Pečuj odavno planiramo da posetimo ali do sada nije došao na red. Status evropske prestonice kulture 2010. garantovao je da grad ima šta da pokaže i da je sigurno uvimen i sređen za tu priliku. U srpskoj istoriji dosta se pominje, udaljen je samo 300 km od Beograda i na sve to u njegovoj blizini nalaze se neke interesantne banje i spa centri. Konkretno, Harkanj banja udaljena je samo 25 km i pikirali smo je kada smo razmišljali gde provesti preostalu nedelju odmora (od prošle godine...). Malo sam preturao po Booking-u, pronašao vrlo jeftin i dobar smeštaj i brzo smo doneli odluku.
Tri dana smo proveli tu u Baranji a onda smo produžili do Balatona o čemu sam već pisao u postu Lepša strana Mađarske II: Balaton.
Od Beograda do banje Harkanj prešli smo tačno 292 km a putovanje je trajalo tačno 5:40. Sa jednom pauzom u Somboru ali malo dužom (da, ponovo smo zaboravili da uplatimo putno osiguranje...). Išli smo iz Beograda do Novog Sada gde smo okrenuli ka Bačkom Petrovcu i dalje preko Odžaka stigli do Sombora. Od Sombora prema Bezdanu i dalje na zapad, prelazimo Dunav i kod Batine ulazimo u Hrvatsku. Most se nalazi na samoj granici, između dva kontrolna punkta. Nije bilo drugih kola ni na našoj ni na hrvatskoj strani. Uobičajene formalnosti i ulazimo u susednu državu.
Kroz Hrvatsku ćemo preći nepunih 50 km. U blagom luku ćemo proći ispod Belog Manastira i izaći na graničnom prelazu zapadno od grada. Predeo kroz koji prolazimo dosta liči na onaj od Sombora do Bezdana. Puno drveća i blago zatalasan teren tek da nemate osećaj teške ravnice. Da li umišljam ali oseća se blizina velike reke. Prolazimo kroz nekoliko mesta, ni tu nema velike razlike pre i posle granice. Nazivi ulica su vrlo šareni, od Maršala Tita, Rada Končara i Josipa Kraša, preko ulica Košuta i Petefija, do Hrvatskih dragovoljaca koja nas vraća u surovu, balkansku stvarnost. Prošli smo i kroz ulicu kralja Petra ali ne Onog, ima dodatak na ime koji sam zaboravio. Oblačno i pomalo kišno vreme čini da predeo kroz koji prolazimo bude još zanimljiviji. Kiša ponekad može da ima neki poseban šmek kada se posmatra kroz šoferšajbnu.
Stižemo na hrvatsko-mađarsku granicu. Ponovo nema nikoga ispred nas. Pitaju nas gde smo ušli u Hrvatsku, ne znam kako da akcentujem mesto Batina, da li pripada nekom bati ili je iz raja izašla. Samo jedan kontrolni punkt, dal je zajednički ne znam tek niko nas posle njega nije zaustavljao. Do apartmana u Harkanju imamo samo 27 km. Pravo do Nađharšanja gde možete samo levo ili desno, mi idemo levo, prolazimo kroz Šikloš i laganom vožnjom ulazimo u Harkanj.
O banji Harkanj nemam puno toga da kažem. Šetali smo po Pečuju, kupali se u Šiklošu a u Harkanju smo samo bili smešteni. Ujutru bi seli u kola i odvezli se severno ka Pečuju a kasno uveče bi se vratili iz Šikloša, iz istočnog pravca. Nismo čak ni do prodavnice otišli. Ono što smo iz kola videli nije nas posebno privuklo. Nismo imali utisak da smo nešto propustili. Zato je smeštaj bio odličan. Nalazio se u mirnom, južnom delu mesta, u blizini parka. Nova zgrada i veoma ukusno uređen apartman, bez nepotrebnog luksuza ali svim onim što nam je bilo potrebno. Izuzetno čist, u svakom pogledu. Vlasnik Ferenc je nešto stariji od nas, ćutljiv ali vrlo prijatan, nenametljiv, ne zna engleski ali smo se savršeno sporazumeli rukama i očima. Nije ni bilo razloga da puno pričamo, jedino smo ćebad tražili pošto je bilo hladno a Ferenc je pored ćebadi uključio i grejanje.
