Božićni uspon na Rtanj

Svaki put kada idem na planinarenje i kada alarm zacvrkuće u mraku vidikovačkog jutra, odakle su se pevci odavno iselili, bar na trenutak pomislim: šta mi sve ovo treba? A Rtanj je poseban, na Rtanj se kreće u 05:45 i to sa Novog Beograda pa preispitivanje želja i mogućnosti bude i duže i bolnije. I dok tumaram po kući, trudeći se da ne naletim na stolicu od klavira ili neku sličnu nagaznu ili odskočnu minu a opet da ništa ne zaboravim, čini mi se da niko osim pekara i šašavih planinara nije budan. A onda izađem na ulicu gde me sačeka neki čudan i šaren svet. Od noćobdija koji poput vampira žure da se sklone pre svitanja, umornih radnika koji spavaju dok čekaju autobus, do mladića koji se vraćaju iz provoda i devojaka čije mini suknje potpuno groteskno izgledaju u neodgovarajućem ambijentu. Ipak najveći šok (pored jednog ludaka izrazito crnih očiju koje su se caklile, koji me je pitao dal radi riba - zbog štapova koje sam nosio) doživeo sam jednog ranog jutra prolazeći pored divljeg buvljaka preko puta vidikovačke pijace. Bio je prepun ljudi koji su se užurbano ali vrlo precizno kretali po mraku, zauzimajući na vreme svoja mesta i dovlačeći robu i kartone na kojima će je izložiti. Robu koja teško da vredi goriva potrošenog da se dovuče do Vidikovca. Slika od koje se još uvek nisam oporavio. Nego da se vratim Rtnju.

Za neupućene, Božićni uspon na Rtanj je tradicionalna, republička akcija što znači da se svake zime iza Božića gore okupe planinari iz svih krajeva Srbije pa i šire, što se kaže sa prostora regiona. Ove godine je 30-ti put organizovana a ja je treći put (uzastopno) nagradio svojim prisustvom. Već na prvoj akciji bilo mi je jasno zbog čega je ona posebna. Prvo Rtanj je posebna planina, omiljena među planinarima i pobornicima teorija zavera. Drugo termin na početku godine, posle decembra koji je skoro pa mrtva sezona, idealna je prilika za susrete sa prijateljima, čestitanja i naravno za večite priče gde smo bili i gde ćemo ići. A susreti počinju već na pupmama duž auto-puta, nastavljaju se tokom uspona, odmora na vrhu i kulminiraju u restoranu. I kada sve to vidi čoveku bude jasno zašto ljudi i po deset i više puta dolaze na ovu akciju čiji se program ne menja, koju loše vreme zna ozbiljno da ugrozi ali gde uvek bude interesantno.

Ove godine ni z od zime. Pravo prolećno vreme. Potpuno različito od prethodna dva uspona. Prošle godine smo za probijanje kroz dubok sneg i maglu bar bili nagrađeni fenomenalnim uslovima za fotografisanje (pisaca) dok pretprošle nisam mogao da rukujem aparatom koliko sam se smrzao ali to je neka druga priča... 

Rtanj nije mnogo visok ali izgleda fascinantno, naglo se izdiže i potpuno dominira okolinom. Osim što najviši vrh Šiljak (1570) liči na piramidu, karakterističan je po oštrom i dugom grebenu. Uspon se vrši sa severne i južne strane. Severni uspon je nešto duži i atraktivniji, južnim se ionako svi vraćaju. Mi smo krenuli nešto drugačijom varijantom sa severne strane, sa idejom da izađemo na Kusak (1309) koji se nalazi na suprotnom kraju grebena od Šiljka i da pređemo ceo greben. Prethodne godine bili smo među retkima koji su tuda prošli a ove je bilo više sveta. I staza je bila sveže obeležena. 

Polazna tačka je selo Lukovo. Prvi deo je potpuno nezanimljiv, ide se zemljanim putem, onda kroz šumu, onda preko kamenja... Staza nije laka, plus što smo sve vreme u senci pa nas sunce ne dohvata. Oko 1100m visine trud počinje da se isplaćuje, nailazimo na niz od 4-5 atraktivnih vidikovaca, svi gledaju dole na Lukovo i dolinu kojom put od Paraćina ide dalje ka Boljevcu i Zaječaru. Pored doline otvara se pogled i na vrhove Rtnja. Stižemo do stene ispod Kuska i kada je savladamo sledi iznenađenje - na Kusku je gomila planinara, njih bar 30 se čvari na toplom, zimskom suncu. Naravno pridružujemo im se.

Posle kraće pauze idemo dalje. Prelazimo ceo greben, prolazimo ispod vrha Preslo (1405), sastajemo se sa grupom koja ide klasičnim severnim usponom i zajedno izlazimo na Šiljak. Ovaj deo treka je mnogo lepši, pogled je izuzetan i sve vreme smo na suncu. Nije baš najugodniji za kretanje, jak je nagib i ima puno kamenja. 

Na vrhu ostajemo skoro ceo sat. Toplo je, ne moramo da žurimo. Fotografišemo se besomučno i uživamo u pogledu na okolne planine i gradove. Boljevac se vidi kao na dlanu, Zaječar se nazire u daljini. Spuštamo se južnom stranom, izbegavamo put, čistinu od vrha do šume prelazimo pravo, kolena nas verovatno proklinju. Onda se ukolotečimo i uključimo u šumsku stazu koja će nas odvesti u naselje Rtanj koje je završna tačna akcije. Nema leda kao prethodne godine ali i blato može da bude klizavo.. na sreću održao sam se na nogama. 

Selo Rtanj, nekadašnja rudarska kolonija, nema više od 200 stanovnika. Dobro se pripreme za invaziju planinara pa iznesu šta imaju za prodaju. Pored čuvenog rtanjskog čaja kupio sam i med, izgleda da nisam pogrešio. Ispred prodavnice gužva. U ovim krajevima skoro isključivo se pije zaječarsko pivo. Šarenilo registracija na autobusima i automobilima govori o popularnosti akcije. Idemo u restoran odmarališta Rtanj. Pun je kao i obično. Konobari se probijaju sa činijama pasulja. Ne mogu da stignu da donesu piće pa odlazimo sami do šanka. Hvatamo slobodan sto ali samo sa dve stolice. Menjamo se, dvoje sede za stolom, dvoje na stepenicama pored stola. Atmosfera je potpuno opuštena i nekonvencionalna. Onda restoran počinje da se prazni, grupe lagano odlaze. Oko 6h i mi krećemo. Ne možemo da prođemo od niškog autobusa, čekamo vozača, otišli su da ga pronađu. Nema nervoze, suviše smo se dobro proveli...

Na kraju 13.8 km sa oko 1300m uspona. Nisam nezadovoljan vremenom ali opet božićni uspon treba da bude sa snegom, kao prethodne godine. Dobio sam bronzanu značku za treće učešće, možda bih se i hvalio ali društvo oko mene se okitilo srebrnim a Vlada nas sve zasenio zlatnom. Ne bih da nabrajam društvo, plašim se da nekog ne preskočim, samo ću da kažem da su mi ulepšali dan i da mi je bilo vrlo prijatno sa njima. Stara ekipa plus neki novi ljudi koje sam upoznao. Novi prijatelji, stari planinari...

Fotografije