Visoke Tatre: Početak jednog lepog prijateljstva (2)

Početak avgusta ove 2021. godine proveo sam na Visokim Tatrama, u Slovačkoj. Osim što sam upoznao jednu od najlepših planina do sada, sklonio sam se bar na nedelju dana iz nesnošljivo vrelog Beograda. Prvi deo priče sam već objavio, preporučujem da prvo njega pročitate pošto je ovo nastavak u svakom smislu.

Najvažniji put u slovačkom delu Visokih Tatri, kojim ćete svakako proći u koji god njihov deo da ste se uputili, leži na njenim južnim obroncima. Sa skoro potpuno identičnog rastojanja od njenih vrhova prati liniju pružanja planine istok-zapad. Put povezuje i prolazi kroz najvažnije turističke centre od kojih se izdvajaju Tatranska Lomnica, Stari Smokovec i već pominjano Štrbske Pleso. Od 1990. godine sva ova mesta administrativno su povezana u grad Visoke Tatre. Ako na licu mesta tražite grad, nećete ga naći. I dalje je to niz manjih ili većih, po pravilu lepih i uređenih, mirnih planinskih, srednjeevropskih naselja. Ova mesta povezana su i prugom, poznatom kao Tatranska električna železnica.

Paralelno sa tim putem (i železnicom), na nekih 5-6 km rastojanja i oko 300m niže, leži autoput D1 koji povezuje ovaj kraj sa Bratislavom na zapadu i sa Košicama na istoku. Prolazi iznad Poprada, najvećeg grada u ovom delu Slovačke. Ta dva puta povezana su na nekoliko mesta i na sredini svih tih sporednih puteva leži po neko naselje. Jedno od njih je Stara Lesna, gde nam je bila baza.

Nemam mnogo toga da kažem o Staroj Lesni. Drugi red i u geografskom i u turističkom smislu. Mirno mesto sa fenomenalnim pogledom na Lomnički i Slavkovski štit (foto ispod), sa širokim ulicama uglavnom ispunjenim privatnim pansionima. Kuće su najčešće jednospratne, nema onih kockastih gromada sa što više soba i apartmana. Naravno, nisu ni oni operisani od toga da što više kreveta spakuju u mali prostor ali spolja to mnogo lepše izgleda. Kada na to dodate da je mesto sređeno, nema gomila šuta i divljih deponija, srušenih ili nedovršenih kuća, nema pasa lutalica, mogu da kažem da je vrlo ugodno za boravak. Ono čega tamo nema, to čini veću razliku između njih i nas nego ono čega tamo ima.

Stara Lesna je autobusom povezana sa Tatranskom Lomnicom na severu i Velikom Lomnicom na jugu. Autobusi ne idu toliko često pa ako ste bez kola možda i nije baš najbolji izbor. Ima i železničku stanicu, gore kod skretanja sa glavnog puta, ali do nje imate nekih 4 km iz sredine naselja. Nije neka udaljenost ali bolje da noge i vreme čuvate za lepša mesta...

Četvrtak: Studena dolina

Kiša nas je konačno sustigla. Sve prognoze su bila saglasne da će taj dan početi već u prepodnevnim časovima i bili su u pravu. Zbog toga smo napravili kraću šetnju i startovali prilično rano pa opet kišu nismo izbegli.

Krenuli smo iz mesta Tatranska Lesna. Mesto je verovatno suviše jaka reč za nekoliko objekata grupisanih sa gornje strane već pomenutog puta. Uglavnom su to vile i pansioni i jedan veći objekat škole u prirodi. Tatranska Lesna se nalazi između skretanja za Novu i Staru Lesnu. 

Staza nas je vodila kroz Studenu dolinu, mešovitom listopadno-četinarskom šumom. Dolina je otvorena sa svih strana ali zbog drveća (možda i zbog oblačnog vremena...) ne stiže vam pogled mnogo daleko. Glavna atrakcija, zbog čega je i ova šetnja bila zanimljiva, jeste Studeni potok koji protiče dolinom i koga staza sve vreme prati. Dug je 17,4 km a posle Studene doline protiče pored Stare Lesne, neposredno iza objekta u kom smo bili smešteni. Kasnije se uliva u reku Poprad. Potok, ili možda pre reka, uglavnom je pravi planinski, brz i bučan a na momente se prilično smiri u, za ovo doba godine, očito preširokom koritu. Vrlo je zahvalan za fotografisanje, posebno u spoju sa okolnom šumom. Na dva-tri najatraktivnija mesta, gde se naročito brzo spušta ili pravi manji vodopad, napravljene su platforme koje vam omogućavaju da priđete bliže i imate bolji pogled.