Za Šilkoš smo čuli kada smo počeli da se pripremamo za odlazak - mesto nedaleko od Harkanja. Ispostavilo se da je obrnuto, Harkanj je banja pored gradića Šikloša. Odlučili smo se za njegov Termal spa centar iz prostog razloga - radio je dva sata duže od onog u Harkanju. Pošto smo samo popodne išli na kupanje, značilo nam je tih dva sata.
Centar je nov i manje poznat od onog u Harkanju. To je bio drugi razlog - pretpostavili smo da će biti sređeniji, da se trude da privuku goste. Nismo pogrešili, zaista je sve bilo kao novo i manje-više sve je funkcionisalo. Za razliku od Harkanja Šikloš nije banja, ne postoji medicinski program. Namenjen je samo za relaksaciju i uživanje. U unutrašnjem delu postoji nekih 5-6 odvojenih bazena sa različitim temperaturama vode. Najveći bazen je podeljen na sektore, ima dva prosečna tobogana, reku i nekoliko đakuzija. Pored njega je jedan plitki za sasvim malu decu i ova dva bazena su sa najhladnijom vodom. Iza njih se ređaju tri bazena sa sve toplijom vodom. U svakom je glavni prostor ograničen visokim zidovima, unutra imate đakuzije a u onom poslednjem nema ništa, dovoljno je što ste u vodi od 37c. Sasvim odvojen je bazen sa najtoplijom vodom, u zamračenoj i nešto intimnijoj prostoriji, sa velikim televizorom ako vam je dosadno.
Od šest sauna uvek su bar dve bile van funkcije. Verovanto je broj gostiju bio mali pa su mogli da kalkulišu. Čini mi se da i đakuzije uključuju češće ako posetilaca ima više. Pored tih šest unutrašnjih postoji i ruska sauna koja se nalazi napolju, u posebnom objektu. Prostrana i paklena.
Osim unutrašnjih bazena postoji i kompleks spoljnih koji nisu radili zbog lošeg i hladnog vremena. Ima restoran sa ne naročito bogatom ponudom. Ne brane vam da unesete grickalice. Postoji aparat za vodu i to je uglavnom to. Nisam puno takvih mesta obišao da bi napravio neko poređenje ali mislim da je ok.
Šikloš ima još neke stvari da ponudi, ne samo spa centar. Pre svega tu je srednjevekovna tvrđava, izgrađena na uzvišenju tako da dominira gradom i vidi se sa velike daljine. Zidine tvrđave, kapija i most su srednjevekovni dok je zamak barokni. Sticajem okolnosti nismo ga posetili pa priča ostaje za neku drugu priliku, sada samo nekoliko fotografija.
U Šiklošu postoji mala srpska zajednica, koju nismo upoznali, a postoji i srpska crkva koju jesmo upoznali, bar spolja. Crkva Svetog velikomučenika Dimitrija sagrađena je 1806. godine i treća je po redu na tom mestu. Prethodna je stradala neku godinu ranije u požaru. Sadašnji hram je jednobrodni, masivni, kao i većina crkava u Panonskoj ravnici. Spolja je u prilično je lošem stanju a unutra nismo mogli. U dvorištu se nalazi spomenik Stefanu Štiljanoviću koji je u ove krajeve izbegao iz primorja 1498. godine zbog sukoba sa Mlečanima. Istakao se u borbama sa Turcimia, piše da ga narodna tradicija prikazuje kao najuzornijeg vladara a i proglašen je za sveca. Pre par godina dobio je ulicu u neposrednoj blizini crkve.
