Ostrvica - Rajac

Jedan od primera jezičkog nedostatka je kada više pojmova, u ovom slučaju više aktivnosti, ne možete da razdvojite jer ih ista reč označava. Planinarenje u srpskom jeziku ima vrlo široko značenje i obuhvata različite aktivnosti. Od špartanja zalatasanim poljima Panonske nizije do pentranja na ozbiljne visine i vrhove, gde se u mnogim kontekstima preklapa sa alpinizmom. I ako za jurišanje na razne Montove sa sve onim užadima, prusicima i cepinima postoji već pomenuta reč alpinizam, za forsiranje Deliblatske peščare takva reč ne postoji. Pešačenje je ili suviše blaga (šetnja pored mora) ili suviše konkretna (šoping ili vojnički marševi). A opet je često koristim kada hoću da naglasim da nismo išli mnogo visoko, mada iza obično dodam i kilometražu da ne ispadnemo neozbiljni.

Zbog toga često posežemo za engleskim rečima pa se sve više koriste i trekking i hiking. Na sreću pogledao sam šta tačno znače pre nego što sam izneo svoje, do ovog trenutka pogrešno mišljenje. Dakle hiking označava jednodnevno ili noćno pešačenje, uređenim i unapred definisanim stazama. Trekking je ozbiljnija stvar, označava najčešće višednevnu aktivnost i prelazak nekih deonica koje se ne mogu na drugi način preći do hodanjem. Staze nisu uređene, mada mogu biti obeležene, uključuje i malo lutanja za razliku od hikinga. Može a i ne mora da bude mountaineering, ono što bi doslovno bilo planinarenje - penjanje na malo više i ozbiljnije planine. Eto.

Trekovi Divčibare - Rajac (plavi) i Ostrvica - Rajac (crveni)

Ako se malo više družite sa planinarima, čućete da je Srbija stvorena za trekking a Crna Gora za mountaineering. Što je uglavnom i tačno. Ima i Srbija jačih planina, malo južnije, ali neuporedivo sa susedima. Ovde možemo uglavnom da se pohvalimo lepim predelima za duge šetnje. Dva najpoznatija trekinga centralne Srbije završavaju na Rajcu. Oba imaju poprečne pravce pružanja. Prvi dolazi sa zapada - sa Divčibara, dok drugi dolazi sa istoka - sa Ostrvice. Oba imaju preko 25 km i prolaze preko nekih lepih predela. 

Treći put sam na ovoj stazi. Prvi put pre pet godina, akciju je vodio Miroslav Ostić. Drugi put prošle godine, dosta problema usput, bili smo sporiji od planiranog pa je Vlada svirao kraj u Boljkovcima. Ponovo smo sa Vladom, ovoga puta bili smo beskompromisni.

Ostrvica je verovatno jedinstven prirodni fenomen u Srbiji. Reći za nju da je jedan od vrhova planine Rudnik, predstavlja prilično banalnu definiciju. Jer sa svojih 758m visine Ostrvica predstavlja najniži od vrhova ionako ne previše visoke planine. Ali zato ona svojim kupastim oblikom i stenovitom strukturom predstavlja flagrantan primer vrha ugašenog vulkana. Nije jedino uzvišenje vulkanskog porekla u okolini ali je najizrazitije, najstrmije i potpuno je stenovito. Sa pozicije planinarenja to je jedini vrh u Srbiji (bar ja ne znam za drugi...) koji zahteva penjanje i koji je obezbeđen klinovima i sajlom. Vrh Ostrvice podeljen je na dva dela. Nalaze se jedan pored drugog i razlikuju za 4m visine. Za današnje prilike neverovatno deluje da je neko gore gradio utvrđenje ali nekada je nepristupačnost bila na izuzetnoj ceni. U školi smo učili da je tvrđavu sagradio despot Đurađ Branković (naravno, ne on nego njegova žena, najveći srpski neimar - Prokleta Jerina...) ali izgleda da je mnogo starija, spominje se već u V veku. Despot ju je ponovo utvrdio oko 1430. godine. Više o Ostrvici možete pročitati ovde, da ne prepisujem...  

Do Ostrvice se stiže putem za selo Varnice. Kod benzinske pumpe na Rudniku skrenete levo. Nije baš blizu tako da Ostrvicu u pešačkim turama nije lako spojiti sa drugim vrhovima Rudnika. Ispred Varnica od asfalta se odvaja uski put na levo a onda se od njega ponovo na levo odvaja staza koja vodi ka vrhu. Put nastavlja ka selu Zagrađe i njime ćemo produžiti kada siđemo sa Ostrvice. Uspon je jak i što je najgore nemate vremena da se prethodno zagrejete. Staza je uređena i zemlja je oblikovana u stepenice koje malo olakšavaju penjanje. Jedno vreme idete kroz šumu a onda izbijate na stenu. Nema kritičnih deonica ali treba voditi računa. Decembra 2014. bilo je dosta leda i odustao sam od uspona bez opreme. Uglavnom hodate do vrha ali ima i par mesta gde morate da se ispenjete. Jedno od njih je sam izlazak na vrh gde se koristite postavljenim klinovima. O pogledu sa vrha (i ne samo sa vrha) glupo je trošiti reči, bolje je pogledati fotografije.

