Transilvanija 3.deo, Sigišoara - Schässburg

Od Sibiua do Sigišoare ima nepunih 100km što nam je omogućilo da napravimo jednodnevni izlet i vratimo se u Sibiu na spavanje. Drugim rečima nismo morali da menjamo smeštaj što nije beznačajno. Ne samo što su blizu, ova dva grada su slični po sadržaju, kulturi i istoriji pa je logično da ih spojite i obiđete u jednoj ekskurziji. Kao i Sibiu, Sigišoara poseduje istorijski centar koji predstavlja nasleđe transilvanijskih Sasa. Oba pripadaju grupi od prvih sedam utvrđenih saksonskih gradova iz XII veka. Istorijski centar Sigišoare je najkompaktniji i najbolje očuvan, ne samo u Rumuniji, i kao takav je prepoznat i uvršćen na Unesko listu svetske kulturne baštine.


Srednjevekovna saksonska utvrđenja

Moram ponovo da se vratim na naseljavanje Saksonaca u XII veku. Oni su tada izgradili sedam utvrđenih gradova (kasnije su dodali još dva, Brašov i još jedan) a po selima bi oko crkve napravili utvrđenje gde su se sklanjali u slučaju napada. Znao sam da se sedam takvih utvrđenih crkava nalazi pod zaštitom Uneska ali nisam znao da su one odabrane od skoro 150 sačuvanih (ukupno ih je bilo oko 300). Drugim rečima da ih ima na svakom koraku. Samo od Sibiua do Sigišoare prošli smo kroz 3-4 sela koja su imala utvrđene stare crkve. Rumuni su sve to uredno obeležili, ne možete da promašite. Žurili smo da što pre stignemo u Sigišoaru ali kada smo u selu Axente Sever skoro udarili u zidine iza kojih je bila najlepša stara crkva na ovom putu morao sam da zaustavim kola.

Selo Axente Sever sve do 1931. zvalo se Frauendorf kada je promenilo ime u čast Axente Iona Severa, revolucionara rođenog u njemu. Prvi put se spominje 1305. godine. Evangelistička crkva Svih Svetih sagrađena je negde u to vreme, u gotskom stilu. Kružni zid, kojim je od nje napravljeno utvrđenje, dodat je dosta kasnije, oko 1490. Ceo foto album posvetio sam ovom objektu, sa opisima svega što smo videli. Ovde bih dodao par praktičnih saveta. Unutar utvrđenja živi bračni par koji pored svog redovnog posla rade i kao kustosi. Dobiju zvučni signal kada uđete na kapiju, puste vas u crkvu, u muzej, možete se popeti na toranj i to zadovoljstvo košta 7 leja. Nije mnogo a vredi svaku paru. 

Nisu crkve sve što je interesantno na putu do Sigišoare. Sela kroz koja smo prolazili prilično su velika a kuće su uglavnom poređane uz put. Pri tom su sve ofarbane najrazličitijim, uglavnom jakim bojama. Ljudi su bili svečano obučeni, moguće da je drugi dan Uskrsa bio razlog za tako nešto. Kako god, bilo je vrlo živopisno. 

Prošli smo i kroz jedan grad koji se zove Medijaš. Videli smo da i on ima staru tvrđavu a kasnije sam saznao da je i ona na listi već pomenutih sedam prvih utvrđenja i to prva izgrađena. Kada na to dodamo selo Bierten sa jednom od najlepših utvrđenih crkava, koje je nekih 10km od puta Sib-Sig, eto dovoljno materijala za sledeću akciju...
 

Sigišoara

Praveći tako planove, stižemo u Sigišoaru. Mesto na kome je grad izgrađen bilo je još u Paleolitu naseljeno što deluje vrlo logično kada se posmatra njegov geografski položaj. Tvrđava je izgrađena u drugoj polovini XII veka na malom ali dovoljno strmom uzvišenju, na krivini reke Tarnava Mare. Zidinama je ograđen veći deo brda i tako je nastao Gornji grad. Kasnije se ispod zidina razvio i Donji grad, u kome je bilo udobnije ali i opasnije živeti. Do 1280. godine nosio je latinsko ime Castrum Sex ("Utvrđenje Sasa") a posle toga nemačko ime Schässburg. Mađari su ga zvali Segesvár.

Srednjevekovno utvrđenje nalazi se u centru današnjeg grada. Obilazimo oko njega i dolazimo na veliki parking ispod glavnog ulaza. Parking se plaća, očigledno pomoću mobilnog telefona, nema nikoga koga bi pitali za detalje i da izbegnemo probleme nastavljamo dalje. U jednoj širokoj, sporednoj ulici nalazimo idealno mesto za kola.

Do glavnog ulaza u stari grad stiže se preko trga Hermana Oberta. Lepo uređen prostor sa parkom i nekoliko velikih kafanskih bašta nazvan je po poznatom fizičaru. Transilvanijski Nemac, rođen u Sibiuu a odrastao i školovan u Sigišoari, jedan od pionira raketne tehnologije i astronautike, naizmenično radio u Nemačkoj kao vrhunski inženjer i inovator i kao profesor fizike u Medijašu, pomoćnik i učenik mu bio Verner fon Braun, radio na razvoju V-2 rakete, preživeo rat i poživeo 95 godina (link). Na trgu se nalazi njegova bista.

Ulica sa blagim nagibom od trga vodi ka glavnom ulazu u tvrđavu. Asfalt prelazi u kaldrmu, sa vaše desne strane je dugačka streha sa drvenom konstrukcijom a ispred vas se nadnosi ogromna i prelepa Sahat-kula. Kao da ulazite u bajku ili drugu vremensku dimenziju. Jedini problem sa ovim mestom je što utisak koji ostavi teško može da se nadmaši u daljem obilasku. Kula je sagrađena u XIV veku i uglavnom je zadržala gotski izgled s tim da je krov promenjen posle velike eksplozije baruta 1676. godine. Veća je od sličnih kula, nije služila samo u odbrambene svrhe već se u njoj okupljao gradski savet. Danas je u njoj Istorijski muzej. Naravno, drugi dan Uskrsa nije radio, još uvek postoje narodi kojima su neke stvari svete...

Kada prođete ispod Sahat-kule, ulazite u stari grad ili tvrđavu. Izraz tvrđava se često koristi mada to treba uslovno uzeti. Imate osećaj da ste u ograničenom ali ne i u utvrđenom i posebno branjenom prostoru. Ispred Sahat-kule nalazi se jedan od dva velika trga, Muzejski trg. Tu sam dao voljno i krenuo sam, da na miru razgledam i fotografišem, tako da su svi bili zadovoljni.

Na sredini Muzejskog trga nalazi se jedna od dve gotske crkve, Manastirska crkva. Izgrađena u XIII veku kao deo dominikanskog manastira. Nekoliko puta  je resaurirana ali mi se čini da joj nisu puno oduzeli od prvobitnog izgleda. U početku katolička a od XVI veka luteranska, kao i njeni vernici. Nije stešnjena okolnim zgradama. Sa njene druge strane nalazi se gradska kuća, izgrađena u neorenesansnom stilu krajem XIX veka. Na njenom mestu nalazili su se ostaci već pomenutog manastira a kada je Sigišoara postala glavni grad okruga, morala je dobiti i odgovarajuću zgradu gradske uprave. Ova dva objekta, zajedno sa Sahat-kulom, dominiraju istočnom ivicom starog grada.

Manastirska crkva

Iza crkve se nalazi druga od devet sačuvanih kula - Kovačka kula. Preostalih osam su daleko manje od Sahat-kule i svaka je dobila naziv po nekom od esnafa koji ju je sagradio i u slučaju napada branio (za brigu o Sahat-kuli bio je zadužen gradski savet). Sve sam ih dokumentovao u foto albumu.

Dalje kada se nastavi pored gradske kuće, dolazi se na severni kraj tvrđave. Tu se nalazi mali park na čijem jednom kraju stoji katolička crkva a na drugom Obućarska kula, jedna od lepših (photo). Odatle možete prošetati pored zapadnog zida i stići do Krojačke kule a možete i uskim ulicama, koje su i pored sređenih fasada zadržale kaldrmu i starinski šmek, doći na Gradski trg (Piata Cetatii).

