Idemo dalje: Šta sve možeš u Pragu kad pada kiša

Uplatili smo Prag samo dve nedelje pred polazak, kada je u Beogradu bilo 37c. Malo agencija imalo je u ponudi bilo kakva putovanja sredinom septembra, računali su valjda da je sezona letovanja još u toku. Mi smo opet računali da je Prag severnije pa neće biti toliko toplo. Neki dan kasnije, metereolozi su najavili promenu vremena. Kako se putovanje približavalo, vremenska prognoza bivala je sve gora. Na kraju ne samo što je kiša najavljena za sve dane, nego su se popalili i oni žuti i narandžasti alarmi.

Prag je trebalo da bude baza odakle bi napravili dva ili tri izleta, do Drezdena sa agencijom i na svoju ruku do zamka Karlštajn i jednog gradić u blizini. Sve je to palo u vodu, figurativno i bukvalno. Još pre polaska odustali smo od solo izleta a kada je vodičica tražila da se izjasnimo, odustali smo i od Drezdena. Planove smo promenili još pre polaska i mislim da smo to uspešno uradili. Ispostavilo se da i kiši ima šta da se vidi u Pragu, evo nekih ideja...

Karlov most

Nacionalna galerija

Nacionalna galerija je smeštena u nekoliko odvojenih objekata. Većina tih zgrada dovoljno je intersantna i bez galerijskog sadržaja. Sadržaj u svakom od objekata tematski je različit a i karte se posebno kupuju. Odabrali smo Palatu sajma (Trade Fair Palace / Veletržní palác) zbog velike kolekcije slika iz XIX i XX veka.

Zgrada je najnovija od svih objekata Nacionalne galerije. Nalazi se u severnom delu grada, na levoj obali Vltave. Sagrađena je u trećoj deceniji XX veka za potrebne sajma, što i samo ime kaže, a projektovao ju je češki arhitekta Jozef Fuchs. Ogroman, prostran objekat, danas vrlo prilagođen svojoj funkciji. Sadržaj galerije raspoređen je na četiri sprata. U prizemlju, pre ulaska u samu galeriju, nalazi se vrlo simpatičan kafić, posećeniji od same galerije. Nisu nam pravili problem da u njemu napravimo pauzu za kafu.

Obišli smo dve stalne postavke, na četvrtom spratu 1796-1918: Art of the Long Century i na trećem 1918-1938: First Czechoslovak Republic. Malo mi je nejasan koncept, kako su se neke slike našle u ovoj drugoj postavci ali više smo gledali slike nego se bavili samom postavkom. Pored slika tu su i vajarski radovi, Ogista Rodena između ostalih. Dosta poznatih imena je prisutno ali većina sa jednom do dve slike. Značajna je kolekcija Pikasa i naravno čeških umetnika, pre svega Františeka Kupke.

Dve slike su mi posebno privukle pažnju, u skladu sa mojim afinitetima i naravno stepenom poznavanja umetnosti. Van Gog je 1889. godine otišao iz Arla u obližnji sanatorijum Sveti Pavle. Posle nekog vremena dozvolili su mu da izlazi i slika. Polje zelene pšenice sa čempresom prva je završena slika. Posle nje naslikao je niz sličnih, sa istim motivom. Video sam neke od njih na Netu ali ova mi čini najlepša. Gledajući je palo mi je na pamet da bi bilo sjajno imati je u sobi (većinu slika koje mi se dopadaju ne bih voleo svakodnevno da gledam...). Kasnije sam pročitao na sajtu Nacionalne galerije da unlike the artist's other late paintings, this one gives a balanced and peaceful impression. Što se valjda poklapa sa mojim utiskom...

Druga slika je Devica, Gustava Klimta. Jako podseća na njegovu sliku Smrt i život, rađenu u istom periodu. Na slici je mlada devojka koja blaženo spava dok je oko nje splet ženskih tela, kako sam pročitao u različitim stadijumima buđenja. Te figure predstavljaju njena maštanja a ona opet zadržava nevinost jer dok spava nije odgovorna za svoje želje. Ovo je jedno od tumačenja, nije moje, ukrao sam ga sa Neta.

