Od Velikog Mokrog Luga do Vinče - VI deo transverzale Bata Rade Petrović

Vodiči PK Železničar iz Beograda Bojan Ivetić i Jarmilo Sobotka (izjašnjava se kao Bojanov pomoćnik i stručni savetnik) pokušavaju da obnove beogradsku transverzalu Bata Rade Petrović. Za sada su to odvojene, jednodnevne akcije u okolini glavnog grada a kada se transverzala ponovo ustanovi, odrede nove kontrolne tačke i odštampa knjižica, neko će već poželeti da je pređe u jednom potezu. Entuzijazam vredan pažnje koji ponovo moram da istaknem. Bojan i Jare svaku deonicu prvo sami pređu pre nego što istom provedu grupu. Akcije budu dobro organizovane a atmosfera na njima dobra i prilično opuštena. Verovatno i kao posledica činjenice da staze prolaze pored ili u blizni stajališta javnog prevoza pa je skraćivanje pune deonice vrlo lako izvodljivo. Što i vodičima i pojedinim učesnicima prilično olakšava život. Dužine tura su negde oko 25 km što takođe daje na ozbiljnosti celoj priči.

U tu priču uključio sam se početkom decembra 2015. kada smo išli IV deo od Stojnika do Ripnja. Pisao sam o tome u postu Tri jesenje šetnje... Pre tačno mesec dana, 13.marta pridružio sam im se i u V delu od Ripnja do Dubokog. Nisam to pominjao na blogu ali sam na Facebooku objavio album koji je na žalost bio odraz moje iritiranosti velikom količinom đubreta na poslednjem delu ture. Cela Srbija se ubrzano i nerazumno zatrpava đubretom i to je problem koji u javnosti dobija vrlo malo prostora. A trebalo bi da bude jedan od glavnih. Količina đubreta zavisi od blizine civilizacije, čisti su samo oni predeli koji su skoro ili potpuno nenastanjeni. Okolina Beograda je prilično pogođena ovom pošasti pa morate da značajno podignete prag tolerancije pre polaska. A nije da predeli kroz koje smo prošli nisu bili lepi, naprotiv, popodnevni pogled na Savu i Obrenovac sa brda iznad Bariča nešto je što se ne zaboravlja tako lako.

Barič levo i Sava desno, Obrenovac u daljini

Prvih pet delova pripadaju originalnoj transverzali iz 1979. godine dok je ovaj VI deo novi i trebalo bi da se doda na postojeće. Moram da primetim da je ova deonica mnogo lepša od prethodne dve i da može da konkuriše nekim krajevima zbog kojih se vozimo po 100 i više kilometara.

Krenuli smo iz Velikog Mokrog Luga, ispred Maksija. Skupljanje u 8h. VML je trenutno ivično naselje Beograda, izlazeći iz njega napuštamo grad u širem smislu. A na ivici prestonice standardna slika, nedovršene kuće, par koza i mnogo papira i kesa. Prolazimo ispod autoputa, onde gde počinje spust ka Bubanj potoku, i spuštamo se niz brdo u Leštane. Kačimo samo ivicu ovog naselja, prelazimo preko kružnog puta i onda imamo jedino maaalo ozbiljnije penjanje, na brdo sa južne strane Leštana. Pogledi su nešto najlepše na ovoj trasi. U ovom delu imamo fenomenalan pogled na Avalu i podavalska sela. I na autoput koji leži između nas i Avale.

Avala, ispod nje sela Zuce i Beli Potok

Tu negde imamo prvu pauzu, pored jede kućice, iznad PKB plantaža voća, pored Boleča. Tačnije iznad onoga što je ostalo od nekadašnjih plantaža jer dok prolazimo pored, vidimo da je sve prilično zaraslo. Jare nam priča kako je to nekada izgledalo. Njegove priče, pored toga što su uvek interesantne, znaju da budu pomalo sumorne jer uglavnom prikazuju neko bolje vreme koje je iza nas. Onda nam pokazuje mesto gde je Vasa Čarapić postavio zasedu Turcima i oteo im plen koji su oni prethodno opljačkali. U grupi ima i pravih istoričara pa saznajemo još interesantnih podataka iz života Zmaja od Avale. 

Nastavljamo pored voćnjaka. Nailazimo i na uređena stabla, uglavnom jabuka, posuta belim beharom. Taj deo iznad Boleča bio je i najteži, zbog zaraslih staza, i najdosadniji jer smo išli često kaljavim putem a vidik je bio ograničen okolnim stablima i rastinjem.

