Lepša strana Mađarske I: Pečuj, Šikloš i Harkanj

Pečuj odavno planiramo da posetimo ali do sada nije došao na red. Status evropske prestonice kulture 2010. garantovao je da grad ima šta da pokaže i da je sigurno uvimen i sređen za tu priliku. U srpskoj istoriji dosta se pominje, udaljen je samo 300 km od Beograda i na sve to u njegovoj blizini nalaze se neke interesantne banje i spa centri. Konkretno, Harkanj banja udaljena je samo 25 km i pikirali smo je kada smo razmišljali gde provesti preostalu nedelju odmora (od prošle godine...). Malo sam preturao po Booking-u, pronašao vrlo jeftin i dobar smeštaj i brzo smo doneli odluku.

Tri dana smo proveli tu u Baranji a onda smo produžili do Balatona o čemu sam već pisao u postu Lepša strana Mađarske II: Balaton.

Putovanje i Harkanj banja

Od Beograda do banje Harkanj prešli smo tačno 292 km a putovanje je trajalo tačno 5:40. Sa jednom pauzom u Somboru ali malo dužom (da, ponovo smo zaboravili da uplatimo putno osiguranje...). Išli smo iz Beograda do Novog Sada gde smo okrenuli ka Bačkom Petrovcu i dalje preko Odžaka stigli do Sombora. Od Sombora prema Bezdanu i dalje na zapad, prelazimo Dunav i kod Batine ulazimo u Hrvatsku. Most se nalazi na samoj granici, između dva kontrolna punkta. Nije bilo drugih kola ni na našoj ni na hrvatskoj strani. Uobičajene formalnosti i ulazimo u susednu državu.

Kroz Hrvatsku ćemo preći nepunih 50 km. U blagom luku ćemo proći ispod Belog Manastira i izaći na graničnom prelazu zapadno od grada. Predeo kroz koji prolazimo dosta liči na onaj od Sombora do Bezdana. Puno drveća i blago zatalasan teren tek da nemate osećaj teške ravnice. Da li umišljam ali oseća se blizina velike reke. Prolazimo kroz nekoliko mesta, ni tu nema velike razlike pre i posle granice. Nazivi ulica su vrlo šareni, od Maršala Tita, Rada Končara i Josipa Kraša, preko ulica Košuta i Petefija, do Hrvatskih dragovoljaca koja nas vraća u surovu, balkansku stvarnost. Prošli smo i kroz ulicu kralja Petra ali ne Onog, ima dodatak na ime koji sam zaboravio. Oblačno i pomalo kišno vreme čini da predeo kroz koji prolazimo bude još zanimljiviji. Kiša ponekad može da ima neki poseban šmek kada se posmatra kroz šoferšajbnu.

Stižemo na hrvatsko-mađarsku granicu. Ponovo nema nikoga ispred nas. Pitaju nas gde smo ušli u Hrvatsku, ne znam kako da akcentujem mesto Batina, da li pripada nekom bati ili je iz raja izašla. Samo jedan kontrolni punkt, dal je zajednički ne znam tek niko nas posle njega nije zaustavljao. Do apartmana u Harkanju imamo samo 27 km. Pravo do Nađharšanja gde možete samo levo ili desno, mi idemo levo, prolazimo kroz Šikloš i laganom vožnjom ulazimo u Harkanj. 

O banji Harkanj nemam puno toga da kažem. Šetali smo po Pečuju, kupali se u Šiklošu a u Harkanju smo samo bili smešteni. Ujutru bi seli u kola i odvezli se severno ka Pečuju a kasno uveče bi se vratili iz Šikloša, iz istočnog pravca. Nismo čak ni do prodavnice otišli. Ono što smo iz kola videli nije nas posebno privuklo. Nismo imali utisak da smo nešto propustili. Zato je smeštaj bio odličan. Nalazio se u mirnom, južnom delu mesta, u blizini parka. Nova zgrada i veoma ukusno uređen apartman, bez nepotrebnog luksuza ali svim onim što nam je bilo potrebno. Izuzetno čist, u svakom pogledu. Vlasnik Ferenc je nešto stariji od nas, ćutljiv ali vrlo prijatan, nenametljiv, ne zna engleski ali smo se savršeno sporazumeli rukama i očima. Nije ni bilo razloga da puno pričamo, jedino smo ćebad tražili pošto je bilo hladno a Ferenc je pored ćebadi uključio i grejanje.

Šikloš

Za Šilkoš smo čuli kada smo počeli da se pripremamo za odlazak - mesto nedaleko od Harkanja. Ispostavilo se da je obrnuto, Harkanj je banja pored gradića Šikloša. Odlučili smo se za njegov Termal spa centar iz prostog razloga - radio je dva sata duže od onog u Harkanju. Pošto smo samo popodne išli na kupanje, značilo nam je tih dva sata.


Centar je nov i manje poznat od onog u Harkanju. To je bio drugi razlog - pretpostavili smo da će biti sređeniji, da se trude da privuku goste. Nismo pogrešili, zaista je sve bilo kao novo i manje-više sve je funkcionisalo.  Za razliku od Harkanja Šikloš nije banja, ne postoji medicinski program. Namenjen je samo za relaksaciju i uživanje. U unutrašnjem delu postoji nekih 5-6 odvojenih bazena sa različitim temperaturama vode. Najveći bazen je podeljen na sektore, ima dva prosečna tobogana, reku i nekoliko đakuzija. Pored njega je jedan plitki za sasvim malu decu i ova dva bazena su sa najhladnijom vodom. Iza njih se ređaju tri bazena sa sve toplijom vodom. U svakom je glavni prostor ograničen visokim zidovima, unutra imate đakuzije a u onom poslednjem nema ništa, dovoljno je što ste u vodi od 37c. Sasvim odvojen je bazen sa najtoplijom vodom, u zamračenoj i nešto intimnijoj prostoriji, sa velikim televizorom ako vam je dosadno.

Od šest sauna uvek su bar dve bile van funkcije. Verovanto je broj gostiju bio mali pa su mogli da kalkulišu. Čini mi se da i đakuzije uključuju češće ako posetilaca ima više. Pored tih šest unutrašnjih postoji i ruska sauna koja se nalazi napolju, u posebnom objektu. Prostrana i paklena.

Osim unutrašnjih bazena postoji i kompleks spoljnih koji nisu radili zbog lošeg i hladnog vremena. Ima restoran sa ne naročito bogatom ponudom. Ne brane vam da unesete grickalice. Postoji aparat za vodu i to je uglavnom to. Nisam puno takvih mesta obišao da bi napravio neko poređenje ali mislim da je ok.

Šikloš ima još neke stvari da ponudi, ne samo spa centar. Pre svega tu je srednjevekovna tvrđava, izgrađena na uzvišenju tako da dominira gradom i vidi se sa velike daljine. Zidine tvrđave, kapija i most su srednjevekovni dok je zamak barokni. Sticajem okolnosti nismo ga posetili pa priča ostaje za neku drugu priliku, sada samo nekoliko fotografija.

U Šiklošu postoji mala srpska zajednica, koju nismo upoznali, a postoji i srpska crkva koju jesmo upoznali, bar spolja. Crkva Svetog velikomučenika Dimitrija sagrađena je 1806. godine i treća je po redu na tom mestu. Prethodna je stradala neku godinu ranije u požaru. Sadašnji hram je jednobrodni, masivni, kao i većina crkava u Panonskoj ravnici. Spolja je u prilično je lošem stanju a unutra nismo mogli. U dvorištu se nalazi spomenik Stefanu Štiljanoviću koji je u ove krajeve izbegao iz primorja 1498. godine zbog sukoba sa Mlečanima. Istakao se u borbama sa Turcimia, piše da ga narodna tradicija prikazuje kao najuzornijeg vladara a i proglašen je za sveca. Pre par godina dobio je ulicu u neposrednoj blizini crkve.

