se uzvišenje koje je nezvanični vrh planine. Tu je onaj stub, tu je i pogled, ne stižete do 1.734m ali ne smeta. Gledam sada Zlatar sa Jadovnika i prepoznajemo još neke planine zapadno od Zlatara. Vidimo i Sjenicu u dolini a Goliju je teško promašiti, najviša je.

 

Katunić

Odmaramo neko vreme pa idemo dalje. Vraćamo se drugim putem koji nas vodi na južnu stranu Jadovnika. Sve isto kao u dolasku, ravno i prepoznatljiv put po sredini. Jednog trenutka naglo skrećemo desno, hvatamo malo užu ali jasno vidljivu stazu. Odatle počinjemo da se spuštamo, negde lagano a negde naglo. Ubrzo stižemo do Vranića stena.

Vranića stene su odličan vidikovac koji gleda na sela Gornji i Donji Stranjani i dalje dokle vas pogled nosi. Sa ove strane Jadovnika vide se već neke ozbiljnije planine, pokrivene snegom. Pre svega najbliža Bjelasica a desno od nje Sinjajevina, Durmitor i ko zna šta još. Ne morate gledati toliko daleko, i same Vranića stene su atraktivne kao i padine Jadovnika. Odatle možete neko vreme ići grebenom a možete se i vratiti na put što je sigurnija i brža opcija.

Malo kasnije uključujemo se u Stazu zdravlja, kružnu stazu dužine 9,1 km. Ne znam ni gde smo joj se pridružili ni gde smo je napustili ali iskoristili smo klupe i senike postavljene na par vidikovaca. 

Idemo dalje putem i mašimo skretanje na levo gde se ulazi u šumu. Iz nekog dosadašnjeg iskustva najlakše je promašiti skretanje kad vas uhvati jak put, udoban za hodanje. Vraćamo se, skrećemo, idemo kroz šumu a onda nizbrdo preko nekog kamenjara dok ponovo ne uhvatimo put. Malo gunđanja i sumnji da baš ovuda mora da se ide ali i to je sastavni deo akcije.

Put bi nas doveo do mesta gde smo prethodni dan sišli sa Čeline. Odatle može i kolima do sela. Ipak trek pokazuje drugačije, skrećemo desno i idemo paralelnim putem, ispostaviće se sa mnogo više blata. Na kraju kao finale prelazak Sopotnice koja je drsko presekla put malo iznad vodopada. Neko se izuo, neko pretrčao, stiplčez na 26-tom kilometru...

Ručak nas je čekao, gulaš sa salatom uz puno sira i kiselog mleka. Mlečnih proizvoda tamo ne nedostaje i mnogo su ukusni. Polako se pakujemo i idemo do planinarskog doma gde nas čeka kombi, pakujemo se i krećemo, čeka nas duga vožnja do Beograda...

Fotografije:

Sopotnica, selo i vodopadi

Jadovnik, planina i visoravan

Stara planina: Red vodopada, red stena

Posle dugih šest godina ponovo sam na Staroj planini. Nemam ništa da kažem u svoju odbranu. Ponovo u proleće što znači ponovo reke i vodopadi bogati vodom. Na Staroj sam bio za 1. maj 2015. godine o čemu sam ovde pisao. Uvodnu priču o planini neću ponavljati, možete je tamo pročitati. Zapravo ništa neću ponavljati, pisaću o nekim drugim mestima (na radost mojih mnogobrojnih redovnih čitalaca). Jer prvi dan sam video nešto sasvim novo a drugi dan smo prešli ono što smo 2015. morali zbog kiše da preskočimo. Baš kako treba. Akciju je vodio Vlada, isto kao i onda.

Puno toga se promenilo za ovih šest godina. Pre svega poraslo je interesovanje za Staru planinu ali i za planine uopšte. Pandemija i covid 19 puno su tome doprineli. Od bekstva iz gradova zbog policijskog časa, zatvaranja tržnih centara pa do nemogućnosti da se ode negde dalje. Možda nije toliko banalno, čini mi se da su se ljudi okrenuli prirodi i šetanju ne bi li savladali neko osećanje stešnjenosti i teskobe. Uglavnom, sada u planini možete sresti mnogo više parova i manjih, neformalnih grupa.