Krojačka kula je bila visoka koliko i Sahat-kula ali već pomenuta eksplozija baruta se odigrala u njoj i odnela je ceo sprat. Krojački esnaf je inače bio najbogatiji (nije bilo Kineza...). Ispod Krojačke kule je glavni kolski ulaz u stari grad. Pravo ispred kule nalazi se kuća sa arkadnim prolazom na Gradski trg.

Gradski trg, ispod žute kuće je prolaz ka Krojačkoj kuli

Gradski trg je najveći trg u starom gradu. Pravougaonog je oblika i sve zgrade na njemu su interesantne na svoj način. Obično izdvajaju Kuću sa jelenom na čijoj fasadi se nalazi glava jelena, urađenu u stilu koji nazivaju transilvanijski renesansni stil. Sa trga Školska ulica (Strada Scolii) vodi pravo prema Školskim stepenicama (Scara Şcolarilor). U pitanju su kamene stepenice natkrivene i zatvorene drvenom konstrukcijom. Vode pravo na Školsko brdo, najviši deo starog grada, gde se nalazi gimnazija Joseph Haltrich. Položaj zgrade gimnazije pri samom vrhu grada i simbolički odražava mesto i značaj koji su pridavali obrazovanju, dok natkrivene stepenice pokazuju da su vodili računa i o praktičnim detaljima. Ipak, na najvišoj tački nalazi se još značajniji objekat od gimnazije a to je Crkva na brdu.

Crkva na brdu (The Church on the Hill /eng/, Biserica din Deal /rum/,  Bergkirche /nem/) je još jedan biser gotske arhitekture. Izgrađena u XIV veku, uobičajeno na mestu stare romaničke crkve i za ovaj kraj takođe uobičajeno od katoličke postala je luteranska. Posvećena je Sv. Nikoli. Ispred crkve se nalazi Užarska kula (Turnul Franghierilor), najstarija kula i jedan od najstarijih objekata u Sigišoari. Danas u njoj stanuje čuvar saksonskog groblja koje se od Crkve na brdu suprotnom stranom spušta skroz do kraja utvrđenja. Na groblju su vekovima sahranjivani žitelji Schässburga i mada je još uvek u upotrebi, mnogo više govori o prolaznosti naroda i kultura. Obišao sam ga i napravio dosta fotografija.

To je ujedno bilo mesto gde smo se okrenuli i vratili nazad. Već je bilo vreme za ručak pa smo se spustili u donji grad i pronašli pristojan restoran. Zatim smo se vratili u tvrđavu da obiđemo još neka mesta koja smo propustili i naravno da napravimo neke fotografije koje zbog položaja Sunca nismo mogli ranije. Najviše truda sam uložio da pronađem svih devet kula, poslednja se vremenom potpuno uklopila i srasla sa kućama oko nje.

I za kraj ostao je najpoznatiji čovek rođen u ovom gradu - Vlad III Cepeš, poznatiji kao Drakula. Ovde je rođen 1431. godine i tu je živeo do svoje četvrte godine. Koliko sam video, njegova biografija se posle toga više ne vezuje za Sigišoaru. Ali Rumuni su od njega napravili brend i naravno da se i ovde trude da profitiraju na njemu. Za razliku od dvorca Bran koji uopšte nije bio njegov, Sigišoara bar jeste njegov rodni grad. U gradu se nalazi kuća gde je rođen. Kuća se nalazi na Muzejskom trgu, obojena je jakom žutom bojom, nema šanse da je promašite. U prizemlju se nalazi restoran a ulaz na sprat se naplaćuje. Cena od 5 leja dovoljno je govorila da gore nema ništa da se vidi ali kako doći dovde i ne ući u Drakulinu kuću?! Dve prostorije sa diskretnim osvetljenjem i crvenim tkaninama i neka muzika koja bi trebalo da pojačava atmosferu. U jednoj prostoriji veliki, starinski sto i stolice. U drugoj živ čovek u sanduku. Jedna fotka ala Van Helsing i to je to. Stvar je u tome da priča o Sigišoari nije priča o Drakuli, to je pre svega priča o gradu transilvanijskih Sasa i to shvatite kada obiđete grad. Budući grof je samo dodatak, mada neosporno atraktivan.


Utisci

Krećemo nazad za Sibiu. Lagana i udobna vožnja, prelepo prolećno popodne i dovoljno vremena da sredimo i uporedimo utiske. Sigišoara je definitivno što bi Englezi rekli must-see town. Ako dolazite u Transilvaniju nikako je ne bi trebalo preskočiti a dovoljan je razlog da se i samo zbog nje krene na put (od Beograda je oko 550km, od Vršca je i nešto bliže...). Pri tom stari grad kao celina ostavlja najjači utisak mada moram izdvojiti Sahat-kulu, sličan objekat tih dimenzija i te starosti nisam video.

Stižemo u Sibiu u kasno popodne, parkiramo se uz same zidine i odlazimo da još jednom obiđemo grad. Moram da priznam da su mi njegovi široki trgovi prijali posle stešnjenih ulica i trgova Sigišoare. Za razliku od Sibiua, Sigišoara deluje više kao muzej. Obišli smo ga, sve smo videli i vratili se u grad. Naravno, ne sve. Nismo ušli u muzej i još par mesta nismo obišli. Moraćemo bar još jednom da svratimo, možda i da prespavamo u nekom od pansiona unutar starog grada...

Fotografije:

Sigišoara

Axente Sever

Linkovi:
Romania Tourism
Travel Romania
Unesco
Wikipedia

Transilvanija 2.deo, Sibiu - Hermannstadt

Sibiu ili Sibinj je grad od nekih 150 hiljada stanovnika. Glavni je grad istoimenog okruga u Transilvaniji. Leži na maloj reci Cibin a u blizini velike rumunske reke Olt u koju se Cibin uliva. Ono što mene a pretpostavljam i neke od vas više interesuje jesu planine. Sa južne strane Sibiua nalaze se tri planinska masiva koji pripadaju lancu Južnih Karpata. Jugozapadno od grada nalaze se Cibin ili Cindrel planine koje dosežu do 2244m. Najbliže gradu i južno od njega su Lotrului planine koje dobacuju do 2242m. Ipak najatraktivnije su svakako Fagaraš planine na kojima se nalazi i najviši vrh Rumunije Moldoveanu (2544m). One su jugoistočno od grada i sa mesta gde smo bili smešteni na njih se pruža fenomenalan pogled. Sam grad je inače na visini od 415m do 431m.

Fagaraš planine u daljini

Sredinom XII veka na poziv mađarskog kralja Transilvaniju naseljavaju doseljenici iz Saksonije. Ideja je bila da stvore jaku zajednicu koja će da čuva zemlju od upada iz Azije, pre svega Tatara i Mongola. Oni prave sedam utvrđenih gradova a u selima grade utvrđene crkve gde se sklanjaju u slučaju opsade. Naselje se prvi put spominje 1191. kada papa potvrđuje postojanje slobodnog predstavništva Nemaca u Transilvaniji. U početku se spominje kao Hermansdorf a 1366. prvi put kao Hermanštat i to ime nosi sve do 1919. kada ulazi u sastav Rumunije i menja ime u Sibiu. Nemačko stanovništvo bilo je većinsko do pred sam drugi svetski rat, duže su se održali nego u drugim transilvanijskim gradovima. Posle rata dolazi do deportacije nemačkog stanovništa ali i do dobrovljnog iseljavanja iz ekonomskih razloga. Sibiu je veoma dugo bio nemački grad i zato ne treba govoriti o nemačkom uticaju već direktno o nemačkom nasleđu. Naravno, ne samo nemačkom, ima dosta i mađarskog nasleđa, posebno od 1699. kada je Karlovačkim mirom cela Transilvanija ušla u sastav Habzburške monarhije. 