O proteklim vremenima svedoči i Malkoč-begova džamija. Nalazi se odmah iza gradske kuće. Izgrađena je u XVI veku a sa odlaskom Turaka je počelo njeno propadanje. Renovirali su je početkom 90-tih i za to dobili evropsku nagradu Europa Nostra za očuvanje kulturnog nasleđa. Ulazili smo u nju, unutra je orijentalna muzejska postavka i jasno je da džamija više ne služi prvobitnoj nameni. Što pokazuje da je dobijena nagrada više nego zaslužena. Unutra je izložen Kuran na nekom južnoslovenskom (srpskom, hrvatskom, srpskohrvatskom...) jeziku. Pored naše, u Šiklošu postoji i nešto veća hrvatska zajednica.
Ono što je karakteristično i neuobičajeno za ovako mali grad je što ima četiri hrama, različitih religija i konfesija. Osim ova dva koja sam pomenuo prošli smo i pored katoličke crkve a iz daljine sam fotografisao reformatorsku, da zaokružim priču. Ne znam da li to ima veze sa ruskom saunom koja definitivno pojačava strah od pakla i priziva na pokajanje...
Pečuj je trebalo da bude centralno mesto naše mini ekskurzije. Dva prepodneva, sa sve vožnjom od Harkanja i traženjem parkinga, ispostavili su se kao dosta kratko vreme da bi grad obišli onako kako sam planirao. S druge strane, bilo je sunačno i veoma lepo vreme pa smo odlučili da ga provedemo napolju. Nigde nismo ušli a album sa fotografijama nazvao sam Pečuj, eksterijer. Cena takve odluke je da ćemo bar još jednom morati do Pečuja. Nisam mu posvetio ceo post, bila bi to vrlo nepotpuna priča. Zato sam pojačao komentare na fotografijama.
Istorijski deo grada je očekivano u samom centru. Sa gornje, severne strane je ograničen očuvanim zidinama koje leže ispod ulica Aradi vértanúk, Kálvária i Szentágothai János. Sa donje strane ne postoji tako jasna granica ali ulica Jožefa Atile koja prolazi ispod tržnog centra Arkad nešto je od čega ne treba ići dalje ako ste u kraćoj poseti Pečuju.
Centralno mesto u gradu je trg Sečenji. Ogroman prostor sa koga polaze neke važne i lepe ulice i na kome se nalaze gradska skupština i zgrada uprave Baranjske županije (ph). Na gornjem kraju trga dominira Kasim-pašina džamija. Izgradili su je Turci sredinom XVI veka na mestu nekadašnje gotske crkve. Kasnije je pretvorena u crkvu. Spolja je potpuno zadržala orijentalni izgled osim minareta koji je srušen. Ispod džamije/crkve nalazi se stub sv.Trojice, podignut u znak zahvalnosti za prestanak epidemije kuge. Sa istočne i zapadne strane trg je ograničen velikim, sekularnim zgradama a sa južne strane ponovo crkvom. Crkva sv. Sebastijana ili reda Milosrdne braće značajno je mesto jer se tu delila (možda još uvek...) pomoć u hrani, lekovima pa i bolesničkoj nezi siromašnim stanovnicima Pečuja. Podignuta iz fonda koji je za sobom ostavio bogati kožar i mlinar Johan Georg Krautsak baš sa tom namenom. Ispred crkve je fontana Žolnai fabrike o kojoj ću kasnije. Trg Sečenji je svakako mesto koje ćete posetiti ako odete u Pečuj.
