Moravska, prvi deo: Pernštejn, Brno, Jihlava

Prvi maj i Uskrs 2024. godine složili su se kao retko kada. Uz dva slobodna dana napravili smo odmor od deset dana. Odabrali smo da putujemo kolima a kao destinaciju odabrali smo Češku, tačnije Moravsku. Trebič i Telč su gradovi koje odavno nišanimo. Oba su na Uneskovoj listi koju dosta konsultujemo kada planiramo putovanja. Pokazala se vrlo pouzdana, ništa slučajno ne ulazi na nju i vrlo drže do očuvanosti originalnog izgleda.

Hteli smo i neki veći grad da vidimo pa je Brno sledeći ušao u itinerer. Zatim smo odabrali par zamkova, tu je izbor bio malo teži jer ih u Češkoj ima preko 300. Jihlavu sam otkrio kada sam tražio smeštaj. Nismo u njoj prenoćili ali smo svratili. Za Znojmo sam čuo, bio je blizu zamka Bitov i logična opcija za poslednju noć. 

Priču sam podelio na dva dela, zapravo se sama podelila: tri noći smo proveli u Brnu, onda smo otišli malo dalje na zapad. Jihlava je ni tamo ni ovamo, pauza na putu iz Brna u Trebič. Ubacio sam je u prvi deo priče, čisto da ih izjednačim po obimu.

Zamak Pernštejn i manastir Porta Coeli

Krenuli smo u subotu iz Beograda, ne toliko rano koliko smo želeli, kao i obično. Prevarile su nas live kamere pa smo ostali na autoputu i otišli na Horgoš. Na našoj granici jeste bilo samo nekoliko automobila ali smo na mađarskoj ostali dva sata. Onda lagana vožnja kroz Mađarsku pa Slovačku i na kraju Češku, sve do Brna koji nam je bio prva destinacija.

Smeštaj u Brnu rezervisali smo preko Airbnb. Kraj grada nikako ne mogu da preporučim a i sam apartman je bio... pa najviše podnošljiv. Bio je blizu centra, mogli smo peške da idemo što smo isto popodne i uradili.

Sledeće jutro uputili smo se ka zamku Pernštejn. Nalazi se nekih 40km severno od Brna, na steni iznad sela Nedvedice, iznad reka Svratka i Nedvedička. Izgrađen je u drugoj polovini XIII veka da bi krajem XIV i početkom XV veka bio renoviran i dosta proširen u stilu kasne gotike i rane renesanse. Od tada mu izgled nisu dirali tako da je zadržao taj srednjevekovni šmek. Zbog toga ga dosta koriste za snimanje filmova, između ostalih i Verner Hercog za Nosferatua.  Vlastelinska porodica u čijem je vlasništvu bio kasnije stekla je i druge posede ali uvek su zadržali poseban odnos prema Pernštejnu. Nismo ga slučajno odabrali...

 

Biblioteka u zamku Pernštejn

Kola smo ostavili u selu i popeli se stazom do zamka. Ulaz u dvorište je slobodan ali ako hoćete u sam zamak morate da odaberete i platite jednu od vođenih tura. Tura je na češkom a ako ste stranac dobijete odštampani vodič na engleskom jeziku. Tako ovde, tako i na svim drugim sličnim mestima koje smo posetili. Unutrašnjost zamka podjednako je atraktivna kao i spoljašnjost. Posebno su mi se dopali prijemni hol, izlazak na osmatračku kulu i pogled odozgo na ceo kraj, kao i biblioteka na kraju. Pored zamka je kafić sa odličnom terasom odakle su poslednje fotografije u albumu.

Na putu do zamka prolazite kroz selo Predklašteri. Nemojte propustiti da svratite do manastira Porta Coeli. Mi smo svratili u odlasku ali u toku je bila neka svečanost i ispred crkve je bilo puno ljudi pa smo svratili i u povratku da bi fotografisali. Kao i zamak i ovaj manastir potiče iz XIII veka. Ime mu znači vrata raja. Pretpostavljam da ga je dobio po zapadnim vratima crkve sa prelepim ahrivoltom, piše da je jedinstven istočno od Rajne. Nismo ušli u unutrašnje dvorište, što je verovatno trebalo uraditi ili bar pokušati. Od pre pet godina u okviru kompleksa manastira radi pivara Vorkloster, što je nemački prevod imena mesta. Ni tu nismo svratili, trebalo je voziti nazad do Brna. Dva razloga da dođemo ponovo...

Brno

U razgledanju Brna proveli smo subotnje i nedeljno popodne i ceo ponedeljak koji je Meganu bio jedini slobodan dan. Ponedeljkom inače svašta nešto ne radi u Brnu, na to treba obratiti pažnju kada planirate posetu. Grad nam se dopao, svašta smo videli, ponešto i propustili. Drugi je po veličini u Češkoj ali se zaista ni po čemu ne može porediti sa Pragom, što mu ne treba uzeti za minus jer ni mnogo veći gradovi od Brna to ne mogu. Minus od nas dobija za čistoću, neprijatno smo bili iznenađeni količinom đubreta. 

 

Pogled sa tornjeva katedrale

Kupili smo Brnopas karticu, prvi put nam se to učinilo isplativo i pogrešili smo. Nešto nije radilo, nešto je i inače besplatno, i sa karticom i bez nje. Česi su prilično opušteni, ne kažu vam uvek baš sve, ne bude baš sve onako kako su rekli. Bio sam malo i ljut ali onda smo na jesen išli sa agencijom u Prag i vodičica nam je rekla: ne uzimajte to lično, oni su prosto takvi. 

Za Brno vam treba 2-3 dana da ga obiđete, plus još jedan dolazak za ono što propustite, tog trenutka se renovira ili je nedostupno iz nekog drugog razloga.

Iznad ulaza u staru gradsku kuću nalazi se remek delo gotske arhitekture, ukras koji je izradio Anton Pilgram (slika levo), srednjevekovni arhitekta i vajar rodom iz Brna, isti onaj koji je isklesao propovedaonicu u bečkoj katedrali. U kući, takođe rađenoj u gotskom stilu, trenutno je bila izložba posvećena ovom umetniku. Na ulazu u staru gradsku kuću, u ovom pasažu iza vrata, sa plafona visi... pa ja bih rekao krokodil ali zvanično to je zmaj. Legenda o zmaju jedna je od dve koje vas sačekuju na svakom koraku u Brnu. Navodno zmaj se nastanio pored vode i terorisao grad sve dok jedan mladi mesar nije prihvatio izazov, zaklao jagnje i napunio ga krečom, ponudio ga halapljivom zmaju koji ga je progutao a zatim se napio vode i eksplodirao kada je kreč počeo da se širi. Sahat kula iznad stare gradske kuće jedno je od mesta sa fenomenalnim pogledom na Brno. Dugo mi je trebalo da odlučim koje fotografije odozgo da izostavim iz albuma.

Katedrala Svetog Petra i Pavla jedan je od simbola grada. Nalazi se na brdu Petrov odakle sa svoja dva zvonika dominira Brnom. Vidi se iz skoro svakog dela grada, video sam je još 2008. godine čak sa autoputa, u povratku iz prve posete Pragu. Gotska spolja, barokna unutra, izgrađena na mestu stare romaničke crvke - obrazac koji se primenjuje na mnoge značajne crkve u srednjoj Evropi. Impozantna, ukrašena sa merom vrlo interesantnim detaljima. Njeni tornjevi su drugo mesto sa fenomenalnim pogledom na Brno. Za nju je vezana druga legenda, možda i ne samo legenda. Tokom tridesetogodišnjeg rata, Šveđani su opsedali Brno. Dugotrajna opsada izmorila je branioce ali i napadače. Švedski general je jedno veče naredio da je sutrašnji dan odlučujući, napadaju dok zvono na katedrali ne označi podne i onda se povlače. U blizini je bio neki češki seljak koji je to čuo i požurio u grad da prenese. Umesto u podne, zvono se oglasilo u 11h, napad je trajao sat kraće i Brno je odoleo. Od tada zvono na katedrali uvek zvoni sat ranije...

