Sa Rtnja do sela Vrmdža

Blog počinje da mi oduzima previše vremena. Uvek je to radio ali sada počinjem da osećam opterećenje iako više ne beležim svaku akciju kao na početku. Delimično zbog nedostatka vremena, delimično jer se akcije ponavljaju uz male izmene, nedovoljne da bi opravdale novi post. Fotografijama i dalje ispratim sve gde sam bio, priču se trudim da smanjim što mi sudeći po ovom postu baš i ne ide najbolje. Jer prošlonedeljna akcija na Rtanj nije trebalo da se nađe u blogu, tako sam bar planirao. Već sam pisao o Rtnju (ovde) a to što prvi put idem van januara nije neka posebna promena. U osnovnoj školi imao sam nastavnika likovnog koji nam je davao teme: Jesen u parku, Jesen u šumi, Jesen u mojoj ulici. Onda bi došla zima. Zima u parku, Zima u šumi, Zima u mojoj ulici. Posle zime stigne proleće... Uz tri standardne teme posvećene praznicima blok bi se lako napunio. Počeo sam i ovde isto da radim, Rtanj u zimu, Rtanj u proleće... Ipak, ono što je dodalo novi kvalitet i o čemu uglavnom planiram da pišem jeste produžetak ture i silazak u selo Vrmdža. O Rtnju se ionako dosta piše, možda čak i previše.

Krenuli smo u 6h iz Beograda. Rtanj mi je uvek vezan za rani polazak što u prevodu znači vrlo rano ustajanje. Tri mini busa su ispred zgrade opštine Novi Beograd, pored našeg još jedan ide na Rtanj. Vožnja autoputem, pauza na pumpi, skretanje ka Zaječaru i uskoro se planina ukazuje sa naše desne strane. Ne znam ni jednu drugu planinu u Srbiji da tako dominira okolinom kao Rtanj kada mu prilazite sa ove severne strane. Tu su litice strme, vrlo često i vertikalne, od puta do vrha ima 1200m visinske razlike i vi zaista jednim pogledom vidite svu tu visinu. 

Prolazimo pored planine i skrećemo desno prema selu Rtanj. Do sela imamo oko 210 km i to je najdalja jednodnevna akcija na kojoj sam bio. Selo predstavlja nekadašnju rudarsku koloniju. Iz njega se vidi vrh Rtnja (slika). Do vrha valja preći samo 6,5 km a popeti skoro 1000m što znači da će skoro svaki korak biti uzbrdo. A opet, taj južni pravac je lakši od severnog. Pravac zapravo nije južni, selo je istočno od vrha ali u poslednjem delu uspona prilazite vrhu sa južne strane. Prvi deo staze od sela je pod uglavnom pod šumom. Onda izlazite iz šume i dolazite na jednu veliku i strmu livadu koja se pruža do samog vrha planine. Na njoj skoro da i nema drveća, ima grmova i ima onog čuvenog rtanjskog čaja.

Najviši vrh Rtnja zove se Šiljak. Pošto na ovoj planini nema drugih vrhova koji bi mu parirali značajem, njegovo ime se ne koristi mnogo - prosto se kaže Rtanj. Na samom vrhu leže ostaci kapele. Izgradila ju je Greta Minh u spomen na svog supruga Juliusa. Minhovi su bili vlasnici već pomenutog rudnika kao i paraćinske fabrike tekstila. Kapela je osveštana 1936. a srušena dinamitom mnogo godina kasnije. Neki ljudi su tragali za skrivenim bogatstvom. Čitav sat provodimo na vrhu. Vreme je sunčano ali vidljivost nije najbolja. Onda idemo dalje, prelazimo ceo greben, sve do vrha Kusak koji leži na njegovom suprotnom kraju. Kretanje je naporno, ne postoji staza, idemo sa kamena na kamen. Zato je pogled na dolinu severno od planine fenomenalan. Puno je insekata oko nas, kvare mi fotografije, uleću u kadar. Nekoliko odličnih fotografija morao sam da odbacim..

Polazak sa Šiljka preko grebena do Kuska

Od Kuska do Vrmdže

Tu na Kusku počinje drugi deo priče, ono novo što mi je ova akcija donela. Sa naše južne strane prostire se dolina ograničena sledećim nizom planina, nižim od Rtnja ali sa istim pravcem pružanja, istok-zapad. Ispred tih planina leži Soko Banja. Vidljivost nije najbolja pa se samo nazire. Nazire se i selo Vrmdža gde smo se uputili, manje je od Banje ali i dosta bliže. Ne stižemo mnogo da uživamo u prizoru, livada kojom silazimo prilično je strma. Nemojte da vas zavara wikipedia gde piše da su "sa južne strane padovi blagi i prema podnožju se prostire visoravan koja se lagano spušta ka Soko Banji". Lagano ali tek nakon prvih 300-400m spusta. I ovo livada shvatite uslovno, teren je jako neravan a ima i puno kamenja pa i većih stena. Jedna se pokrenula i zakotrljala nizbrdo. Za par sekundi dobila je neverovatnu brzinu, kolega je imao prilično sreće da ga je promašila.

Kada se dovoljno spustimo ulazimo u šumu. Na sreću taj deo kroz šumu ne traje dugo. Izlazimo i sad smo na onoj blagoj padini što se lagano spušta ka Soko Banji. Nema više uspona, ne idemo po kamenju, nema nizbrdica, putevi i staze kojima sada hodamo izgledaju nam kao autoput. Dan je već uveliko odmakao, više nije ni vrućina a popodnevno sunce daje tople boje livadama prošaranim cvećem. Jedan od onih trenutaka zbog kojih planinarimo, trenutak kada se skoro stopite sa prirodom oko vas. Ne znam da li je moguće direktno postići takav efekat, mislim da je ipak potrebno krenuti ujutru rano, preko Rtnja...

Idemo dalje i stižemo do izvora. Odmah pored puta, sa leve strane, nije ga baš lako uočiti. Dobro je došao, već sam počeo da pijem vodu u većim količinama. Dva kilometra od izvora i stižemo do jezera. Zovu ga i Vrmdžansko jezero ali na sajtu sela Vrmdža piše Vrmaško. Kružnog je oblika, prečnika nekih 100m. Na tom sajtu piše da je po kazivanju starih ljudi, a ima li išta verodostojnije, nastalo posle velike provale oblaka kada je bujica pokupila sve na šta je naišla i time zapušila duboku rupu u zemlji. Napaja se vodom sa jednog izvora i od kiša i snegova. Kada smo mi bili vodostaj je bio visok sudeći po klupama koje su bile pod vodom. Nema mnogo tih klupa, daleko je jezero od civilizacije, taman kako treba. Pravimo kraću pauzu a zatim ga obilazimo i nastavljamo dalje ka selu.

Sada idemo putem, prohodnim i za putnička vozila. Počinju da se pojavljuju prvi tragovi civilizacije, njive pa i usamljene kuće. Negde na pola puta od jezera do sela naišli smo na restoran. Kakva je usluga ne znam ali na mnogo je lepom mestu. Leži pored Vrmaške ili Pakleške reke. Reka izvire nekih 500m ispred, veoma jako vrelo ispod stene, potok se odmah formira. Nastavlja da teče do sela pa i dalje. Voda je bila veoma bistra i čista, čak i kad je prošla pored prvih kuća.