Danas Rumuni čine skoro 96% stanovništva. Iako su uvek bili prisutni u gradu, njihov uticaj je logično porastao od kraja prvog svetskog rata. Uprkos tome, oni prihvataju i neguju nasleđe i Nemaca i Mađara tako da nacionalni sastav stanovništva ne odražava u pravoj meri multikulturalnost Sibiua. Tražeći sve ove podatke naišao sam na nešto vrlo zanimljivo. Uprkos tome što čine oko 1,1% stanovnika, gradonačelnik Sibiua od 1996. je Nemac a njegov Demokratski forum Nemaca već treći saziv za redom ima apsolutnu većinu u Skupštini grada (trenutno 15 od 23 većnika). Zaista ništa više ne znam o političkoj situaciji u Sibiuu, Transilvaniji pa i Rumuniji ali samo činjenica da ne glasaju svako za svoje dovoljno mi je neobična iz ovog ugla.

Sudeći po onome čime se hvale, Sibiu je uvek bio jedan od najnaprednijih rumunskih gradova. Prva bolnica (1292), škola (1380), apoteka (1494)... Naglašavaju i da je krajem XIX veka Sibiu bio treći grad u Monarhiji koji je uveo električno osvetljenje a drugi električne tramvaje. Sve ovo naravno nisam proveravao...

Ponosni su i na anitkomunističku revoluciju iz 1989. kada su bili drugi grad, posle Temišvara, u kome su počeli protesti.

Evropska prestonica kulture bio je 2007.


Šta smo sve videli

Da se vratim na ono što smo mi obišli i videli. Uskršnje jutro osvanulo je sunčano. Nervozno sam požurivao decu, strahujući da se oblaci ne navuku i upropaste mi fotografije. Na sreću, to se nije desilo. Dan je bio sunčan sa povremenim navlačenjem onih lakih oblaka koji ne nose kišu ali vam malo pokvare osvetljenje. Popodne je bilo idealno.

Parkirali smo ispred hotela Continental Forum (photo). Ogroman hotel koji se nalazi pored jedne od glavnih gradskih raskrsnica i na početku starog gradskog jezgra, idealno mesto za početak. Na putu do centralnih trgova prošli smo kroz Mitropolitsku ulicu.

Strada Mitropoliei ili Mitropolitska ulica jedna je od najstarijih ulica u gradu. Nastala je u XV veku zajedno sa trećim krugom utvrđenja. Neproverena informacija kojom se žitelji grada hvale jeste da je ulica jedina u svetu u kojoj se nalazi tri crkve različitih hrišćanskih zajednica. Na kraju ulice, a na početku našeg obilaska, nalazi se evangelistička crkva Sv. Jovana (photo). Izgrađena u neogotskom stilu 1883. godine, usled oštećenja morala je biti srušena 1910. ali je odmah napravljena nova, ista ili slična, ne znam. Deo je kompleksa u kome se pored crkve nalaze sirotište, studentski dom i škola.

Nedaleko od nje nalazi se kompleks rumunske pravoslavne crkve, po kome je ulica verovatno i dobila ime. Sibiu je centar jedne od mitropolija i u skladu sa tim ima veliku sabornu crkvu. Crkva Sv. Trojice građena je 1902-1904. godine. Ima dva tornja i veliku kupolu kojom su želeli da kopiraju moćnu Sv.Sofiju u Carigradu. Objekat impozantnih dimenzija kojeg nije lako fotografisati s obzirom da je potpuno okružen zgradama. Više fotografija imam iz crkve a zanimljivo je da poseduje propovedaonicu. Preko puta crkve nalaze se dve interesantne zgrade, mitropolijski dom (photo) i teološki institut (photo).

Treća crkva je reformatorska ili kalvinistička. Dok pravoslavna crkva ima bar malo dvorište, ova je potpuno uklopljena u niz kuća, u nju se ulazi pravo sa ulice (photo) i samo je toranj odvaja i čini upečatljivom. Nisu samo crkve ono što čini ovu ulicu zanimljivom. Svaka kuća je priča za sebe, naređane jedna do druge, najčešće sa prizemljem i jednim spratom. Potiču iz različitih perioda, od XV do XIX veka, manje ili više su renovirane ali ono što je posebno ineresatno jeste što nisu preterano nalickane tako da se na njima oseća dah vremena. Malo je trebalo da me žena i deca ostave ovde jer sam svaku morao da fotografišem a to što sam samo neke stavio u album posledica je odluke da ne pređem brojku od 100 fotografija.

Jedna od najimpresivnijih je svakako kuća sa karijatidama. Izgradila ju je 1786. udovica grofa Betlena na mestu gde se nalazila srednjevekovna kuća Sebastijana Hana, najpoznatijeg trgovca zlatom. Sve ovo navodim da pokažem koliko je bogata istorija grada i koliko su podaci uredno prikupljeni i složeni, tipično nemački. Na ovom fenomenalnom sajtu postoji opis skoro svake kuće iz ove ulice. Pošto sam ga malo iščitao sada mogu da se pravim pametan.

Dolazimo do kraja Mitropolitske ulice i ulazimo u suvi centar starog Sibiua. Ispred nas su tri gradska trga čiji raspored daje sliku razvoja grada. Već u XII veku, očito odmah po osnivanju naselja, izgrađen je prvi krug odbrambenih zidova i njime je definisan najstariji od tri trga, Piata Huet. Na sred tog ograđenog prostora nalazila se romanička crkva i groblje oko nje a kasnije su izgrađene još tri kapele i škola. U ovaj ograđeni prostor sklanjao se narod u slučaju opasnosti. Grad je rastao pa je izgrađen i drugi krug zidina. Kuće koje su nikle uz taj prvi i drugi krug zatvaraju današnji Mali trg ili Piata Mica. On je veći od Huet trga ali kao što mu ime kaže manji od sledećeg po redu, Velikog trga ili Piata Mare. On je, pogađate, nastao izgradnjom trećeg kruga zidina ali nisam pronašao da li su zidine išle današnjom ivicom trga. Kasnije je izgrađen i četvrti red zidina i zahvaljajući tome Sibiu se uspešno odupirao neprijateljima, Turci ga nikada nisu osvojili.

Današnjim trgom Piata Huet dominira luteranska katedrala. Izgrađena je u XIV veku, u gotskom stilu na mestu stare romaničke crkve. Pored izgleda katedrala fascinira svojom veličinom i tragovima koje je vreme na njoj ostavilo. Glavna crkva religije koja je vekovima dominirala na ovom prostoru sada je zatvorena, uprkos tome što je bio Uskrs. Doduše renoviraju je, skele su na nekoliko mesta oko nje. Ipak, činjenica da je najznačajnija i najimpozantnija crkva u gradu prazna na najveći hrišćanski praznik, neumitno ukazuje na prolaznost kultura i civilizacija. Tri veka su u njoj sahranjivali značajne građane da bi ta praksa bila prekinuta 1796. i posle toga je samo jedan izuzetak napravljen kada je umro Semjuel fon Brukental, koga ću kasnije pomenuti.

Pored katedrale na trgu se nalazi još nekoliko interesantnih objekata. Na severnom kraju trga nalazi se Kula sa stepenicama (Turnul Scarilor). To je najstariji sačuvani objekat u gradu, potiče iz XIII veka i spolja deluje sasvim obično i neupadljivo. Predstavljala je ulaz u prvi krug utvrđenja, jedini sačuvani od tri koliko ih je postojalo.  Do nje se nalazi luteranski parohijski dom. Sastoji se iz četiri dela koja uokviruju dvorište u koje mislim da ne može da se uđe. Sva četiri potiču iz različitih vekova.

Ulaz u najstariju kuću parohijskog doma. Kula sa stepenicama skroz levo, u daljini.