Zamak Špilberk leži na susednom brdu. Nekada je bio vrlo značajno vojno utvrđenje dok ga Napoleon nije fortifikacijski osakatio posle čega je pretvoren u zatvor. Kažu jedan od najbolje čuvanih u monarhiji. Italijanski revolucionari poznati kao Karbonari bili su tu zatvoreni u prvoj polovini XIX veka i o tome govori ploča u suterenu i spomenik u parku. Zamak takođe potiče iz XIII veka ali to ne možete prepoznati, stalno je trpeo izmene. Nije mi izgledao posebno zanimljiv ali uzeli smo vođenu turu, bilo nas je samo troje a vodič je bio vrlo raspoložen da nam sve pokaže i svuda nas provede pa je to značajno popravilo sliku. Terasa zamka je treće mesto sa izuzetnim pogledom na Brno.

 

 

Zeleni trg

Od dve velike gotičke crkve videli smo samo crkvu Uspenja Bogorodice. Ogromna je pa je najbolji pogled na nju sa južnih padina zamka. Kada joj sasvim priđete, teško ju je sagledati. Crkva Sv. Jakova se renovira i kompletno je bila zaklonjena skelama. Najveći trg u Brnu je Trg slobode a nama se najviše dopao Zeleni trg. Popločan, sa blagim nagibom, ima nekoliko klupa i fontanu koja nije radila. Oko njega su zgrade nekih muzeja i pozorišta a pogled na trg je posebno dobar sa Sahat kule. Zove se zeleni pošto je na njemu pre podne zeleni pijac. Popodne se sve skloni i ni po čemu ne možete da pogodite kakvu funkciju ima. Posetili smo i zoo vrt, što inače nemamo običaj ali bio je ponedeljak popodne, skoro ništa više nije radilo a imali smo Brnopas karticu... Deo gde su žirafe i zebre je vrlo lepo uređen ali greh je kako i gde tigra drže, još mi je pred očima njegov prazan pogled. Interesantno je bilo i videti deo grada oko zoo vrta.

Da Brno ne bude poznat samo po gotskoj već i po modernoj arhitekturi najviše su zaslužni Greta i Friz Tugendhat. Pošto su se venčali dobili su od njenog oca polovinu placa u rezidencijalnom delu grada. Onda su doveli arhitektu Ludviga Misa van der Roea, čijem radu se Greta divila dok je živela u Berlinu, i pretpostavljam dali mu odrešene ruke. Rezultat je vila Tugendhat, danas možda najznačajniji objekat u Brnu. Završena je 1930. godine ali njeni vlasnici su samo osam godina u njoj uživali. Na vreme su pobegli od dolazećeg holokausta. Zahvaljujući njihovoj najmlađoj ćerki Danijeli Hamer-Tugendhat, vila je posle pada komunizma obnovljena i stavljena pod zaštitu Uneska. Videli smo je samo spolja, obilazak unutrašnjosti vile zakazuje se bar tri meseca unapred i to je najjači adut da ponovo posetimo Brno. 

Vrt vile je lep ali ništa spektakularno. Ulaz u vrt je besplatan. Naravno, i ako posedujete Brnopas karticu ulaz je besplatan, tako da ništa nisu slagali... Iz vrta prelazite u deo placa koji je Gretin otac zadržao za sebe, tačnije u vrt vile Löw-Beer. Pomalo u senci vile Tugendhat, u pitanju je prelepa zgrada u stilu secesije, sagrađena na samom početku XX veka. Njen vlasnik Albert Lev-Bir jedini od porodice nije napustio Češku 1938. godine. Ne zna se tačno njegova sudbina, nestao je naredne godine, ali nema sumnje da su ga nacisti ubili. Ove dve vile i spojeni vrtovi između njih nešto je što ne treba propustiti ako dolazite u Brno.

I na kraju o čemu nego o pivu. Prvo veče bili smo u pivnici Zelena kočka (zelena mačka). Nalazi se blizu Trga slobode. Jedna od poznatijih pivnica u gradu, lep ambijent i devet slavina sa različitim vrstama piva. Uzeli smo Dalešice pivo, pravi se u selu blizu Trebiča. Bilo je ok. Sutradan smo bili u Plzenskoj pivnici 57, takođe u starom delu grada. Ambijent je svedeniji, ponuda je ograničena samo na plzensko pivo i tu već dolaze ozbiljni igrači. Večerali smo, govedina i krompir bili su vrlo ukusni. U ponedeljak smo isforsirali katedralu i zamak pa smo prvu pauzu pravili na Mendlovom trgu. Tu je velika bašta pivnice Starobrno, neposredno pored istoimene pivare. Bili smo umorni od šetnje i prilično žedni pa nam je nefiltrirano i sveže pivo vrlo prijalo (slika). Odatle smo otišli do zoo vrta a onda se vratili na večeru. Iako ne mislim da Starobrno spada u prvu ligu čeških piva, glas ovaj put ide njegovoj pivnici.

U utorak ujutru napustili smo apartman u Brnu. Svratili smo do Kapele mira koja obeležava bitku kod Austerlica. Spomenik je bio tu ali kapela se renovira. Kratko zadržavanje i idemo dalje autoputem ka Pragu, posle nekih 90km skrećemo levo i brzo stižemo do Jihlave...

 

Kapela mira, selo Slavkov ili ranije Austerlic

 

Jihlava

Jihlava je jedan od većih čeških gradova. Ima oko pedeset hiljada stanovnika i sedište je Visočina kraja (*). Nalazi se na granici Bohemije i Moravske. U gradu još uvek postoje četiri kamena čije postavljanje je je Marija Terezija naredila kako bi označili granicu ove dve istorijske zemlje. Videli smo jedan od njih, zarastao u travu pored nekog sporednog puta, na severnoj periferiji grada. 

Masarikov trg u Jihlavi je ogroman, u celoj Češkoj samo Prag ima dva veća trga. Pravugaonog je oblika sa velikim objektom novijeg datuma u sredini. Nije baš da je bio neophodan ali pritisak rastućih potreba grada očito je bio jak. Sve što smo planirali i obišli za nekih četiri sata nalazi se na trgu ili u neposrednoj blizini. Na njemu je fontana, stub kuge ali i klupe za sedenje pa i autobuska stanca. 

 

Gradska kuća u Jihlavi

Gornjim delom trga dominira jezuitska crkva Ignjacija Lojole i bivši jezuitski internat sa njene leve strane. Najlepša građevina na trgu je gradska kuća. Tu funkciju obavlja još od 1425. godine. U međuvremenu je mnogo puta dograđivana i menjana. Drugi sprat je dodat tek krajem XVIII veka. Teško možete da je fotografišete pošto već pomenuti objekat na sred trga stoji tačno preko puta nje. Da li je mogući ući u gradsku kuću, ne znam. Bio je radni dan a Jihlava nije turističko mesto. Moguće i da smo bili jedini turisti toga dana... 

Kada smo pitali za ulaz u podzemne gradske tunele, katakombe ili kako već, rekli su nam da troje neophodno da bi tura išla. Na sreću u zakazano vreme pojavio se još jedan par pa smo sišli ispod Jihlave i obišli deo od čak 25km podzemnih tunela. Služili su kako za odlaganje hrane tako i za sklonište u slučaju opasnosti. 

Od srednjevekovnih gradskih kapija preostala preostala je samo Kapija Majke božije (Brána Matky Boží). Do nje sa trga vodi istoimena ulica koja je interesantna jer se na jednoj strani završava pomenutom kapijom dok se sa druge strane vidi sahat kula gradske kuće.