Ulazimo u selo. Kažu da se naselje na ovom mestu pominje već u III veku kada je rimska tvrđava kontrolisala i čuvala carski drum koji je vodio prema istoku. Tvrđava je kasnije dograđivana, obnavljana i ojačavana, omogućila je mestu da ima bogatu istoriju u Srednjem veku pa i kasnije. Škola (da li ova sa fotografije?) je građena od 1834. a počela je sa radom 1851. Između dva rata Vrmdža je bila najveće selo u Sokobanjskom srezu i centar Rtanjske opštine. Danas je broj stanovnika značajno opao, kao u svim selima, ali imam utisak da se nešto radi, da se neće tako lako predati. Priroda im je bar više nego naklonjena.

Najlepše mesto u selu je stenovito uzvišenje na kome se nekada nalazila tvrđava. Od nje skoro da ništa nije ostalo osim imena lokacije - Latin-grad. Uzalud ćete tražiti tvrđavu, prisutni su samo ostaci dva zida. Jedan sam uslikao negde u podnožju, drugi nisam ni video. Zato ima puno velikih stena i sa njih je najbolji pogled. Već sam rekao da je u pitanju rimska tvrđava i da se pominje još u III veku. Kada stanete gore i pogledate u dolinu ispod vas, jasno vam je zašto je baš tu podignuto utvrđenje. Osim što imate panoramu celog sela ispod vas, možete da nadzirete šta se događa sve do Soko Banje. A ako se okrenete, vidite ceo greben Rtnja. Mislim da ću teško ponovo imati takvo vreme za fotografisanje na ovom mestu zato nisam štedeo na slikama.

Tu negde se priča i završava, bar za taj dan. Silazimo do škole gde nas čeka mini bus, ostavljamo stvari a zatim idemo do prodavnice na zasluženo osveženje. Od Vrmdže nastavljamo južno, prolazimo kroz selo Trgovište i uključujemo se na put za Soko Banju. Ne idemo ka Banji već desno, ka Aleksincu. Prolazimo pored Bovanskog jezera. Ova vožnja je kao bonus na celu današnju priču.

Na kraju, prešli smo skoro 20km i popeli oko 1180m. Akciju uspešno vodio Goran Stojanović, ovaj put uz mnogo lepše vreme. Ekipu je kao i prvi put imao odličnu.


Zvanični sajt sela Vrmdža

Fotografije

Ostrvica - Rajac

Jedan od primera jezičkog nedostatka je kada više pojmova, u ovom slučaju više aktivnosti, ne možete da razdvojite jer ih ista reč označava. Planinarenje u srpskom jeziku ima vrlo široko značenje i obuhvata različite aktivnosti. Od špartanja zalatasanim poljima Panonske nizije do pentranja na ozbiljne visine i vrhove, gde se u mnogim kontekstima preklapa sa alpinizmom. I ako za jurišanje na razne Montove sa sve onim užadima, prusicima i cepinima postoji već pomenuta reč alpinizam, za forsiranje Deliblatske peščare takva reč ne postoji. Pešačenje je ili suviše blaga (šetnja pored mora) ili suviše konkretna (šoping ili vojnički marševi). A opet je često koristim kada hoću da naglasim da nismo išli mnogo visoko, mada iza obično dodam i kilometražu da ne ispadnemo neozbiljni.

Zbog toga često posežemo za engleskim rečima pa se sve više koriste i trekking i hiking. Na sreću pogledao sam šta tačno znače pre nego što sam izneo svoje, do ovog trenutka pogrešno mišljenje. Dakle hiking označava jednodnevno ili noćno pešačenje, uređenim i unapred definisanim stazama. Trekking je ozbiljnija stvar, označava najčešće višednevnu aktivnost i prelazak nekih deonica koje se ne mogu na drugi način preći do hodanjem. Staze nisu uređene, mada mogu biti obeležene, uključuje i malo lutanja za razliku od hikinga. Može a i ne mora da bude mountaineering, ono što bi doslovno bilo planinarenje - penjanje na malo više i ozbiljnije planine. Eto.

Trekovi Divčibare - Rajac (plavi) i Ostrvica - Rajac (crveni)

Ako se malo više družite sa planinarima, čućete da je Srbija stvorena za trekking a Crna Gora za mountaineering. Što je uglavnom i tačno. Ima i Srbija jačih planina, malo južnije, ali neuporedivo sa susedima. Ovde možemo uglavnom da se pohvalimo lepim predelima za duge šetnje. Dva najpoznatija trekinga centralne Srbije završavaju na Rajcu. Oba imaju poprečne pravce pružanja. Prvi dolazi sa zapada - sa Divčibara, dok drugi dolazi sa istoka - sa Ostrvice. Oba imaju preko 25 km i prolaze preko nekih lepih predela. 

Treći put sam na ovoj stazi. Prvi put pre pet godina, akciju je vodio Miroslav Ostić. Drugi put prošle godine, dosta problema usput, bili smo sporiji od planiranog pa je Vlada svirao kraj u Boljkovcima. Ponovo smo sa Vladom, ovoga puta bili smo beskompromisni.

Ostrvica je verovatno jedinstven prirodni fenomen u Srbiji. Reći za nju da je jedan od vrhova planine Rudnik, predstavlja prilično banalnu definiciju. Jer sa svojih 758m visine Ostrvica predstavlja najniži od vrhova ionako ne previše visoke planine. Ali zato ona svojim kupastim oblikom i stenovitom strukturom predstavlja flagrantan primer vrha ugašenog vulkana. Nije jedino uzvišenje vulkanskog porekla u okolini ali je najizrazitije, najstrmije i potpuno je stenovito. Sa pozicije planinarenja to je jedini vrh u Srbiji (bar ja ne znam za drugi...) koji zahteva penjanje i koji je obezbeđen klinovima i sajlom. Vrh Ostrvice podeljen je na dva dela. Nalaze se jedan pored drugog i razlikuju za 4m visine. Za današnje prilike neverovatno deluje da je neko gore gradio utvrđenje ali nekada je nepristupačnost bila na izuzetnoj ceni. U školi smo učili da je tvrđavu sagradio despot Đurađ Branković (naravno, ne on nego njegova žena, najveći srpski neimar - Prokleta Jerina...) ali izgleda da je mnogo starija, spominje se već u V veku. Despot ju je ponovo utvrdio oko 1430. godine. Više o Ostrvici možete pročitati ovde, da ne prepisujem...  

Do Ostrvice se stiže putem za selo Varnice. Kod benzinske pumpe na Rudniku skrenete levo. Nije baš blizu tako da Ostrvicu u pešačkim turama nije lako spojiti sa drugim vrhovima Rudnika. Ispred Varnica od asfalta se odvaja uski put na levo a onda se od njega ponovo na levo odvaja staza koja vodi ka vrhu. Put nastavlja ka selu Zagrađe i njime ćemo produžiti kada siđemo sa Ostrvice. Uspon je jak i što je najgore nemate vremena da se prethodno zagrejete. Staza je uređena i zemlja je oblikovana u stepenice koje malo olakšavaju penjanje. Jedno vreme idete kroz šumu a onda izbijate na stenu. Nema kritičnih deonica ali treba voditi računa. Decembra 2014. bilo je dosta leda i odustao sam od uspona bez opreme. Uglavnom hodate do vrha ali ima i par mesta gde morate da se ispenjete. Jedno od njih je sam izlazak na vrh gde se koristite postavljenim klinovima. O pogledu sa vrha (i ne samo sa vrha) glupo je trošiti reči, bolje je pogledati fotografije.