O proteklim vremenima svedoči i Malkoč-begova džamija. Nalazi se odmah iza gradske kuće. Izgrađena je u XVI veku a sa odlaskom Turaka je počelo njeno propadanje. Renovirali su je početkom 90-tih i za to dobili evropsku nagradu Europa Nostra za očuvanje kulturnog nasleđa. Ulazili smo u nju, unutra je orijentalna muzejska postavka i jasno je da džamija više ne služi prvobitnoj nameni. Što pokazuje da je dobijena nagrada više nego zaslužena. Unutra je izložen Kuran na nekom južnoslovenskom (srpskom, hrvatskom, srpskohrvatskom...) jeziku. Pored naše, u Šiklošu postoji i nešto veća hrvatska zajednica.

Unutrašnjost Malkoč-begove džamije

Ono što je karakteristično i neuobičajeno za ovako mali grad je što ima četiri hrama, različitih religija i konfesija. Osim ova dva koja sam pomenuo prošli smo i pored katoličke crkve a iz daljine sam fotografisao reformatorsku, da zaokružim priču. Ne znam da li to ima veze sa ruskom saunom koja definitivno pojačava strah od pakla i priziva na pokajanje...

Pečuj

Pečuj je trebalo da bude centralno mesto naše mini ekskurzije. Dva prepodneva, sa sve vožnjom od Harkanja i traženjem parkinga, ispostavili su se kao dosta kratko vreme da bi grad obišli onako kako sam planirao. S druge strane, bilo je sunačno i veoma lepo vreme pa smo odlučili da ga provedemo napolju. Nigde nismo ušli a album sa fotografijama nazvao sam Pečuj, eksterijer. Cena takve odluke je da ćemo bar još jednom morati do Pečuja. Nisam mu posvetio ceo post, bila bi to vrlo nepotpuna priča. Zato sam pojačao komentare na fotografijama.

Šta zaista treba videti

Istorijski deo grada je očekivano u samom centru. Sa gornje, severne strane je ograničen očuvanim zidinama koje leže ispod ulica Aradi vértanúk, Kálvária i Szentágothai János. Sa donje strane ne postoji tako jasna granica ali ulica Jožefa Atile koja prolazi ispod tržnog centra Arkad nešto je od čega ne treba ići dalje ako ste u kraćoj poseti Pečuju.

Trg Sečenji

Centralno mesto u gradu je trg Sečenji. Ogroman prostor sa koga polaze neke važne i lepe ulice i na kome se nalaze gradska skupština i zgrada uprave Baranjske županije (ph). Na gornjem kraju trga dominira Kasim-pašina džamija. Izgradili su je Turci sredinom XVI veka na mestu nekadašnje gotske crkve. Kasnije je pretvorena u crkvu. Spolja je potpuno zadržala orijentalni izgled osim minareta koji je srušen. Ispod džamije/crkve nalazi se stub sv.Trojice, podignut u znak zahvalnosti za prestanak epidemije kuge. Sa istočne i zapadne strane trg je ograničen velikim, sekularnim zgradama a sa južne strane ponovo crkvom. Crkva sv. Sebastijana ili reda Milosrdne braće značajno je mesto jer se tu delila (možda još uvek...) pomoć u hrani, lekovima pa i bolesničkoj nezi siromašnim stanovnicima Pečuja. Podignuta iz fonda koji je za sobom ostavio bogati kožar i mlinar Johan Georg Krautsak baš sa tom namenom. Ispred crkve je fontana Žolnai fabrike o kojoj ću kasnije. Trg Sečenji je svakako mesto koje ćete posetiti ako odete u Pečuj.

Zapadno od njega nalazi se drugi veliki trg, Sent Ištvan ili Svetog Ištvana. Za razliku od prethodnog, ovo je veoma miran deo grada. Ovim trgom dominira katedrala Sv. Petra i Pavla ili prostije Pečujska katedrala jer ćete teško da je pomešate sa nekom drugom crkvom. Jedan od onih objekata koji imponuju svojom veličinom a u ovom slučaju i sa četiri tornja, na svakom kraju jednobrode crkve po jedan. Ispod katedrale je veliki prazan prostor, kako i dolikuje. Na trgu se nalazi arheološki lokalitet iz ranohrišćanskog perioda što će biti tema sledeće posete. Na dnu trga je park, sa leve strane ispunjen drvećem, sa desne samo trava i cveće da pogled na katedralu što duže traje.

Sa Sečenji trga do trga Sent Ištvan prešli smo gornjom stranom gde ima puno muzeja i gimnazija, uglavnom pod patronatom crkve. Vratili smo se Franjevačkom ulicom (Ferencesek utcája). U pitanju je pešačka ulica sa puno malih prodavnica i ugostiteljskih objekata. Vodi od Franjevačke crkve do Jokai trga. Crkva je jedna od lepših u gradu a odmah pored nje su ostaci tuskog kupatila. Sva tri hrama koja sam do sada spomenuo (džamija, katedrala i ova crkva) menjale su gospodare za vreme i posle Turaka a time i religije kojima su služili. Ista sudbina zadesila je i crkvu Sv. Augustina, ima je na fotografijama. Bolje i tako nego da su rušili... Ovom Franjevačkom ulicom bi svakako trebalo proći.

Franjevačka ulica

Još jedna ulica koju ne bi trebalo zaobići je Király ili Kraljevska. Pešačka ulica u kojoj se nalazi zgrada Narodnog pozorišta, jedna crkva, gimnazija, nekoliko interesatnih zgrada i puno restorana i kafića. Polazi sa Sečenji trga, iznad gradske kuće. 

Ispod Sečenji trga, povezan sa njim još jednom pešačkom ulicom, nalazi se trg Lajoša Košuta. Ima oblik izduženog pravougaonika. Sa njegove severne strane strane je velika, dugačka zgrada za koju ne znam šta predstavlja, kada sam njeno ime dao prevodiocu izbacio mi je izdavanje pasoša (ph). Na istočnom kraju trga je sinagoga i nju treba videti, slika desno. Izgrađena u XIX veku, nakon što je jevrejska zajednica teškom mukom kupila zemljište. Ispod trga je javna garaža, nije najjeftinija ali je idealno mesto da ostavite kola i krenete u obilazak. Ispod trga je tržni centar Arkad i jasno vam je da je to mesto gde čarolija prestaje. 

Prošli smo i već pomenutim ulicama iznad gradskih zidina, popeli se do kalvarije ali to je već drugi krug onoga što treba videti, ako imate dovoljno vremena. Uz sve ono što nismo stigli ili nismo znali da treba videti.

Žolnai 

Najjači utisak koji sam poneo iz Pečuja vezan je za pojam Žolnai i sve šta on predstavlja. Priča počinje 1853. kada je izvesni trgovac Mikloš Žolnai otvorio radionicu za proizvodnju predmeta od gline za svog sina Ignjaca. Deset godina kasnije radionica loše stoji i mlađi sin Vilmoš, koji se bavi trgovinom, ulaže novac da pomogne bratu a ovaj se ubrzo zatim odseli. Vilmoš ne dobija samo novi posao već i strast koja će ga držati do kraja života. Tragajući za novim materijalima uz pomoć svojih saradnika razvio je eozin, živopisnu glazuru kojom je ukrašavao vaze i keramičke predmete za kuću, kao i pirogranit, veoma otporan i čvrst materijal koji se osim za izgradnju kamina i peći koristio na fasadama i krovovima objekata, između ostalog na hotelu Moskva u Beogradu i gradskoj kući u Subotici.