Mali trg (Piata Mica) je veći i mnogo življi od Huet trga. U nizu zgrada koji ih deli, na strani Malog trga postoji puno kafića i restorana sa baštama. Iako kuće potiču iz različitih epoha prilično dobro se uklapaju i čine jedinstvenu celinu. Severnom stranom trga dominira zgrada iz XIV veka u kojoj se danas nalazi umetnička galerija ASTRA muzeja. Na suprotnoj strani nalazi se najpoznatija kula u gradu. Turnul Sfatului (eng. The Council Tower, na srpskom nešto kao Kula gradskog saveta) izgrađena je zajedno sa drugim odbrambenim krugom, što znači u XIII veku. Predstavljala je jednu od kapija a ime je dobila pošto se nalazila u neposrednoj blizini tadašnje gradske kuće (photo). Kula (sa satom) i danas dominira ovim delom grada. Ispod nje je prolaz koji povezuje Veliki i Mali trg. Moguće je popeti se na vrh ali taj dan je bila zatvorena.

Sva tri trga inače čine tzv Gornji grad. U prvo vreme samo on je bio branjen utvrđenjem. Ispod njega nalazi se Donji grad. Tamo je očito živela sirotinja koja je u slučaju napada bežala u utvrđenu oblast. Uske ulice, stare kuće i poneka zanimljivost, premalo u odnosu na Gornji grad. Mali trg je na dva mesta povezan sa Donjim gradom. Zlatareve stepenice su uski, pešački prolaz u severoistočnom delu trga. Spuštaju se pravo na Zlatarev trg. Ono što je interesantnije je Ocnei ulica koja se iz Donjeg penje u Gornji grad i završava na sred Malog trga. Iznad ulice, na mestu gde ona ulazi u oblast Gornjeg grada, nalazi se Most laži. Pešački most koji spaja dva dela Malog trga izgrađen je 1859. godine na mestu kapije drugog kruga utvrđenja. Neophodan je da premosti Ocnei ulicu koja je na tom mestu prilično duboka. Interesantna konstrukcija koju do sada nisam imao priliku da vidim.

Ocnei ulica i Most laži

Sa Malog na Veliki trg može se proći ispod Kule saveta ili ispod tornja katoličke crkve, dva najviše objekta na ova dva trga. Katolička crkva je izgrađena na početku XVIII veka kada je protestantski Sibiu je ušao u sastav pretežno katoličkog Austrijskog carstva. Nije bilo ni jedne katoličke crkve pa su Jezuiti poslati da isprave tu nepravdu. Crkva je posvećena Sv. Trojici, kao i pravoslavna saborna crkva. Iako se nalazi na dva trga, nekako je okrenuta Velikom trgu i zajedno sa katoličkim parohijskim domom, koji se nalazi u njenom produžetku, dominira severnim delom trga.

Veliki trg (Piata Mare) je ogroman, pravougani trg, centralno mesto u gradu. Formiran je 1366. godine kada je napravljen treći krug utvrđenja. Popločan je još od 1874. godine. Trgom je  dominirala statua Jana Nepomuka dok je komunisti nisu uklonili 1948. Svi veliki događaji tu su se odigravali, od javnih egzekucija u dalekoj prošlosti do protesta protiv Čaušeskuovog režima. U XVIII veku na njemu je bio postavljen ludački kavez - ko je remetio tišinu noću, dan je provodio izložen u kavezu. Nas je dočekao očigledno tradicionalni uskršnji ambijent - drvene kućice u kojima se prodavala hrana i razne druge đakonije. Po krajevima trga nalaze se bašte kafana ali on je toliko veliki da ga to ni malo ne ugrožava. Ukoliko nećete da sedite u kafani, postoje i klupe. Mesto na kome smo se mnogo lepo osećali.

Veliki trg. S desna: katolička crkva, gradska kuća, Brukental palata

I na Velikom trgu svaka kuća ima svoju priču. Neke sam prikazao u foto albumu a ovde ću napisati par reči o najvažnijoj i još dve pomenuti. U samom uglu trga, preko puta gradske kuće, nalazi se Brukental palata, verovatno najlepša i najznačajnija palata u gradu. Izgradio ju je baron Samjuel fon Brukental, vojvoda Transilvanije 1777-1787. i lični savetnik carice Marije Terezije. O baronima i aristokratiji možemo i ovako i onako ali činjenica je da fon Brukental svoj novac i vreme koristio da kupuje i skuplja umetnička dela i stare predmete kao i da je palatu namenski pravio da uskladišti i prikaže tu svoju kolekciju. Pošto nije imao naslednika zaveštao ju je gradu i 1817. godine, 14 godina posle njegove smrti, kolekcija je otvorena za javnost. 

Palata je inače rađena u stilu kasnog baroka. Sastoji se od četiri krila koje uokviruju unutrašnje dvorište. Najimpresivnije na glavnoj zgradi, koja izlazi na Veliki trg, su hrastova vrata sa kamenim okvirom oko njih. Iznad vrata, na okviru nalazi se grb Brukentala. Veću fotografiju vrata možete pogledati ovde a više o samoj palati na ovom sajtu. 

Preko puta Brukentalove palate nalazi se gradska kuća (photo). Napravljena početkom XX veka, relativno skoro je obnovljena. Dopada mi se kako izgleda a i kako se uklapa sa crkvom pored nje. Odmah do palate nalazi se Plava kuća (photo), izgrađena u renesansnom stilu, obnovljena u baroknom. Ne možete je promašiti, naziv savršeno odgovara izgledu. U njoj se nalazi jedna od postavki Brukentalovog muzeja, posvećena rumunskoj umetnosti. Brukental muzej je kompleks od šest muzeja, različitog kulturnog programa. Najznačajniji je deo posvećen evropskoj umetnosti a nalazi se naravno u Brukental palati.

I to je ono što je neophodno videti u Sibiuu, ako se zadesite jedno prepodne. Onda smo otišli na piće da odmorimo i sredimo utiske pa smo obišli još neka mesta u širem centru. Ispod Velikog trga nalaze se izuzetno dobro očuvane zidine a pored zeleni pojas sa šetalištem i klupama. U sastavu ili pored zidina nalaze se tri odbrambene kule, takođe odlično očuvane. Zatim tu je Nacionalni prirodnjački muzej, sinagoga i još tri crkve koje smo videli od kojih mi se najviše dopala Ursulinska crkva. Izgrađena u gotskom stilu u XV veku, zajedno sa dominikanskim manastirom pored nje. Kada je luteranizam potpuno potisnuo katoličanstvo u XVI veku, crkva je postala luteranska a kada je 1699. Transilvanija potpala pod austrougarsku, ponovo je postala katolička. Prvo je pripala ženskom Ursulinskom redu a danas je grkokatolička. Uglavnom, nisu je srušili. Spolja je zadržala gotski, unutra je renovirana u baroknom stilu.


Popodne u prirodi

Odlazimo na ručak u apartman. Gazdarica je svraćala i ostavila nam je na poklon uskršnja jaja. Malo odmaramo a onda idemo dalje. Sunačno vreme odvodi nas na potpuno drugačije mesto. 

ASTRA je još jedan muzejski kompleks ali on se više bavi rumunskim nasleđem. Osnovan je još u XIX veku kada je rumunski narod pokušavao da pronađe svoje mesto u okviru Carstva. ASTRU čine nekoliko postavki, između ostalog i muzej na otvorenom posvećen tradicionalnom (čitaj: seljačkom) načinu života. Nalazi se u šumi, nekih 8km od grada. Ceo taj kraj uređen je kao izletište. Pored se nalazi zoološki vrt i još neki sadržaji predviđeni da se prijatno provede vikend ili popodne.

Muzej predstavlja kolekciju od preko 400 objekata karakterističnih za transilvanijsko, saksonsko ili rumunsko selo. Prisutni su i drugi krajevi Rumunije ali koliko sam primetio eksponati su uglavnom iz okoline. Drvene vodenice, vetrenjače, drvene crkve, kuće pokrivene slamom, cela domaćinstva sa sve ogradom, sve to je razmešteno pored dva povelika (veštačka ?) jezera. Svaki objekat ima dovoljno prostora oko sebe, ništa nije sabijeno, trudili su se da što više imitiraju prirodno okruženje. Staze su uređene, ne treba ni da napominjem da je sve čisto, tako da smo uživali u dvočasovnoj šetnji. Pri tom smo obišli tek oko polovine kompleksa. Fotografije sa ovog mesta izdvojio sam u poseban album. Iako sam naravno besomučno škljocao, potrudio sam se da izdvojim samo najbolje.