Pogled sa Ostrvice na selo Varnice i dalje na sever. Vide se Venčac, Bukulja, Kosmaj pa i Avala.

Silazimo i odmah nastavljamo dalje. Tura je geografski podeljena na tri prirodne celine. Ostrvica je prva. Drugu predstavlja put koji vodi preko atara i sela milanovačke opštine. Njime ćemo se uglavnom peti ali za početak se spuštamo do Zagrađa gde prelazimo Ibarsku magistralu. U dvorištu crkve postoji česma, prvo mesto gde obnavljamo zalihe vode.

Od magistrale počinje uspon. Ne posebno jak ali uporan. Počinje i kiša. Na Ostrvici je bilo sunčano ali videli smo da nas čekaju oblaci u nastavku ture. Počinje i da grmi. Pada sve jače pa neki od nas vade kabanice. Drugi opet improvizuju zaštitu, treći imaju kišobrane a bilo je i onih koji su potpuno ignorisali kišu. Asfaltni put nas vodi do vrha brega gde prelazi u zemljani i vodi dalje prvo preko livada a onda kroz šumu. Kod jedne od retkih i uglavnom pustih kuća moramo da se opredelimo: levo vodi prečica ali preko dve rečice koje u ovo doba godine nije baš lako preći. Vlada bira desni pravac. Još neko vreme idemo kroz šumu a zatim izbijamo na otvorenu, kružnu terasu iznad doline. Dolinom teče reka a pored reke vodi put od Ugrinovaca ka Šilopaju. Put zapravo predstavlja trasu stare pruge, uskog koloseka, kojom je sve do kraja 1969. godine purnjao Ćira. Pogled sa te terase je veoma lep. Tu pravimo kratku pauzu da se oslobodimo kabanica, kiša je stala i više nam neće dosađivati tog dana.

Terasa iznad doline

Spuštamo se u dolinu i izlazimo na put. Neko vreme idemo tim putem a zatim se odvajamo na skretanju za Krivu Reku. Do Krive Reke nećemo stići, brzo ćemo skrenuti desno ka Boljkovcima. U selu danas ne živi ni 100 ljudi, bilo ih je nekoliko puta više dok je pruga tuda prolazila. Povezivala je Beograd sa Gornjim Milanovcem, Čačkom i dalje sa Užicem i Sarajevom. Kriva Reka je bila jedna od stanica ali ukidanje pruge, pored ostaloga, očito je pogubno uticalo na razvoj sela.

Ovde se ponovo dotičemo Đurađa Brankovića. Despot je umro na Rudniku, u tvrđavi Srebrenici a sahranjen u svojoj zadužbini, crkvi koja više ne postoji. Tačan položaj crkve još uvek nije poznat a vezuje se za toponim Kriva Reka. Ne zna se tačno da li je u pitanju selo ili reka koja protiče kroz selo. Tek crkva i grob nalazili su se tu negde, u blizini.

I kad sam kod reka, tri rečice se stiču u ovoj dolini. Nikako ne uspevam sa sigurnošću da rasčivijam kako se koja zove. Podataka slabo ima na Netu, pokušavam sa nekim starim topografskim kartama ali ni njima nije uvek verovati (videti dodatak). Ako uspem svakako ću ubaciti u tekst. Pre nekoliko dana dobio sam primedbu vezanu za položaje jedne rečice na Stolovima. Još nisam stigao da proverim ali svakako ću to da uradim. Hoću da kažem da ako neko zna nešto što ja ne znam, biće mi drago da to podeli u komentaru. Na slici je (verovatno) Kriva reka, fotografisana sa mosta.

Uspon od stare pruge do brda iznad Boljkovaca jedna je od dve dosadne deonice. Zemljani put, kaljav, malo drveća okolo tek da vam zatvore pogled. Sa vrha brda otvoriće se pogled i to na najpre na južnu stranu dok pogled ka severu ostaje zatvoren, i sada i kada budemo stigli na Rajac.

Spuštamo se ka Boljkovcima. Prolazimo pored groblja. Negde pri kraju nalazi se spomen ploča na ranjenike vojne bolnice iz 1914. godine. Tada je sve treštalo ovuda a sada je prilično mirno. Crkva, pošta, prodavnica, prašnjava ulica i dve kafane sa suprotnih strana. Jedna ne radi pa nemamo mnogo izbora. Prethodne godine napravio sam ovu fotografiju, podseća na neke filmove koje i dalje volim da gledam. 

Autoput kod Boljkovaca

Neposredno pored Boljkovaca prolazi novi autoput. Nije još otvoren ali protutnje poneka kola, na divlje. Autoput će definitivno izmeniti sliku sela ali je pitanje da li će selo imati nešto od toga. Petlja će biti u obližnjim Dićima, kako će sve to izgledati iz Boljkovaca, da li će dobiti samo buku i nostalgične poglede na vozila koja hitaju ka nekim dalekim gradovima, ostaje da se vidi.

Od Boljkovaca sledi druga dosadna deonica. Liči na prvu, put uzbrdo i ništa zanimljivo. Do sada smo već prešli 16-17 km a čeka nas najduži uspon, tura je malo teža nego što to kilometraža i uspon pokazuju. Ali kada savladate ovaj uspon čeka vas pravo uživanje. Stižemo na rajačku visoravan koja predstavlja onu treću prirodnu celinu o kojima sam pričao. Put vodi između njiva i livada, pogled na jug stiže sve do Ovčara i Kablara a nazad do rudničkih i ješevačkih vrhova. Popodnevno sunce i oblaci koji ga naizmenično zaklanjaju i propuštaju, dodatno ulepšavaju sliku koja se uvlači u mene i drži me do sledećeg vikenda.

Stižemo na Rajac. Prolazimo kroz šumu, prvo listopadnu pa onda četinarsku. Onda se putem između vikendica spuštamo ka domu. Rajac ovoga puta nije u prvom planu, zadržavam se samo na česmi da operem cipele a onda žurim na večeru. Čorba u domu je odlična kao i uvek i pivo je dobro ohlađeno. Kao i uvek. Ne treba čoveku mnogo da bi bio zadovoljan.


Na kraju nešto preko 27km i oko 1200m uspona. Ovu drugu cifru valja uzeti sa rezervom, Garmin je pokazao još više, moraćemo da ga proverimo. Mada četiri puta smo se peli, nakupi se...


Fotografije

Fotografije 2015

Ostrvica, zimski ambijent dec-14

Fotografije 2011

Dodatak o Ostrvici

Pored naziva Ostrvica u javnosti je široko prihvaćen i pogrešan naziv - Ostrovica. Koriste ga Srbijašume (donja slika), koriste ga razni zavodi, uglavnom iz Beograda, koriste ga i planinari. Ne znam šta je izvor greške ali pretpostavljam da su u pitanju mape. Proverio sam nekoliko, negde postoji slovo O, negde ne postoji.