Pogled sa Ostrvice na selo Varnice i dalje na sever. Vide se Venčac, Bukulja, Kosmaj pa i Avala.

Silazimo i odmah nastavljamo dalje. Tura je geografski podeljena na tri prirodne celine. Ostrvica je prva. Drugu predstavlja put koji vodi preko atara i sela milanovačke opštine. Njime ćemo se uglavnom peti ali za početak se spuštamo do Zagrađa gde prelazimo Ibarsku magistralu. U dvorištu crkve postoji česma, prvo mesto gde obnavljamo zalihe vode.

Od magistrale počinje uspon. Ne posebno jak ali uporan. Počinje i kiša. Na Ostrvici je bilo sunčano ali videli smo da nas čekaju oblaci u nastavku ture. Počinje i da grmi. Pada sve jače pa neki od nas vade kabanice. Drugi opet improvizuju zaštitu, treći imaju kišobrane a bilo je i onih koji su potpuno ignorisali kišu. Asfaltni put nas vodi do vrha brega gde prelazi u zemljani i vodi dalje prvo preko livada a onda kroz šumu. Kod jedne od retkih i uglavnom pustih kuća moramo da se opredelimo: levo vodi prečica ali preko dve rečice koje u ovo doba godine nije baš lako preći. Vlada bira desni pravac. Još neko vreme idemo kroz šumu a zatim izbijamo na otvorenu, kružnu terasu iznad doline. Dolinom teče reka a pored reke vodi put od Ugrinovaca ka Šilopaju. Put zapravo predstavlja trasu stare pruge, uskog koloseka, kojom je sve do kraja 1969. godine purnjao Ćira. Pogled sa te terase je veoma lep. Tu pravimo kratku pauzu da se oslobodimo kabanica, kiša je stala i više nam neće dosađivati tog dana.

Terasa iznad doline

Spuštamo se u dolinu i izlazimo na put. Neko vreme idemo tim putem a zatim se odvajamo na skretanju za Krivu Reku. Do Krive Reke nećemo stići, brzo ćemo skrenuti desno ka Boljkovcima. U selu danas ne živi ni 100 ljudi, bilo ih je nekoliko puta više dok je pruga tuda prolazila. Povezivala je Beograd sa Gornjim Milanovcem, Čačkom i dalje sa Užicem i Sarajevom. Kriva Reka je bila jedna od stanica ali ukidanje pruge, pored ostaloga, očito je pogubno uticalo na razvoj sela.

Ovde se ponovo dotičemo Đurađa Brankovića. Despot je umro na Rudniku, u tvrđavi Srebrenici a sahranjen u svojoj zadužbini, crkvi koja više ne postoji. Tačan položaj crkve još uvek nije poznat a vezuje se za toponim Kriva Reka. Ne zna se tačno da li je u pitanju selo ili reka koja protiče kroz selo. Tek crkva i grob nalazili su se tu negde, u blizini.

I kad sam kod reka, tri rečice se stiču u ovoj dolini. Nikako ne uspevam sa sigurnošću da rasčivijam kako se koja zove. Podataka slabo ima na Netu, pokušavam sa nekim starim topografskim kartama ali ni njima nije uvek verovati (videti dodatak). Ako uspem svakako ću ubaciti u tekst. Pre nekoliko dana dobio sam primedbu vezanu za položaje jedne rečice na Stolovima. Još nisam stigao da proverim ali svakako ću to da uradim. Hoću da kažem da ako neko zna nešto što ja ne znam, biće mi drago da to podeli u komentaru. Na slici je (verovatno) Kriva reka, fotografisana sa mosta.

Uspon od stare pruge do brda iznad Boljkovaca jedna je od dve dosadne deonice. Zemljani put, kaljav, malo drveća okolo tek da vam zatvore pogled. Sa vrha brda otvoriće se pogled i to na najpre na južnu stranu dok pogled ka severu ostaje zatvoren, i sada i kada budemo stigli na Rajac.

Spuštamo se ka Boljkovcima. Prolazimo pored groblja. Negde pri kraju nalazi se spomen ploča na ranjenike vojne bolnice iz 1914. godine. Tada je sve treštalo ovuda a sada je prilično mirno. Crkva, pošta, prodavnica, prašnjava ulica i dve kafane sa suprotnih strana. Jedna ne radi pa nemamo mnogo izbora. Prethodne godine napravio sam ovu fotografiju, podseća na neke filmove koje i dalje volim da gledam. 