Svođenje utisaka


Sibiu je ispao pun pogodak kao baza za ovu ekskurziju. Čitajući i nalazeći sve ove podatke, napravio sam spisak onoga što nisam video i onoga što bi ponovo i detaljnije trebalo pogledati. Pre svega mislim na muzeje i unutrašnjost nekih objekata. Sibiu je od Beograda udaljen svega 450km. Kada završe autoput biće to sasvim lagana vožnja. Ako planirate da idete u Rumuniju, nemojte ga preskočiti. 

Za informisanje o gradu postoje dva izuzetno dobro sređena sajta u kojima je na veoma pregledan i detaljan način klasifikovano sve što ima da se vidi u gradu:
http://patrimoniu.sibiu.ro/en
http://www.turism.sibiu.ro/index_en.php

Fotografije grada
Fotografije muzeja na otvorenom

NP Đerdap: Sokolovac, Čoka Njalta, Šomrda...

Prvi put sam tamo bio u novembru 2012. To tamo nisam mogao lako da definišem u par reči. Krenuli smo od Lepenskog vira, stigli do kuće Miloševića ispod brda Čoka Njalta i vratili se istim putem. Lagana tura, vesela atmosfera i urnebesni obrt na kraju obeležili su ovu akciju. Već na proleće '13 došli smo ponovo. Ovoga puta izmenili smo trasu, popeli smo se na Sokolovac, prošli ispod Čoka Njalte i završili u Lepenskom viru. Bilo je mnogo bolje, duža tura koja ide u jednom pravu što je neuporedivo lepše nego vraćati se istom stazom. Sa malim izmenama stazu smo prešli i u jesen iste godine a sada smo dodali još nešto... 

Sve u svemu četiri odlaska za nepune dve godine. Ići ćemo i na jesen, što dovoljno govori o lepoti predela. Ne znam ni šta su Sokolovac i Čoka Njalta, brda ili planine, ne znam kojoj planini pripadaju. Na kraju to nije ni važno. Blizina Dunava koji teče neposredno ispod njihovih obronaka mnogo bolje ih definiše i daje im na značaju. Zajedno sa još nekim brdima Srbije i susedne Rumunije, grade Gospođin vir, jednu od četiri klisure Đerdapa. Ali da krenem iz početka.

Polazak iz Beograda već u 6:30. Ima dosta da se putuje. Akciju vodi Vlada Radivojević, kao i tri prethodne. Pauza u Golupcu. Pekara u glavnoj ulici, malo se prođe autobuska stanica, na istoj strani ulice. Odličan burek sa sirom. Posle prošetali do Dunava. Terasa do same reke je završena, poslednji put kada smo bili još uvek su je radili. Ne znam da li što sam uvek dolazio u lepom raspoloženju ali Golubac mi deluje kao idealno mesto za lečenje živaca. Tišina, nema gužve, pogled preko široke reke, tvrđava u blizini... Navodno će se graditi put koji više neće prolaziti kroz samu tvrđavu pa ovaj snimak koji sam napravio može postati raritet za neku godinu. Nadam se da hoće.

Do Golupca obično spavam a dalje uživam u svakom trenutku vožnje kroz Đerdapsku klisuru. Magistrala ide skoro pored samog Dunava ali i sa te strane, između puta i reke, ima kućica i bašta. Ono što je najčudnije jeste groblje koje se nalazi pored same reke. Ne znam kako odoleva kada nivo vode poraste.

Tuneli se ređaju jedan za drugim. Obeleženi su brojevima. Ispred tunela broj 17 je ušće Pesače u Dunav. Više potok nego reka, čak i sada, kada su vodostaji visoki, lako smo je pregazili. Ispred tunela izlazimo iz busa i krećemo stazom koja vodi dolinom koju je Pesača probila između dva brda. Desno od nas je Sokolovac sa dva prelepa vidikovca, tamo smo se uputili. Levo je Čoka Njalta oko koje ćemo uglavnom obilaziti. Staza pored Pesače nije posebno atraktivna i sve više zarasta u šumu. Posle nekog vremena je napuštamo i penjemo se na Sokolovac. Uspon nije jak ali ako je vreme sparno može da bude naporan. Brdo je zaravnjeno i na vrhu se nalazi prelepa čistina sa seoskim domaćinstvom. Tu su i dva vidikovca, na različitim stranama brda. Južni gleda na Šomrdu i predeo oko nje. Severni je mnogo atraktivniji, stene sa kojih se pruža otvoren pogled na Dunav koji teče odmah ispod njih, tačnije na već pomenutu klisuru Gospođin vir. Zbog dužine akcije koju smo planirali, ovoga puta preskačemo južni i idemo pravo na severni vidikovac. Tu pravimo pauzu i uživamo u zaista jedinstvenom pogledu. 

Dunav sa Sokolovca

Sokolovac je nešto što zaista treba videti. To su prepoznali i oni koji se bave turizmom tako da je na vidikovcu izgrađena drvena platforma i postavljeni su putokazi, na kojima doduše ništa ne piše. Na žalost i na sreću nas planinara, radovi teku uobičajeno sporo. Do gore možete stazom kojom smo mi prošli a postoji i pešačka staza sa severne strane. Kolima može ali isključivo terenskim vozilom. Stari put kojim se išlo pre Đerdapske magistrale je u prilično lošem stanju. Stavite ovu lokaciju bar u svoj dugoročni plan...

Idemo dalje, vraćamo se malo drugačijim putem ali Pesaču prelazimo na istom mestu i vraćamo se na onaj put kojim smo na početku išli. On nas vodi pored reke i izlazi na stari asfaltni put. Asfalt je u prilično lošem stanju, kolima ne bih ovuda prošao a opet je dovoljno tvrd da oteža pešačenje. Uglavnom se penjemo ovim putem a onda dolazimo na raskrsnicu.

Jedno od onih upečatljivih mesta, orijentir koji nedvosmisleno možete da identifikujete. Glavni put tu završava uspon i naglo savija levo. Istovremeno se na desno odvaja za sada neasfaltirani put koji vodi za Šomrdu. Pogled je otvoren na sve strane a posebno je atraktivan na Čoka Njaltu, brdo oko koga put pravi krug i koje se sa tog mesta najbolje vidi. Pored toga otvara se pogled i na Dunav, sve do Donjeg Milanovca. Prethodna dva puta smo produžili putem a sada smo rešili da konačno odemo do Šomrde i završimo sa tim. Nas 14 se odvaja od ostatka grupe, srešćemo se sa njima tek na kraju ture.

Šomrda (803m) je najviši vrh NP Đerdap. Negde piše da se i planina zove Šomrda a negde da je samo deo Severnog Kučaja. I to je sve što je interesantno u vezi ovog vrha. Od već pomenute raskrsnice do njega vodi širok, zemljani put. Ispod samog vrha skrene se sa puta i prođe malo kroz šumu. Vrh nije obeležen, bez GPS ne bi bili sigurni da smo ga pronašli. Negde na sredini puta postoji jedan zaista lep vidikovac i to je to. 5km do tamo i 5 nazad, overili smo vrh. Nešto drugo je važnije. Ovaj deo je ono što je razlikovalo ovu od prethodne dve ture. Ne bežim da ponavljam ista mesta, iste staze ali bitno mi je da bar jedan deo rute bude nov. Onda je akcija uspela. Ovaj istup do Šomrde učinio je akciju za sada jedinstvenom.

Nastavljamo putem i ubrzo stižemo do domaćinstva Miloševića. Ne možemo zamisliti akciju a da ne svratimo do njih. Najavimo se unapred pa nas obično čekaju krofne. Sir je jedinstven a o rakiji neću ni da pričam. Neke stvari se ne mogu prepričati, samo iskusiti. Na sreću, uspona odatle više nema, samo ravno i nizbrdo...