Jedna od takvih platformi bila je i tačka gde smo se okrenuli i vratili. Kiša je već dobro padala, svi smo bili u kabanicama ili sa kišobranima. Studeni potok na tom mestu pravi naročito interesantne formacije pa je u neku ruku i bilo logično da se tu okrenemo i vratimo. Kad već nismo mogli dalje... 

A dalje je izgleda prilično moćno. Sa naše leve i desne strane već su počeli da se uzdižu grebeni Slavkovskog štita i Lomničkog štita. Da smo još samo malo produžili došli bi u podnožje Srednjeg grebena koji se nalazi između njih (tako se stvarno zove, na slovačkom: Prostredný hrebeň). Njegov najviši vrh je  Prostredni hrot. Tu se Studena dolina spaja sa Velikom Studenom dolinom koja leži između grebena ovde godine nama nesuđenog Slavkovskog štita i Srednjeg grebena, kao i sa Malom Studenom dolinom koja je između Srednjeg i grebena Lomničkog štita. Tu nastaje i Studeni potok od Velikog i Malog Studenog potoka. Pogađate koji dolazi kojom dolinom...

Ne vraćamo se istim putem, idemo desno (zapadno) i brzo dolazimo do Bilikove čate. Lep drveni objekat, sakriven u šumi, prijatne unutrašnjosti (bacili smo pogled kroz prozor...), dom ili hotel, kako volite. Odmah zatim dolazimo i do ski centra Herbienok, do koga vodi žičara iz Starog Smokoveca. Tu je restoran sa velikom terasom koja gleda na dolinu ali vreme nije bilo za sedenje na terasi. Samo smo produžili i stišli u Stari Smokovec.

Stari Smokovec je centralno, moguće i najveće mesto na padinama Visokih Tatri. U njemu se nalaze ustanove tog kvazi-grada koji se prvih devet godina zvao baš Stari Smokovec. Pretpostavljam da su se onda ostali pobunili pa je apsurdni grad dobio i apsurdno ime. Puno lepih objekata, od hotela Grand iz 1904. godine do novih objekata, građenih od drveta i kamena, na pristojnoj udaljenosti jedni od drugih i od puta koji u ovom mestu dobija sve karakteristike ulice. Stari Smokovec dobija moj glas za najlepše mesto koje smo videli.

Podne je tek prošlo kada smo stigli u apartman. Dan je dug ako uletite u pucanj. Popodne je padala kiša i išli smo u Poprad ali to je neka druga priča...

Petak: Istočna Visoka

Nije bio najlepši ali svakako jeste najinteresantniji dan između ostalog i zato što niko od nas do tada nije bio na ovom vrhu. Akcija je u programu bila predviđena za poslednji dan, sa rezervnom varijatnom za one kojima bi bilo dosta penjanja. Program smo već prilično istumbali i pošto je prognoza je ponovo bila loša, dugo smo vagali gde da idemo tog dana. Pun pogodak!

Vrh Východná Vysoká visok je 2428 metara i nalazi se na grebenu susednom najvišem na Tatrama, istočno od njega. Oba grebena pružaju se pravcem sever-jug a između njih je Velicka dolina kojom smo išli. Nisam jedini kome je više vremena trebalo da nauči kako se vrh zove na slovačkom nego da se popenje na njega. Kasnije smo preveli naziv, shvatili da východná znači istočna, povezali odmah sa vrhom Visoka koga sam pominjao u priči o Risiju i sve se složilo.

Krenuli smo iz mesta Tatranska Poljanka. Prvi deo bio je vrlo sličan jučerašnjem danu. Šuma, reka pored nas, umeren ali uporan uspon i velika vlažnost vazduha koja mi nikako nije prijala. Vukao sam se na kraju grupe i pomalo fotografisao. Nepunih sat i po trebalo nam je do Velicke poljane (slika gore) i tu priča zapravo počinje. Velicka poljana je mesto gde se naša staza spaja sa malo dužom koja dolazi iz Starog Smokoveca ali pre svega mesto gde izlazite iz šume i gde ispred vas izranjaju ta dva grebena koja sam na početku pomenuo. Slika se popravlja pa i raspoloženje. Vrlo brzo stižemo na još lepše mesto.