 

Crkva Sv. Jakova

Najlepša i najstarija crkva u gradu je crkva Sv. Jakova. Nalazi se odmah iza trga u prelepom ambijentu. Prednja fasada izlazi na ulicu dok su ostale tri orkužene zelenilom koje sa starom crkvom stvara dosta lepu kompoziciju. Gotički objekat čija je gradnja započeta sredinom XIII veka na ruševinama nikad završene romaničke crkve stradale u požaru. Ima dva tornja koje se vidi sa trga. Viši levi služio je kao osmatračnica dok je desni uvek bio zvonik. Uz crku je 1702. godine nepotrebno dograđena barokna kapela Žalosne gospe. Bili smo već umorni da se penjemo na toranj a karta za ulazak u crkvu bila je kupovina magneta, što bismo inače uradili. 

Obilaskom crkve završili smo obilazak Jihlave. Još malo smo posedeli na trgu, popili kafu i uputili se dalje ka Trebiču...

(drugi deo priče) 

 

Fotografije:

Zamak Pernštejn

Porta Coeli

Brno

Jihlava

 

(*) Krajevi su najviše upravne jedinice u Češkoj, ima ih 13 plus grad Prag.

 

 

 

 

Šta sve možeš u Pragu kad pada kiša

Uplatili smo Prag samo dve nedelje pred polazak, kada je u Beogradu bilo 37c. Malo agencija imalo je u ponudi bilo kakva putovanja sredinom septembra, računali su valjda da je sezona letovanja još u toku. Mi smo opet računali da je Prag severnije pa neće biti toliko toplo. Neki dan kasnije, metereolozi su najavili promenu vremena. Kako se putovanje približavalo, vremenska prognoza bivala je sve gora. Na kraju ne samo što je kiša najavljena za sve dane, nego su se popalili i oni žuti i narandžasti alarmi. 

Prag je trebalo da bude baza odakle bi napravili dva ili tri izleta, do Drezdena sa agencijom i na svoju ruku do zamka Karlštajn i jednog gradić u blizini. Sve je to palo u vodu, figurativno i bukvalno. Još pre polaska odustali smo od solo izleta a kada je vodičica tražila da se izjasnimo, odustali smo i od Drezdena. Planove smo promenili još pre polaska i mislim da smo to uspešno uradili. Ispostavilo se da i kiši ima šta da se vidi u Pragu, evo nekih ideja...

 

Karlov most

Nacionalna galerija

Nacionalna galerija je smeštena u nekoliko odvojenih objekata. Većina tih zgrada dovoljno je intersantna i bez galerijskog sadržaja. Sadržaj u svakom od objekata tematski je različit a i karte se posebno kupuju. Odabrali smo Palatu sajma (Trade Fair Palace / Veletržní palác) zbog velike kolekcije slika iz XIX i XX veka. 

Zgrada je najnovija od svih objekata Nacionalne galerije. Nalazi se u severnom delu grada, na levoj obali Vltave. Sagrađena je u trećoj deceniji XX veka za potrebne sajma, što i samo ime kaže, a projektovao ju je češki arhitekta Jozef Fuchs. Ogroman, prostran objekat, danas vrlo prilagođen svojoj funkciji. Sadržaj galerije raspoređen je na četiri sprata. U prizemlju, pre ulaska u samu galeriju, nalazi se vrlo simpatičan kafić, posećeniji od same galerije. Nisu nam pravili problem da u njemu napravimo pauzu za kafu.

Obišli smo dve stalne postavke, na četvrtom spratu 1796-1918: Art of the Long Century i na trećem 1918-1938: First Czechoslovak Republic. Malo mi je nejasan koncept, kako su se neke slike našle u ovoj drugoj postavci ali više smo gledali slike nego se bavili samom postavkom. Pored slika tu su i vajarski radovi, Ogista Rodena između ostalih. Dosta poznatih imena je prisutno ali većina sa jednom do dve slike. Značajna je kolekcija Pikasa i naravno čeških umetnika, pre svega Františeka Kupke.

Dve slike su mi posebno privukle pažnju, u skladu sa mojim afinitetima i naravno stepenom poznavanja umetnosti. Van Gog je 1889. godine otišao iz Arla u obližnji sanatorijum Sveti Pavle. Posle nekog vremena dozvolili su mu da izlazi i slika. Polje zelene pšenice sa čempresom prva je završena slika. Posle nje naslikao je niz sličnih, sa istim motivom. Video sam neke od njih na Netu ali ova mi čini najlepša. Gledajući je palo mi je na pamet da bi bilo sjajno imati je u sobi (većinu slika koje mi se dopadaju ne bih voleo svakodnevno da gledam...). Kasnije sam pročitao na sajtu Nacionalne galerije da unlike the artist's other late paintings, this one gives a balanced and peaceful impression. Što se valjda poklapa sa mojim utiskom...

Druga slika je Devica, Gustava Klimta. Jako podseća na njegovu sliku Smrt i život, rađenu u istom periodu. Na slici je mlada devojka koja blaženo spava dok je oko nje splet ženskih tela, kako sam pročitao u različitim stadijumima buđenja. Te figure predstavljaju njena maštanja a ona opet zadržava nevinost jer dok spava nije odgovorna za svoje želje. Ovo je jedno od tumačenja, nije moje, ukrao sam ga sa Neta.

Nacionalni muzej tehnike

U nedelju, posle napuštanja hotela, otišli smo do muzeja tehnike. Bili smo ograničeni vremenom polaska za Srbiju i ako bih nešto menjao u rasporedu, odvojio bih ceo dan za ovaj muzej. Puno interesantnog i pre svega raznovrsnog sadržaja tako da ne dolazi lako do zasićenja a ima i kafić gde možete napraviti pauzu. Pošto smo na brzinu pogledali delove muzeja posvećene satovima i fotografiji, skoro sve vreme proveli smo u odeljku zvanom Transport. Možda bi Saobraćaj bio bolji naziv.

Prostorija posvećena saobraćaju je ogromna. Kada uđete, treba vam malo vremena da shvatite šta se sve unutra nalazi i kako je raspoređeno. Tu je drumski, železnički i vazdušni saobraćaj. Nedostaje samo vodeni, logično. U prizemlju su smešteni automobili i lokomotive. Na prvoj galeriji su motocikli, zatim ide galerija posvećena avijaciji. Avioni su okačeni po celoj dvorani a na toj galeriji su fotografije i razni eksponati vezani za avijaciju, uključujući čuveni mitraljez Maksim. Treća galerija je rezervisana za biciklizam.

Ne mogu da kažem da sam lud za oldtajmerima ali bilo je intersantno videti ih hronološki poređane i steći utisak kako se automobilska industrija razvijala. Najstariji model Benz Viktoria je iz 1893. (slika levo) gde su samo konjsku vuču zamenili motorom, dizajn je skoro isti ostao. Posebna priča je izgled upravljačkog mehanizma, da ne kažem volana (imate veću fotografiju u albumu). Vrlo brzo se napredovalo i nepunih 20 godina kasnije imamo već sportske linije. Meni se posebno dopao Bugatti 13 iz 1910. godine. 

 

Bugatti 13

Skoro isključivo su izloženi češki i nemački automobili. Znao sam i ranije šta je Češka bila u industriji pre drugog svetskog rata ali opet sam bio fasciniran. Ne samo automobilima, tu su i njihovi motocikli, lokomotive a posebno je indikativno koliko brzo su avione počeli da prave. Nigde nisu bili prvi ali vrlo brzo su usvajali novine i pratili razvoj. Jedan od automobila na koje su posebno ponosni je luksuzni i ogromni Tatra 80. Samo 26 ih je napravljeno, svaki prilagođen poznatom kupcu. Izloženi je služio Tomasu Masariku.