Toponim bez umetnutog O koriste Rudničani, Milanovčani i stanovnici drugih mesta iz okoline. Oni koji ne moraju da gledaju mape da bi znali kako se zove planina ili vrh pored njih. Što se jasno vidi iz priloženih fotografija. To O mi pomalo para uši pa sam počeo sve češće da reagujem. Retko ko bi mi protivrečio ali i retko ko je bio spreman da mi poveruje i izbaci slovo. Naravno, bilo je i onih koji su prihvatili moju sugestiju. Sumnjičavost i nepoverenje sa kojim me je većina posmatrala, učinila je da shvatim da moj zahtev nije bio tako naivan kako sam prvobitno pretpostavio. Nije to bilo samo jedno slovo, već zahtev ili poziv da preispitaju ili promene nešto što su jednom prihvatili kao istinu. Pročitali su u najavi akcije, na karti, na kraju i na tabli zvanične državne institucije, zašto bi meni verovali? 

A opet, kada sam na istom ovom blogu pisao o Homolju i vrhu Tilva Uroš, javio se moj prijatelj iz Boljevca i skrenuo mi pažnju da nije Uroš nego Roš. Pokušao sam da diskutujem o tom prvom slovu ali on je rekao: Ja sam Vlah, ja znam :)
I tu je razgovor bio završen. 

Ne tražim ja da mi se veruje na reč, prosto može da se proveri, npr. na već pomenutom Rudničkom portalu. Ili na sajtu Turističke organizacije Gornjeg Milanovca. Ili na sajtu Ministarstva privrede, profil preduzeća Ostrvica. Ako nazivi planinskih vrhova mogu tek tako da se menjaju, nazivi preduzeća ne mogu. Ili u poslovnom imeniku Srbije...

Priča bi ovde mogla da se proširi na snagu predubeđenja, ograničenja koja sebi postavljamo i drugi nam postavljaju da prihvatimo stvarne činjenice. Tu bi se po treći put dotakao despota Đurđa, tačnije njegovog oca ali ne bih to da radim, zadržaću se na Ostrvici.

Najbolje su reagovali neki koji su zaključili da može i Ostrvica a može i Ostrovica. Da svi budu mirni. Kao kad bi neko mogao da se zove i Goran i Gordan. Ili što bi rekao Mujo u onom vicu, kad ga je Haso podučio da je svejedno kahva ili kava: Jarane, pa nije svejedno dal sam ti ja ženu pohvalio ili ...

Lepša strana Mađarske II: Balaton

Sredinom aprila ove 2016. godine proveli smo pet dana u Mađarskoj. Razmišljajući gde bi odskitali tu nedelju godišnjeg odmora, videli smo da tamo možemo lepo da se provedemo za relativno male pare. Prva tri dana provodimo u Pečuju i okolini. Spavamo u Harkanj banji, pre podne razgledamo Pečuj a popodne se banjamo u spa centru u Šiklošu. O ovome će biti reči u prvom delu putopisa.

Pišem prvo drugi deo, o dva poslednja dana provedena na jezeru Balaton. Zato što je Balaton ostavio jači utisak i zato što je moj blog pa mogu da pišem kako hoću a malobrojni čitaoci mi valjda neće zameriti. Mini odmor u dvoje, my squaw and me.

Prvi deo priče: Lepša strana Mađarske I: Pečuj, Šikloš i Harkanj

Putovanje do Balatona

Kako se približavao odlazak iz banje, vremenska prognoza za preostala dva dana bila je sve bolja. Metereolozi su prvo očistili petak od oblaka a onda i subotu. Zajedno sa oblacima rasterali su i moje ideje o skraćivanju boravka i prevremenom povratku kući. Malo me je i daljina pokolebala, pomislio sam da ćemo suviše vremena provesti u putu. Što se nije pokazalo tako loše.

Uglavnom, u petak ujutru se pakujemo, plaćamo, pozdravljamo sa gazdom i krećemo. Prva stanica - prodavnica Dekatlon na zapadnom kraju Pečuja. Kupujemo šator za planinarenje, ručni frižider i još par sitnica. Opremamo se za nova skitanja. Onda glavnom džadom kroz ceo Pečuj do njegovog istočnog kraja gde skrećemo levo i hvatamo put br. 66, get your kiks on route 66.

Put br. 66 povezuje Pečuj i Kapošvar. To nije najbliža trasa do Šiofoka ali odabrali smo je da bi izašli na jezero nešto niže i provozali se pored njega. Vodi kroz veoma lepe predele, žestoko zelene tog prolećnog dana. Odmah po izlasku iz Pečuja prelazi preko Mečeka, panonske planine koja vrhom Zengo dobacuje čak do 682m. Ipak blizina Pečuja daje joj na značaju, kao uostalom i Fruškoj gori blizina Novog Sada. Dominira severnom stranom grada. Naš put stiže tek do 400m visine a onda počinje da se spušta. 

Odlazak i povratak sa Balatona

I posle Mečeka predeo je zatalasan, nema onih ravnica dokle pogled seže. Put se penje i spušta ali sve su to mali usponi, ne usporavaju nas. Čak nas ni krivine ne usporavaju, uglavnom su blage i sve to vožnju čini veoma zanimljivom. Pred kraj ulazimo u pravu šumu, sami smo na putu koji je dovoljno širok i dobar da omogućava maksimalnih 90 na sat. Vožnja za pamćenje. Istovremeno i prvi put ozbiljno prihvaćen znak divljač na putu. Obično ga smatram atavizmom, iz nekih za divljač boljih vremena. 

Pre te šume, u mestu Šašd, skrenuli smo levo. Putokaz za Šiofok pokazuje pravo ali mi ćemo malo okolo. Kapošvaru prilazimo sa jugoistočne strane i uključujemo se na obilaznicu koja ide severno od grada. To je pravi autoput, deo budućeg puta M9 koji će ići južnom Mađarskom i spajati Sombathelj i Segegin. Mađari su ga već celog isprojektovali (link) a dve kratke deonice su završene i puštene u rad. Obe smo prošli, drugu u povratku sa Balatona.

Isključujemo se na najsevernijem delu obilaznice i idemo na sever, pravo ka Balatonsemešu putem br. 67. Imamo gps uređaj ali nije neophodan. Karta bi bila dovoljna jer putokazi stoje na svakoj važnijoj raskrsnici. Bitno je samo da znate gde idete. Predeo se sada menja, postaje monoton i ne tako zanimljiv. Pravac od nekih 50km do jezera, ravnica, njive, nešto drveća i nekoliko dugačkih sela kroz koja prolazimo. Mađari su uglavnom disciplinovani vozači a naročito poštuju tih 50 km/h kroz naseljeno mesto. Dešavalo mi se par puta da mi neko vozi na repu sve do ulaska u mesto, ja polako usporavam i očekujem da krene da blica i pretiče ali kada pogledam u retrovizor vidim da je on mnogo ranije usporio i da je daleko od mene. Zato čim prođu odjavnu tablu mesta, odmah izbijaju na 90.

Stižemo...

Stižemo do Balatona. Iskreno, očekivao sam drugačiji ambijent. Pre svega da put koji vodi pored jezera bar malo izađe na to jezero. Da tih 25 km do Šiofoka prođemo fijaker vožnjom i da svratimo na par mesta koja nam se učine zanimljivim. Stanje na terenu bilo je bitno drugačije. Sa puta se jezero uopšte ne vidi i ako hoćete da ga vidite morate da siđete u neko od mesta čijim rubovima prolazite. Mesta su poređana pored jezera, nadovezuju se jedno na drugo a i između njih ima kuća, po koji restoran ili hotelčić. Takav ambijent odmah stvara onaj utisak da ste negde stigli. Kao na more ali ne baš tako snažno. Sezona još nije počela, pusto je.