Vrh zgrade županijske uprave u Pečuju

Vilmoš Žolnai je odveo firmu na dve svetske izložbe i učinio je najvećom u ovom delu carstva ako ne i šire. Posle njegove smrti nasledio ga je sin Mikloš na mestu direktora i ćerke Julija i Tereza kao dizajneri. Za vreme I svetskog rata fabrika je uvela namensku proizvodnju, bila je bombardovana u II svetkom ratu a dolaskom komunizma je nacionalizovana i ime Žolnai izbrisano. Ipak, kada su stvari počele da se menjaju fabrika se oporavila, ime je vraćeno, postala je deoničarsko društvo i uklopili su se u današnje svetske tokove.

Podstaknuti pripremama Pečuja za 2010. godinu, preuredili su svoj nekadašnji proizvodni, upravni i privatni prostor i objekte u nešto što se zove Žolnai kulturna četvrt. To je zaista gradska četvrt, udaljena skoro 2km od centra grada. U prvom delu su fabričke hale i dimnjaci ali onda dolazite do vrlo lepih objekata urađenih naravno od Žolnai materijala. Pored zgrada, u otvorenom prostoru možete videti skulpture i ukrasne figure kao na slici. U unutrašnjosti objekata nalaze se zbirke predmeta načinjene od porcelana i eozina ali i prostorije u kojima možete uživo pratiti izradu i ukrašavanje. U okviru kompleksa je i Fakultet muzičke i likovne umetnosti. Održavaju se i druge kulturne i zabavne priredbe, lično smo naišli na neko događanje gde su učesnici bili obučeni kao u Srednjem veku.

Ulaz u kompleks je besplatan ali većina izložbi nije. Postoji zajednička karta sa kojom sve možete da vidite a inače nam nije baš bilo jasno gde se plaća i gde može slobodno da se uđe. Ušli smo u Live Manufacture što se (na naše iznenađenje) nije naplaćivalo ali kada smo pokušali da vidimo neke predmete u prostoriji pored, tu su nas zaustavili. 

Mauzolej Vilmoša Žolnaija

Na bregu iznad kulturne četvrti napravljen je mauzolej u kome je sahranjen Vilmoš Žolnai. Na mestu gde je voleo da sedi i gleda dole na fabriku. Izgrađen po projektu njegovog zeta Tadea Sikorskog (supruga ćerke Julije), useljen je 13 godina nakon smrti Vilmoša, koji je u međuvremenu počivao na nekom groblju u blizini. Naravno, građen je isključivo od Žolnai materijala. Obnovljen je 2010. godine i trenutno blista. Odlično vreme koje smo imali omogućilo je dobre fotografije koje govore više od 1000 reči. Stazu od ulice do mauzoleja čuva 42 lava, napravljenih od pirogranita. Osim što čuvaju Vilmoša, njegovu ženu i sina, koji su jedini ostali da počivaju u mauzoleju, lavovi ljubomorno čuvaju i tajnu proizvodnje materijala od kojih su stvoreni. 

Moram da pomenem da u centru grada postoji i Žolnai muzej. Nije nam bio u planu ali sada, kada smo se upoznali sa pričom, sigurno ćemo ga posetiti. Kada sledeći put uđemo u trougao Pečuj - Harkanj - Šikloš. Volim da mislim da ću se vratiti u neki grad ili na neko mesto. Znam da to nije uvek realno ali tako se bolje osećam. 



Fotografije:

Šikloš

Crkva u selu Turonj

Pečuj

Žolnai kulturna četvrt

Sa Rtnja do sela Vrmdža

Blog počinje da mi oduzima previše vremena. Uvek je to radio ali sada počinjem da osećam opterećenje iako više ne beležim svaku akciju kao na početku. Delimično zbog nedostatka vremena, delimično jer se akcije ponavljaju uz male izmene, nedovoljne da bi opravdale novi post. Fotografijama i dalje ispratim sve gde sam bio, priču se trudim da smanjim što mi sudeći po ovom postu baš i ne ide najbolje. Jer prošlonedeljna akcija na Rtanj nije trebalo da se nađe u blogu, tako sam bar planirao. Već sam pisao o Rtnju (ovde) a to što prvi put idem van januara nije neka posebna promena. U osnovnoj školi imao sam nastavnika likovnog koji nam je davao teme: Jesen u parku, Jesen u šumi, Jesen u mojoj ulici. Onda bi došla zima. Zima u parku, Zima u šumi, Zima u mojoj ulici. Posle zime stigne proleće... Uz tri standardne teme posvećene praznicima blok bi se lako napunio. Počeo sam i ovde isto da radim, Rtanj u zimu, Rtanj u proleće... Ipak, ono što je dodalo novi kvalitet i o čemu uglavnom planiram da pišem jeste produžetak ture i silazak u selo Vrmdža. O Rtnju se ionako dosta piše, možda čak i previše.

Krenuli smo u 6h iz Beograda. Rtanj mi je uvek vezan za rani polazak što u prevodu znači vrlo rano ustajanje. Tri mini busa su ispred zgrade opštine Novi Beograd, pored našeg još jedan ide na Rtanj. Vožnja autoputem, pauza na pumpi, skretanje ka Zaječaru i uskoro se planina ukazuje sa naše desne strane. Ne znam ni jednu drugu planinu u Srbiji da tako dominira okolinom kao Rtanj kada mu prilazite sa ove severne strane. Tu su litice strme, vrlo često i vertikalne, od puta do vrha ima 1200m visinske razlike i vi zaista jednim pogledom vidite svu tu visinu. 

Prolazimo pored planine i skrećemo desno prema selu Rtanj. Do sela imamo oko 210 km i to je najdalja jednodnevna akcija na kojoj sam bio. Selo predstavlja nekadašnju rudarsku koloniju. Iz njega se vidi vrh Rtnja (slika). Do vrha valja preći samo 6,5 km a popeti skoro 1000m što znači da će skoro svaki korak biti uzbrdo. A opet, taj južni pravac je lakši od severnog. Pravac zapravo nije južni, selo je istočno od vrha ali u poslednjem delu uspona prilazite vrhu sa južne strane. Prvi deo staze od sela je pod uglavnom pod šumom. Onda izlazite iz šume i dolazite na jednu veliku i strmu livadu koja se pruža do samog vrha planine. Na njoj skoro da i nema drveća, ima grmova i ima onog čuvenog rtanjskog čaja.

Najviši vrh Rtnja zove se Šiljak. Pošto na ovoj planini nema drugih vrhova koji bi mu parirali značajem, njegovo ime se ne koristi mnogo - prosto se kaže Rtanj. Na samom vrhu leže ostaci kapele. Izgradila ju je Greta Minh u spomen na svog supruga Juliusa. Minhovi su bili vlasnici već pomenutog rudnika kao i paraćinske fabrike tekstila. Kapela je osveštana 1936. a srušena dinamitom mnogo godina kasnije. Neki ljudi su tragali za skrivenim bogatstvom. Čitav sat provodimo na vrhu. Vreme je sunčano ali vidljivost nije najbolja. Onda idemo dalje, prelazimo ceo greben, sve do vrha Kusak koji leži na njegovom suprotnom kraju. Kretanje je naporno, ne postoji staza, idemo sa kamena na kamen. Zato je pogled na dolinu severno od planine fenomenalan. Puno je insekata oko nas, kvare mi fotografije, uleću u kadar. Nekoliko odličnih fotografija morao sam da odbacim..

Polazak sa Šiljka preko grebena do Kuska

Od Kuska do Vrmdže

Tu na Kusku počinje drugi deo priče, ono novo što mi je ova akcija donela. Sa naše južne strane prostire se dolina ograničena sledećim nizom planina, nižim od Rtnja ali sa istim pravcem pružanja, istok-zapad. Ispred tih planina leži Soko Banja. Vidljivost nije najbolja pa se samo nazire. Nazire se i selo Vrmdža gde smo se uputili, manje je od Banje ali i dosta bliže. Ne stižemo mnogo da uživamo u prizoru, livada kojom silazimo prilično je strma. Nemojte da vas zavara wikipedia gde piše da su "sa južne strane padovi blagi i prema podnožju se prostire visoravan koja se lagano spušta ka Soko Banji". Lagano ali tek nakon prvih 300-400m spusta. I ovo livada shvatite uslovno, teren je jako neravan a ima i puno kamenja pa i većih stena. Jedna se pokrenula i zakotrljala nizbrdo. Za par sekundi dobila je neverovatnu brzinu, kolega je imao prilično sreće da ga je promašila.