 

Tatra 80

Na podestu iznad osnovnog nivoa izložena su četiri trkačka automobila. Mercedes Benz W154 (slika dole) je najatraktivniji, na njemu je Rudolf Karaćola osvojio šampionat 1939. Iza automobila se vrti video gde možete videti ovog vozača. Pored njega pažnju svakako zaslužuje Rennzweier, prvi automobil u Austrougarskoj pravljen specijalno za trke još 1900. godine. 

 

Mercedes Benz W154

Izložena su i tri stara vatrogasna vozila. Najstarije potiče s kraja XVIII veka i koristilo je konjsku vuču. Da li je igde stiglo na vreme, nije mi poznato. Tu su i neka sanitetska vozila ali takva sam do skoro viđa na našim ulicama pa sam ih samo preskočio...

Sa osnovnog nivoa otišli smo na drugu galeriju odakle smo posmatrali okačene avione i čitali njihove karakteristike. Fasciniran sam bio time šta je sve letelo i koja je hrabrost bila potrebna upravljati tim čudnim napravama. Valjda je želja za letenjem svaki strah pobeđivala. Nisam stručnjak za avijaciju, jedino mi je britanski Spitfire bio poznat. Galeriju sa motociklima obišli smo na brzinu a na poslednju sa biciklima nismo ni išli. Na kraju smo se vratili na osnovni nivo da vidimo ogromne lokomotive, austrijske i češke proizvodnje. Tu je i luksuzni, lični vagon cara Franca Jozefa.

Šteta što smo morali da idemo. Želeo sam da pogledam deo posvećen rudarstvu.  Možda se i vratimo, uvek tako razmišljam...

 

Pivnice

Postoji neki normalan broj piva koje čovek može i treba da popije za jedan dan, što znači da za živote nećete uspeti da uđete u sve dobre pivnice u Pragu. Za razliku od prethodnog dolaska, sada sam pripremio (kraći) spisak pivnica na osnovu recenzija koje sam pročitao. Dve od njih smo posetili i dodali još neke na koje smo slučajno ili namerno nabasali. Jedna od njih je Pivovarský dům Benedict gde su i gulaš i pivo odlični. Sledi kraća priča o drugoj...

 

Pivnica U Járy

Naš favorit ovoga puta je pivnica U Járy. Nalazi se u širem centru grada, u kraju Žižkov, van glavnih turističkih tura. Na sajtu ističu svoja tri aduta: hranu, pivo i atmosferu. Hrana je ukusna ali ono što nas je kupilo i učinilo da je dva puta posetimo je odlično pivo i vrlo prijatna atmosfera. Prostorija nije mnogo velika, jedan konobar uspeva da se izbori sa svim gostima. Većina gostiju su domaći ali ima i stranaca. Opušteno je prilično, veća grupa mladih jednog trenutka igrala je neku društvenu igru, ali pivo se redovno točilo, tu nema zabušavanja.

Pun naziv pivnice je Pardubická pivnica U Járy. Pardubice su grad i region u Češkoj, istočno od Praga. Jedno od tri vrste piva koje se tih večeri točilo je Vilem i proizvodi ga pivara iz Pardubica. Nije loše ali ne može da se poredi sa pivom Kamenická 11. Nefiltrirano i nepasterizovano, izuzetno prijatnog i punog ukusa. Proizvodi ga pivara Kamenice u gradiću Kamenice na Lipi, blizu Telča koga smo proletos posetili. Šteta što tada nismo znali za ovo pivo, sa sajta sam saznao da se toči na mnogo mesta u Brnu. Treće pivo bilo je tamna kamenička 12-tica ali zadržali smo se na svetlim ovoga puta. Sve preporuke, kako za pivnicu tako i za kameničko pivo.

Drezden

Ako pada kiša u Pragu, možda ne pada u Drezdenu. Bar jedan dan. Metereolozi su tako rekli za subotu, mi im na sreću poverovali, naknadno se prijavili taj dan proveli u Drezdenu. Prognoza je bila tačna, kiša je padala samo prepodne i stala malo po našem dolasku. Na kraju nas je sunce ispratilo iz Drezdena a kiša nas dočekala u Pragu.

Izgled grada nije ono što će vas u Drezdenu najviše fascinirati već činjenica da su sve te zgrade, dvorci, crkvi ali i fontane, spomenici, ornametni, da su svi izgrađeni posle Drugog svetskog rata pošto je grad praktično sravnjen sa zemljom februara 1945. godine. Obično se bombardovanje Drezdena posmatra kroz prizmu dotadašnje podele sveta koja se bližila kraju i nove koja ju je nasleđivala. Ali ako za trenutak isključite ideološku ravan priče, ostaje ona arhetipska o građenju i rušenju civilizacijskih tekovina. Koliko je mnogo vremena i truda potrebno da se nešto napravi i koliko malo vremena da se to uništi. Obnavljanje Drezdena do najsitnijih detalja vidim kao inat i trijumf one graditeljske strane. Problem je što jasna podela na jednu ili drugu stranu ne postoji, ni kada su narodi ali ni kada su pojedinci u pitanju. I problem je što prvi put u istoriji posedujemo moć da uništimo sve što smo stvorili. Nisam siguran da je nećemo iskoristiti...

 

Bogorodična crkva, ponovo podignuta na ruševinama stare u XXI veku

Još ponešto...

Kiša ipak nije baš sve vreme padala. Prvi dan je stala oko 11h, baš kada smo mi stigli u Prag, i toga dana više je nije bilo. Iskoristili smo ga za šetnju, koliko smo mogli. Onda je padala cela naredna tri dana, uporno ali na sreću nikad suviše jako. Prag je ovoga puta izbegao poplave koje su žestoko pogodile istočni deo Češke.

Za promenu, videli smo i nešto vrlo taze i moderno u Pragu. Masaryčka je novi, multifunkcionalni objekat u blizini Masarikove železničke stanice. Rad je Zaha Hadid arhitektonskog studija. Izgrađena je započela 2021. godine, deluje da je sam objekat spolja završen ali prostor oko njega još uvek se uređuje i tek će sve to da dobije konačni izgled.

Pored toga videli smo i Glavu Franca Kafke, veliku kinetičku skulpturu, rad Davida Černog. Sastavljena je od 42 rotirajuća, horizontalna panela. Svaki panel ima svoj motor, svaki se nezavisno kreće, prvo su u haosu a onda se slože i pred vama se pojavi Kafkina glava. Skulptura je izazvala kontraverzne komentare, možda i zbog toga koliko je koštala... 

Fotografije

Muzej tehnike u Pragu

Kišni Prag '24

Drezden

 

Vodopadi Hercegovine

Prethodne 2023. godine letovali smo na Korčuli. Putujući na more i sa mora, prvi put smo kolima prošli kroz Hercegovinu. Posetili smo i videli tri vodopada, jedan planirano i dva sasvim slučajno. Takođe smo obišli i jedno vrelo pa bi možda poštenije bilo da se post zove Vode Hercegovine ali ovaj naslov mi se više dopao. Priča neće biti dugačka, nema mnogo toga da se priča, uglavnom sam hteo da podelim fotografije.

Vodopad Provalije u Stolcu

Na vodopad smo naleteli sasvim slučajno. Krenuli smo to jutro iz Gornjeg Milanovca po jesenje hladnom vremenu. I ranije se događalo da putujemo na more po lošem vremenu ali nikada ovako lošem. I odeća na nama morala je biti jesenja. Tek negde od Gacka počelo je da bude toplije a kada smo kod Krivače skrenuli desno, postalo je i vrućina. Trebalo se negde presvući a bilo je i vreme za pauzu. Žena je gledala Google Maps i rekla: ovde ima neki vodopad. 