Nacionalni muzej tehnike

U nedelju, posle napuštanja hotela, otišli smo do muzeja tehnike. Bili smo ograničeni vremenom polaska za Srbiju i ako bih nešto menjao u rasporedu, odvojio bih ceo dan za ovaj muzej. Puno interesantnog i pre svega raznovrsnog sadržaja tako da ne dolazi lako do zasićenja a ima i kafić gde možete napraviti pauzu. Pošto smo na brzinu pogledali delove muzeja posvećene satovima i fotografiji, skoro sve vreme proveli smo u odeljku zvanom Transport. Možda bi Saobraćaj bio bolji naziv.

Prostorija posvećena saobraćaju je ogromna. Kada uđete, treba vam malo vremena da shvatite šta se sve unutra nalazi i kako je raspoređeno. Tu je drumski, železnički i vazdušni saobraćaj. Nedostaje samo vodeni, logično. U prizemlju su smešteni automobili i lokomotive. Na prvoj galeriji su motocikli, zatim ide galerija posvećena avijaciji. Avioni su okačeni po celoj dvorani a na toj galeriji su fotografije i razni eksponati vezani za avijaciju, uključujući čuveni mitraljez Maksim. Treća galerija je rezervisana za biciklizam.

Ne mogu da kažem da sam lud za oldtajmerima ali bilo je intersantno videti ih hronološki poređane i steći utisak kako se automobilska industrija razvijala. Najstariji model Benz Viktoria je iz 1893. (slika levo) gde su samo konjsku vuču zamenili motorom, dizajn je skoro isti ostao. Posebna priča je izgled upravljačkog mehanizma, da ne kažem volana (imate veću fotografiju u albumu). Vrlo brzo se napredovalo i nepunih 20 godina kasnije imamo već sportske linije. Meni se posebno dopao Bugatti 13 iz 1910. godine.

Bugatti 13

Skoro isključivo su izloženi češki i nemački automobili. Znao sam i ranije šta je Češka bila u industriji pre drugog svetskog rata ali opet sam bio fasciniran. Ne samo automobilima, tu su i njihovi motocikli, lokomotive a posebno je indikativno koliko brzo su avione počeli da prave. Nigde nisu bili prvi ali vrlo brzo su usvajali novine i pratili razvoj. Jedan od automobila na koje su posebno ponosni je luksuzni i ogromni Tatra 80. Samo 26 ih je napravljeno, svaki prilagođen poznatom kupcu. Izloženi je služio Tomasu Masariku.

Tatra 80

Na podestu iznad osnovnog nivoa izložena su četiri trkačka automobila. Mercedes Benz W154 (slika dole) je najatraktivniji, na njemu je Rudolf Karaćola osvojio šampionat 1939. Iza automobila se vrti video gde možete videti ovog vozača. Pored njega pažnju svakako zaslužuje Rennzweier, prvi automobil u Austrougarskoj pravljen specijalno za trke još 1900. godine.

Mercedes Benz W154

Izložena su i tri stara vatrogasna vozila. Najstarije potiče s kraja XVIII veka i koristilo je konjsku vuču. Da li je igde stiglo na vreme, nije mi poznato. Tu su i neka sanitetska vozila ali takva sam do skoro viđa na našim ulicama pa sam ih samo preskočio...

Sa osnovnog nivoa otišli smo na drugu galeriju odakle smo posmatrali okačene avione i čitali njihove karakteristike. Fasciniran sam bio time šta je sve letelo i koja je hrabrost bila potrebna upravljati tim čudnim napravama. Valjda je želja za letenjem svaki strah pobeđivala. Nisam stručnjak za avijaciju, jedino mi je britanski Spitfire bio poznat. Galeriju sa motociklima obišli smo na brzinu a na poslednju sa biciklima nismo ni išli. Na kraju smo se vratili na osnovni nivo da vidimo ogromne lokomotive, austrijske i češke proizvodnje. Tu je i luksuzni, lični vagon cara Franca Jozefa.

Šteta što smo morali da idemo. Želeo sam da pogledam deo posvećen rudarstvu. Možda se i vratimo, uvek tako razmišljam...

Pivnice

Postoji neki normalan broj piva koje čovek može i treba da popije za jedan dan, što znači da za živote nećete uspeti da uđete u sve dobre pivnice u Pragu. Za razliku od prethodnog dolaska, sada sam pripremio (kraći) spisak pivnica na osnovu recenzija koje sam pročitao. Dve od njih smo posetili i dodali još neke na koje smo slučajno ili namerno nabasali. Jedna od njih je Pivovarský dům Benedict gde su i gulaš i pivo odlični. Sledi kraća priča o drugoj...