Mol u Balatonsemešu

Skrećemo u Balatonsemeš, prvo mesto na koje nailazimo. Tražimo gde bi mogli da priđemo jezeru. Nalećemo na kamp od koga počinje pešačka staza koja izlazi na mol pa tu parkiramo kola. Idemo tom stazom sve do svetionika. Jedna žena sa detetom u kolicima ide ispred nas ali osim nje i nas nema mnogo ljudi. Dve šiparice zagledane u mobilne telefone i jedan stariji pecaroš. I još par ljudi koji se bave svojim jahtama.

Balaton je najveće jezero u srednjoj Evropi. Pruža se pravcem severoistok - jugozapad. Dugo je 77 km a široko 4-14 km i ima površinu od 592 km2. Nije baš mnogo duboko, prosek 3,2m a najviše 12,2. Zato su ga Stari Rimljani zvali Plitko jezero (Lacus Pelso) a i nemačko ime ima isto značenje. Najveća pritoka je reka Zala a voda otiče kanalom Šio. Kanal je napravljen u XVIII i XIX veku za regulisanje vodostaja u jezeru. Regulisanje se vrši branom a kanal je dug 120 km posle čega se uliva u Dunav.

Balaton ima zelenu boju kojom se stapa sa okolinom. Voda je bistra ako je gledate iz blizine ali kada pogledom obuhvatite malo veću površinu, dobija svetlo zelenu boju. Oko jezera je sve ravno, nema planina koje bi razbile monotoniju i začinile pejzaž. Vrlo brzo stičete utisak da ste sve videli i da se okolina neće promeniti koliko god da se pomerite. Tome svakako doprinose i naselja koja nisu izašla na samu obalu jezera. Od njega ih deli zeleni pojas i ta monotonija poštedela je fotoaparat većih napora. 

Uprkos tome osećao sam se mnogo dobro. Ono što jezero može da vam pruži to je savršeni mir. Verovatno da onolika nepokretna voda u kombinaciji sa nesavršenom tišinom ima to umirujuće svojstvo. Tek spokoj i jedno vanvremensko osećanje prirode oko sebe, nešto je što bi izdvojio sa ove kratke posete Balatonu.

Idemo dalje, vraćamo se do kola i vozimo ka Šiofoku. Svratićemo u još jedno mesto, zove se Santod i nalazi se tačno preko puta velikog rta, jedine veće anomalije u pravougaonom obliku Balatona. Odatle polaze trajkti prema mestu Tihanj koje leži baš na tom rtu. Za Tihanj smo čuli da ga vredi posetiti pa smo svratili da vidimo koliko je tako nešto izvodljivo. Ostavićemo ga ipak za neki drugi dolazak.

Smeštaj

Konačno stižemo do Šiofoka. Skrećemo desno na samom početku grada, tu se nalazi smeštaj koji smo rezervisali. Periferija, vrlo mirna i prijatna ulica u kojoj relativno lako nalazimo Janko apartman. Janko ne govori ni reči engleskog ali njegova žena ponešto natuca pa se nekako sporazumevamo. Uvodi nas u novu kuću sa čudnom i pomalo grotesknom strukturom. Jedini smo gosti i to se ispostavlja kao veoma korisno jer je susedna soba neprijatno blisko postavljena. Prazna je pa imamo ceo apartman - zajednička kuhinja i wc samo su naši. Poređenje sa smeštajem u Harkanj banji ne ide mu baš u prilog ali i ovo je skroz pristojno. U dvorištu je bazen i neka furuna ali to za onoga ko ostaje više dana, za jednu noć nepotrebno. Ručamo, malo odmaramo i žurimo do grada.

Šiofok

Šiofok je grad od nekih 20 i kusur hiljada stanovnika. Do leta, a preko leta ih ima nekoliko puta više. Zato ga zovu letnja prestonica Mađarske. Ne sumnjam da predstavlja najatraktivnije letnje odmaralište severnog suseda. Najveći je grad pored Balatona i time smo se upravljali kada smo birali gde ćemo da prespavamo. Išli smo pravolinijski što se u ovo doba godine pokazalo kao ispravno. Za razliku od drugih mesta kroz koja smo prošli, ovde je bilo nešto turista i nije bio neprijatno prazan.

Pripremajući se za posetu i tražeći po Netu šta ima zanimljivo da se vidi, shvatili smo da je Šiofok tipično letovalište u kome nema nekih atrakcija koje ga prevazilaze svojim značajem ili izgledom. Ono što ima da se vidi svodi se na jezero i centar grada. Dalje od toga nismo ni išli. Krenuli smo od centra, sišli do jezera, vratili se u centar na piće, opet na jezero da vidimo i fotografišemo zalazak sunca i na kraju, kada je već pala noć, gde nego do centra. Moguće da i u široj okolini postoje detalji vredni pažnje ali ne i nešto kvalitativno novo.

Strogi centar je lep i sređen, svodi se uglavnom na trg Fo i bližu okolinu. Trgom dominira 45 metara visoki vodotoranj. Izgrađen je 1912. a renoviran 2012. godine. Postoji lift koji vas penje na vrh ali cena nije mala. Nije nam delovalo da pogled odozgo na Šiofok može biti toliko interesantan. Saobraćaj na samom trgu je zanimljivo rešen, možete kolima proći samo rubom trga na dva mesta, na oba vas saobraćajnice okreću i vraćaju skoro u istom smeru. Ima nešto klupa, jedan tržni centar, nekoliko različitih ugostiteljskih objekata, tu su i banke a u proširenom delu je i zgrada gradske uprave, Mađari je prostije zovu - Városháza.

Tu su i dva parka. Stariji i veći Jokai park nalazi se između centra i jezera. Pored njega je smeštena pozorišna scena na otvorenom. Noviji i manji park nalazi se u ulici Fo, u produžetku istoimenog trga. Zove se Milenijumski park i napravljen je u periodu 1993-1994. Pored fontane, najzanimljiviji objekat je muzički pavoljon u kome je smeštena statua kompozitora Imre Kalmana. Kalman je rođen u Šiofoku a živeo je i uspehe nizao širom sveta, u Beču, Njujorku, Parizu... Najpoznatiji je po svojim operetama. 

Muzički paviljon u Milenijumskom parku, desno u njemu statua Imre Kalmana

Statuu Imre Kalmana uradio je još jedan umetnik rođen u Šiofoku, Imre Varga. Puno njegovih vajarskih dela raspoređeno je po gradu. Neke sam fotografisao i prikazao u albumu. Njegov sin Tamaš autor je fontane zvane Fontana 56 suza napravljene u znak sećanja na pale revolucionare 1956. godine. Mađari dosta polažu na sećanje na ove događaje.

Tu su naravno i crkve. Katolička crkva izgrađena 1903. u neoromanskom stilu, nalazi se odmah pored glavnog trga. Pored nje postoje i dve protestantske. Ona poznatija, koja se s pravom navodi na većini sajtova kao nešto što treba videti, nalazi se u ulici Fo, kada se sa trga krene pored katoličke crkve i Milenijumskog parka. Nas je greška na jednom sajtu uputula na onu noviju crkvu iz 1991. godine, koja se nalazi u ulici Kele, iza glavnog trga. Nije nam bilo jasno zašto je toliko hvale i tek kada smo se vratili u Srbiju, shvatili smo da smo pogrešili.