Ušli smo u gradić Stolac sa istočne strane i zaustavili se pored vodopada koji se nalazi neposredno pored glavnog puta. Nećete ga videti iz kola pošto reka Bregava pre vodopada teče u nivou tog puta i onda se survava u provaliju. Nismo ga lepo videli ni kada smo izašli iz kola. Vrlo brzo smo shvatili da ćemo morati da siđemo u restoran Mlinica čijih se nekoliko terasa praktično dodiruje sa vodopadom. Fingirali smo da tražimo sto, napravili nekoliko fotografija a onda shvatili da je vreme ručku. I restoran kao i vodopad možemo da preporučimo.

Vodopad je prevazišao sva naša očekivanja. Nije previše visok ali je dosta širok i sastoji se od nekoliko odvojenih slapova. Bregava se sa obe strane obrušava u tu provaliju. Mislim da je pogled na vodopad sa druge strane bolji ali to smo ostavili za neki drugi put...

Vodopad Kravica

Ovo je već ozbiljnija priča. Isplanirali smo svraćanje u povratku sa Korčule, prešli Pelješki most, ušli u Bosnu kod Metkovića, prešli Neretvu, prošli kroz Čapljinu i posle nepunih dvadeset kilometara stigli do vodopada. Tačnije do ulazne kapije pošto je ceo kompleks, što znači vodopad sa jezerom koje se ispod njega formira, sređen i pretvoren u izletište. Staza od kapije je uređena, oko vodopada ima nekoliko restorana a navodno ima i mesta za kampovanje. Ulaz se plaća 20KM, čak i kartice primaju što u Bosni nije toliko čest slučaj. Izuzetno je posećeno, na parkingu je bilo raznih domaćih i stranih registracija.

Vodopad se nalazi u selu Studenci, na reci Trebižat. Reka Trebižat je najveća desna pritoka Neretve. Izvire iz jakog kraškog vrela kao nastavak podzemnog toka druge reke i na svom 51,3 km dugom toku dva puta menja ime. Vodopad Kravica visok je 26-28 m. Čini ga čitav niz odvojenih slapova od kojih ne znate koji je lepši i atraktivniji. Jezero u podnožju vodopada je prelepe boje, nešto hladnije ali nedovoljno hladno da vas zaustavi da se okupate. I istuširate ispod nekog od manje snažnih slapova. 

Zadržali smo se neka 2 sata, žurili smo pošto smo imali još neka mesta u planu za taj dan. Ali slobodno možete planirati poludnevni ili čak celodnevni boravak.

Vodopad Koćuša

Za vodopad smo saznali na blagajni Kravice, karta koju smo kupili važila je i za Koćušu. Otišli smo da ga vidimo da bi kompletirali priču, pitanje je kada ćemo se ponovo naći u ovom kraju. Nalazi se u nekih 20 km severozapadno od Kravice, u selu Veljaci. Oba vodopada leže na istoj reci ali već sam napisao da ona ima tri različita imena u svom toku. U Ljubuškom polju, gde se ovaj vodopad nalazi, zove se Mlade. Kada izađe iz polja postaje Trebižat...

Koćuša nije visok vodopad ali je dosta širok i kompaktan, za razliku od prethodna dva o kojima sam pisao. Lepa je i reka, voda je prilično bistra. Ispod samog vodopada u nju se uliva druga reka ili je to samo rukavac koji se tu sastaje sa glavnim tokom, nisam siguran. Ispred vodopada je uređeno izletište ali nije ograđeno kao na Kravici i nigde nam kartu nisu tražili...

 

Vrelo Bune

Od vodopada Koćuša do vrela Bune trebaće nam nekih sat vremena. Stižemo u Blagaj i parkiramo Megana na malom trgu, bliže verovatno i nismo mogli da priđemo kolima. Već od trga kreće vašarište, bezbroj prodavnica jeftinih suvenira. Samo ih pratite i bez problema stižete do vrela.

Kažu da je vrelo Bune najveće kraško vrelo u Evropi. Reka Buna, duga svega 9 km, izvire iz pećine u podnožju potpuno vertikalne stene. Pored samog izvora je derviška tekija koja se pominje još u XVII veku. Neko je očigledno znao šta radi, tekija se savršeno uklapa u prirodni ambijent i čini celinu sa njim. Vrelo je veoma bogato vodom tako da se se u pećinu može ući čamcem. Ture idu na svakih desetak minuta i bila je prilična gužva. Puno stranih autobusa je došlo, uglavnom iz Turske, mesto je očito tema hodočašća muslimana. 

Kada smo završili razgledanje, svratili smo u jedan od nekoliko restorana na pastrmku. Ne sećam se kako se zvao a nije ni važno jer neki poseban kriterijum pri izboru i nismo imali. 

 

Pogled iz pećine

Fotografije:

Vodopad Provalije

Vodopad Kravica

Vodopad Koćuša

Vrelo Bune

Olimp, planina bogova

Leto 1973. godine. Imam nepunih šest godina. Jedno julsko jutro u cik zore sedamo u godinu dana starog stojadina i krećemo u avanturu zvanu letovanje u Grčkoj. Avantura jer moji roditelji nemaju ideju gde tačno idemo a i šator koji im je deda utrapio neposredno pred polazak (deda je radio u prodavnici Sport) nikada nisu sklopili. Na pauzi negde u Makedoniji ili već u Grčkoj srećemo dve Francuskinje kojima ćale pokazuje nešto na karti Jugoslavije a one nam u znak zahvalnosti preporuče kamp Posejdon. Kamp se nalazio (moguće da je još uvek tamo, 2015. je bio aktivan) u Olimpskoj regiji, ispred gradića Platamon. 

Mojima se tu dopalo a kako nisu bili skloni promenama, nastavili smo u tom kraju da letujemo do kraja moje osnovne škole. Planina Olimp imala je vrlo važnu ulogu u toj priči. Svakodnevno smo gledali ogroman masiv čiji su vrhovi često bili pod oblacima ali i pod snegom dok smo se mi čvarili na grčkom suncu. Iza njega je zalazilo sunce, odozgo je retko dolazila kiša ali zato svako veče svežina. Nije mi tada padalo na pamet da će mi jednog dana pasti na pamet da se penjem gore. Par puta smo se popeli do gradića Litohoroa i to je bilo sve.

Mnogo godina kasnije obnovili smo letovanje u Grčkoj a zatim sam počeo i sa planinarenjem. Ipak, Grčka mi je i dalje bila vezana isključivo za more dok me je planinarenje vodilo u neke druge krajeve i to mi je bilo ok. Nisam čeznuo za Olimpom, možda i zato što više nisam letovao u njegovoj blizini. Ali 2013. godine, na putu za Peloponez, prošli smo ispod Olimpa i kada nas je dve godine kasnije ponovo tu put doveo već sam bio prilično zagrejan. Tada sam zaustavio automobil samo da bih napravio fotografiju planine koju sam objavio na Facebooku uz komentar: Jednog dana... Strpljivo sam malo više od sedam godina čekao taj dan. 

Foto iz 2015. snimljena sa autoputa oko Katerinija

Za prvi odlazak na Olimp prijavio sam se još na početku 2022. godine, fiksirao sam akciju i očekivao da bude najatraktivnija i vrhunac cele godine, što se i ostvarilo. A onda sam sledeće 2023. ponovo otišao, istog četvrtog vikenda u septembru. Vikend je bio isti, vreme je ponovo bilo idealno ali je program bio drugačiji. Išao sam nekim drugim stazama, popeo neke vrhove koje nisam prvi put, spavao u drugom domu i u drugom letovalištu. Prvu akciju su vodili Jarić i Šole, drugu Đera i Piperski. Odlične i poznate ekipe sa kojima često idem zajedno. 