Sliezsky dom se možda vodi kao jedan od planinarskih domova na Tatrama ali neka vas ime ne zavara, u pitanju je pravi hotel. Velika zgrada sa puno soba, unutra su tepisi, kožne garniture za sedenje, osoblje je uredno unifromisano i ljubazno. Nisu predaleko otišli u transformaciji doma u hotel jer shvataju da značajan deo prihoda dobiju od planinara koji su kao mi u prolazu. Ispred samog hotela je prelepo Velicko jezero u koje se sa suprotne strane sliva vodopad. Pored atraktivne okoline, na gradnju ovolikog objekta presudno je uticala blizina Gerlahovskog štita čiji se greben nadvija nad hotel i za čije penjanje je hotel najlogičnija početna tačka. Ukoliko vam finansije to dozvoljavaju, usluge vodiča za dvoje su 320e ...

Na kraju ali nikako najmanje važno, u hotelu služe mnogo dobar čaj. Spravljaju ga u velikim količinama i služe u pivskim kriglama (veliki čaj - 0,5 mali čaj - 0,33). Jako je ukusan i dobro okrepljuje, posle njega potpuno sam povratio snagu. 

Idemo dalje, prolazimo stazom pored jezera a zatim i pored vodopada. Od Sliezskog doma vodi i staza prema Herbienoku gde smo juče bili. Mislim da je to deo Tatranske magistrale. Uglavnom ne morate se lomiti po vrhovima i šetnja od doma do doma, do jezera, zatim silazak u neko drugo mesto gde postoji železnička stanica, sasvim je dovoljna.

Kada se popenjemo iznad vodopada i okrenemo, dobijamo lepu sliku Velickog jezera i hotela. Dolina zatim počinje polako da se sužava. Kiše nema ali oblak je odmah iznad nas što je neke fotografije učinilo atraktivnim. Iz njega se pomaljaju oštre stene oba grebena čije najviše vrhove naravno ne vidimo. Na sredini doline je usko grlo u koje se smestilo Dlhé pleso (slika desno). Kada ga prođemo, bićemo tik ispod Gerlahovskog štita sa leve i Bradavice sa desne strane. Bradavica je najviši vrh na našem grebenu. Ne spada u turističke, verovatno staza nije obeležena ali deluje na GE da bi sa jedne strane moglo da se pokuša...

Posle jezera kreće malo ozbiljniji uspon. Dolina je sa suprotne strane zatvorena Poljskim grebenom i već je izlazak na njega morao da se obezbedi lancima. Greben deli dve doline, našu i drugu koja vodi pravo u Poljsku. Osim toga on je raskrsnica (slika iznad) jer kada izađete gore, na nekih 2150m, možete da nastavite u drugu dolinu, da idete levo i izađete na Velicki vrh (sve je velicko, juče je sve bilo studeno...) ili desno na Istočnu Visoku, kao što smo mi uradili.

Prvi deo uspona sa Poljskog grebena ka vrhu je najeksponiraniji i tu morate da se verete. Na sreću i tu postoje lanci, vlažno je a stene su sa širokim i strmim pločama. Kada savladate taj deo dolazi sledeći gde možete ponovo da pešačite. Pod žešćim nagibom, naravno. Zbog takve strukture mislim da vrh izgleda atraktivno iz daljine. Mi ga nismo videli, odavno smo ušli u oblak i ostali u njemu do povratka na Poljski greben i još dalje. Na samom vrhu je vidljivost bila još slabija, jedva dvadesetak metara. Šteta, gore postoji mapa okolnih vrhova, svi najviši su u neposrednoj okolini i pogled mora da je izuzetan. Biraćemo lepši dan sledeći put...

U povratku smo išli istim putem. Negde pred spuštanje na Velicko jezero vreme se prolepšalo, sunce se pojavilo i omogućilo nam da popravimo fotografije od jutros. Svraćamo ponovo u hotel, ovoga puta na pivo. Od hotela biramo asfaltni put, malo da promenimo. Još jedna pogodnost hotela Sliezsky dom je da ima prilaz asfaltom, uski put zatvoren rampom osim za goste i zaposlene. Kada siđemo u Tatransku Poljanku gde nas čeka kombi, vreme će se već potpuno izlepšati najavljujući sunčanu subotu, kao što smo i očekivali. Taj dan smo prešli nešto preko 20 km i popeli 1450 metara.