Kada se dovoljno spustimo ulazimo u šumu. Na sreću taj deo kroz šumu ne traje dugo. Izlazimo i sad smo na onoj blagoj padini što se lagano spušta ka Soko Banji. Nema više uspona, ne idemo po kamenju, nema nizbrdica, putevi i staze kojima sada hodamo izgledaju nam kao autoput. Dan je već uveliko odmakao, više nije ni vrućina a popodnevno sunce daje tople boje livadama prošaranim cvećem. Jedan od onih trenutaka zbog kojih planinarimo, trenutak kada se skoro stopite sa prirodom oko vas. Ne znam da li je moguće direktno postići takav efekat, mislim da je ipak potrebno krenuti ujutru rano, preko Rtnja...

Idemo dalje i stižemo do izvora. Odmah pored puta, sa leve strane, nije ga baš lako uočiti. Dobro je došao, već sam počeo da pijem vodu u većim količinama. Dva kilometra od izvora i stižemo do jezera. Zovu ga i Vrmdžansko jezero ali na sajtu sela Vrmdža piše Vrmaško. Kružnog je oblika, prečnika nekih 100m. Na tom sajtu piše da je po kazivanju starih ljudi, a ima li išta verodostojnije, nastalo posle velike provale oblaka kada je bujica pokupila sve na šta je naišla i time zapušila duboku rupu u zemlji. Napaja se vodom sa jednog izvora i od kiša i snegova. Kada smo mi bili vodostaj je bio visok sudeći po klupama koje su bile pod vodom. Nema mnogo tih klupa, daleko je jezero od civilizacije, taman kako treba. Pravimo kraću pauzu a zatim ga obilazimo i nastavljamo dalje ka selu.

Sada idemo putem, prohodnim i za putnička vozila. Počinju da se pojavljuju prvi tragovi civilizacije, njive pa i usamljene kuće. Negde na pola puta od jezera do sela naišli smo na restoran. Kakva je usluga ne znam ali na mnogo je lepom mestu. Leži pored Vrmaške ili Pakleške reke. Reka izvire nekih 500m ispred, veoma jako vrelo ispod stene, potok se odmah formira. Nastavlja da teče do sela pa i dalje. Voda je bila veoma bistra i čista, čak i kad je prošla pored prvih kuća.

Ulazimo u selo. Kažu da se naselje na ovom mestu pominje već u III veku kada je rimska tvrđava kontrolisala i čuvala carski drum koji je vodio prema istoku. Tvrđava je kasnije dograđivana, obnavljana i ojačavana, omogućila je mestu da ima bogatu istoriju u Srednjem veku pa i kasnije. Škola (da li ova sa fotografije?) je građena od 1834. a počela je sa radom 1851. Između dva rata Vrmdža je bila najveće selo u Sokobanjskom srezu i centar Rtanjske opštine. Danas je broj stanovnika značajno opao, kao u svim selima, ali imam utisak da se nešto radi, da se neće tako lako predati. Priroda im je bar više nego naklonjena.

Najlepše mesto u selu je stenovito uzvišenje na kome se nekada nalazila tvrđava. Od nje skoro da ništa nije ostalo osim imena lokacije - Latin-grad. Uzalud ćete tražiti tvrđavu, prisutni su samo ostaci dva zida. Jedan sam uslikao negde u podnožju, drugi nisam ni video. Zato ima puno velikih stena i sa njih je najbolji pogled. Već sam rekao da je u pitanju rimska tvrđava i da se pominje još u III veku. Kada stanete gore i pogledate u dolinu ispod vas, jasno vam je zašto je baš tu podignuto utvrđenje. Osim što imate panoramu celog sela ispod vas, možete da nadzirete šta se događa sve do Soko Banje. A ako se okrenete, vidite ceo greben Rtnja. Mislim da ću teško ponovo imati takvo vreme za fotografisanje na ovom mestu zato nisam štedeo na slikama.

Tu negde se priča i završava, bar za taj dan. Silazimo do škole gde nas čeka mini bus, ostavljamo stvari a zatim idemo do prodavnice na zasluženo osveženje. Od Vrmdže nastavljamo južno, prolazimo kroz selo Trgovište i uključujemo se na put za Soko Banju. Ne idemo ka Banji već desno, ka Aleksincu. Prolazimo pored Bovanskog jezera. Ova vožnja je kao bonus na celu današnju priču.

Na kraju, prešli smo skoro 20km i popeli oko 1180m. Akciju uspešno vodio Goran Stojanović, ovaj put uz mnogo lepše vreme. Ekipu je kao i prvi put imao odličnu.


Zvanični sajt sela Vrmdža

Fotografije

Ostrvica - Rajac

Jedan od primera jezičkog nedostatka je kada više pojmova, u ovom slučaju više aktivnosti, ne možete da razdvojite jer ih ista reč označava. Planinarenje u srpskom jeziku ima vrlo široko značenje i obuhvata različite aktivnosti. Od špartanja zalatasanim poljima Panonske nizije do pentranja na ozbiljne visine i vrhove, gde se u mnogim kontekstima preklapa sa alpinizmom. I ako za jurišanje na razne Montove sa sve onim užadima, prusicima i cepinima postoji već pomenuta reč alpinizam, za forsiranje Deliblatske peščare takva reč ne postoji. Pešačenje je ili suviše blaga (šetnja pored mora) ili suviše konkretna (šoping ili vojnički marševi). A opet je često koristim kada hoću da naglasim da nismo išli mnogo visoko, mada iza obično dodam i kilometražu da ne ispadnemo neozbiljni.

Zbog toga često posežemo za engleskim rečima pa se sve više koriste i trekking i hiking. Na sreću pogledao sam šta tačno znače pre nego što sam izneo svoje, do ovog trenutka pogrešno mišljenje. Dakle hiking označava jednodnevno ili noćno pešačenje, uređenim i unapred definisanim stazama. Trekking je ozbiljnija stvar, označava najčešće višednevnu aktivnost i prelazak nekih deonica koje se ne mogu na drugi način preći do hodanjem. Staze nisu uređene, mada mogu biti obeležene, uključuje i malo lutanja za razliku od hikinga. Može a i ne mora da bude mountaineering, ono što bi doslovno bilo planinarenje - penjanje na malo više i ozbiljnije planine. Eto.

Trekovi Divčibare - Rajac (plavi) i Ostrvica - Rajac (crveni)

Ako se malo više družite sa planinarima, čućete da je Srbija stvorena za trekking a Crna Gora za mountaineering. Što je uglavnom i tačno. Ima i Srbija jačih planina, malo južnije, ali neuporedivo sa susedima. Ovde možemo uglavnom da se pohvalimo lepim predelima za duge šetnje. Dva najpoznatija trekinga centralne Srbije završavaju na Rajcu. Oba imaju poprečne pravce pružanja. Prvi dolazi sa zapada - sa Divčibara, dok drugi dolazi sa istoka - sa Ostrvice. Oba imaju preko 25 km i prolaze preko nekih lepih predela. 

Treći put sam na ovoj stazi. Prvi put pre pet godina, akciju je vodio Miroslav Ostić. Drugi put prošle godine, dosta problema usput, bili smo sporiji od planiranog pa je Vlada svirao kraj u Boljkovcima. Ponovo smo sa Vladom, ovoga puta bili smo beskompromisni.

