Homoljski maraton '16

Jedina planinarska akcija prema kojoj prilagođavam druge obaveze i druge akcije je Homoljski maraton. Ne samo što sam ponovo išao već evo je i u blogu ponovo. Naravno, neću biti tako opširan kao u prošlogodišnjem postu, nastaviću se na njega, pa ko želi da sazna nešto o ovoj manifestaciji može ovde da pročita. 

Zašto Homoljski maraton? Zato što volim Homoljske planine, zato što se tamo lepo osećam i zato što su Vukanovci odlični domaćini, vredni, organizovani i nenametljivi. Sedmi put organizuju maraton, za sada sam na 3/7 i sledeće godine planiram da stignem na 50%.


Ove godine išao sam sa Radničkim. Svoju prvu akciju vodila je Bilja Lukić i prilično se potrudila da se lepo osećamo a i mi smo se trudili da joj ne pravimo mnogo problema. Krenuli smo u 6h, to je cena staze od 35km. Kratka pauza u Petrovcu zatim stižemo u Vitovnicu sređujemo opremu, prijavljujemo se za učešće i za ručak a onda krećemo. 


Nisam krenuo sam, sa mnom je krenuo i moj životni saputnik. Ako me već prati kroz život red je bio da počne da me prati i na planinama. Išli smo na mali maraton koji su organizatori dodali uz onaj pravi da bi omogućili svima koji to žele da učestvuju. Značaj masovnosti u planinarenju nije samo u tome što proizvodi kvalitet, masovnost je sama po sebi značajna, cilj je da što više ljudi izađe u prirodu.

Sivo mali a ljubičasto veliki maraton. Mali ide prvo ovim levim krakom.

Staza malog maratona duga je 16km ali sa 800m uspona što nije baš zanemarljivo. Dodatno je otežava činjenica da uspon odmah počinje dok za veliki maraton imate solidnu deonicu za zagrevanje. Na raskrsnici iza sela levo se skreće za manastir, veliki maraton nastavlja pravo putem a mi se penjemo desno, širokom šumskom stazom. Sunce se tek stidljivo pomalja kroz oblake i hladnije je nego prethodnog dana ali uspon je tu da nas zagreje.

Nema puno toga zanimljivog na prvom delu staze. Uspon, zatim malo ravnije da predahnemo pa opet uspon. Kroz šumu ili ivicom šume. Staza je široka i očišćena od rastinja. Odlično je markirana plavo-žutim oznakama tako da ne možete zalutati. Nije nebitno jer smo razbijeni u manje grupe a ima dosta onih koji ne prolaze ovuda toliko često. 

Posle tog početnog uspona staza prelazi u ravniji ali i mnogo lepši predeo. Umesto šume oko nas su livade prošarane pojedinačnim, niskim drvećem i čuvenim homoljskim grmovima. Otvara se pogled na sve strane pa vidimo okolne vrhove: Štubej istočno, Sumorovce i Vukane južno i Kobilju glavu odmah pored nas. Pravimo kraću pauzu, zemlja nije mokra a sunce već dobro greje.

Pogled na Štubej i Vranj sa vidikovca ispod Vrata

Prvi vrh na koji se penjemo su Vrata (815m). Malo jači završni uspon ali ništa strašno. Vrata sam često znao da nazovem najružnijim vrhom na kome sam bio. Gomila trnja i ništa više. Utisak se ovoga puta prilično popravio, uživali smo izležavajući se i mogli smo da biramo pogled: ka Štubeju i Vranju ili ka Sumorovcu. Inače na ova Vrata sam dolazio uglavnom u novembru, moguće da je to razlog za prethodni utisak.

Idemo dalje, od Vrata se uključujemo na završni deo staze velikog maratona. Za njega je ovaj vrh šesta kontrolna tačka. Spuštamo se neznatno i idemo ka drugom i poslednjem vrhu za danas, Kobiljoj glavi. Šumska staza, u početku strma kasnije uglavnom ravna. Od jednog do drugog vrha ne gubimo mnogo na visini. Ispred Kobilje glave je vidikovac koji gleda istočno, ka potezu Štubej-Vranj. Lep je pogled sa njega a i vidikovac je lep sam po sebi. Vrh Kobilja glava (778m) je samo obeležena tačka u šumi pored koje zastanete tek da je zabeležite foto aparatom. Ništa više od toga. To je i sedma, poslednja KT maratona.

Uspon se za danas na vrhu definitivno završava ali onda počinje jak spust, ništa lakši za noge od uspona, posebno za kolena. Ipak staza je dovoljno široka a šuma je mnogo lepa tako da ima u čemu da se uživa. Vidimo nekoliko zanimljivih stabala, vidimo jamu koju je verovatno lisica iskopala. Kada siđemo do potoka nagib se prilično umiri i dalje je lako i lepo hodati. Voda u potoku je bistra i čista. Potok se uliva u rečicu Vitovnicu. I ona je prilično čista. Pored nje već idemo pravim kolskim putem. Stižemo ispred sela i svraćamo u manastir.

Manastir Vitovnica je prilično star, ne zna se od kada potiče a ne zna se ni prava starost crkve. Od prvobitne bogomolje ostali su samo temelji i oltar, ostalo je rezultat obnova. Poslednja je ne tako davno i ne tako srećno urađena, što se vidi na par fotografija. Crkva se vezuje za kralja Milutina ali sudeći po tekstu čiji je link u nastavku, on nije osnovao manastir, samo je platio ili naredio obnovu crkve. Kolica sigurno nije gurao... Više o samom manastiru možete saznati ovde. 

Crkva je inače rađena u moravskom stilu. Ispred nje nalazi se prelepa terasa gde su sto i dve klupe a na stolu bokal sa vodom i šećer u činiji. Voda je izvorska, tri izvora nalaze se ispod manastira. Uživamo u prolećnom popodnevu neko vreme a onda idemo ka selu.

Tamo su stolovi postavljeni i pasulj je već skuvan. Stižu učesnici malog maratona a trkači su davno stigli. Oni su pretrčali 35km, prvi nas je stigao već na silasku sa Vrata. Svaka čast! Zaboravili smo pribor za jelo ali domaćini su računali na našu rasejanost pa su spremili plastične tanjire. Pasulj je ukusan, kao i uvek. Ima i piva, sokova, ima i vlaških specijaliteta, ima i vlaškog kola sa ozvučenja. Dok se spušta veče, pristižu i poslednji učesnici. Sačekaćemo da i oni večeraju a onda krećemo prema Beogradu. Do sledeće godine i osmog Homoljskog maratona.


Fotografije