Dođosmo i do jezera. Čovek izgradnjom raznoraznih objekata nekada naruži ali nekada i ulepša sliku prirode. Ovde na Balatonu bilo je neophodno nešto što će razbiti monotoniju jezera i ravnice, što će vodi dati smisao. Kameni nasip uz jezero, šetalište pored njega, park iza šetališta, dok, svetionik na njegovom kraju. U Šiofoku sve to lepo izgleda. Ne spektakularno ali sasvim pristojno, posebno u večernjim satima. 


I ponovo isti utisak koji smo poneli sa prvog susreta sa Balatonom. Tišina i mir koji se mogu skoro fizički osetiti. Ne znam da li je potrebno provesti prethodna tri dana u spa centru ali ukoliko želite psihički odmor, Balaton u predsezoni je sasvim dobro rešenje. Za kasnije već ne znam. Nije puno ljudi bilo na molu to veče. Pored nas šetača bili su tu i oni koji su došli da provedu neko vreme na jezeru, različitog životnog doba i različitih interesovanja. Neki su pecali, neki hranili labudove. Dvojica mladića su doneli po pivo i neku sitnu zakusku iz prodavnice. Zajedničko im je što su se mrdnuli iz kuća i došli na najlepše mesto u gradu da provedu lepo prolećno veče. Ne znam njihove priče ali mi se činilo da im u tom trenutku ništa drugo ne treba. Deo su prelepe i tople slike koju sam poneo sa sobom.

Drugi dan, Srebrna plaža

Ustajemo, pakujemo stvari u kola, plaćamo i idemo dalje. Kupujemo pecivo za doručak koje planiramo da pojedemo negde pored jezera. Silazimo putem tačno u pravcu apartmana u kome smo noćili. Pre nego što prođemo ispod ogromnog natpisa CALYPSO i uđemo u nešto za šta još uvek ne znamo šta predstavlja, ostavljamo kola na parkingu. Iza improvizovanog ulaza sa natpisom je manji mol, marina za čamce i veliki kafe bar koji ne radi van sezone. Levo i desno idu uređene staze duž obale jezera. Biramo levu stranu koja nam izgleda duža.

Sedamo na klupu da doručkujemo. Ambijent je predivan, jutarnje sunce i Balaton ispred nas. Skoro smo sami, jedan par je prošao pored i kasnije smo sreli par biciklisata. Po završenom doručku prošetali smo do kraja staze. Ambijent je sličan od početka do kraja: uređeni travnjak sa obe strane staze, poneko drvo pored samog jezera, nešto više drveća sa suprotne strane, kameni nasip uz samo jezero i to je to. Jasno nam je da ovo leti predstavlja plažu a kasnije smo saznali da je to poznata Srebrna plaža (mađ. Ezüst part, eng. Silver Beach). Povremeno smo nailazili na drvene stepenice, trenutno leže pored vode a očigledno služe da kupačima omoguće lakši ulaz u jezero. Plaža je dugačka oko jednog kilometra.

Ova plaža je zadržala malo više socrealističkog šmeka koga se Mađarska uspešno oslobađa. Mnogo više od banja u kojima smo bili i gde se više i ne primećuje. Ogleda se pre svega u velikim i ružnjikavim hotelima u zaleđu plaže, koji su očito nasleđe prošlosti ali funkcionišu i moraju se trpeti. Dalje, tereni iza ograde koja deli plažu od drugih sadržaja često su neuređeni i zapušteni a videli smo i jedan ogroman metalni kiosk. Opet, plaža se održava i ko zna kako to izgleda leti. 

Kraj Srebrne plaže

Pitanje koje se nameće od početka, na kraju i jedan od razloga zašto smo zapucali do Balatona, jeste: da li bi mogli ovde da letujemo, umesto da idemo na more? Najbliži odgovor je: ako bi morali. Prosto, jezero nije isto što i more. A možda i skoknemo na par dana preko leta, da proverimo kako onda izgleda. Ako bude vremena, a vreme je novac...

Povratak

Idemo dalje, do centra Šiofoka da kupimo magnet i popijemo kafu na trgu. Za rastanak i srećan put. Onda sedamo u kola i krećemo na 200 km dug put do Kelebije. Via Michelin, Garmin i Google Maps nudili su nam različite pravce ali mislim da smo odabrali onaj pravi. Izuzev na jednom mestu ali otom potom. Ovaj deo priče možete i da preskočite ali onome ko planira do tamo može biti koristan.

Hvatamo put br. 65 koji od Šiofoka vodi do Seksarda. Liči na već opisani put od Pečuja do Kapošvara, lepa okolina, solidan kvalitet asfalta, brza, laka i zanimljiva vožnja koju su remetili česti prolasci kroz naseljena mesta. Završava se ispred grada Seksarda gde možemo levo i desno. Desno bi stigli ponovo u Pečuj pa idemo levo a zatim vrlo brzo skrećemo desno. 

Tu se ponovo uključujemo na već pomenuti budući autoput M9, na njegovu drugu završenu deonicu. Iako sam znao (link) da se ovaj deo autoputa ne plaća, bio sam pomalo zbunjen jer je postojala oznaka za vinjetu na uključenju. Deo ovog puta je i Sent Laslo most preko Dunava. Prelazimo most, idemo do kraja, zatim skrećemo desno i spuštamo se ka gradu Baja. 

Tu pravimo jedinu grešku, ne mi koliko već pomenuti predlagači pravca. Skrećemo levo u mestu Šikešd umesto da vozimo skroz do Baje i onda se uključimo na put ka Segedinu. Na taj put Baja-Segedin izaći ćemo ali dosta kasnije. Šteta jer je posle M9 deonice bio najbolji kojim smo tog dana vozili. Pretpostavljam da je i u takav i na onoj deonici koju smo preskočili.

Put prema Janošhalmi

Dakle u Šikešdu skrećemo levo prema Kečkemetu. Na tom putu smo videli srnu, prešla nam je put doduše daleko od nas. Sa njega skrećemo desno ka Janošhalmi i to je najgori deo koji je svakako trebalo izbeći. Uzak, neravan put, loš asfalt, gusta šuma sa obe strane, preživljavanje do već pomenute Janošhalme (photo). U tom gradiću smo stali da predahnemo i pojedemo nešto. Onda još desetak kilometara i uključenje na već pomenuti put za Segedin. Dalje nije bilo problema...

Na kraju

Pečuj je trebalo da igra glavnu ulogu na ovom putovanju. Sticajem okolnosti Balaton mu je preoteo primat. Bilo je dobro, i putovanje i kratak boravak na jezeru. Ne bih Balaton i Šiofok označio kao nešto što se mora videti ali ako imate vremena i raspoloženi ste, svakako ih posetite. Voleli bi da leti odemo do tamo, imamo još neke ideje tako da se nadam da ćemo se ponovo videti.