Ostrvica je verovatno jedinstven prirodni fenomen u Srbiji. Reći za nju da je jedan od vrhova planine Rudnik, predstavlja prilično banalnu definiciju. Jer sa svojih 758m visine Ostrvica predstavlja najniži od vrhova ionako ne previše visoke planine. Ali zato ona svojim kupastim oblikom i stenovitom strukturom predstavlja flagrantan primer vrha ugašenog vulkana. Nije jedino uzvišenje vulkanskog porekla u okolini ali je najizrazitije, najstrmije i potpuno je stenovito. Sa pozicije planinarenja to je jedini vrh u Srbiji (bar ja ne znam za drugi...) koji zahteva penjanje i koji je obezbeđen klinovima i sajlom. Vrh Ostrvice podeljen je na dva dela. Nalaze se jedan pored drugog i razlikuju za 4m visine. Za današnje prilike neverovatno deluje da je neko gore gradio utvrđenje ali nekada je nepristupačnost bila na izuzetnoj ceni. U školi smo učili da je tvrđavu sagradio despot Đurađ Branković (naravno, ne on nego njegova žena, najveći srpski neimar - Prokleta Jerina...) ali izgleda da je mnogo starija, spominje se već u V veku. Despot ju je ponovo utvrdio oko 1430. godine. Više o Ostrvici možete pročitati ovde, da ne prepisujem...  

Do Ostrvice se stiže putem za selo Varnice. Kod benzinske pumpe na Rudniku skrenete levo. Nije baš blizu tako da Ostrvicu u pešačkim turama nije lako spojiti sa drugim vrhovima Rudnika. Ispred Varnica od asfalta se odvaja uski put na levo a onda se od njega ponovo na levo odvaja staza koja vodi ka vrhu. Put nastavlja ka selu Zagrađe i njime ćemo produžiti kada siđemo sa Ostrvice. Uspon je jak i što je najgore nemate vremena da se prethodno zagrejete. Staza je uređena i zemlja je oblikovana u stepenice koje malo olakšavaju penjanje. Jedno vreme idete kroz šumu a onda izbijate na stenu. Nema kritičnih deonica ali treba voditi računa. Decembra 2014. bilo je dosta leda i odustao sam od uspona bez opreme. Uglavnom hodate do vrha ali ima i par mesta gde morate da se ispenjete. Jedno od njih je sam izlazak na vrh gde se koristite postavljenim klinovima. O pogledu sa vrha (i ne samo sa vrha) glupo je trošiti reči, bolje je pogledati fotografije.

Pogled sa Ostrvice na selo Varnice i dalje na sever. Vide se Venčac, Bukulja, Kosmaj pa i Avala.

Silazimo i odmah nastavljamo dalje. Tura je geografski podeljena na tri prirodne celine. Ostrvica je prva. Drugu predstavlja put koji vodi preko atara i sela milanovačke opštine. Njime ćemo se uglavnom peti ali za početak se spuštamo do Zagrađa gde prelazimo Ibarsku magistralu. U dvorištu crkve postoji česma, prvo mesto gde obnavljamo zalihe vode.

Od magistrale počinje uspon. Ne posebno jak ali uporan. Počinje i kiša. Na Ostrvici je bilo sunčano ali videli smo da nas čekaju oblaci u nastavku ture. Počinje i da grmi. Pada sve jače pa neki od nas vade kabanice. Drugi opet improvizuju zaštitu, treći imaju kišobrane a bilo je i onih koji su potpuno ignorisali kišu. Asfaltni put nas vodi do vrha brega gde prelazi u zemljani i vodi dalje prvo preko livada a onda kroz šumu. Kod jedne od retkih i uglavnom pustih kuća moramo da se opredelimo: levo vodi prečica ali preko dve rečice koje u ovo doba godine nije baš lako preći. Vlada bira desni pravac. Još neko vreme idemo kroz šumu a zatim izbijamo na otvorenu, kružnu terasu iznad doline. Dolinom teče reka a pored reke vodi put od Ugrinovaca ka Šilopaju. Put zapravo predstavlja trasu stare pruge, uskog koloseka, kojom je sve do kraja 1969. godine purnjao Ćira. Pogled sa te terase je veoma lep. Tu pravimo kratku pauzu da se oslobodimo kabanica, kiša je stala i više nam neće dosađivati tog dana.

Terasa iznad doline

Spuštamo se u dolinu i izlazimo na put. Neko vreme idemo tim putem a zatim se odvajamo na skretanju za Krivu Reku. Do Krive Reke nećemo stići, brzo ćemo skrenuti desno ka Boljkovcima. U selu danas ne živi ni 100 ljudi, bilo ih je nekoliko puta više dok je pruga tuda prolazila. Povezivala je Beograd sa Gornjim Milanovcem, Čačkom i dalje sa Užicem i Sarajevom. Kriva Reka je bila jedna od stanica ali ukidanje pruge, pored ostaloga, očito je pogubno uticalo na razvoj sela.

Ovde se ponovo dotičemo Đurađa Brankovića. Despot je umro na Rudniku, u tvrđavi Srebrenici a sahranjen u svojoj zadužbini, crkvi koja više ne postoji. Tačan položaj crkve još uvek nije poznat a vezuje se za toponim Kriva Reka. Ne zna se tačno da li je u pitanju selo ili reka koja protiče kroz selo. Tek crkva i grob nalazili su se tu negde, u blizini.

I kad sam kod reka, tri rečice se stiču u ovoj dolini. Nikako ne uspevam sa sigurnošću da rasčivijam kako se koja zove. Podataka slabo ima na Netu, pokušavam sa nekim starim topografskim kartama ali ni njima nije uvek verovati (videti dodatak). Ako uspem svakako ću ubaciti u tekst. Pre nekoliko dana dobio sam primedbu vezanu za položaje jedne rečice na Stolovima. Još nisam stigao da proverim ali svakako ću to da uradim. Hoću da kažem da ako neko zna nešto što ja ne znam, biće mi drago da to podeli u komentaru. Na slici je (verovatno) Kriva reka, fotografisana sa mosta.

Uspon od stare pruge do brda iznad Boljkovaca jedna je od dve dosadne deonice. Zemljani put, kaljav, malo drveća okolo tek da vam zatvore pogled. Sa vrha brda otvoriće se pogled i to na najpre na južnu stranu dok pogled ka severu ostaje zatvoren, i sada i kada budemo stigli na Rajac.

Spuštamo se ka Boljkovcima. Prolazimo pored groblja. Negde pri kraju nalazi se spomen ploča na ranjenike vojne bolnice iz 1914. godine. Tada je sve treštalo ovuda a sada je prilično mirno. Crkva, pošta, prodavnica, prašnjava ulica i dve kafane sa suprotnih strana. Jedna ne radi pa nemamo mnogo izbora. Prethodne godine napravio sam ovu fotografiju, podseća na neke filmove koje i dalje volim da gledam. 

Autoput kod Boljkovaca

Neposredno pored Boljkovaca prolazi novi autoput. Nije još otvoren ali protutnje poneka kola, na divlje. Autoput će definitivno izmeniti sliku sela ali je pitanje da li će selo imati nešto od toga. Petlja će biti u obližnjim Dićima, kako će sve to izgledati iz Boljkovaca, da li će dobiti samo buku i nostalgične poglede na vozila koja hitaju ka nekim dalekim gradovima, ostaje da se vidi.

Od Boljkovaca sledi druga dosadna deonica. Liči na prvu, put uzbrdo i ništa zanimljivo. Do sada smo već prešli 16-17 km a čeka nas najduži uspon, tura je malo teža nego što to kilometraža i uspon pokazuju. Ali kada savladate ovaj uspon čeka vas pravo uživanje. Stižemo na rajačku visoravan koja predstavlja onu treću prirodnu celinu o kojima sam pričao. Put vodi između njiva i livada, pogled na jug stiže sve do Ovčara i Kablara a nazad do rudničkih i ješevačkih vrhova. Popodnevno sunce i oblaci koji ga naizmenično zaklanjaju i propuštaju, dodatno ulepšavaju sliku koja se uvlači u mene i drži me do sledećeg vikenda.