O planini

Olimp je najviša planina u Grčkoj i druga po visini na Balkanskom poluostrvu. Najviši vrh Mitikas visok je 2.918 metara. Odmah pored njega nalazi se vrh Stefani koji je nepunih deset metara niži (2.909m) ali je teži za penjanje. Ova dva vrha čine stenu koja je suvi centar planine i dominira bilo da je gledate iz blizine ili dole sa mora. Po legendi bogovi sede na Mitikasu, svi osim vrhovnog boga Zevsa čiji se tron nalazi na Stefaniju. Ako pogledate greben Mitikasa, zaista možete da prepoznate kamene formacije koje liče na prestole.

 

Mitikas, pravac sa Skale

Mitikas i Stefani ipak nisu dva najviša vrha na Olimpu već prvi i treći (makaze što bi rekli u prefernasu, i to adutske). Između njih se po visini umetnuo obližnji Skolio sa 2.911 metara. Skolio nije toliko atraktivan i težak za penjanje (*) ali je pogled sa njega na pomenuti dvojac i ceo taj centralni deo planine izuzetan. Tu je još i Skala, vrh sumnjivog identiteta pošto ako idete na Mitikas bukvalno morate preći preko njega i onda više liči na prevoj nego na vrh. Ali onda pogledate sa Skolija i Skala izgleda sasvim kao vrh, nema Dileme. Ova četiri vrha su mainstream svih akcija na Olimp a pored toga upadaju u prvih 10 vrhova Balkanskog poluostrva. Ispevši se na Stefani prošle godine, isčekirao sam svih deset...

Stefani

Sa Olimpa ka moru silaze dva grebena, severni i južni ili ako gledate od mora na planinu, levi i desni. Levi (južni) dosta dugo zadržava pristojnu visinu dok desni postepeno pada i pogodan je za uspon. Njime ide pravac od Gorcije. Pravac od Prionija, koji koristi većina planinara, ide sredinom, između ova dva grebena. Oba polazišta su na skoro istoj nadmorskoj visini, oko 1.100 metara, vrhovi su takođe na skoro istoj visini tako da i od Prionija do Mitikasa i od Gorcije do Stefanija ili Mitikasa imate čistih 1.800m uspona plus što se ponegde malo spustite pa to morate da nadoknadite. Planinarski domovi su na oba pravca i na vama je da napravite plan uspona.

Da bi ste stigli do polaznih tačaka, idete kolima ili autobusom dobro uhodanim putem preko Evzonija, pored Soluna, ka Atini. Kada krenu da se ređaju milestones srpskog turizma, prođete pored prva dva, Paralije i Olimpik Biča, i pre trećeg - Leptokarije skrenete desno. Nepunih 5 km lagane vožnje treba vam do Litohora a onda kreće pravi planinski put. Na kraju puta je lepo uređeni parking Prioni sa restoranom, toaletom, česmom i što je najvažnije velikim asfaltiranim prostorom gde možete ostaviti kola dan a najčešće dva, pošto se retko ko popenje i siđe u istom danu.

Pre nego što stignete do Prionija imate skretanje na desno, na parking Gorcija (Gkortsia se piše na grčko-latiničnom, valjda sam pogodio kako se izgovara...). Taj parking nema ništa od sadržaja Prionija ali kola možete ostaviti, opet najčešće na dva dana.

 

Od Prionija - 2022

Stižemo rano ujutru i odmah imamo 1000m uspona, doduše autobusom. Kada stignemo do Prionija, bićemo već na nekih 1100m visine ali nemamo taj osećaj jer je sve oko nas dosta više osim uskog pravca iz kog smo došli. Samo nas jutarnja hladnoća podseća da smo visoko iznad mora. Izlazimo iz autobusa, osvežavamo se na česmi i spremamo za polazak. Toga dana Prioni biće najviša tačka do koje stižemo jer ne idemo uzbrdo već se spuštamo nazad do Litohora klisurom reke Enipeje. Nije čisto spuštanje, biće i delova gde ćemo se penjati i na kraju skupiti čitavih 400m uspona.

Krećemo, silazimo sa asfalta i spuštamo se do same reke. Uređena i više nego jasna staza naizmenično će se približavati reci i bežati od nje i prelaziti je nekoliko puta drvenim mostovima. Vrlo brzo stižemo do manastira Agios Dionisos. Manastir potiče iz 1542. godine. Nalazi se na skrivenom i nepristupačnom mestu i izgrađen je u formi tvrđave tako da je vekovima predstavljao utočište lokalnim stanovnicima a posebno borcima protiv Turaka i kasnije protiv Nemaca. Nedaleko od manasitra je i pećina Svetog Dionisosa, više kao usek u steni u kome su izgradili malu kapelu.

Hodanje kroz klisuru Enipeje jednog trenutka postaje malo smorno ali pred kraj ćemo biti nagrađeni izuzetnim pogledom na more. Videćemo i par vodopada mada je jasno da količina vode u septembru ne može da bude impozantna. 

 

Pogled na Litohoro, dalje na more, Halkidiki u daljini

Ispred Litohora svraćamo u prostranu baštu restorana na pivo. Potom silazimo do gradića gde nas čeka autobus koji nas vozi do Leptokarije. Smeštamo se u sobe i idemo na plažu. Ujutru ustajemo rano i ponovo smo u Prioniju, samo što ovoga puta idemo uzbrdo...

Prvi cilj nam je dom Spilios Agapitos, poznatiji kao dom A. Nalazi na 2.100m, što znači da je potrebno popeti čitavih hiljadu metara a na tom putu skoro ništa značajnije se ne događa. Osim što četinarska šuma jednog trenutka zameni listopadnu. Penjete se serpentinama i u sebi pevušite ili premotavate događaje sa posla od prethodne nedelje, zavisi koliko sreće imate. Staza vremenom postaje sve teža, sve više kamenja a manje zemlje pod nogama. Vremenom ipak počinje da se otvara, da povremeno izlazi iz šume, i mi vidimo oba grebena oko nas i prestole bogova koje tog trenutka još uvek ne prepoznajem. Posle nekih tri sata stižemo do doma.

Tu pravimo veću pauzu, čaj ili šta već i što je važnije ostavljamo deo stvari (vreće, preobuku...). Plan je da se u dom vratimo na prenoćište pošto popenjemo neke vrhove. Delimo se u dve grupe. Jedna će ići na Mitikas preko Skale dok će druga imate teži zadatak, prvo će popeti Stefani, onda Mitikas kuloarom prema Stefaniju i sići preko Skale do doma, gde ćemo se grupe ponovo sastati.

Krenuo sam sa drugom grupom ka Stefaniju. Razmišljao sam i pre polaska koju grupu da odaberem. Znao sam da mogu i težu varijantu da izguram ali ne i na koji način, plus koliko je pametno da penjem Stefani i Mitikas posle 1800m uspona. Ali krenuo sam, više po nekoj navici da ne odustajem lako. Ubrzo posle doma osetio sam solidan umor. I tu negde konačno vijuge počinju ispravno da mi rade. Ok, umoran si, nije ti prvi put, izdržaćeš nekako ali treba li ti to? Na Olimpu si, nisi na Beljanici, treba li odlazak na Olimp da pretvoriš u odmeravanje snaga sa sobom? Hoćeš li bar malo da uživaš sada kada si konačno tu? Nećeš popeti Stefani, pa dobro, eto razloga da ponovo dođeš. Prosta promena u načinu pogleda na stvari i odmah sam doneo odluku. Mahnuo sam Šoletu i društvu kada su sa glavne staz skrenuli desno, napravio kratku pauzu i krenuo uz sipar (slika).