Provodimo neko vreme u prijatnom razgovoru i druženju sa domaćinima a onda idemo dalje. Vlada je zadao vreme kada mora da se krene za Beograd. I tada sledi po mom skromnom mišljenju najlepši deo priče. Započinje prirodnim amfiteatrom prema Dunavu, koji ulepšavaju ogrnomo drvo u blizini i stena Treskovac na rumunskoj strani. Zatim sledi dugačak i blag spust, sve do Boljetinske reke. Pogled je otvoren na sve strane a već pomenuta stena Treskovac je dominantan motiv. Tišina koja vlada svuda oko vas i pogled na ogromnu, mirnu vodu pružaju vam sliku savršenog spokoja. Ne znam tačno od čega to potiče ali uvek budem opčinjen pogledom na Dunav sa ovog mesta i tu sliku dugo nosim u sebi.

Spuštamo se u prirodni rezervat Ciganski potok a zatim ulazimo u kanjon Boljetinske reke. Kanjon nije mnogo dugačak ali je interesantan, vrlo je dubok i na njegovim stranama vidi se niz slojeva stena o čemu bi geolozi mogli mnogo više i pametnije da pričaju. Postoji mesto gde se Boljetinska reka redovno izliva preko puta ali obično nije problem pregaziti je. Ovoga puta je bila dovoljno duboka da nas natera da se izuvamo. Hladna voda je prijala umornim nogama ali ne i oštro kamenje. (Ova priča o gaženju reke bila je zanimljiva u nedelju ali danas dok ovo pišem pola Srbije je pod vodom tako da sam svestan da ne zvuči preterano romantično.)

Stižemo do Lepenskog vira. Pored velikog parkinga ima kafana gde je jedan od specijaliteta prženi sir. Ladno zaječarsko je specijalitet širom istočne Srbije... Nešto više od pola sata i krećemo za Beograd.

Na kraju 28km i oko 1100m uspona. Fotoaparat nisam koristio toliko intenzivno kao u maju 2013. Zato dajem link ka oba albuma. Onaj iz 2013. je detaljniji, ovaj iz 2014. je fotografisan novim fotoaparatom. Preporučujem oba...

Fotografije 2013
Fotografije 2014

Transilvanija 1.deo, putovanje i Hunjadi zamak

Kada su se stekla dva potrebna uslova: kupili smo bolja kola i deca su porasla, počeli smo da organizujemo kraća putovanja u neku od susednih ili bliskih država, tokom prolećnog raspusta. Organizacija cele priče zahteva vremena i truda, pre svega u pronalaženju atraktivne i pristupačne lokacije a zatim odgovarajućeg smeštaja, uglavnom apartmanskog tipa koji će omogućiti ishranu kao kod kuće. Drugim rečima lova je najveći problem i ograničenje, pokušavamo da dobijemo što više za što manje para a opet da nam bude lepo. Verujući da je ovo pravi i jedini momenat za ovakve akcije, kada deca mogu i hoće da nas prate.

Ove godine izbor je pao na Rumuniju ili Transilvaniju, što zvuči malo atraktivnije. Zašto Rumunija? Zato što nemamo para za Italiju ili Nemačku. Zašto još? Odrastao u vreme socijalizma, dugo sam u glavi nosio sliku koju je Čaušeskuov režim stvorio o ovoj državi. Posle sam otkrio kakve prirodne lepote i kulturno nasleđe poseduje Rumunija. Otkrivajući za mene nove detalje, vrlo brzo sam se fokusirao na Sibiu kao jedan od najvećih i najznačajnijih gradova u Transilvaniji, sa izuzetno bogatim i očuvanim istorijskim centrom grada. Još jedan detalj, Sibiu je bio centar evropske kulture 2007. godine što opet znači da je morao biti sređen za tu priliku. Plan za napad na Rumuniju napravljen je još u proleće 2012. godine kada je sve bilo rezervisano i mi spremni ali sneg koji je neočekivao pao prinudio nas je da sve otkažemo (i otputujemo u Budimpeštu ali to je druga priča...).

A - Beograd, B - Hunedoara, C - Sibiu, D - Sigišoara

U odnosu na 2012. plan je malo redukovan. Rezervisali smo apartman u Sibiuu za tri noći (ko da se premešta...), dva dana su predviđena za put i svraćanja tokom puta, jedan za Sibiu i jedan da odemo do Sigišoare. Ali vreme je ponovo počelo da kvari priču. Visio sam na Internetu gledajući prognozu koja se menjala iz sata u sat. Kulminacija je bila u petak, pred sam polazak. Bezvoljno smo se pakovali gledaću kišu koja je zasipala Beograd a kada joj se to veče pridružila i magla bio sam spreman da odustanem. Na sreću priča oko ženinog odmora bila je toliko komplikovana da drugu šansu nismo mogli da dobijemo. Idemo pa kako nam bude.


Putujemo

Subota 19.april, jutro. Situacija bolja nego sinoć. Bar dok nismo ubacili stvari u kola i krenuli. Onda je kiša ponovo počela da pada. Pa je stala. Pa je ponovo počela. I onda se na tmurnom nebu, tamo negde iznad Vršca, pojavila svetla pruga koja je počela sve više da se širi prema nama. Poverovali smo da će sve biti u redu, da će se vreme prolepšati. A kada smo u Vršcu pronašli turističku agenciju i uplatili putno osiguranje, što smo ispustili da uradimio pre Velikog petka, stvari su počele da dolaze na svoje mesto. Na našoj granici nikog nema, prelazimo je za 5 minuta, stajemo da kupimo vinjetu, sunce greje, trebaju mi naočare, stižemo na rumunsku granicu i nju prelazimo vrlo brzo, deca se vraćaju da spavaju, dajem gas i prebacujem u petu, nema gužve na putu, tenzija je potpuno spala...

Do Temišvara nema mnogo, put je relativno dobar a i Banat je ravan. Stajemo u gradu da podignemo novac na bankomatu. Neću da reklamiram banku ali prvi put nismo jednog evra zamenili, podizali smo leje bez provizije. Za razliku od menjačnica bankomat radi 24h. Idemo dalje prema gradu Lugož. Pre polaska bio sam u maloj dilemi koji put izabrati. Postoji prečica kod Žebela (Jebel) kojom se izbegava Temišvar, što je nudilo nekoliko interaktivnih mapa. Ipak sam izabrao glavni put i misilm da nisam pogrešio. Dilema bi uskoro trebala potpuno da nestane kada Rumuni završe autoput A1 koji od Bukurešta, pored Sibiua, Sebeša, Lugoža i Temišvara vodi ka Aradu i mađarskoj granici. Za sada su samo pojedine deonice puštene u saobraćaj i to smo maksimalno koristili, posebno u povratku.

Dakle put od Temišvara do Lugoža je odličan i teren je skroz ravan. Problem je što Rumuni prilično divlje voze i što svaki čas prolazimo kroz naseljena mesta kada se ograničenje spušta na 50. U početku sam bio vrlo oprezan, kasnije malo manje ali svaki put sam vozio u razumnim granicama što znači da su me ova naselja prilično usporila. Kod Lugoža skrećete levo sa glavnog puta i tu već postaje malo teže za vožnju. Počinju krivine, usponi i padovi, kvalitet asfalta pada, prolazite kroz šumu. Menja se i krajolik, postaje brdovit za razliku od banatske ravnice kojom smo se do tada kretali. Kod Deve možemo da se uključimo u autoput ali mi produžavamo jer želimo da svratimo u Hunedoaru. Na žalost vreme se kvari, oblaci se navlače. Nadamo se da ćemo proći bez kiše.