 

Subota: Bistra lavka, Solisko

Poslednji dan je bio najlepši, kako i treba da bude. Ne bih se usudio da tvrdim da je sama trasa i predeo kojim smo prošli bio najlepši, posle svega što sam video, ali u kombinaciji sa sunčanim danom jeste bilo za pamćenje. Ovoga puta cilj nije bio neki vrh mada je uspona bilo sasvim dovoljno. Bistra lavka je prelaz iz jedne u drugu dolinu, negde na sred grebena koji ih deli. Ali kakav prelaz! Solisko zapravo i ne znam šta je kao pojam ali se svakako odnosi na greben koga smo celog okružili trasom kretanja toga dana. Vrhovi na njemu nose nazive Predne Solisko i Visoki Solisko, dom se zove Chata pod Soliskom... mora da je naziv grebena. Dakle taj dugački greben deli Mliničku i Furkotsku dolinu. Prvom smo se popeli do kraja, drugom smo se vratili.

Krenuli smo kao i prva dva dana iz mesta Štrbske Pleso. Staza je blizu one za Risi, idu susednim dolinama. Prolazimo pored ski centra. Tu su dve skakaonice, žičara koja vodi do planinarskog doma (tuda ćemo se vratiti), nekoliko prodavnica i ugostiteljskih objekata. Štrbske Pleso nije baš kompaktno naselje, očito da su se turistički objekti razvijali na nekoliko mesta koja su kasnije spojena. Ovaj deo oko skijališta je možda i najlepši, ne računajući samo jezero.

Kada prođemo ski centar ulazimo u već ustaljenu šemu: šumska staza pored reke. Šuma je ovde gusta samo na trenutke, mnogo češće se otvara i imamo odličan pogled na grebene koji nas okružuju.

Ono što odvaja ovaj dan od od drugih je broj ljudi koji je bio na planini. Bila je subota, lepo vreme i Visoke Tatre bile su preplavelje svetom. Slovaka je bilo mnogo više nego nas sa strane. U malim grupama ili parovima, svih starosnih doba. Porodice sa malom decom čijem se tempu roditelji strpljivo prilagođavaju i uvode ih u planinarenje. Bilo je onih koji su bukvalno istrčavali na sve ove vrhove, onih koji su me obilazili k'o nekada Stojadin FAP-ove šlepere, onih koje sam ja isto tako obilazio, tek svako ima svoj tempo i svoju priču. Zajedničko im je da su svi u prirodi, u pokretu, na planini koju ne doživljavaju kao mesto za piknik i roštilj. Moram da primetim da se i kod nas situacija značajno popravila od kada se covid 19 pojavio, što se masovnosti tiče. Što se kulture boravka u prirodi tiče, imamo još prostora za napredak...

Stižemo do vodopada Skok. Puno ih je na Visokim Tatrama ali jedino je Skok naznačen na putokazima još iz Štrbskog Plesa. Kažu da treba oko sat i po do njega (može i malo brže...) tako da i oni koji ne planinare aktivno ne bi trebalo da imaju mnogo problema. Kažu i da se vidi iz mesta, to nisam proveravao. Reka Mlinica, na kojoj se vodopad nalazi, dovoljno je bogata vodom da njen pad sa visine od 25 metara bude vrlo atraktivan. Postoji i manji krak, desno od glavnog, ne vidi se iz daljine. Nije samo vodopad ono što je lepo na tom mestu. Tu se završava taj nivo ili terasa Mliničke doline. Visoke stene prave amfiteatar oko nje, sa Skokom u njegovom centru. Ispod vodopada je prelepo jezerce sa kristalno čistom vodom. Pravo mesto za pauzu što mnogi šetači i koriste. Plus neizbežno fotografisanje ispred vodopada tako da na ovom mestu obično bude gužva.

Ako idete dalje i vodopad vam nije krajnji cilj, staza do sledeće terase je odmah pored Skoka. Ovaj je konstantno kvasi vodom i pošto je dosta strmo lanci vam dobro dođu. Na sledećem nivou, odmah iznad vodopada, nalazi se jezero vrlo predvidivog naziva Pleso nad Skokom. Pokušavam da nađem razlog zašto mi je Mlinička dolina bila lepša od ostalih. Nisam baš siguran da li što je pitomija a opet atraktivna, što je malo šira od drugih, što je rečica manja i nekako se uklapa u dolinu, ne dominira dolinom kao Studeni potok, ili prosto što je tog dana vreme konačno bilo vedro. Evo na šta mislim kada ovo pričam:

Na poslednjoj terasi Mliničke doline leže dva jezera a iznad njih vrh Štrbski štit. Taj štit gledamo ispred nas još od vodopada. Skrećemo levo, suprotno od ovog vrha, i sada već imamo ozbiljniji uspon na greben Solisko. Delimo se u dve grupe, prva skreće desno ka vrhu Furkotski štit a mi idemo na prevoj Bistra lavka. 

