Sa Rtnja do sela Vrmdža

Blog počinje da mi oduzima previše vremena. Uvek je to radio ali sada počinjem da osećam opterećenje iako više ne beležim svaku akciju kao na početku. Delimično zbog nedostatka vremena, delimično jer se akcije ponavljaju uz male izmene, nedovoljne da bi opravdale novi post. Fotografijama i dalje ispratim sve gde sam bio, priču se trudim da smanjim što mi sudeći po ovom postu baš i ne ide najbolje. Jer prošlonedeljna akcija na Rtanj nije trebalo da se nađe u blogu, tako sam bar planirao. Već sam pisao o Rtnju (ovde) a to što prvi put idem van januara nije neka posebna promena. U osnovnoj školi imao sam nastavnika likovnog koji nam je davao teme: Jesen u parku, Jesen u šumi, Jesen u mojoj ulici. Onda bi došla zima. Zima u parku, Zima u šumi, Zima u mojoj ulici. Posle zime stigne proleće... Uz tri standardne teme posvećene praznicima blok bi se lako napunio. Počeo sam i ovde isto da radim, Rtanj u zimu, Rtanj u proleće... Ipak, ono što je dodalo novi kvalitet i o čemu uglavnom planiram da pišem jeste produžetak ture i silazak u selo Vrmdža. O Rtnju se ionako dosta piše, možda čak i previše.

Krenuli smo u 6h iz Beograda. Rtanj mi je uvek vezan za rani polazak što u prevodu znači vrlo rano ustajanje. Tri mini busa su ispred zgrade opštine Novi Beograd, pored našeg još jedan ide na Rtanj. Vožnja autoputem, pauza na pumpi, skretanje ka Zaječaru i uskoro se planina ukazuje sa naše desne strane. Ne znam ni jednu drugu planinu u Srbiji da tako dominira okolinom kao Rtanj kada mu prilazite sa ove severne strane. Tu su litice strme, vrlo često i vertikalne, od puta do vrha ima 1200m visinske razlike i vi zaista jednim pogledom vidite svu tu visinu. 

Prolazimo pored planine i skrećemo desno prema selu Rtanj. Do sela imamo oko 210 km i to je najdalja jednodnevna akcija na kojoj sam bio. Selo predstavlja nekadašnju rudarsku koloniju. Iz njega se vidi vrh Rtnja (slika). Do vrha valja preći samo 6,5 km a popeti skoro 1000m što znači da će skoro svaki korak biti uzbrdo. A opet, taj južni pravac je lakši od severnog. Pravac zapravo nije južni, selo je istočno od vrha ali u poslednjem delu uspona prilazite vrhu sa južne strane. Prvi deo staze od sela je pod uglavnom pod šumom. Onda izlazite iz šume i dolazite na jednu veliku i strmu livadu koja se pruža do samog vrha planine. Na njoj skoro da i nema drveća, ima grmova i ima onog čuvenog rtanjskog čaja.

Najviši vrh Rtnja zove se Šiljak. Pošto na ovoj planini nema drugih vrhova koji bi mu parirali značajem, njegovo ime se ne koristi mnogo - prosto se kaže Rtanj. Na samom vrhu leže ostaci kapele. Izgradila ju je Greta Minh u spomen na svog supruga Juliusa. Minhovi su bili vlasnici već pomenutog rudnika kao i paraćinske fabrike tekstila. Kapela je osveštana 1936. a srušena dinamitom mnogo godina kasnije. Neki ljudi su tragali za skrivenim bogatstvom. Čitav sat provodimo na vrhu. Vreme je sunčano ali vidljivost nije najbolja. Onda idemo dalje, prelazimo ceo greben, sve do vrha Kusak koji leži na njegovom suprotnom kraju. Kretanje je naporno, ne postoji staza, idemo sa kamena na kamen. Zato je pogled na dolinu severno od planine fenomenalan. Puno je insekata oko nas, kvare mi fotografije, uleću u kadar. Nekoliko odličnih fotografija morao sam da odbacim..

Polazak sa Šiljka preko grebena do Kuska

Od Kuska do Vrmdže

Tu na Kusku počinje drugi deo priče, ono novo što mi je ova akcija donela. Sa naše južne strane prostire se dolina ograničena sledećim nizom planina, nižim od Rtnja ali sa istim pravcem pružanja, istok-zapad. Ispred tih planina leži Soko Banja. Vidljivost nije najbolja pa se samo nazire. Nazire se i selo Vrmdža gde smo se uputili, manje je od Banje ali i dosta bliže. Ne stižemo mnogo da uživamo u prizoru, livada kojom silazimo prilično je strma. Nemojte da vas zavara wikipedia gde piše da su "sa južne strane padovi blagi i prema podnožju se prostire visoravan koja se lagano spušta ka Soko Banji". Lagano ali tek nakon prvih 300-400m spusta. I ovo livada shvatite uslovno, teren je jako neravan a ima i puno kamenja pa i većih stena. Jedna se pokrenula i zakotrljala nizbrdo. Za par sekundi dobila je neverovatnu brzinu, kolega je imao prilično sreće da ga je promašila.