Mesto gde su skrenuli je valjda jedina raskrsnica od doma do vrha. Ispod jednog uzvišenja, odvajaju se već pomenuta staza desno koja će proći ispod Mitikasa i Stefanija i staza levo koja ide ka vrhu Agios Antonios i još nekim vrhovima na južnoj strani planine. Do Skale ima nekih 300m uspona siparom. Solidan uspon ali ništa ekstremno. Nisam znao da je Skala u pitanju dok nisam stigao gore. Dobro sam se odmorio dok sam čekao Jarića sa prvom grupom i ostatak dana je bio zaista pravo uživanje. Možda i najbolja odluka koju sam doneo na planinarenju.

Od Skale do Mitikasa je samo stena, štapove možete da ostavite. Prvo se spuštate, zatim malo ravnog dela i onda kreće penjanje. Uspon do vrha podeljen je jasno na dva dela. Prvi je prilično nezgodan je jer je stena glatka, nemate gde nogu da stavite. Prosto vapi za sajlom ali Grci su iz nekog razloga prilično škrti na sajlama. Prvi deo ima lepši pogled, levo i desno od vas su dva grebena na čijem vrhu kao da su izvajani prestoli bogova. Prelaz na drugi deo u prvom trenutku deluje jako ekstremno ali onda vidite da nije baš tako. Obezbeđen je jednom od gore retkih sajli. Drugi deo se lakše savlada i eto vas na Mitikasu, krovu sveta Starih Grka. Biti gore je zaista jedinstven doživljaj, kako zbog mesta na kome se nalazite tako i zbog fenomenalnog pogleda odozgo na okolinu, naravno pre svega na more i obalu. Nisam sreo Afroditu ali sam se bogovski osećao.

 

Mitikas

Vraćamo se na Skalu, veći deo grupe nastavlja da se spušta a nas nekoliko odlazi do Skolija, već pomenutog drugog po visini vrha Olimpa. Šteta je zaista to ne uraditi, nije daleko i uspona nema mnogo a pogled je potpuno drugačiji. Osim dvojca Mitikas - Stefani, vidi se odlično Plato muza sa suprotne strane Stefanija, visoravan o kojoj će biti reči u sledećem delu, a vidi se i zapadni deo planine. I kao što sam rekao, odatle Skala dobija sve odlike planinskog vrha. 

 

Pogled sa Skolija na Stefani (levo) i Mitikas (desno). Skroz levo Plato muza između vrhova Velika Tumba i Prorok Ilija

Vraćamo se i prolazimo ispod Skale. Silazak u dom je dugotrajan i prilično smoran. Sve smo već videli, dan je skoro na izmaku i samo treba zadržati koncentraciju da se ne napravi pogrešan korak. Dom A se sastoji od glavnog i par pomoćnih objekata. Smeštaj je solidan, sobe nisu prevelike i kreveti su odvojeni. Hrana je bila više nego ukusna. Pogled od doma stiže do mora a vidi se i Atos, negde na kraju Halkididija. Ujutru silazimo do Prionija, bus nas vozi ponovo do Leptokarije, kupamo se i uživamo na plaži a onda krećemo kući...

 

Pogled ujutru ispred doma ka moru

 

Od Gorcije - 2023

Nisam puno razmišljao da li da se prijavim za Olimp i naredne godine. Plan akcije bio je kao da sam ga naručio, skoro potpuno komplementaran prošlogodišnjem. Ide se sa parkinga Gorcija, što znači desnim grebenom, izlazi na Plato muza koji sam samo video iz daljine, spava se u drugom domu Giosos Apostolidis na čitavih 2700m visine, penje se Stefani (što je bilo ključno), penju se još neki vrhovi, visoki ali iz doma lako dostupni. Sledeći dan penje se Mitikas sa strane ka Stefaniju i tek je najviši vrh Grčke zajedničko mesto sa prošlogodišnjom akcijom. Onda se ponavlja silazak preko Skale i Doma A do Prionija. Čak je i drugo mesto na obali gde ćemo se kupati i prenoćiti, Nei Pori ovoga puta.

Uspon prvog dana bio je preko 2000m. Krenuli smo direktno iz autobusa ali vožnja je bila više nego udobna tako da nisam imao problema sa umorom. Prvi deo vodi kroz šumu i prilično je smoran, okolina nije puno inspirativna. Monotoniju malo razbija susret sa karavanom mula koje nose potrebne namirnice do doma. Brže su od nas pa ih propuštamo a onda pazimo na mine koje ostavljaju iz sebe.

Kod doma Petrostruga završava se onaj najdosadniji deo treka. Još malo ćemo ići kroz već prilično proređenu šumu i vrlo brzo izaći na greben. Onda će se pogled otvoriti na sve strane. Već od Petrostruge imamo pogled ka moru ali ne vidimo ga jer su ga oblaci prekrili. Za razliku od njih dole, mi imamo sunačno, skoro idealno vreme.

Trek bukvalno prelazi preko vrha Skourta. Ima preko 2.400m visine ali ga verovatno niko ne uzima za ozbiljno, svi idu dalje. Od njega pa do kraja gledamo ispred sebe vrhove Olimpa. Tek tu sam ukapirao da je Stefani ona stena u obliku školjke kada se posmatra sa severoistočne strane, sa autoputa između ostalog. 

 

Greben od Skourte, Stefani je stena levo od pravca grebena

Izlazimo na Plato muza, prelepu visoravan još lepšeg imena na nekih 2600-2700m visine. Dva planinarska doma su smeštena na njoj. Manji Hristos Kakalos leži na samoj ivici visoravni i gleda ka stazi kojom sam išao prethodne godine. Naš cilj je drugi dom Giosos Apostolidis ili Dom C. Manji je od Doma A ali sasvim udoban da u njemu provedete jednu noć. Smeštamo se u sobe, uzimamo čaj ili kafu, izlazimo na terasu i uživamo u pogledu. Neko je malo i prilegao u krevet, tek dobro smo se odmorili pre uspona na Stefani.

Vrh Stefani nije nešto sa čim se treba zezati. Gledao sam neke snimke koji jezivo izgledaju, uživo nije baš toliko strašno. Dve nedelje ranije bio sam na Triglavu koji je naporniji za penjanje ali je i odlično obezbeđen. Ne držite me za reč ali koliko se sećam ni jedne sajle na Stefaniju nismo videli. Promašili smo glavni kuloar kada smo se peli, iako su nas upozorili na to, ali smo ga uboli u silasku. Najveći problem je prelazak grebena pred sam vrh. Da ovi napred u grupi, veštiji od mene, nisu zategli uže, ne verujem da bih uspeo da pređem poslednju stenu pred vrh. Ako je lepo vreme, kao što smo ga mi imali, i ako sve protekne bez problema, onda neko stekne utisak da i nije teško stići gore. Sve je naravno individualno. Meni Stefani nije najteži vrh koji sam popeo ali moguće da je najopasniji. 

Dom Apostolidis nalazi se između vrhova Megali Toumba i Prophet Ilias, Velika Tumba i Prorok Ilija. Do oba se stiže laganom šetnjom. Malo dalje je Mikri Toumba ili Mala Tumba. Osećao sam neverovatnu energiju tog dana pa sam obišao obe Tumbe a onda se sa celom grupom popeo i na Iliju. Skrasio sam se tek kada je palo veče...

 

Pogled sa Velike Tumbe na dom i iza njega vrh Prorok Ilija

Ujutru smo rano krenuli na Mitikas, istom stazom kao za Stefani. Isto smo skrenuli desno sa nje kao prethodnog dana, samo nešto kasnije. Onda samo uzbrdo, uglavnom i rukama i nogama. Ovaj pravac bi trebalo da je teži od onog sa Skale ali ja nisam stekao takav utisak. Za razliku od Stefanija, na koji se otprilike trećina grupe ispela, na Mitikas smo svi izašli. Ponovo sam tu među bogovima s tim da im ovoga puta nosim poruku od Zevsa. Afroditu opet nisam video...