Dojkinačka reka pored vodopada Tupavica

Popularnost Stare planine porasla je i pre covida 19. A popularnost vam ne donosi uvek dobro. Kada sam pisao pre šest godina, na kraju sam konstatovao da će Srbija morati da zaštiti Staru planinu od neodgovornih turista, divljeg naseljavanja, ski centara i svega što bi moglo da je napadne. Ni na kraj pameti mi nije bilo šta sve može da se umetne u ovu poslednju kategoriju i kakva će pošast navaliti na Staru i njene žitelje. Teško je pretpostaviti šta sve bolesnom umu može da padne na pamet. Jer kada odete tamo i vidite kako i gde ti ljudi žive i da su te reke ono što čini, ispunjava i zaokružuje njihov život i kada ih uporedite sa onima koji su materijalno u neuporedivo boljem položaju i čije su mogućnosti življenja svake vrste neuporedivo veće, i kada su ti drugi spremni da zarad povećanja te razlike onim prvima upropaste život i oduzmu im to malo što imaju, čak i ne odlazeći tamo nego iz neke fotelje, onda shvatite da je to bolest. Bolesno poremećeni sistem vrednosti.

Tumba, Bukovački Do i manastir Temska

Krenuli smo iz Beograda u subotu 29.maja u 6 ujutru. Prvi cilj je bilo selo Temska, desetak kilometeara severno od Pirota. Zapravo ne selo, kroz njega smo samo prošli. Cilj su bili stena i manastir a između se uglavio jedan vodopad. 

Stena Tumba nalazi se neposredno pored puta koji od Temske vodi ka Toplom Dolu i koji mi zbog lošeg asfalta i krivina nije ostao u najprijatnijoj uspomeni. Na sreću pratimo ga samo nekih 5 km i parkiramo na proširenju odakle na levo silazi uzak, u početku asfaltni putić. Spušta se do bivše HE Temac. Na Vikipediji postoji opširan članak o ovoj hidroelektrani koja je prestala sa radom formiranjem Zavojskog jezera koje je, kako kažu, šest puta smanjilo protok vode kroz Temšticu na kojoj je Temac izgrađen. Temštica je inače reka koja teče kroz Temsku i odvodi svu vodu iz ovog kraja Stare planine u Nišavu.

Ne stižemo do hidroelektrane, skrećemo levo i prelazimo most. Zatim hvatamo odlično markiranu stazu, u početku sa sasvim solidnim usponom. Jednog trenutka izlazimo na jaču stazu (koja ko zna odakle dolazi...), skrećemo desno i stižemo pravo ispod Tumbe.

Tumba je vrlo atraktivna stena, bilo da je gledate odozdo, bilo da sa nje posmatrate okolinu. Sastoji se od nekoliko celina, markirana staza vas vodi na najvišu što uvek bude i najsigurnija i najatraktivnija varijanta. Kao i većina stena na Staroj planini, sastavljena je od... pa recimo od kamenih ploča naslaganih jedna na drugu... potpuni sam laik u toj oblasti. I to mnogo lepo izgleda ali koliko je stabilno to već ne znam. Staza vas dovodi u podnožje te najviše stene i odatle morate da se verete ako hoćete da se popenjente na vrh. Možete i da nastavite stazom, ona kruži oko stene i dovodi vas do vidikovca - pored vrha druge značajne tačke odakle smo posmatrali i fotografisali okolinu. Malo je sakriven ali nije problem pronaći ga. Uz znatno manje adrenalina dobićete možda i lepši pogled nego sa vrha (slika ispod).

Pogled odozgo je odličan. Ispod sebe imate već pomenutu HE Temac oko koje meandri Temštice prave skoro pun krug. Dalje pogled ide ka Temskoj ali nema nekih karakterističnih detalja ili ih ja ne prepoznajem. Između pogleda na Tumbu i sa Tumbe biram ovaj prvi.

U povratku stajemo da vidimo vodopad Bukovački Do na istoimenoj (?) rečici. Postoje table sa oznakom pored puta, ne možete ga promašiti. Nalazi se sa suprotne strane i reke i puta od Tumbe. Rečica je probila široku klisuru u brdu tako da je prilaz vodopadu vrlo lak. Vodopad se sastoji od dva nivoa približno iste visine. Prvi nivo sadrži manju količinu vode nego drugi tako da mi se čini da voda dolazi u dva nivoa ali ovo uzmite sa rezervom. Ne samo vodopad, i sam tok rečice od njega do puta je vrlo interesantan pa sam uspeo da napravim nekoliko baš dobrih snimaka.