Zapadno od njega nalazi se drugi veliki trg, Sent Ištvan ili Svetog Ištvana. Za razliku od prethodnog, ovo je veoma miran deo grada. Ovim trgom dominira katedrala Sv. Petra i Pavla ili prostije Pečujska katedrala jer ćete teško da je pomešate sa nekom drugom crkvom. Jedan od onih objekata koji imponuju svojom veličinom a u ovom slučaju i sa četiri tornja, na svakom kraju jednobrode crkve po jedan. Ispod katedrale je veliki prazan prostor, kako i dolikuje. Na trgu se nalazi arheološki lokalitet iz ranohrišćanskog perioda što će biti tema sledeće posete. Na dnu trga je park, sa leve strane ispunjen drvećem, sa desne samo trava i cveće da pogled na katedralu što duže traje.
Sa Sečenji trga do trga Sent Ištvan prešli smo gornjom stranom gde ima puno muzeja i gimnazija, uglavnom pod patronatom crkve. Vratili smo se Franjevačkom ulicom (Ferencesek utcája). U pitanju je pešačka ulica sa puno malih prodavnica i ugostiteljskih objekata. Vodi od Franjevačke crkve do Jokai trga. Crkva je jedna od lepših u gradu a odmah pored nje su ostaci tuskog kupatila. Sva tri hrama koja sam do sada spomenuo (džamija, katedrala i ova crkva) menjale su gospodare za vreme i posle Turaka a time i religije kojima su služili. Ista sudbina zadesila je i crkvu Sv. Augustina, ima je na fotografijama. Bolje i tako nego da su rušili... Ovom Franjevačkom ulicom bi svakako trebalo proći.
Još jedna ulica koju ne bi trebalo zaobići je Király ili Kraljevska. Pešačka ulica u kojoj se nalazi zgrada Narodnog pozorišta, jedna crkva, gimnazija, nekoliko interesatnih zgrada i puno restorana i kafića. Polazi sa Sečenji trga, iznad gradske kuće.
Ispod Sečenji trga, povezan sa njim još jednom pešačkom ulicom, nalazi se trg Lajoša Košuta. Ima oblik izduženog pravougaonika. Sa njegove severne strane strane je velika, dugačka zgrada za koju ne znam šta predstavlja, kada sam njeno ime dao prevodiocu izbacio mi je izdavanje pasoša (ph). Na istočnom kraju trga je sinagoga i nju treba videti, slika desno. Izgrađena u XIX veku, nakon što je jevrejska zajednica teškom mukom kupila zemljište. Ispod trga je javna garaža, nije najjeftinija ali je idealno mesto da ostavite kola i krenete u obilazak. Ispod trga je tržni centar Arkad i jasno vam je da je to mesto gde čarolija prestaje.
Prošli smo i već pomenutim ulicama iznad gradskih zidina, popeli se do kalvarije ali to je već drugi krug onoga što treba videti, ako imate dovoljno vremena. Uz sve ono što nismo stigli ili nismo znali da treba videti.
Najjači utisak koji sam poneo iz Pečuja vezan je za pojam Žolnai i sve šta on predstavlja. Priča počinje 1853. kada je izvesni trgovac Mikloš Žolnai otvorio radionicu za proizvodnju predmeta od gline za svog sina Ignjaca. Deset godina kasnije radionica loše stoji i mlađi sin Vilmoš, koji se bavi trgovinom, ulaže novac da pomogne bratu a ovaj se ubrzo zatim odseli. Vilmoš ne dobija samo novi posao već i strast koja će ga držati do kraja života. Tragajući za novim materijalima uz pomoć svojih saradnika razvio je eozin, živopisnu glazuru kojom je ukrašavao vaze i keramičke predmete za kuću, kao i pirogranit, veoma otporan i čvrst materijal koji se osim za izgradnju kamina i peći koristio na fasadama i krovovima objekata, između ostalog na hotelu Moskva u Beogradu i gradskoj kući u Subotici.
Vilmoš Žolnai je odveo firmu na dve svetske izložbe i učinio je najvećom u ovom delu carstva ako ne i šire. Posle njegove smrti nasledio ga je sin Mikloš na mestu direktora i ćerke Julija i Tereza kao dizajneri. Za vreme I svetskog rata fabrika je uvela namensku proizvodnju, bila je bombardovana u II svetkom ratu a dolaskom komunizma je nacionalizovana i ime Žolnai izbrisano. Ipak, kada su stvari počele da se menjaju fabrika se oporavila, ime je vraćeno, postala je deoničarsko društvo i uklopili su se u današnje svetske tokove.