Zamak Janoša Hunjadija

Srednjevekovni zamak u Hunedoari izgleda da nema neko opšte prihvaćeno ime kao Peleš ili Bran. Mi ga obično zovemo Hunjadi zamak, Rumuni Castelul Corvinilor, Mađari Vajdahunyad vára a Englezi uz Castle dodaju ili prezime Hunyad ili Corvin. Vezuje se najviše za lik Janoša Hunjadija (Sibinjanin Janka) koji je podigao zamak na temeljima starijeg utvrđenja koga je nasledio od svog oca. Izgradnja je započeta 1446. godine kada Janoš Hunjadi postaje mađarski regent. Trajala je do njegove smrti deset godina kasnije kada je prekinuta da bi samo dve godine kasnije bila nastavljena. Gradnju je nastavio njegov sin Matija Korvin i kada je kompletirana 1480. godine bio je jedan od najlepših i najmoćnijih zamaka Evrope. Za Transilvaniju je doneo nešto novo, prvi put se pojavljuju kule kao potpora i pojačanje u odbrani zidina. Bilo ih je nekoliko, kružnih ili pravougaonih osnova.

Početkom XVII veka transilvanijski princ i jedno vreme mađarski kralj Gabor Betlen dogradio je zamak na strani prema današnjem gradu. Izgradio je Veliku palatu ali i promenio neke detalje u skladu sa svojim vremenom. Pretpostavljam, mada to nisam našao, da je on gotskom zamku dodao renesansnog duha. 

Kasnije je zamak bio zapušten a sredinom XIX veka pogodio ga je i požar. Izgleda da restauracija koja je potom izvršena nije izvedena na najbolji način. Oni koji su je radili više su sledili neku svoju ideju kako srednjevekovni, gotski zamak treba da izgleda nego što su se trudili da mu vrate originalni izgled. Pretpostavljam da je to razlog što ga nema Unesco listi svetske baštine pošto bi ga impozantan i impresivan izgled kao i istorijski značaj svakako tu doveli. Ponavljam, ovo je samo moja pretpostavka.

Most preko koga se ulazi u zamak

U zamak smo ušli preko glavnog, drvenog mosta koji je u odličnom stanju. Uopšte sve u zamku je sređeno ali ništa ne blista, zaustavili su se na vreme i uspeli da donekle zadrže duh vremena. Ulaz je 25 leja za odrasle i 5 za decu. Odmah na ulazu možete da posetite tamnicu sa desne i prostorije za mučenje sa leve strane. Mlađima se ne preporučuje ulaz ali ništa posebno, lutke koje ilustruju torturu deluju pomalo groteskno. 

Odatle odmah izlazite u centralno i praktično jedino dvorište zamka. Opkoljeno je zgradama koje su opet opkoljene duplim, visokim zidom. Ne postoji standardan put kojim treba da se krećete a pošto se nismo posebno pripremili išli smo nasumice trudeći se da što više vidimo i zapamtimo, naravno i da fotografišemo. Često smo nailazili na zatvorena vrata, velikom delu zamka nismo mogli da pristupimo. Nema mnogo detalja koji su nas sami po sebi fascinirali, više zamak kao celina. Na par mesta možete da se zavučete između duplih zidova i to postoji na jednoj fotografiji. Od unutrašnjih prostorija tu su na prvom mestu dve velike dvorane (The Council Hall i The Knight's Hall) sa gotskim svodovima, izgrađene u vreme Janoša Hunjadija. Malo izdvojena od ostatka zamka, na njegovom južnom kraju, nalazi se kula Nebojša (Neboisa). Kula je donžon tipa što znači da je predstavljala poslednje utočište u slučaju opsade zamka. Pretpostavlja se da ime duguje srpskim plaćenicima u službi Matije Korvina.

Iz glavnog dvorišta postoji prolaz koji vodi do jednog manjeg i popločanog prostora (u glavnom dvorištu je zemlja) sa bunarom. Odatle se izlazi na terasu sa koje se pruža pogled na grad. Ako sam dobro shvatio ovaj deo je izgradio Gabor Betlen. Za bunar je vezana priča ili mit. Kopali su ga turski zarobljenici kojima je Janoš Hunjadi obećao slobodu ako stignu do vode. Posle 15 godina vodu su pronašli ali slobodu nisu dobili. Hunjadi je umro u međuvremenu, u Zemunu posle odbrane Beograda, a njegova žena Eržebet Silađi nije održala obećanje. Pretpostavljalo se da je natpis koji su zarobljenici ostavili na zidu bunara glasio: Imate vodu ali nemate dušu. Kasnije je otkriveno pravo značenje teksta: Ovaj natpis piše Hasan, koji je živeo kao zarobljenik Kaura, u tvrđavi pored crkve.

Bunar

Oblačno vreme i kiša koja je počela da kaplje sprečili su me da sa obližnjeg brda napravim još nekoliko fotografija. Takođe su obesmislili razgledanje Hunedoare, što je ostavljeno za neku drugu priliku. A prilike će nadam se biti, posebno što pored Hunedoare vodi put za Alba Juliju i dalje za Kluž ali to će biti neka druga priča...

Fotografije zamka


Dolazak na odredište

Idemo dalje, izlazimo iz Hunedoare i ubrzo se uključujemo na autoput koji nas pored Sebeša vodi dalje ka Sibiuu. Kiša je počela ali mi smo videli šta smo planirali. Nov put, neopterećen, uživamo u vožnji. Idilu prekida kraj izgrađene deonice, moramo da se vratimo na stari put koji će nas i uvesti u Sibiu. Grad je veliki, ne znam da li bi bez gps uređaja mogli da se snađemo. Idemo pravo u hipermarket da se snabdemo, sutra je Uskrs prodavnice neće raditi. 

Smeštaj smo rezervisali preko Bookinga. U pitanju je nova kuća, napravljena za iznajmljivanje, sa 2-3 apartmana. Nalazi se na periferiji grada, automobil je neophodan. Sem toga sve ostalo je bilo više nego dobro. Novo, udobno, čisto, ljubazni domaćini. Ništa drugo nam ne treba.

Isto veče otišli smo do grada, ispostavilo se previše optimistički. Sibiu ipak nije turistički centar tako da je grad bio prilično pust i mračan u hladno prolećno veče. Napravili smo nekoliko snimaka, prošli preko trgova i vratili se da se odmorimo od puta i pripremimo za ono što nas sutra očekuje.


Sibiu, Sigišoara

Drugi dan provodimo u Sibiuu. Dan je bio prelep. Pre podne obilazili istorijski centar, popodne bili u prirodi, muzej na otovrenom. O tome u postu Transilvanija II. 

Treći dan odlazimo do Sigišoare, udaljene nepunih 100km. Još lepše vreme. O tome u postu Transilvanija III.


Povratak

Sjajno vreme koje smo imali u nedelju i ponedeljak nije se ponovilo u utorak. Ispoštovalo je prognoze koje su sve do jedne najavljivale kišu. Naravno, nemamo pravo da budemo nezadovoljni. Ne žurimo, napuštamo apartman oko 9:30 i krećemo na put. Ideja je da ukoliko vreme dozvoli svratimo u Kalnik gde se nalazi još jedna utvrđena crkva ili u grad Alba Juliju, nekih 15km severno od puta ka Temišvaru. Kiša nas sve jače zasipa i jasno je da je svraćanje besmisleno.

U povratku idemo mnogo brže nego u dolasku. Maksimalno koristimo izgrađene deonice autoputa. Do Temišvara ima nekih 300km i prelazim ih bez zaustavljanja. Idemo pravo u Iulius Mall, obećano deci još pre polaska. Parkiramo ispred mola, ostavljam ih da obilaze prodavnice a ja odlazim peške do centra grada. Ovoga puta dolazim sa novim fotoaparatom kojim uspevam da snimim celu sprsku crkvu (photo) u gradu, što mi sa starim nije uspelo. Zatim prolazim do Trga jedinstva ali on je potpuno prekopan, samo ivicom može da se prođe. Idem dalje ka gradu i konstatujem da su i druge ulice i trgovi raskopani tako da brzo odustajem i vraćam se do kola.

Iulius Mall, Temišvar

Svraćamo na kafu u Starbucks a zatim krećemo ka Beogradu. Nebo se u međuvremenu potpuno izbistrilo, sunce nas prati svo vreme. Nema gužve na putu, nema gužve na granici, pritisak na normali, i u gumama i u nama...