 

Ispred Temske svraćamo u istoimeni manastir. Crkva posvećena Svetom Đorđu potiče iz XIV veka. Podigli su je braća Dejanovići, sestrići cara Dušana. Vrlo lepo izgleda uprkos tome što je od pogleda zaklanja drveni trem izgrađen ispred glavnog ulaza. I crkva i manastir imaju bogatu istoriju koja prerasta veličinu ovog posta. Svakako ga treba posetiti a možda mu sledeći put posvetim i više prostora u blogu.

Rsovci i Vladikine ploče

Od Pirota putevi idu u nekoliko pravaca na Staru planinu. Gore poprečnih puteva nema pa je povratak u grad uglavnom obavezna opcija ako hoćete više mesta da posetite. Posle pauze za ručak krećemo ka selu Rsovci do koga imamo nešto više od 20 km. Klasično staroplaninsko selo, ušoreno, usamljeno, sa samo 106 stanovnika prema popisu iz 2011. Ima prodavnicu, što u tom kraju nije zanemarljivo. Kada smo stigli, u centru sela je bila veća grupa devojka i mladića, neka organizovana akcija.

Rsovci se nalazi u podnožju planine Vidlič. Pored sela teče reka Visočica a sa druge strane reke je Stara planina. U centru sela su putokazi ka najznačajnijim objektima u okolini. Na jednoj strani je pećinska crkva Sv. Petra i Palva i to nismo videli a na drugoj strani su kanjon i pećina Vladikine ploče i to jesmo videli.

Nisam znao pre polaska šta su Vladikine ploče. Ime me je upućivalo na neke interesantne formacije stena ali sam potpuno promašio. Reka Visočica od Rsovaca ide prelepom dolinom između već pomenutih Vidliča i Stare planine. Onda se ta dolina sužava, brda se približavaju i Visočica je morala da izdubi kanjon ili klisuru kako bi prošla. Negde na liticama na levoj obali reke, nepunih 100m iznad nje, nalazi se pećina. Ona i kanjon dele ime Vladikine ploče. Na Vikipediji saznajem da im je kumovao izvesni speleolog koji je negde u dubinama pećine uslikao stenu koja neverovatno podseća na ljudsku glavu iz profila. Po nečemu mu je zaličila na vladiku...

Put od Rsovaca do pećine podeljen je na dva dela. Prvi deo je lagana staza kroz već pomenutu dolinu, duga 4,5 km, sa blagim usponom. Ona vas dovede do iznad pećine i onda počinje drugi deo, silazak skoro vertikalnom stranom, po stenama a ponegde i siparu, na dva mesta postoji sajla kao obezbeđenje. Povratak je istim putem, naravno. Tek da znate, pre nego što krenete... Sve je markirano, od Rsovaca do pećine. Problem smo imali na ovom vertikalnom delu, jednog trenutka smo stigli u nivo pećine koja je bila desno od nas i tu nismo uspeli odmah da pronađemo markaciju. Vodila je na suprotnu, levu stranu, spuštanje niz usek obezbeđen sajlom, onda povratak desno i penjanje do ulaza.

Tri su otvora u steni. Osim najvećeg tu su još dva levo od njega. Kažu da su to potkapine, ne znam koliko su pristupačne. Pećina ima ulaz visok 18m i tu visinu zadržava u ulaznoj dvorani. Na Vikidepiji piše da je dugačka 660m, bar ono što je do sada istraženo. Nema onih pećinskih ukrasa, pomalo siromašno deluje unutra. 

Ispod pećine huči u ovo doba godine moćna Visočica. Srušeni most na sred kanjona liči na onaj čuveni na Neretvi. Ne znam da li je njegovo rušenje jedini razlog što smo se vratili istim putem a ne desnom obalom reke. Bilo bi zanimljivo videti pećinu iz druge perspektive, plus što ta staza prolazi pored već pomenute pećinske crkve. Dobro je nešto ostaviti i za sledeći put...

Tri čuke, Kopren

Nedelja je bila sledeći put one akcije iz 2015. godine. Tada nas je kiša posle 5-6 km vratila u Dojkince. Sada smo stigli na ova dva vrha.

Spavali smo u Dojkincima. Privatni smeštaj, sve je veća ponuda kako interesovanje za Staru raste. Nas četvoro bilo je u smeštaju Pejčić. Sasvim solidno, čisto, sa toplom vodom i peškirima, kuhinjom, sve ono što vam je potrebno za ovakvu priliku.