Podstaknuti pripremama Pečuja za 2010. godinu, preuredili su svoj nekadašnji proizvodni, upravni i privatni prostor i objekte u nešto što se zove Žolnai kulturna četvrt. To je zaista gradska četvrt, udaljena skoro 2km od centra grada. U prvom delu su fabričke hale i dimnjaci ali onda dolazite do vrlo lepih objekata urađenih naravno od Žolnai materijala. Pored zgrada, u otvorenom prostoru možete videti skulpture i ukrasne figure kao na slici. U unutrašnjosti objekata nalaze se zbirke predmeta načinjene od porcelana i eozina ali i prostorije u kojima možete uživo pratiti izradu i ukrašavanje. U okviru kompleksa je i Fakultet muzičke i likovne umetnosti. Održavaju se i druge kulturne i zabavne priredbe, lično smo naišli na neko događanje gde su učesnici bili obučeni kao u Srednjem veku.
Ulaz u kompleks je besplatan ali većina izložbi nije. Postoji zajednička karta sa kojom sve možete da vidite a inače nam nije baš bilo jasno gde se plaća i gde može slobodno da se uđe. Ušli smo u Live Manufacture što se (na naše iznenađenje) nije naplaćivalo ali kada smo pokušali da vidimo neke predmete u prostoriji pored, tu su nas zaustavili.
Na bregu iznad kulturne četvrti napravljen je mauzolej u kome je sahranjen Vilmoš Žolnai. Na mestu gde je voleo da sedi i gleda dole na fabriku. Izgrađen po projektu njegovog zeta Tadea Sikorskog (supruga ćerke Julije), useljen je 13 godina nakon smrti Vilmoša, koji je u međuvremenu počivao na nekom groblju u blizini. Naravno, građen je isključivo od Žolnai materijala. Obnovljen je 2010. godine i trenutno blista. Odlično vreme koje smo imali omogućilo je dobre fotografije koje govore više od 1000 reči. Stazu od ulice do mauzoleja čuva 42 lava, napravljenih od pirogranita. Osim što čuvaju Vilmoša, njegovu ženu i sina, koji su jedini ostali da počivaju u mauzoleju, lavovi ljubomorno čuvaju i tajnu proizvodnje materijala od kojih su stvoreni.
Moram da pomenem da u centru grada postoji i Žolnai muzej. Nije nam bio u planu ali sada, kada smo se upoznali sa pričom, sigurno ćemo ga posetiti. Kada sledeći put uđemo u trougao Pečuj - Harkanj - Šikloš. Volim da mislim da ću se vratiti u neki grad ili na neko mesto. Znam da to nije uvek realno ali tako se bolje osećam.
Fotografije:
Šikloš
Crkva u selu Turonj
Pečuj
Žolnai kulturna četvrt
Tri dana smo proveli tu u Baranji a onda smo produžili do Balatona o čemu sam već pisao u postu Lepša strana Mađarske II: Balaton.
Putovanje i Harkanj banja
Od Beograda do banje Harkanj prešli smo tačno 292 km a putovanje je trajalo tačno 5:40. Sa jednom pauzom u Somboru ali malo dužom (da, ponovo smo zaboravili da uplatimo putno osiguranje...). Išli smo iz Beograda do Novog Sada gde smo okrenuli ka Bačkom Petrovcu i dalje preko Odžaka stigli do Sombora. Od Sombora prema Bezdanu i dalje na zapad, prelazimo Dunav i kod Batine ulazimo u Hrvatsku. Most se nalazi na samoj granici, između dva kontrolna punkta. Nije bilo drugih kola ni na našoj ni na hrvatskoj strani. Uobičajene formalnosti i ulazimo u susednu državu.