Stižemo na Rajac. Prolazimo kroz šumu, prvo listopadnu pa onda četinarsku. Onda se putem između vikendica spuštamo ka domu. Rajac ovoga puta nije u prvom planu, zadržavam se samo na česmi da operem cipele a onda žurim na večeru. Čorba u domu je odlična kao i uvek i pivo je dobro ohlađeno. Kao i uvek. Ne treba čoveku mnogo da bi bio zadovoljan.


Na kraju nešto preko 27km i oko 1200m uspona. Ovu drugu cifru valja uzeti sa rezervom, Garmin je pokazao još više, moraćemo da ga proverimo. Mada četiri puta smo se peli, nakupi se...


Fotografije

Fotografije 2015

Ostrvica, zimski ambijent dec-14

Fotografije 2011

Dodatak o Ostrvici

Pored naziva Ostrvica u javnosti je široko prihvaćen i pogrešan naziv - Ostrovica. Koriste ga Srbijašume (donja slika), koriste ga razni zavodi, uglavnom iz Beograda, koriste ga i planinari. Ne znam šta je izvor greške ali pretpostavljam da su u pitanju mape. Proverio sam nekoliko, negde postoji slovo O, negde ne postoji.

Toponim bez umetnutog O koriste Rudničani, Milanovčani i stanovnici drugih mesta iz okoline. Oni koji ne moraju da gledaju mape da bi znali kako se zove planina ili vrh pored njih. Što se jasno vidi iz priloženih fotografija. To O mi pomalo para uši pa sam počeo sve češće da reagujem. Retko ko bi mi protivrečio ali i retko ko je bio spreman da mi poveruje i izbaci slovo. Naravno, bilo je i onih koji su prihvatili moju sugestiju. Sumnjičavost i nepoverenje sa kojim me je većina posmatrala, učinila je da shvatim da moj zahtev nije bio tako naivan kako sam prvobitno pretpostavio. Nije to bilo samo jedno slovo, već zahtev ili poziv da preispitaju ili promene nešto što su jednom prihvatili kao istinu. Pročitali su u najavi akcije, na karti, na kraju i na tabli zvanične državne institucije, zašto bi meni verovali? 

A opet, kada sam na istom ovom blogu pisao o Homolju i vrhu Tilva Uroš, javio se moj prijatelj iz Boljevca i skrenuo mi pažnju da nije Uroš nego Roš. Pokušao sam da diskutujem o tom prvom slovu ali on je rekao: Ja sam Vlah, ja znam :)
I tu je razgovor bio završen. 

Ne tražim ja da mi se veruje na reč, prosto može da se proveri, npr. na već pomenutom Rudničkom portalu. Ili na sajtu Turističke organizacije Gornjeg Milanovca. Ili na sajtu Ministarstva privrede, profil preduzeća Ostrvica. Ako nazivi planinskih vrhova mogu tek tako da se menjaju, nazivi preduzeća ne mogu. Ili u poslovnom imeniku Srbije...

Priča bi ovde mogla da se proširi na snagu predubeđenja, ograničenja koja sebi postavljamo i drugi nam postavljaju da prihvatimo stvarne činjenice. Tu bi se po treći put dotakao despota Đurđa, tačnije njegovog oca ali ne bih to da radim, zadržaću se na Ostrvici.

Najbolje su reagovali neki koji su zaključili da može i Ostrvica a može i Ostrovica. Da svi budu mirni. Kao kad bi neko mogao da se zove i Goran i Gordan. Ili što bi rekao Mujo u onom vicu, kad ga je Haso podučio da je svejedno kahva ili kava: Jarane, pa nije svejedno dal sam ti ja ženu pohvalio ili ...

Lepša strana Mađarske II: Balaton

Sredinom aprila ove 2016. godine proveli smo pet dana u Mađarskoj. Razmišljajući gde bi odskitali tu nedelju godišnjeg odmora, videli smo da tamo možemo lepo da se provedemo za relativno male pare. Prva tri dana provodimo u Pečuju i okolini. Spavamo u Harkanj banji, pre podne razgledamo Pečuj a popodne se banjamo u spa centru u Šiklošu. O ovome će biti reči u prvom delu putopisa.

Pišem prvo drugi deo, o dva poslednja dana provedena na jezeru Balaton. Zato što je Balaton ostavio jači utisak i zato što je moj blog pa mogu da pišem kako hoću a malobrojni čitaoci mi valjda neće zameriti. Mini odmor u dvoje, my squaw and me.

Prvi deo priče: Lepša strana Mađarske I: Pečuj, Šikloš i Harkanj

Putovanje do Balatona

Kako se približavao odlazak iz banje, vremenska prognoza za preostala dva dana bila je sve bolja. Metereolozi su prvo očistili petak od oblaka a onda i subotu. Zajedno sa oblacima rasterali su i moje ideje o skraćivanju boravka i prevremenom povratku kući. Malo me je i daljina pokolebala, pomislio sam da ćemo suviše vremena provesti u putu. Što se nije pokazalo tako loše.

Uglavnom, u petak ujutru se pakujemo, plaćamo, pozdravljamo sa gazdom i krećemo. Prva stanica - prodavnica Dekatlon na zapadnom kraju Pečuja. Kupujemo šator za planinarenje, ručni frižider i još par sitnica. Opremamo se za nova skitanja. Onda glavnom džadom kroz ceo Pečuj do njegovog istočnog kraja gde skrećemo levo i hvatamo put br. 66, get your kiks on route 66.

Put br. 66 povezuje Pečuj i Kapošvar. To nije najbliža trasa do Šiofoka ali odabrali smo je da bi izašli na jezero nešto niže i provozali se pored njega. Vodi kroz veoma lepe predele, žestoko zelene tog prolećnog dana. Odmah po izlasku iz Pečuja prelazi preko Mečeka, panonske planine koja vrhom Zengo dobacuje čak do 682m. Ipak blizina Pečuja daje joj na značaju, kao uostalom i Fruškoj gori blizina Novog Sada. Dominira severnom stranom grada. Naš put stiže tek do 400m visine a onda počinje da se spušta. 

Odlazak i povratak sa Balatona

I posle Mečeka predeo je zatalasan, nema onih ravnica dokle pogled seže. Put se penje i spušta ali sve su to mali usponi, ne usporavaju nas. Čak nas ni krivine ne usporavaju, uglavnom su blage i sve to vožnju čini veoma zanimljivom. Pred kraj ulazimo u pravu šumu, sami smo na putu koji je dovoljno širok i dobar da omogućava maksimalnih 90 na sat. Vožnja za pamćenje. Istovremeno i prvi put ozbiljno prihvaćen znak divljač na putu. Obično ga smatram atavizmom, iz nekih za divljač boljih vremena. 

Pre te šume, u mestu Šašd, skrenuli smo levo. Putokaz za Šiofok pokazuje pravo ali mi ćemo malo okolo. Kapošvaru prilazimo sa jugoistočne strane i uključujemo se na obilaznicu koja ide severno od grada. To je pravi autoput, deo budućeg puta M9 koji će ići južnom Mađarskom i spajati Sombathelj i Segegin. Mađari su ga već celog isprojektovali (link) a dve kratke deonice su završene i puštene u rad. Obe smo prošli, drugu u povratku sa Balatona.