U daljini Smederevski put i brdo iznad Ritopeka

Stvari se menjaju kada priđemo Smederevskom putu. Put i Dunav deli uzvišenje koje nam zaklanja pogled na reku i selo Ritopek. Ispred nas je široka padina do vrha tog uzvišenja. Smederevski put je negde na sredini. Penjemo se njome i stižemo na greben odakle prvi put tog dana vidimo Dunav. Ne samo reku, vidimo i Banat preko reke, sela Ivanovo, Omoljicu, Starčevo pa i samo Pančevo. A kada se okrenemo nazad, ponovo vidimo Avalu i južne krajeve Beograda. Vreme je prelepo mada laki oblaci na momente zaklanjaju sunce i kvare fotografije. Silazimo sa grebena u Ritopek.

Ritopek je naselje pored samog Dunava. Poznato je po trešnjama i po velikoj, možda i odlučujućoj bici oktobra 1944. Crvena armija je morala da osvoji izuzetno jako nemačko utvrđenje. Borbe su trajale 12 dana i stradao je ogroman broj vojnika na obe strane ali i meštana Ritopeka. Spomenik i spomen kosturnica podignuti su na jednom od dva brda iznad Dunava. Na drugom se nalazi groblje. Tu pored spomenika napravili smo malo dužu pauzu. Mesto gde bi čovek mogao ceo dan da provede. Pogled se pruža na donji deo Ritopeka, mesto i zgradu odakle skela kreće za Ivanovo, fudbalski teren, čamce pored obale, veliku reku i Banat sa već nabrojanim selima sa druge strane. Spomenik i podsećanje na istoriju mesta na kome sedimo prizivaju neku drugačiju sliku. Dve suprotstavljene grupe vojnika, obe daleko od svojih kuća, ubijaju se i otimaju oko tog parčeta Zemlje. Koliko bi život bio lepši da su ljudi malo normalniji. Videćemo i to malo kasnije.

Rekoh da je Ritopek poznat i po trešnjama. A pogodili smo pravi vikend, kada su one u punom cvatu. Te nedelje je bio potpuno beo od trešnjinog cveta. Stabla su bila svuda kuda smo prolazili i te slike predstavljaju najlepši vizuelni doživljaj sa akcije.

Penjemo se ponovo na greben iznad Ritopeka i nastavljamo ka Vinči. U početku iznad a zatim pored kuća. Sve vreme imamo pogled na Dunav i Banat preko Dunava. U Vinču ulazimo sa jugoistočne strane, negde na sredini između reke i glavne džade. Prvo svraćamo do prodavnice, usput ih nije bilo a ni izvora nije bilo pa smo pomalo dehidrirali. Ne zadržavamo se, odmah idemo do arheološkog nalazišta i muzeja.

Tamo nas dočekuje kustos čije ime nisam zapamtio ali čiju priču teško da ću zaboraviti. Jasno je bilo od prvog trenutka da ju je mnogo puta do sada ispričao a ipak je uživao u njoj bar koliko i mi. A kada neko sa takvim žarom i posvešćenošću prilazi svom poslu, rezultat ne može da izostane. Svašta nam je ispričao o onome što su iskopali i šta su saznali o životu na tom prostoru, pre svega u doba Neolita. A priča deluje pomalo fantastično kada se uzme u obzir naša predstava o životu u to vreme. Grad sa pravilnim i smišljeno okrenutim ulicama, zbijene kuće od kojih je svaka imala peć a ne ognjište, pribor za šivenje i dvodelna odela, obrada metala, keramičko posuđe koje je imalo ne samo upotrebnu već i ukrasnu vrednost... Na kraju nam je rekao da se tada uopšte nije ratovalo, da je to najduži poznati period bez (većih) ratova u istoriji. Zato i jesu imali vremena da se posvete lepim stvarima. Za razliku od onih u Ritopeku. Najjače mi je ipak to što se ne zna koji je narod u pitanju. Ne može niko da ih prisvoji. 

Izlazimo iz muzeja i dolazimo do vinčanskog keja. Toplo i prijatno popodne, puno dece, pouzdan znak da je proleće stiglo. Pravi način da se završi akcija.

Na kraju 27km i nešto preko 700m uspona.


Fotografije