Kroz Hrvatsku ćemo preći nepunih 50 km. U blagom luku ćemo proći ispod Belog Manastira i izaći na graničnom prelazu zapadno od grada. Predeo kroz koji prolazimo dosta liči na onaj od Sombora do Bezdana. Puno drveća i blago zatalasan teren tek da nemate osećaj teške ravnice. Da li umišljam ali oseća se blizina velike reke. Prolazimo kroz nekoliko mesta, ni tu nema velike razlike pre i posle granice. Nazivi ulica su vrlo šareni, od Maršala Tita, Rada Končara i Josipa Kraša, preko ulica Košuta i Petefija, do Hrvatskih dragovoljaca koja nas vraća u surovu, balkansku stvarnost. Prošli smo i kroz ulicu kralja Petra ali ne Onog, ima dodatak na ime koji sam zaboravio. Oblačno i pomalo kišno vreme čini da predeo kroz koji prolazimo bude još zanimljiviji. Kiša ponekad može da ima neki poseban šmek kada se posmatra kroz šoferšajbnu.
Stižemo na hrvatsko-mađarsku granicu. Ponovo nema nikoga ispred nas. Pitaju nas gde smo ušli u Hrvatsku, ne znam kako da akcentujem mesto Batina, da li pripada nekom bati ili je iz raja izašla. Samo jedan kontrolni punkt, dal je zajednički ne znam tek niko nas posle njega nije zaustavljao. Do apartmana u Harkanju imamo samo 27 km. Pravo do Nađharšanja gde možete samo levo ili desno, mi idemo levo, prolazimo kroz Šikloš i laganom vožnjom ulazimo u Harkanj.
Šikloš
Za Šilkoš smo čuli kada smo počeli da se pripremamo za odlazak - mesto nedaleko od Harkanja. Ispostavilo se da je obrnuto, Harkanj je banja pored gradića Šikloša. Odlučili smo se za njegov Termal spa centar iz prostog razloga - radio je dva sata duže od onog u Harkanju. Pošto smo samo popodne išli na kupanje, značilo nam je tih dva sata.
Centar je nov i manje poznat od onog u Harkanju. To je bio drugi razlog - pretpostavili smo da će biti sređeniji, da se trude da privuku goste. Nismo pogrešili, zaista je sve bilo kao novo i manje-više sve je funkcionisalo. Za razliku od Harkanja Šikloš nije banja, ne postoji medicinski program. Namenjen je samo za relaksaciju i uživanje. U unutrašnjem delu postoji nekih 5-6 odvojenih bazena sa različitim temperaturama vode. Najveći bazen je podeljen na sektore, ima dva prosečna tobogana, reku i nekoliko đakuzija. Pored njega je jedan plitki za sasvim malu decu i ova dva bazena su sa najhladnijom vodom. Iza njih se ređaju tri bazena sa sve toplijom vodom. U svakom je glavni prostor ograničen visokim zidovima, unutra imate đakuzije a u onom poslednjem nema ništa, dovoljno je što ste u vodi od 37c. Sasvim odvojen je bazen sa najtoplijom vodom, u zamračenoj i nešto intimnijoj prostoriji, sa velikim televizorom ako vam je dosadno.
Od šest sauna uvek su bar dve bile van funkcije. Verovanto je broj gostiju bio mali pa su mogli da kalkulišu. Čini mi se da i đakuzije uključuju češće ako posetilaca ima više. Pored tih šest unutrašnjih postoji i ruska sauna koja se nalazi napolju, u posebnom objektu. Prostrana i paklena.
Osim unutrašnjih bazena postoji i kompleks spoljnih koji nisu radili zbog lošeg i hladnog vremena. Ima restoran sa ne naročito bogatom ponudom. Ne brane vam da unesete grickalice. Postoji aparat za vodu i to je uglavnom to. Nisam puno takvih mesta obišao da bi napravio neko poređenje ali mislim da je ok.