Fotografije

Od Velikog Mokrog Luga do Vinče - VI deo transverzale Bata Rade Petrović

Vodiči PK Železničar iz Beograda Bojan Ivetić i Jarmilo Sobotka (izjašnjava se kao Bojanov pomoćnik i stručni savetnik) pokušavaju da obnove beogradsku transverzalu Bata Rade Petrović. Za sada su to odvojene, jednodnevne akcije u okolini glavnog grada a kada se transverzala ponovo ustanovi, odrede nove kontrolne tačke i odštampa knjižica, neko će već poželeti da je pređe u jednom potezu. Entuzijazam vredan pažnje koji ponovo moram da istaknem. Bojan i Jare svaku deonicu prvo sami pređu pre nego što istom provedu grupu. Akcije budu dobro organizovane a atmosfera na njima dobra i prilično opuštena. Verovatno i kao posledica činjenice da staze prolaze pored ili u blizni stajališta javnog prevoza pa je skraćivanje pune deonice vrlo lako izvodljivo. Što i vodičima i pojedinim učesnicima prilično olakšava život. Dužine tura su negde oko 25 km što takođe daje na ozbiljnosti celoj priči.

U tu priču uključio sam se početkom decembra 2015. kada smo išli IV deo od Stojnika do Ripnja. Pisao sam o tome u postu Tri jesenje šetnje... Pre tačno mesec dana, 13.marta pridružio sam im se i u V delu od Ripnja do Dubokog. Nisam to pominjao na blogu ali sam na Facebooku objavio album koji je na žalost bio odraz moje iritiranosti velikom količinom đubreta na poslednjem delu ture. Cela Srbija se ubrzano i nerazumno zatrpava đubretom i to je problem koji u javnosti dobija vrlo malo prostora. A trebalo bi da bude jedan od glavnih. Količina đubreta zavisi od blizine civilizacije, čisti su samo oni predeli koji su skoro ili potpuno nenastanjeni. Okolina Beograda je prilično pogođena ovom pošasti pa morate da značajno podignete prag tolerancije pre polaska. A nije da predeli kroz koje smo prošli nisu bili lepi, naprotiv, popodnevni pogled na Savu i Obrenovac sa brda iznad Bariča nešto je što se ne zaboravlja tako lako.

Barič levo i Sava desno, Obrenovac u daljini

Prvih pet delova pripadaju originalnoj transverzali iz 1979. godine dok je ovaj VI deo novi i trebalo bi da se doda na postojeće. Moram da primetim da je ova deonica mnogo lepša od prethodne dve i da može da konkuriše nekim krajevima zbog kojih se vozimo po 100 i više kilometara.

Krenuli smo iz Velikog Mokrog Luga, ispred Maksija. Skupljanje u 8h. VML je trenutno ivično naselje Beograda, izlazeći iz njega napuštamo grad u širem smislu. A na ivici prestonice standardna slika, nedovršene kuće, par koza i mnogo papira i kesa. Prolazimo ispod autoputa, onde gde počinje spust ka Bubanj potoku, i spuštamo se niz brdo u Leštane. Kačimo samo ivicu ovog naselja, prelazimo preko kružnog puta i onda imamo jedino maaalo ozbiljnije penjanje, na brdo sa južne strane Leštana. Pogledi su nešto najlepše na ovoj trasi. U ovom delu imamo fenomenalan pogled na Avalu i podavalska sela. I na autoput koji leži između nas i Avale.

Avala, ispod nje sela Zuce i Beli Potok

Tu negde imamo prvu pauzu, pored jede kućice, iznad PKB plantaža voća, pored Boleča. Tačnije iznad onoga što je ostalo od nekadašnjih plantaža jer dok prolazimo pored, vidimo da je sve prilično zaraslo. Jare nam priča kako je to nekada izgledalo. Njegove priče, pored toga što su uvek interesantne, znaju da budu pomalo sumorne jer uglavnom prikazuju neko bolje vreme koje je iza nas. Onda nam pokazuje mesto gde je Vasa Čarapić postavio zasedu Turcima i oteo im plen koji su oni prethodno opljačkali. U grupi ima i pravih istoričara pa saznajemo još interesantnih podataka iz života Zmaja od Avale. 

Nastavljamo pored voćnjaka. Nailazimo i na uređena stabla, uglavnom jabuka, posuta belim beharom. Taj deo iznad Boleča bio je i najteži, zbog zaraslih staza, i najdosadniji jer smo išli često kaljavim putem a vidik je bio ograničen okolnim stablima i rastinjem.

U daljini Smederevski put i brdo iznad Ritopeka

Stvari se menjaju kada priđemo Smederevskom putu. Put i Dunav deli uzvišenje koje nam zaklanja pogled na reku i selo Ritopek. Ispred nas je široka padina do vrha tog uzvišenja. Smederevski put je negde na sredini. Penjemo se njome i stižemo na greben odakle prvi put tog dana vidimo Dunav. Ne samo reku, vidimo i Banat preko reke, sela Ivanovo, Omoljicu, Starčevo pa i samo Pančevo. A kada se okrenemo nazad, ponovo vidimo Avalu i južne krajeve Beograda. Vreme je prelepo mada laki oblaci na momente zaklanjaju sunce i kvare fotografije. Silazimo sa grebena u Ritopek.

Ritopek je naselje pored samog Dunava. Poznato je po trešnjama i po velikoj, možda i odlučujućoj bici oktobra 1944. Crvena armija je morala da osvoji izuzetno jako nemačko utvrđenje. Borbe su trajale 12 dana i stradao je ogroman broj vojnika na obe strane ali i meštana Ritopeka. Spomenik i spomen kosturnica podignuti su na jednom od dva brda iznad Dunava. Na drugom se nalazi groblje. Tu pored spomenika napravili smo malo dužu pauzu. Mesto gde bi čovek mogao ceo dan da provede. Pogled se pruža na donji deo Ritopeka, mesto i zgradu odakle skela kreće za Ivanovo, fudbalski teren, čamce pored obale, veliku reku i Banat sa već nabrojanim selima sa druge strane. Spomenik i podsećanje na istoriju mesta na kome sedimo prizivaju neku drugačiju sliku. Dve suprotstavljene grupe vojnika, obe daleko od svojih kuća, ubijaju se i otimaju oko tog parčeta Zemlje. Koliko bi život bio lepši da su ljudi malo normalniji. Videćemo i to malo kasnije.

Rekoh da je Ritopek poznat i po trešnjama. A pogodili smo pravi vikend, kada su one u punom cvatu. Te nedelje je bio potpuno beo od trešnjinog cveta. Stabla su bila svuda kuda smo prolazili i te slike predstavljaju najlepši vizuelni doživljaj sa akcije.

Penjemo se ponovo na greben iznad Ritopeka i nastavljamo ka Vinči. U početku iznad a zatim pored kuća. Sve vreme imamo pogled na Dunav i Banat preko Dunava. U Vinču ulazimo sa jugoistočne strane, negde na sredini između reke i glavne džade. Prvo svraćamo do prodavnice, usput ih nije bilo a ni izvora nije bilo pa smo pomalo dehidrirali. Ne zadržavamo se, odmah idemo do arheološkog nalazišta i muzeja.

Tamo nas dočekuje kustos čije ime nisam zapamtio ali čiju priču teško da ću zaboraviti. Jasno je bilo od prvog trenutka da ju je mnogo puta do sada ispričao a ipak je uživao u njoj bar koliko i mi. A kada neko sa takvim žarom i posvešćenošću prilazi svom poslu, rezultat ne može da izostane. Svašta nam je ispričao o onome što su iskopali i šta su saznali o životu na tom prostoru, pre svega u doba Neolita. A priča deluje pomalo fantastično kada se uzme u obzir naša predstava o životu u to vreme. Grad sa pravilnim i smišljeno okrenutim ulicama, zbijene kuće od kojih je svaka imala peć a ne ognjište, pribor za šivenje i dvodelna odela, obrada metala, keramičko posuđe koje je imalo ne samo upotrebnu već i ukrasnu vrednost... Na kraju nam je rekao da se tada uopšte nije ratovalo, da je to najduži poznati period bez (većih) ratova u istoriji. Zato i jesu imali vremena da se posvete lepim stvarima. Za razliku od onih u Ritopeku. Najjače mi je ipak to što se ne zna koji je narod u pitanju. Ne može niko da ih prisvoji. 