U pitanju je zaista samo prevoj na grebenu ali imate osećaj kao da ste na vrh izašli. Posebno što na kraju morate i da se verete (slika levo). Onda bukvalno ulazite u stenu u kojoj se nalazi uski prolaz koji vas vodi na drugu stranu. Kada ga u par koraka prođete, ostavljate za sobom Mliničku dolinu da je toga dana više ne vidite. Gužva je bila prilična tako da nedostaje malo više fotografija sa ovog izuzetno interesantnog mesta.

Ulazite u Furkotsku dolinu i odmah sledi oštar silazak do Višeg Valenbergovog jezera. Ne žurimo mnogo jer je pogled izuzetan ali ne žure ni drugi pa se ponovo stvara gužva. Pored toga ima i onih koji idu u suprotnom pravcu, što je sasvim legalno. Sa Biste lavke videli bi i Krivanj da tog trenutka nisu naišli oblaci. 

Pogled na Furkotsku dolinu sa prevoja Bistra lavka

Silazimo niz Furkotsku dolinu, terasu po terasu. Posle Višeg tu je i Niže Valenbergovo jezero gde nas sustiže prva grupa. Najlepši delovi staze su iza nas pa smirenost i osećaj potpune ispunjenosti zamenjuje euforiju prisutnu u početku. Dolazimo do raskrsnice gde skrećemo levo ka domu Chata pod Soliskom. Veliki objekat koji se nalazi iznad ski staze, iste one čiji smo početak prošli tog jutra. Hrana je vrlo ukusna i toče Pilsner Urquell. Malo je strmiji silazak do Štrbskog Plesa ali nama je već odavno sve bilo ravno...

Pogled sa terase Čate pod Soliskom

 

Nedelja: Povratak i kraj priče

Zapravo još uvek je subota. Dogovorili smo se sa gazdom da uz naknadu tek uveče ispraznimo sobe. Krećemo oko 20h za Srbiju. Malo je nedostajalo da se i ovo putovanje neplanirano produži. Vozač je smislio da usput natoči gorivo a u Slovačkoj benzinske stanice imaju radno vreme. Osim glavnih, dežurnih ili kako ih već zovu, ostale se zatvaraju predveče. Njihovi radnici ne moraju da probde celu noć zato što je nekome nestalo goriva u automobilu ili piva na žurci. Logika je prosta: ako već morate negde da idete, imate dežurnu pumpu na 50 ili 100 km. Ako vam je auto na rezervi, to je već vaš problem. Sledeći put ćete da razmišljate. Uopšte, žive mnogo mirnije a time i lepše od nas.

Posle happy-end-a sa ovom malom dramom, nastavljamo ka Mađarskoj. Pauzu pravimo na pumpi posle Budimpešte. Iako je 3h noću, izlazimo u kratkim rukavima. Luksuz koji u Slovačkoj ni jedno veče nismo mogli sebi da priuštimo, na sreću. Ne idemo na Horgoš već na Kelebiju. Peti smo u redu. Sitnica.

I na kraju, last but not least, o ekipi. Do sada skoro uopšte nisam pisao o saborcima ali ovoga puta bilo je nešto specifično - nikoga pre akcije nisam poznavao. Osim Joce ali i njega površno sa par akcija. Nisam bio mnogo nervozan oko toga ali opet, sedam dana nije malo. Ispostavilo se da je ekipa bila odlična i da smo kao tim dobro funkcionisali. Bilo je manjih trzavica, što je i normalno, ali sve se brzo i u hodu rešavalo. Akciju je inače vodio trijumvirat gde se Jovan Jarić izdvajao kao prvi među jednakima, valjda zato što je sedeo pored vozača a i većina nas se kod njega prijavila. Pored njega u timu su bili Branimir Šoškić i Svetozar Savin, njih trojica su odlično funkcionisali pa se to prenelo i na ostatak grupe. Nadam se da ćemo brzo imati priliku da ponovo hodamo zajedno.

Stigoh do kraja. I dalje smatram da ovo pišem najviše zbog sebe. Kopajući po kartama i raznim sajtovima, dosta toga sam pronašao, otkrio i saznao o Visokim Tatrama. Dobio sam dosta ideja i ako polovinu uspem da realizujem, dovoljno je. A sada je vreme da se malo odmorim od Visokih Tatri, bar za neko vreme...

Fotografije:

Visoke Tatre (I) - Risi i Krivanj

Visoke Tatre (II) - Studena dolina i Istočna Visoka

Visoke Tatre (III) - Bistra Lavka, Solisko

Visoke Tatre '21 - The Best Of