Ježevac, Vukan

Kada prođete Petrovac na Mlavi i nastavite dalje na jugoistok, posle nekih desetak km stići ćete u banju Ždrelo. Banja je postala popularna u poslednje vreme od kada je na izvorima termalne vode izgrađen turistički kompleks sa bazenima. Selo Ždrelo nalazi se malo niže, sa leve strane puta. Iza sela put naglo napušta nepreglednu ravnicu i ulazi u Gornjačku klisuru. Klisuru je probila reka Mlava koja pod tim imenom teče od jakog Žagubičkog vrela pa sve do ušća u Dunav, nedaleko od Kostolca. Planine koje se uzdižu iznad Mlave su Homoljske planine a ulazak u Gornjačku klisuru drže vrhovi Ježevac sa desne i Mali i Veliki Vukan sa leve strane. Uprkos malim nadmorskim visinama (Ježevac 675m, Mali Vukan 752m, Veliki Vukan 825m) ovi vrhovi dominiraju okolinom i pružaju vrlo živopisnu sliku, kako ispred ulaska tako i u samoj klisuri. Posebno su Vukani impresivni sa svojim stenovitim stranama, mada ni Ježevac ne zaostaje mnogo.

Svakog proleća, nekoliko godina unazad, Vlada Radivojević vodi akciju u kojoj penjemo sva tri vrha. Krećemo od mosta na Mlavi, gde se odvaja put za selo Šetonje. Penjemo Ježevac, onda se spuštamo suprotnom stranom do Mlave, prelazimo put i penjemo se prvo na Mali a onda i Veliki Vukan da bi na kraju sišli u selo Ždrelo. Išao sam 2010. i 2011., dve godine sam propustio i evo me ponovo u istoj priči.

Staza kojom se penjemo na Ježevac u početku nije posebno impresivna. Prolazi kroz šumu ili pored same šume. Prvo se penje a zatim se spušta do izvora popularno nazvanog Kod patuljka, po statui patuljka koja se nalazi pored njega. Tu malo odmaramo a zatim nastavljamo ka vrhu. Do izlaska na greben nema potrebe često vaditi fotoaparat pošto je strana prema dolini zatvorena visokim rastinjem. Zato se sve nadoknadi kada se izađe na greben. Otvara se fenomenalan pogled na dolinu ispod Ježevca kao i na susedne vrhove, Krilaš na jugozapadnoj i Vukane na severoistočnoj strani. Ceo prostor je prekiven kamenjem i stenama što prilično otežava kretanje  ali zato vam ništa ne zaklanja pogled.

Pogled sa Ježevca

Pravimo pauzu na vrhu, zavlačimo se u stene gde inače jak vetar ne dopire i odakle imamo već pomenuti otvoreni pogled na dolinu. Slikamo se a onda se spuštamo suprotnom stranom, ka reci Mlavi. Staza prolazi kroz divnu bukovu šumu, uživamo u gornjem delu dok je u donjem delu strmije i klizavije pa se mora biti vrlo oprezan. Stižemo do Mlave. Vodostaj je prilično visok. Plašili smo se da je poplavljen put između reke i Ježevca, ne znam šta bismo radili u tom slučaju. Na sreću put je čist. Vodi nas do manastira Gornjak.

Mutna i nabujala Mlava

Manastir zauzima centralno i verovatno najlepše mesto u Gornjačkoj klisuri. Na levoj obali Mlave, ispod vertikalne stene Ježevca. Podignut je u periodu 1376.-1380. kao zadužbina kneza Lazara. Manastirom dominiraju srednjevekovna crvka posvećena Vavedenju i iznad nje kapela, izgrađena u steni, u kojoj su mošti svetog Grigorija Sinajita. Impresivno deluje i spoljašnja strana manastirskog konaka (slika). Više o samom manastiru možete pročitati na Wikipedia a ukoliko prolazite ovuda, nemojte ga zaobići.

Idemo dalje, prelazimo most i izlazimo na put. Bus nas čeka da pokupi one koji ne pešače dalje već idu pravo u banju na kupanje. Prevozi i nas 1km, do skretanja ka Vukanu. Da ne tabanamo asfaltom. Penjemo se putem koji je u donjem delu pripremljen za asfaltiranje. Neki objekat je očito u pripremi. 

Idem skroz napred i jednog trenutka ispred nas, na livadi pored puta, uočavam srndaća. Lagano se kreće i zamiče iza drveća. Shvatam da nas nije primetio. Fotoaparat mi je u ruci, uključen, po prvi put u ovakvoj situaciji. Utišavam ostale i lagano prelazim sa puta na livadu odakle mogu da ga vidim. Pravim grešku, prvo uključim zoom pa ga tek onda tražim u objektivu. Na sreću i on je stajao i gledao u mene. Kasnije sam se setio čuvene De Nirove rečence: A deer's gotta be taken with one shot. Nije mi dao šansu za drugi snimak, pobegao je. Ali i ovako sam zadovoljan, posle sedam godina planinarenja uspeo sam da napravim ovakvu fotografiju.

Kada put izađe iz šume, stižemo na jedno od lepših mesta u Homolju. Odatle se vidi ceo greben Vukana ali i Veliki i Mali Sumorovac, Vranj i još poneki vrh. Vukan sa te strane predstavlja dugačku, stenovitu strehu koja se nadnela nad dolinom. Iako smo često ovde pogled na njega mi nikada ne dosadi. Naravno da ne može da se meri sa mnogo višim planinama ali za prvu pomoć itekako dobro dođe.

Mali i Veliki Vukan

Izlazimo na Mali Vukan. Sedimo na steni i gledamo svet ispod nas. Onda idemo dalje. Veći deo grupe se odmah spušta ka Ždrelu, žure na kupanje. Nas šestoro produžavamo i do Velikog Vukana. To je treći i poslednji cilj današnjeg dana. Onda silazimo u selo. Prodavnica u centru Ždrela nikada nas nije izneverila. Svraćamo na po jedno zaječarsko a onda žurimo do kafane gde se nalazimo sa ostatkom grupe. Iza nas seoske kuće i stene Vukana presijavaju se na kasnom popodnevnom suncu, prilika da se napravi još neki snimak.

Na kraju oko 23km i nekih 1300m uspona. 

Fotografije

Foto 2011
Foto 2010


Dodatak

Ova priča ima i dodatak. Prethodne godine, 1.juna,  nas petoro popeli smo iste ove vrhove ali smo išli putem kojim se ređe ide. I Ježevac i Vukan smo popeli skoro pravolinijski, grebenom kojim se ovi vrhovi spuštaju ka Mlavi i jedan prema drugom. Krenuli smo sa istog mesta kao u subotu, most ka selu Šetonje, pratili neko vreme Mlavu dok nismo došli u pravac vrha Ježevca a onda krenuli pravo ka njemu. Staza nije postojala već smo išli preko stenovitog terena, provlačeći se kroz rastinje, nisko i visoko. Sve to mi nije naročito prijao, osim pogleda koji smo imali na susedni Vukan i klisuru ispod nas. Izašli smo na Ježevac a zatim se spustili standardnim putem, kroz već pomenutu bukovu šumu i pored Mlave. 

Vukan

Uspon na Vukan je bio nešto drugo. Krenuli smo od poznate česme Četiri lule. U početku putem a zatim smo skrenuli na stene. Nema hodanja, samo penjanje, sve dok se ne izađe na greben. Pogled na Gornjačku klisuru je sve bolji što se više penjete. Kada smo se popeli, hodali smo uglavnom ivicom grebena i negde ispod Malog Vukana uključili se na stazu kojom smo u subotu išli. Sa Malog smo prešli na Veliki Vukan i spustili se u Ždrelo. 

Ova akcija je bila mnogo napornija i zahtevala mnogo više opreznosti ali vredela je uloženog truda. Mislim da i fotografije o tome dovoljno govore.

Fotografije