 

Ekipa na Mitikasu

Odatle će sve biti repriza prethodne godine. Sa Mitikasa do Skale, onda na Skolio, silazak do Doma A, malo duži odmor i onda silazak do Prionija. Popodne smo već bili na plaži u Nei Poriju. Iz njega se ne vide vrhovi Olimpa kao iz Leptokarija ali nije ni važno, utisci su vrlo jaki i jednim delom smo i dalje gore dok uživamo u toplom Egejskom moru. 

Boravak u Nei Poriju iskoristio sam da odem do picerije Vergina o kojoj sam već pisao ovde. Ostala nam je u sećanju sa letovanja 1995. i 2003. godine. Svratili smo 2013. u povratku sa Peloponeza i tada sam pisao o njoj i obećao na kraju: Mi ćemo sigurno ponovo svratiti, makar i za deset godina. Igrom slučaja, bilo je tačno tih deset godina. Nije to više samo picerija već luksuzni restoran koji uopšte ne liči na onaj iz 1995. godine. Stari gazda je još uvek tu negde mada je posao prepustio sinovima...

Na kraju...

Olimp je svakako jedna od najlepših i najatraktivnijih planina na kojoj sam bio. I veoma poznata i popularna, nisu sve lepe i atraktivne planine toliko poznate. Uređena sa merom, ne baš obezbeđena ali na kraju ne morate ići na stenu. Preporučio bih je svakom ko se malo ozbiljnije bavi planinarenjem. Ako ništa drugo, da vidite Egejsko more iz jedne druge perspektive.

Tokom uspona na Mitikas

On međutim ima još jednu dobru stranu. U dve fenomenalne akcije pokazao mi je sve najbolje što ima i pustio me, oslobodio me da idem na druge planine. Nemam želju da ponovo idem gore, nemam osećaj da je ostalo nešto što sledeći put moram da vidim ili popenjem. To mi je bilo jasno još dok sam silazio u Prioni (drugi put...). Ni sa jedne druge ozbiljne planine nisam istovremeno poneo ta dva utiska, da je bilo mnogo dobro i da nema potrebe više da idem. Što je najbolje, nisu oprečni.

Najveći problem sa Olimpom je što imate puno praznog hoda. U prvih hiljadu metara uspona skoro ništa se ne dešava, ništa zbog čega biste zapucali iz Beograda do dole. Ono pravo počinje tek pri vrhu. Nije tako na Alpima ili Visokim Tatrama, tamo vredi otići i da samo malo izađete iz kola i prošetate oko njih. Ne znam koliko je iz teksta jasno ali drugi dan, druge godine, od kada smo krenuli sa Skolija sve se svelo na fizikalisanje. Biće jasnije iz fotografija - uopšte ih nema od tog dana. Dobro je da postoje planine gde uvek želite da ponovo odete ali dobro je da postoje i one gde možete da stavite tačku. Jer ima još puno planina na kojima niste bili, godina je kratka a i život nije nešto mnogo dugačak...

Fotografije su podeljene u tri albuma. U prvom su iz 2022. godine. U drugom su fotografije iz 2023. snimljene mobilnim telefonom tokom pešačenja od Gorcije do Platoa muza. Zatim sam prešao na fotoaparat kada smo krenuli na Stefani i snimao taj deo koji nisam video prethodne godine. Drugog dana 2023. nisam mnogo ni fotografisao, imao sam dovoljno dobre fotke od prethodne godine a ambijent je bio skoro isti, druga polovina septembra.

 

Fotografije:

Olimp, planina bogova (2022)

Olimp '23, od Gorcije do Platoa muza

Olimp '23, Plato muza i Stefani

(*) Skolio jeste neuporedivo lakši za penjanje od Mitikasa i Stefanija ali sa strane sa koje ga svi mi obični smrtnici penjemo. Sa suprotne strane je međutim potpuno odsečen i verovatno dostupan samo alpinistima.

 

10 razloga protiv izgradnje staklenog vidikovca na Kablaru

1. Ovčarsko-kablarska klisura a posebno Kablar sa svojim stenama jedno je od najlepših mesta u Srbiji. Srbija ma koliko lepa bila nije preterano bogata prirodnim lepotama. Nemamo taj luksuz da ih tek tako uništavamo. Izgradnja planiranog vidikovca potpuno će promeniti izgled i nepovratno devastirati vrh Kablara.

2. Vidikovac gore već postoji i to prirodni. Ljudi inače odlaze u prirodu da se dive prirodnim lepotama, ne onome što su ljudi na nju nakalemili. Planirani vidikovac neće ništa značajno novo doneti, ono najlepše što će se sa njega videti, vidi se i sada. Sasvim drugo je kada ga nameste iznad vertikalne stene, kanjona neke reke, fjorda i sl.

3. Mesto planirano za izgradnju vidikovca nije građevinsko zemljište. Zakon ne dozvoljava izgradnju.

4. Mesto planirano za izgradnju vidikovca proglašeno je za zaštićeno prirodno dobro - predeo izuzetnih odlika, zajedno sa celom Ovčarsko-kablarskom klisurom. Zakon ne dozvoljava izgradnju.

5. Stručnjaci kažu da krečnjačka stena nije pogodna za bušenje jer nije dovoljno čvrsta. Probna bušenja nisu izvršena i izgradnja je vrlo rizična. Odvaljivanje velikih komada stena moglo bi imati žestoke posledice.

6. Od pojave korone ljudi mnogo više šetaju po prirodi i planinare. Kablar je posebno dobro posećen. Dolaze kolima do ispod vrha ali sve više njih se penje od Ovčar Banje. Tih 600m uspona uz malo treninga nije nesavladivo. Vrh planine ne treba da bude dostupan vozilima, bar malo treba do njega ispešačiti i osećaj je mnogo bolji. Restoran je ok ali kao polazna i završna tačka. Plus što automobili narušavaju tišinu koja je sastavni deo ambijenta.

7. Stanovnici Kablara neće imati neke veće koristi od vidikovca. Posetioci će da dođu, popiju kafu, naprave nekoliko selfija i nastave put ka moru ili sa mora. Niko neće ostati da prespava da bi sutradan opet otišao na vidikovac. Možda uvale neku teglu meda ili flašu rakije, ako ih puste da postave tezgu. Kablar je mala planina, nije pogodna za masovni turizam.

8. Ovčar Banja i okolni gradovi neće imati nikakve koristi od vidikovca. Mnogo više će imati ako srede banju, očiste izvor termalne vode, uvedu redovne autobuske linije...

9. Čak ni izvođači, investitori ili ko već stoji iza celog projekta neće imati mnogo koristi spram uloženog novca. Put do gore, restoran, agresivna reklama i bez tog vidikovca doneće neki novac. Vrlo je problematično da li će taj stakleni vidikovac baš toliko povećati posetu koliko će u njega biti uloženo. Što kod mene stvara sumnju da je poenta u samoj izgradnji, da dalje nije bitno. Pogubno bi bilo da se objekat napravi i posle par godina zamre i prepusti se propadanju. Onda više nikakvog pogleda odozgo ne bi bilo i Kablar bi bio uništen za sva vremena.

10. Pre 10-15 godina nije bilo ovih tema, Kablara, Jadra, Rakite... Stavljanje reka u cevi, izgradnja staklenih vidikovaca, kome je to padalo na pamet? Nekom ipak jeste, nije to preko noći nastalo. Dok smo mi mislili da smo u prirodi daleko od sveta politike, novca, lopovluka, neko je već pravio planove kako da posle urbane pređe na čerupanje prirodne sredine. Tako i sad, dok se mi bavimo Kablarom neko već nišani Ovčar, Rtanj, Trem... Ne brani se ovde samo Kablar, brani se sve ono na šta sutra mogu da stave šapu.