Kada se dovoljno spustimo ulazimo u šumu. Na sreću taj deo kroz šumu ne traje dugo. Izlazimo i sad smo na onoj blagoj padini što se lagano spušta ka Soko Banji. Nema više uspona, ne idemo po kamenju, nema nizbrdica, putevi i staze kojima sada hodamo izgledaju nam kao autoput. Dan je već uveliko odmakao, više nije ni vrućina a popodnevno sunce daje tople boje livadama prošaranim cvećem. Jedan od onih trenutaka zbog kojih planinarimo, trenutak kada se skoro stopite sa prirodom oko vas. Ne znam da li je moguće direktno postići takav efekat, mislim da je ipak potrebno krenuti ujutru rano, preko Rtnja...

Idemo dalje i stižemo do izvora. Odmah pored puta, sa leve strane, nije ga baš lako uočiti. Dobro je došao, već sam počeo da pijem vodu u većim količinama. Dva kilometra od izvora i stižemo do jezera. Zovu ga i Vrmdžansko jezero ali na sajtu sela Vrmdža piše Vrmaško. Kružnog je oblika, prečnika nekih 100m. Na tom sajtu piše da je po kazivanju starih ljudi, a ima li išta verodostojnije, nastalo posle velike provale oblaka kada je bujica pokupila sve na šta je naišla i time zapušila duboku rupu u zemlji. Napaja se vodom sa jednog izvora i od kiša i snegova. Kada smo mi bili vodostaj je bio visok sudeći po klupama koje su bile pod vodom. Nema mnogo tih klupa, daleko je jezero od civilizacije, taman kako treba. Pravimo kraću pauzu a zatim ga obilazimo i nastavljamo dalje ka selu.

Sada idemo putem, prohodnim i za putnička vozila. Počinju da se pojavljuju prvi tragovi civilizacije, njive pa i usamljene kuće. Negde na pola puta od jezera do sela naišli smo na restoran. Kakva je usluga ne znam ali na mnogo je lepom mestu. Leži pored Vrmaške ili Pakleške reke. Reka izvire nekih 500m ispred, veoma jako vrelo ispod stene, potok se odmah formira. Nastavlja da teče do sela pa i dalje. Voda je bila veoma bistra i čista, čak i kad je prošla pored prvih kuća.

Ulazimo u selo. Kažu da se naselje na ovom mestu pominje već u III veku kada je rimska tvrđava kontrolisala i čuvala carski drum koji je vodio prema istoku. Tvrđava je kasnije dograđivana, obnavljana i ojačavana, omogućila je mestu da ima bogatu istoriju u Srednjem veku pa i kasnije. Škola (da li ova sa fotografije?) je građena od 1834. a počela je sa radom 1851. Između dva rata Vrmdža je bila najveće selo u Sokobanjskom srezu i centar Rtanjske opštine. Danas je broj stanovnika značajno opao, kao u svim selima, ali imam utisak da se nešto radi, da se neće tako lako predati. Priroda im je bar više nego naklonjena.

Najlepše mesto u selu je stenovito uzvišenje na kome se nekada nalazila tvrđava. Od nje skoro da ništa nije ostalo osim imena lokacije - Latin-grad. Uzalud ćete tražiti tvrđavu, prisutni su samo ostaci dva zida. Jedan sam uslikao negde u podnožju, drugi nisam ni video. Zato ima puno velikih stena i sa njih je najbolji pogled. Već sam rekao da je u pitanju rimska tvrđava i da se pominje još u III veku. Kada stanete gore i pogledate u dolinu ispod vas, jasno vam je zašto je baš tu podignuto utvrđenje. Osim što imate panoramu celog sela ispod vas, možete da nadzirete šta se događa sve do Soko Banje. A ako se okrenete, vidite ceo greben Rtnja. Mislim da ću teško ponovo imati takvo vreme za fotografisanje na ovom mestu zato nisam štedeo na slikama.

Tu negde se priča i završava, bar za taj dan. Silazimo do škole gde nas čeka mini bus, ostavljamo stvari a zatim idemo do prodavnice na zasluženo osveženje. Od Vrmdže nastavljamo južno, prolazimo kroz selo Trgovište i uključujemo se na put za Soko Banju. Ne idemo ka Banji već desno, ka Aleksincu. Prolazimo pored Bovanskog jezera. Ova vožnja je kao bonus na celu današnju priču.

Na kraju, prešli smo skoro 20km i popeli oko 1180m. Akciju uspešno vodio Goran Stojanović, ovaj put uz mnogo lepše vreme. Ekipu je kao i prvi put imao odličnu.


Zvanični sajt sela Vrmdža

Fotografije