Šikloš ima još neke stvari da ponudi, ne samo spa centar. Pre svega tu je srednjevekovna tvrđava, izgrađena na uzvišenju tako da dominira gradom i vidi se sa velike daljine. Zidine tvrđave, kapija i most su srednjevekovni dok je zamak barokni. Sticajem okolnosti nismo ga posetili pa priča ostaje za neku drugu priliku, sada samo nekoliko fotografija.
O proteklim vremenima svedoči i Malkoč-begova džamija. Nalazi se odmah iza gradske kuće. Izgrađena je u XVI veku a sa odlaskom Turaka je počelo njeno propadanje. Renovirali su je početkom 90-tih i za to dobili evropsku nagradu Europa Nostra za očuvanje kulturnog nasleđa. Ulazili smo u nju, unutra je orijentalna muzejska postavka i jasno je da džamija više ne služi prvobitnoj nameni. Što pokazuje da je dobijena nagrada više nego zaslužena. Unutra je izložen Kuran na nekom južnoslovenskom (srpskom, hrvatskom, srpskohrvatskom...) jeziku. Pored naše, u Šiklošu postoji i nešto veća hrvatska zajednica.
Unutrašnjost Malkoč-begove džamije
Ono što je karakteristično i neuobičajeno za ovako mali grad je što ima četiri hrama, različitih religija i konfesija. Osim ova dva koja sam pomenuo prošli smo i pored katoličke crkve a iz daljine sam fotografisao reformatorsku, da zaokružim priču. Ne znam da li to ima veze sa ruskom saunom koja definitivno pojačava strah od pakla i priziva na pokajanje...
Pečuj
Pečuj je trebalo da bude centralno mesto naše mini ekskurzije. Dva prepodneva, sa sve vožnjom od Harkanja i traženjem parkinga, ispostavili su se kao dosta kratko vreme da bi grad obišli onako kako sam planirao. S druge strane, bilo je sunačno i veoma lepo vreme pa smo odlučili da ga provedemo napolju. Nigde nismo ušli a album sa fotografijama nazvao sam Pečuj, eksterijer. Cena takve odluke je da ćemo bar još jednom morati do Pečuja. Nisam mu posvetio ceo post, bila bi to vrlo nepotpuna priča. Zato sam pojačao komentare na fotografijama.
Šta zaista treba videti
Trg Sečenji
Centralno mesto u gradu je trg Sečenji. Ogroman prostor sa koga polaze neke važne i lepe ulice i na kome se nalaze gradska skupština i zgrada uprave Baranjske županije (ph). Na gornjem kraju trga dominira Kasim-pašina džamija. Izgradili su je Turci sredinom XVI veka na mestu nekadašnje gotske crkve. Kasnije je pretvorena u crkvu. Spolja je potpuno zadržala orijentalni izgled osim minareta koji je srušen. Ispod džamije/crkve nalazi se stub sv.Trojice, podignut u znak zahvalnosti za prestanak epidemije kuge. Sa istočne i zapadne strane trg je ograničen velikim, sekularnim zgradama a sa južne strane ponovo crkvom. Crkva sv. Sebastijana ili reda Milosrdne braće značajno je mesto jer se tu delila (možda još uvek...) pomoć u hrani, lekovima pa i bolesničkoj nezi siromašnim stanovnicima Pečuja. Podignuta iz fonda koji je za sobom ostavio bogati kožar i mlinar Johan Georg Krautsak baš sa tom namenom. Ispred crkve je fontana Žolnai fabrike o kojoj ću kasnije. Trg Sečenji je svakako mesto koje ćete posetiti ako odete u Pečuj.