Isključujemo se na najsevernijem delu obilaznice i idemo na sever, pravo ka Balatonsemešu putem br. 67. Imamo gps uređaj ali nije neophodan. Karta bi bila dovoljna jer putokazi stoje na svakoj važnijoj raskrsnici. Bitno je samo da znate gde idete. Predeo se sada menja, postaje monoton i ne tako zanimljiv. Pravac od nekih 50km do jezera, ravnica, njive, nešto drveća i nekoliko dugačkih sela kroz koja prolazimo. Mađari su uglavnom disciplinovani vozači a naročito poštuju tih 50 km/h kroz naseljeno mesto. Dešavalo mi se par puta da mi neko vozi na repu sve do ulaska u mesto, ja polako usporavam i očekujem da krene da blica i pretiče ali kada pogledam u retrovizor vidim da je on mnogo ranije usporio i da je daleko od mene. Zato čim prođu odjavnu tablu mesta, odmah izbijaju na 90.

Stižemo...

Stižemo do Balatona. Iskreno, očekivao sam drugačiji ambijent. Pre svega da put koji vodi pored jezera bar malo izađe na to jezero. Da tih 25 km do Šiofoka prođemo fijaker vožnjom i da svratimo na par mesta koja nam se učine zanimljivim. Stanje na terenu bilo je bitno drugačije. Sa puta se jezero uopšte ne vidi i ako hoćete da ga vidite morate da siđete u neko od mesta čijim rubovima prolazite. Mesta su poređana pored jezera, nadovezuju se jedno na drugo a i između njih ima kuća, po koji restoran ili hotelčić. Takav ambijent odmah stvara onaj utisak da ste negde stigli. Kao na more ali ne baš tako snažno. Sezona još nije počela, pusto je.

Mol u Balatonsemešu

Skrećemo u Balatonsemeš, prvo mesto na koje nailazimo. Tražimo gde bi mogli da priđemo jezeru. Nalećemo na kamp od koga počinje pešačka staza koja izlazi na mol pa tu parkiramo kola. Idemo tom stazom sve do svetionika. Jedna žena sa detetom u kolicima ide ispred nas ali osim nje i nas nema mnogo ljudi. Dve šiparice zagledane u mobilne telefone i jedan stariji pecaroš. I još par ljudi koji se bave svojim jahtama.

Balaton je najveće jezero u srednjoj Evropi. Pruža se pravcem severoistok - jugozapad. Dugo je 77 km a široko 4-14 km i ima površinu od 592 km2. Nije baš mnogo duboko, prosek 3,2m a najviše 12,2. Zato su ga Stari Rimljani zvali Plitko jezero (Lacus Pelso) a i nemačko ime ima isto značenje. Najveća pritoka je reka Zala a voda otiče kanalom Šio. Kanal je napravljen u XVIII i XIX veku za regulisanje vodostaja u jezeru. Regulisanje se vrši branom a kanal je dug 120 km posle čega se uliva u Dunav.

Balaton ima zelenu boju kojom se stapa sa okolinom. Voda je bistra ako je gledate iz blizine ali kada pogledom obuhvatite malo veću površinu, dobija svetlo zelenu boju. Oko jezera je sve ravno, nema planina koje bi razbile monotoniju i začinile pejzaž. Vrlo brzo stičete utisak da ste sve videli i da se okolina neće promeniti koliko god da se pomerite. Tome svakako doprinose i naselja koja nisu izašla na samu obalu jezera. Od njega ih deli zeleni pojas i ta monotonija poštedela je fotoaparat većih napora. 

Uprkos tome osećao sam se mnogo dobro. Ono što jezero može da vam pruži to je savršeni mir. Verovatno da onolika nepokretna voda u kombinaciji sa nesavršenom tišinom ima to umirujuće svojstvo. Tek spokoj i jedno vanvremensko osećanje prirode oko sebe, nešto je što bi izdvojio sa ove kratke posete Balatonu.

Idemo dalje, vraćamo se do kola i vozimo ka Šiofoku. Svratićemo u još jedno mesto, zove se Santod i nalazi se tačno preko puta velikog rta, jedine veće anomalije u pravougaonom obliku Balatona. Odatle polaze trajkti prema mestu Tihanj koje leži baš na tom rtu. Za Tihanj smo čuli da ga vredi posetiti pa smo svratili da vidimo koliko je tako nešto izvodljivo. Ostavićemo ga ipak za neki drugi dolazak.

Smeštaj

Konačno stižemo do Šiofoka. Skrećemo desno na samom početku grada, tu se nalazi smeštaj koji smo rezervisali. Periferija, vrlo mirna i prijatna ulica u kojoj relativno lako nalazimo Janko apartman. Janko ne govori ni reči engleskog ali njegova žena ponešto natuca pa se nekako sporazumevamo. Uvodi nas u novu kuću sa čudnom i pomalo grotesknom strukturom. Jedini smo gosti i to se ispostavlja kao veoma korisno jer je susedna soba neprijatno blisko postavljena. Prazna je pa imamo ceo apartman - zajednička kuhinja i wc samo su naši. Poređenje sa smeštajem u Harkanj banji ne ide mu baš u prilog ali i ovo je skroz pristojno. U dvorištu je bazen i neka furuna ali to za onoga ko ostaje više dana, za jednu noć nepotrebno. Ručamo, malo odmaramo i žurimo do grada.

Šiofok

Šiofok je grad od nekih 20 i kusur hiljada stanovnika. Do leta, a preko leta ih ima nekoliko puta više. Zato ga zovu letnja prestonica Mađarske. Ne sumnjam da predstavlja najatraktivnije letnje odmaralište severnog suseda. Najveći je grad pored Balatona i time smo se upravljali kada smo birali gde ćemo da prespavamo. Išli smo pravolinijski što se u ovo doba godine pokazalo kao ispravno. Za razliku od drugih mesta kroz koja smo prošli, ovde je bilo nešto turista i nije bio neprijatno prazan.

Pripremajući se za posetu i tražeći po Netu šta ima zanimljivo da se vidi, shvatili smo da je Šiofok tipično letovalište u kome nema nekih atrakcija koje ga prevazilaze svojim značajem ili izgledom. Ono što ima da se vidi svodi se na jezero i centar grada. Dalje od toga nismo ni išli. Krenuli smo od centra, sišli do jezera, vratili se u centar na piće, opet na jezero da vidimo i fotografišemo zalazak sunca i na kraju, kada je već pala noć, gde nego do centra. Moguće da i u široj okolini postoje detalji vredni pažnje ali ne i nešto kvalitativno novo.

Strogi centar je lep i sređen, svodi se uglavnom na trg Fo i bližu okolinu. Trgom dominira 45 metara visoki vodotoranj. Izgrađen je 1912. a renoviran 2012. godine. Postoji lift koji vas penje na vrh ali cena nije mala. Nije nam delovalo da pogled odozgo na Šiofok može biti toliko interesantan. Saobraćaj na samom trgu je zanimljivo rešen, možete kolima proći samo rubom trga na dva mesta, na oba vas saobraćajnice okreću i vraćaju skoro u istom smeru. Ima nešto klupa, jedan tržni centar, nekoliko različitih ugostiteljskih objekata, tu su i banke a u proširenom delu je i zgrada gradske uprave, Mađari je prostije zovu - Városháza.

Tu su i dva parka. Stariji i veći Jokai park nalazi se između centra i jezera. Pored njega je smeštena pozorišna scena na otvorenom. Noviji i manji park nalazi se u ulici Fo, u produžetku istoimenog trga. Zove se Milenijumski park i napravljen je u periodu 1993-1994. Pored fontane, najzanimljiviji objekat je muzički pavoljon u kome je smeštena statua kompozitora Imre Kalmana. Kalman je rođen u Šiofoku a živeo je i uspehe nizao širom sveta, u Beču, Njujorku, Parizu... Najpoznatiji je po svojim operetama. 