Izlazimo iz muzeja i dolazimo do vinčanskog keja. Toplo i prijatno popodne, puno dece, pouzdan znak da je proleće stiglo. Pravi način da se završi akcija.

Na kraju 27km i nešto preko 700m uspona.


Fotografije

Homoljski maraton '16

Jedina planinarska akcija prema kojoj prilagođavam druge obaveze i druge akcije je Homoljski maraton. Ne samo što sam ponovo išao već evo je i u blogu ponovo. Naravno, neću biti tako opširan kao u prošlogodišnjem postu, nastaviću se na njega, pa ko želi da sazna nešto o ovoj manifestaciji može ovde da pročita. 

Zašto Homoljski maraton? Zato što volim Homoljske planine, zato što se tamo lepo osećam i zato što su Vukanovci odlični domaćini, vredni, organizovani i nenametljivi. Sedmi put organizuju maraton, za sada sam na 3/7 i sledeće godine planiram da stignem na 50%.


Ove godine išao sam sa Radničkim. Svoju prvu akciju vodila je Bilja Lukić i prilično se potrudila da se lepo osećamo a i mi smo se trudili da joj ne pravimo mnogo problema. Krenuli smo u 6h, to je cena staze od 35km. Kratka pauza u Petrovcu zatim stižemo u Vitovnicu sređujemo opremu, prijavljujemo se za učešće i za ručak a onda krećemo. 


Nisam krenuo sam, sa mnom je krenuo i moj životni saputnik. Ako me već prati kroz život red je bio da počne da me prati i na planinama. Išli smo na mali maraton koji su organizatori dodali uz onaj pravi da bi omogućili svima koji to žele da učestvuju. Značaj masovnosti u planinarenju nije samo u tome što proizvodi kvalitet, masovnost je sama po sebi značajna, cilj je da što više ljudi izađe u prirodu.

Sivo mali a ljubičasto veliki maraton. Mali ide prvo ovim levim krakom.

Staza malog maratona duga je 16km ali sa 800m uspona što nije baš zanemarljivo. Dodatno je otežava činjenica da uspon odmah počinje dok za veliki maraton imate solidnu deonicu za zagrevanje. Na raskrsnici iza sela levo se skreće za manastir, veliki maraton nastavlja pravo putem a mi se penjemo desno, širokom šumskom stazom. Sunce se tek stidljivo pomalja kroz oblake i hladnije je nego prethodnog dana ali uspon je tu da nas zagreje.

Nema puno toga zanimljivog na prvom delu staze. Uspon, zatim malo ravnije da predahnemo pa opet uspon. Kroz šumu ili ivicom šume. Staza je široka i očišćena od rastinja. Odlično je markirana plavo-žutim oznakama tako da ne možete zalutati. Nije nebitno jer smo razbijeni u manje grupe a ima dosta onih koji ne prolaze ovuda toliko često. 

Posle tog početnog uspona staza prelazi u ravniji ali i mnogo lepši predeo. Umesto šume oko nas su livade prošarane pojedinačnim, niskim drvećem i čuvenim homoljskim grmovima. Otvara se pogled na sve strane pa vidimo okolne vrhove: Štubej istočno, Sumorovce i Vukane južno i Kobilju glavu odmah pored nas. Pravimo kraću pauzu, zemlja nije mokra a sunce već dobro greje.

Pogled na Štubej i Vranj sa vidikovca ispod Vrata

Prvi vrh na koji se penjemo su Vrata (815m). Malo jači završni uspon ali ništa strašno. Vrata sam često znao da nazovem najružnijim vrhom na kome sam bio. Gomila trnja i ništa više. Utisak se ovoga puta prilično popravio, uživali smo izležavajući se i mogli smo da biramo pogled: ka Štubeju i Vranju ili ka Sumorovcu. Inače na ova Vrata sam dolazio uglavnom u novembru, moguće da je to razlog za prethodni utisak.

Idemo dalje, od Vrata se uključujemo na završni deo staze velikog maratona. Za njega je ovaj vrh šesta kontrolna tačka. Spuštamo se neznatno i idemo ka drugom i poslednjem vrhu za danas, Kobiljoj glavi. Šumska staza, u početku strma kasnije uglavnom ravna. Od jednog do drugog vrha ne gubimo mnogo na visini. Ispred Kobilje glave je vidikovac koji gleda istočno, ka potezu Štubej-Vranj. Lep je pogled sa njega a i vidikovac je lep sam po sebi. Vrh Kobilja glava (778m) je samo obeležena tačka u šumi pored koje zastanete tek da je zabeležite foto aparatom. Ništa više od toga. To je i sedma, poslednja KT maratona.

Uspon se za danas na vrhu definitivno završava ali onda počinje jak spust, ništa lakši za noge od uspona, posebno za kolena. Ipak staza je dovoljno široka a šuma je mnogo lepa tako da ima u čemu da se uživa. Vidimo nekoliko zanimljivih stabala, vidimo jamu koju je verovatno lisica iskopala. Kada siđemo do potoka nagib se prilično umiri i dalje je lako i lepo hodati. Voda u potoku je bistra i čista. Potok se uliva u rečicu Vitovnicu. I ona je prilično čista. Pored nje već idemo pravim kolskim putem. Stižemo ispred sela i svraćamo u manastir.

Manastir Vitovnica je prilično star, ne zna se od kada potiče a ne zna se ni prava starost crkve. Od prvobitne bogomolje ostali su samo temelji i oltar, ostalo je rezultat obnova. Poslednja je ne tako davno i ne tako srećno urađena, što se vidi na par fotografija. Crkva se vezuje za kralja Milutina ali sudeći po tekstu čiji je link u nastavku, on nije osnovao manastir, samo je platio ili naredio obnovu crkve. Kolica sigurno nije gurao... Više o samom manastiru možete saznati ovde. 

Crkva je inače rađena u moravskom stilu. Ispred nje nalazi se prelepa terasa gde su sto i dve klupe a na stolu bokal sa vodom i šećer u činiji. Voda je izvorska, tri izvora nalaze se ispod manastira. Uživamo u prolećnom popodnevu neko vreme a onda idemo ka selu.

Tamo su stolovi postavljeni i pasulj je već skuvan. Stižu učesnici malog maratona a trkači su davno stigli. Oni su pretrčali 35km, prvi nas je stigao već na silasku sa Vrata. Svaka čast! Zaboravili smo pribor za jelo ali domaćini su računali na našu rasejanost pa su spremili plastične tanjire. Pasulj je ukusan, kao i uvek. Ima i piva, sokova, ima i vlaških specijaliteta, ima i vlaškog kola sa ozvučenja. Dok se spušta veče, pristižu i poslednji učesnici. Sačekaćemo da i oni večeraju a onda krećemo prema Beogradu. Do sledeće godine i osmog Homoljskog maratona.


Fotografije