Autoput kod Boljkovaca

Neposredno pored Boljkovaca prolazi novi autoput. Nije još otvoren ali protutnje poneka kola, na divlje. Autoput će definitivno izmeniti sliku sela ali je pitanje da li će selo imati nešto od toga. Petlja će biti u obližnjim Dićima, kako će sve to izgledati iz Boljkovaca, da li će dobiti samo buku i nostalgične poglede na vozila koja hitaju ka nekim dalekim gradovima, ostaje da se vidi.

Od Boljkovaca sledi druga dosadna deonica. Liči na prvu, put uzbrdo i ništa zanimljivo. Do sada smo već prešli 16-17 km a čeka nas najduži uspon, tura je malo teža nego što to kilometraža i uspon pokazuju. Ali kada savladate ovaj uspon čeka vas pravo uživanje. Stižemo na rajačku visoravan koja predstavlja onu treću prirodnu celinu o kojima sam pričao. Put vodi između njiva i livada, pogled na jug stiže sve do Ovčara i Kablara a nazad do rudničkih i ješevačkih vrhova. Popodnevno sunce i oblaci koji ga naizmenično zaklanjaju i propuštaju, dodatno ulepšavaju sliku koja se uvlači u mene i drži me do sledećeg vikenda.

Stižemo na Rajac. Prolazimo kroz šumu, prvo listopadnu pa onda četinarsku. Onda se putem između vikendica spuštamo ka domu. Rajac ovoga puta nije u prvom planu, zadržavam se samo na česmi da operem cipele a onda žurim na večeru. Čorba u domu je odlična kao i uvek i pivo je dobro ohlađeno. Kao i uvek. Ne treba čoveku mnogo da bi bio zadovoljan.


Na kraju nešto preko 27km i oko 1200m uspona. Ovu drugu cifru valja uzeti sa rezervom, Garmin je pokazao još više, moraćemo da ga proverimo. Mada četiri puta smo se peli, nakupi se...


Fotografije

Fotografije 2015

Ostrvica, zimski ambijent dec-14

Fotografije 2011

Dodatak o Ostrvici

Pored naziva Ostrvica u javnosti je široko prihvaćen i pogrešan naziv - Ostrovica. Koriste ga Srbijašume (donja slika), koriste ga razni zavodi, uglavnom iz Beograda, koriste ga i planinari. Ne znam šta je izvor greške ali pretpostavljam da su u pitanju mape. Proverio sam nekoliko, negde postoji slovo O, negde ne postoji.

Toponim bez umetnutog O koriste Rudničani, Milanovčani i stanovnici drugih mesta iz okoline. Oni koji ne moraju da gledaju mape da bi znali kako se zove planina ili vrh pored njih. Što se jasno vidi iz priloženih fotografija. To O mi pomalo para uši pa sam počeo sve češće da reagujem. Retko ko bi mi protivrečio ali i retko ko je bio spreman da mi poveruje i izbaci slovo. Naravno, bilo je i onih koji su prihvatili moju sugestiju. Sumnjičavost i nepoverenje sa kojim me je većina posmatrala, učinila je da shvatim da moj zahtev nije bio tako naivan kako sam prvobitno pretpostavio. Nije to bilo samo jedno slovo, već zahtev ili poziv da preispitaju ili promene nešto što su jednom prihvatili kao istinu. Pročitali su u najavi akcije, na karti, na kraju i na tabli zvanične državne institucije, zašto bi meni verovali? 

A opet, kada sam na istom ovom blogu pisao o Homolju i vrhu Tilva Uroš, javio se moj prijatelj iz Boljevca i skrenuo mi pažnju da nije Uroš nego Roš. Pokušao sam da diskutujem o tom prvom slovu ali on je rekao: Ja sam Vlah, ja znam :)
I tu je razgovor bio završen. 

Ne tražim ja da mi se veruje na reč, prosto može da se proveri, npr. na već pomenutom Rudničkom portalu. Ili na sajtu Turističke organizacije Gornjeg Milanovca. Ili na sajtu Ministarstva privrede, profil preduzeća Ostrvica. Ako nazivi planinskih vrhova mogu tek tako da se menjaju, nazivi preduzeća ne mogu. Ili u poslovnom imeniku Srbije...

Priča bi ovde mogla da se proširi na snagu predubeđenja, ograničenja koja sebi postavljamo i drugi nam postavljaju da prihvatimo stvarne činjenice. Tu bi se po treći put dotakao despota Đurđa, tačnije njegovog oca ali ne bih to da radim, zadržaću se na Ostrvici.

Najbolje su reagovali neki koji su zaključili da može i Ostrvica a može i Ostrovica. Da svi budu mirni. Kao kad bi neko mogao da se zove i Goran i Gordan. Ili što bi rekao Mujo u onom vicu, kad ga je Haso podučio da je svejedno kahva ili kava: Jarane, pa nije svejedno dal sam ti ja ženu pohvalio ili ...