Muzički paviljon u Milenijumskom parku, desno u njemu statua Imre Kalmana

Statuu Imre Kalmana uradio je još jedan umetnik rođen u Šiofoku, Imre Varga. Puno njegovih vajarskih dela raspoređeno je po gradu. Neke sam fotografisao i prikazao u albumu. Njegov sin Tamaš autor je fontane zvane Fontana 56 suza napravljene u znak sećanja na pale revolucionare 1956. godine. Mađari dosta polažu na sećanje na ove događaje.

Tu su naravno i crkve. Katolička crkva izgrađena 1903. u neoromanskom stilu, nalazi se odmah pored glavnog trga. Pored nje postoje i dve protestantske. Ona poznatija, koja se s pravom navodi na većini sajtova kao nešto što treba videti, nalazi se u ulici Fo, kada se sa trga krene pored katoličke crkve i Milenijumskog parka. Nas je greška na jednom sajtu uputula na onu noviju crkvu iz 1991. godine, koja se nalazi u ulici Kele, iza glavnog trga. Nije nam bilo jasno zašto je toliko hvale i tek kada smo se vratili u Srbiju, shvatili smo da smo pogrešili.

Dođosmo i do jezera. Čovek izgradnjom raznoraznih objekata nekada naruži ali nekada i ulepša sliku prirode. Ovde na Balatonu bilo je neophodno nešto što će razbiti monotoniju jezera i ravnice, što će vodi dati smisao. Kameni nasip uz jezero, šetalište pored njega, park iza šetališta, dok, svetionik na njegovom kraju. U Šiofoku sve to lepo izgleda. Ne spektakularno ali sasvim pristojno, posebno u večernjim satima. 


I ponovo isti utisak koji smo poneli sa prvog susreta sa Balatonom. Tišina i mir koji se mogu skoro fizički osetiti. Ne znam da li je potrebno provesti prethodna tri dana u spa centru ali ukoliko želite psihički odmor, Balaton u predsezoni je sasvim dobro rešenje. Za kasnije već ne znam. Nije puno ljudi bilo na molu to veče. Pored nas šetača bili su tu i oni koji su došli da provedu neko vreme na jezeru, različitog životnog doba i različitih interesovanja. Neki su pecali, neki hranili labudove. Dvojica mladića su doneli po pivo i neku sitnu zakusku iz prodavnice. Zajedničko im je što su se mrdnuli iz kuća i došli na najlepše mesto u gradu da provedu lepo prolećno veče. Ne znam njihove priče ali mi se činilo da im u tom trenutku ništa drugo ne treba. Deo su prelepe i tople slike koju sam poneo sa sobom.

Drugi dan, Srebrna plaža

Ustajemo, pakujemo stvari u kola, plaćamo i idemo dalje. Kupujemo pecivo za doručak koje planiramo da pojedemo negde pored jezera. Silazimo putem tačno u pravcu apartmana u kome smo noćili. Pre nego što prođemo ispod ogromnog natpisa CALYPSO i uđemo u nešto za šta još uvek ne znamo šta predstavlja, ostavljamo kola na parkingu. Iza improvizovanog ulaza sa natpisom je manji mol, marina za čamce i veliki kafe bar koji ne radi van sezone. Levo i desno idu uređene staze duž obale jezera. Biramo levu stranu koja nam izgleda duža.

Sedamo na klupu da doručkujemo. Ambijent je predivan, jutarnje sunce i Balaton ispred nas. Skoro smo sami, jedan par je prošao pored i kasnije smo sreli par biciklisata. Po završenom doručku prošetali smo do kraja staze. Ambijent je sličan od početka do kraja: uređeni travnjak sa obe strane staze, poneko drvo pored samog jezera, nešto više drveća sa suprotne strane, kameni nasip uz samo jezero i to je to. Jasno nam je da ovo leti predstavlja plažu a kasnije smo saznali da je to poznata Srebrna plaža (mađ. Ezüst part, eng. Silver Beach). Povremeno smo nailazili na drvene stepenice, trenutno leže pored vode a očigledno služe da kupačima omoguće lakši ulaz u jezero. Plaža je dugačka oko jednog kilometra.

Ova plaža je zadržala malo više socrealističkog šmeka koga se Mađarska uspešno oslobađa. Mnogo više od banja u kojima smo bili i gde se više i ne primećuje. Ogleda se pre svega u velikim i ružnjikavim hotelima u zaleđu plaže, koji su očito nasleđe prošlosti ali funkcionišu i moraju se trpeti. Dalje, tereni iza ograde koja deli plažu od drugih sadržaja često su neuređeni i zapušteni a videli smo i jedan ogroman metalni kiosk. Opet, plaža se održava i ko zna kako to izgleda leti. 

Kraj Srebrne plaže

Pitanje koje se nameće od početka, na kraju i jedan od razloga zašto smo zapucali do Balatona, jeste: da li bi mogli ovde da letujemo, umesto da idemo na more? Najbliži odgovor je: ako bi morali. Prosto, jezero nije isto što i more. A možda i skoknemo na par dana preko leta, da proverimo kako onda izgleda. Ako bude vremena, a vreme je novac...

Povratak

Idemo dalje, do centra Šiofoka da kupimo magnet i popijemo kafu na trgu. Za rastanak i srećan put. Onda sedamo u kola i krećemo na 200 km dug put do Kelebije. Via Michelin, Garmin i Google Maps nudili su nam različite pravce ali mislim da smo odabrali onaj pravi. Izuzev na jednom mestu ali otom potom. Ovaj deo priče možete i da preskočite ali onome ko planira do tamo može biti koristan.

Hvatamo put br. 65 koji od Šiofoka vodi do Seksarda. Liči na već opisani put od Pečuja do Kapošvara, lepa okolina, solidan kvalitet asfalta, brza, laka i zanimljiva vožnja koju su remetili česti prolasci kroz naseljena mesta. Završava se ispred grada Seksarda gde možemo levo i desno. Desno bi stigli ponovo u Pečuj pa idemo levo a zatim vrlo brzo skrećemo desno. 

Tu se ponovo uključujemo na već pomenuti budući autoput M9, na njegovu drugu završenu deonicu. Iako sam znao (link) da se ovaj deo autoputa ne plaća, bio sam pomalo zbunjen jer je postojala oznaka za vinjetu na uključenju. Deo ovog puta je i Sent Laslo most preko Dunava. Prelazimo most, idemo do kraja, zatim skrećemo desno i spuštamo se ka gradu Baja. 

Tu pravimo jedinu grešku, ne mi koliko već pomenuti predlagači pravca. Skrećemo levo u mestu Šikešd umesto da vozimo skroz do Baje i onda se uključimo na put ka Segedinu. Na taj put Baja-Segedin izaći ćemo ali dosta kasnije. Šteta jer je posle M9 deonice bio najbolji kojim smo tog dana vozili. Pretpostavljam da je i u takav i na onoj deonici koju smo preskočili.

Put prema Janošhalmi

Dakle u Šikešdu skrećemo levo prema Kečkemetu. Na tom putu smo videli srnu, prešla nam je put doduše daleko od nas. Sa njega skrećemo desno ka Janošhalmi i to je najgori deo koji je svakako trebalo izbeći. Uzak, neravan put, loš asfalt, gusta šuma sa obe strane, preživljavanje do već pomenute Janošhalme (photo). U tom gradiću smo stali da predahnemo i pojedemo nešto. Onda još desetak kilometara i uključenje na već pomenuti put za Segedin. Dalje nije bilo problema...

Na kraju

Pečuj je trebalo da igra glavnu ulogu na ovom putovanju. Sticajem okolnosti Balaton mu je preoteo primat. Bilo je dobro, i putovanje i kratak boravak na jezeru. Ne bih Balaton i Šiofok označio kao nešto što se mora videti ali ako imate vremena i raspoloženi ste, svakako ih posetite. Voleli bi da leti odemo do tamo, imamo još neke ideje tako da se nadam da ćemo se ponovo videti.


Fotografije