Sa Sečenji trga do trga Sent Ištvan prešli smo gornjom stranom gde ima puno muzeja i gimnazija, uglavnom pod patronatom crkve. Vratili smo se Franjevačkom ulicom (Ferencesek utcája). U pitanju je pešačka ulica sa puno malih prodavnica i ugostiteljskih objekata. Vodi od Franjevačke crkve do Jokai trga. Crkva je jedna od lepših u gradu a odmah pored nje su ostaci tuskog kupatila. Sva tri hrama koja sam do sada spomenuo (džamija, katedrala i ova crkva) menjale su gospodare za vreme i posle Turaka a time i religije kojima su služili. Ista sudbina zadesila je i crkvu Sv. Augustina, ima je na fotografijama. Bolje i tako nego da su rušili... Ovom Franjevačkom ulicom bi svakako trebalo proći.
Franjevačka ulica
Još jedna ulica koju ne bi trebalo zaobići je Király ili Kraljevska. Pešačka ulica u kojoj se nalazi zgrada Narodnog pozorišta, jedna crkva, gimnazija, nekoliko interesatnih zgrada i puno restorana i kafića. Polazi sa Sečenji trga, iznad gradske kuće.
Prošli smo i već pomenutim ulicama iznad gradskih zidina, popeli se do kalvarije ali to je već drugi krug onoga što treba videti, ako imate dovoljno vremena. Uz sve ono što nismo stigli ili nismo znali da treba videti.
Žolnai
Vrh zgrade županijske uprave u Pečuju
Vilmoš Žolnai je odveo firmu na dve svetske izložbe i učinio je najvećom u ovom delu carstva ako ne i šire. Posle njegove smrti nasledio ga je sin Mikloš na mestu direktora i ćerke Julija i Tereza kao dizajneri. Za vreme I svetskog rata fabrika je uvela namensku proizvodnju, bila je bombardovana u II svetkom ratu a dolaskom komunizma je nacionalizovana i ime Žolnai izbrisano. Ipak, kada su stvari počele da se menjaju fabrika se oporavila, ime je vraćeno, postala je deoničarsko društvo i uklopili su se u današnje svetske tokove.
Ulaz u kompleks je besplatan ali većina izložbi nije. Postoji zajednička karta sa kojom sve možete da vidite a inače nam nije baš bilo jasno gde se plaća i gde može slobodno da se uđe. Ušli smo u Live Manufacture što se (na naše iznenađenje) nije naplaćivalo ali kada smo pokušali da vidimo neke predmete u prostoriji pored, tu su nas zaustavili.
Mauzolej Vilmoša Žolnaija
Na bregu iznad kulturne četvrti napravljen je mauzolej u kome je sahranjen Vilmoš Žolnai. Na mestu gde je voleo da sedi i gleda dole na fabriku. Izgrađen po projektu njegovog zeta Tadea Sikorskog (supruga ćerke Julije), useljen je 13 godina nakon smrti Vilmoša, koji je u međuvremenu počivao na nekom groblju u blizini. Naravno, građen je isključivo od Žolnai materijala. Obnovljen je 2010. godine i trenutno blista. Odlično vreme koje smo imali omogućilo je dobre fotografije koje govore više od 1000 reči. Stazu od ulice do mauzoleja čuva 42 lava, napravljenih od pirogranita. Osim što čuvaju Vilmoša, njegovu ženu i sina, koji su jedini ostali da počivaju u mauzoleju, lavovi ljubomorno čuvaju i tajnu proizvodnje materijala od kojih su stvoreni.
Moram da pomenem da u centru grada postoji i Žolnai muzej. Nije nam bio u planu ali sada, kada smo se upoznali sa pričom, sigurno ćemo ga posetiti. Kada sledeći put uđemo u trougao Pečuj - Harkanj - Šikloš. Volim da mislim da ću se vratiti u neki grad ili na neko mesto. Znam da to nije uvek realno ali tako se bolje osećam.
Fotografije:
Šikloš
Crkva u selu Turonj
Pečuj
Žolnai kulturna četvrt
Нема коментара:
Постави коментар