Krenuli smo već u 5h. Problem sa vrhovima Tri čuke i Kopren je što su dosta daleko od sela koje je najbliža polazna tačka. Trekovi koji smo imali bili su dugi oko 32km i svaki od njih išao je samo do jednog od dva vrha. Ako bi hteli da ih oba popenjete, to bi kilometražu podiglo iznad granice koja je omogućavala povratak u Beograd isto veče. Spas je stigao u vidu kamiona koji nas je prevezao prvih 12 km makadamskim putem, manje ili više prohodnim. 

Usput je stao da obiđemo Tupavicu, jedan od lepših staroplaninskih vodopada. Nalazi se vrlo blizu puta pošto pređete most na Dojkinačkoj reci, nekih 5 km od sela. Voda pada u nekoliko uzastopnih slapova. Put inače sve vreme prati Dojkinačku reku. Tupavica nije jedini interensantan detalj na reci (tačnije vodopad se nalazi na njenoj pritoci) ali za druge nismo imali vremena. Dolina reke poznata je pod imenom Arbinje i predstavlja strogi rezervat prirode. Tim putem mogu i rekreativci, krenete od Dojkinaca pa dokle možete. Naravno, morate i da se vratite...

Tu gde nas je kamion ostavio počinje pravi uspon. Nije težak, prvo uz reku a kasnije se odvajamo i bežimo levo od nje. Pauzu za doručak pravimo na livadi odmah ispod vrha Tri čuke. Mnogo dobro mesto, ravno uzvišenje sa koga se vide svi okolni vrhovi. Onda nastavljamo i uskoro stižemo na greben Stare planine. Grebenom u ovom kraju ide srpsko-bugarska granica i veliki broj vrhova uključujući najviši Midžor i naša dva cilja toga dana nalaze se na njoj. Na fotografijama imate puno graničnih kamenova.

 

Pauza za doručak, iza su Tri čuke

Tri čuke je svakako najzanimljiviji vrh Stare planine na kome sam do sada bio. Gledano sa one livade, izgleda kao da ima četiri čuke. Četvrta je valjda produžetak grebena dok se tri izdvajaju kao zasebne... čuke (ovo je moje slobodno tumačenje). Sve tri su stenovite i te stene su istog onog složenog oblika koji sam pokušavao da opišem na Tumbi. Treća ili sa sprske strane gledano desna čuka je najviša sa 1938m.

 

Idemo dalje ka Koprenu koji je sledeći vrh na grebenu. Od Tri čuke do Koprena ne gubite mnogo na visini. Ispred Koprena nalazi se Koprenski plato tako da je uspon do ovog vrha vrlo blag i lagan. Plato je široka površine, travnata i gola, bez drveća. U kasno proleće bila je natopljena vodom od skorašnjeg snega, osećali smo je pod nogama sa svakim korakom. Nekoliko jezerca se zadržalo, tu zapravo počinje Dojkinačka reka. Vrh je na 1964m.

Na bugarskoj strani panoramom dominira jezero Ogosta. Vidimo i selo Kopilovci. Mnogo je bliže grebenu od Dojkinaca. Zato je uspon sa bugarske strane mnogo jači i njihovi planinari imaju teži posao. 

Povratak je bio stazom ispod Malog Koprena pa onda utabanom trasom u travi kojom očito prolaze terenska vozila. Lagano spuštanje beskrajnim, zelenim prostranstvom. Preko 10km skoro da ne vidite tragove civilizacije. Zato smo videli Ponor, nesvakidašnji prirodni fenomen. U sred tog zelenila, u podnožju jednog brda pojavljuje se stena u kojoj je izdubljena pozorišna scena, vrlo pravilnog oblika. Na toj sceni pojavljuje se potok, izvire iz stene, pravi mali vodopad i ponovo ponire u zemlju. Kasnije su nam meštani rekli da se taj potok ponovo pojavljuje negde blizu Dojkinaca. 

I to bi bilo sve što smo videli ovog vikenda. Pobegli smo na vreme od kiše koja je počela malo pošto smo se razmileli po kućama da se presvučemo i pokupimo stvari. Onda na po pivo ispred prodavnice, vožnja do Pirota, kratka pauza i pravac Beograd. Stižemo nešto iza 22h. Megan me je uredno čekao ispred Merkatora...

Fotografije:

Temska (sve tri lokacije)

Vladikine ploče

Tri čuke, Kopren