Pivnica U Járy

Naš favorit ovoga puta je pivnica U Járy. Nalazi se u širem centru grada, u kraju Žižkov, van glavnih turističkih tura. Na sajtu ističu svoja tri aduta: hranu, pivo i atmosferu. Hrana je ukusna ali ono što nas je kupilo i učinilo da je dva puta posetimo je odlično pivo i vrlo prijatna atmosfera. Prostorija nije mnogo velika, jedan konobar uspeva da se izbori sa svim gostima. Većina gostiju su domaći ali ima i stranaca. Opušteno je prilično, veća grupa mladih jednog trenutka igrala je neku društvenu igru, ali pivo se redovno točilo, tu nema zabušavanja.

Pun naziv pivnice je Pardubická pivnica U Járy. Pardubice su grad i region u Češkoj, istočno od Praga. Jedno od tri vrste piva koje se tih večeri točilo je Vilem i proizvodi ga pivara iz Pardubica. Nije loše ali ne može da se poredi sa pivom Kamenická 11. Nefiltrirano i nepasterizovano, izuzetno prijatnog i punog ukusa. Proizvodi ga pivara Kamenice u gradiću Kamenice na Lipi, blizu Telča koga smo proletos posetili. Šteta što tada nismo znali za ovo pivo, sa sajta sam saznao da se toči na mnogo mesta u Brnu. Treće pivo bilo je tamna kamenička 12-tica ali zadržali smo se na svetlim ovoga puta. Sve preporuke, kako za pivnicu tako i za kameničko pivo.

Drezden

Ako pada kiša u Pragu, možda ne pada u Drezdenu. Bar jedan dan. Metereolozi su tako rekli za subotu, mi im na sreću poverovali, naknadno se prijavili taj dan proveli u Drezdenu. Prognoza je bila tačna, kiša je padala samo prepodne i stala malo po našem dolasku. Na kraju nas je sunce ispratilo iz Drezdena a kiša nas dočekala u Pragu.

Izgled grada nije ono što će vas u Drezdenu najviše fascinirati već činjenica da su sve te zgrade, dvorci, crkvi ali i fontane, spomenici, ornametni, da su svi izgrađeni posle Drugog svetskog rata pošto je grad praktično sravnjen sa zemljom februara 1945. godine. Obično se bombardovanje Drezdena posmatra kroz prizmu dotadašnje podele sveta koja se bližila kraju i nove koja ju je nasleđivala. Ali ako za trenutak isključite ideološku ravan priče, ostaje ona arhetipska o građenju i rušenju civilizacijskih tekovina. Koliko je mnogo vremena i truda potrebno da se nešto napravi i koliko malo vremena da se to uništi. Obnavljanje Drezdena do najsitnijih detalja vidim kao inat i trijumf one graditeljske strane. Problem je što jasna podela na jednu ili drugu stranu ne postoji, ni kada su narodi ali ni kada su pojedinci u pitanju. I problem je što prvi put u istoriji posedujemo moć da uništimo sve što smo stvorili. Nisam siguran da je nećemo iskoristiti...

Bogorodična crkva, ponovo podignuta na ruševinama stare u XXI veku

Još ponešto...

Kiša ipak nije baš sve vreme padala. Prvi dan je stala oko 11h, baš kada smo mi stigli u Prag, i toga dana više je nije bilo. Iskoristili smo ga za šetnju, koliko smo mogli. Onda je padala cela naredna tri dana, uporno ali na sreću nikad suviše jako. Prag je ovoga puta izbegao poplave koje su žestoko pogodile istočni deo Češke.

Za promenu, videli smo i nešto vrlo taze i moderno u Pragu. Masaryčka je novi, multifunkcionalni objekat u blizini Masarikove železničke stanice. Rad je Zaha Hadid arhitektonskog studija. Izgrađena je započela 2021. godine, deluje da je sam objekat spolja završen ali prostor oko njega još uvek se uređuje i tek će sve to da dobije konačni izgled.

Pored toga videli smo i Glavu Franca Kafke, veliku kinetičku skulpturu, rad Davida Černog. Sastavljena je od 42 rotirajuća, horizontalna panela. Svaki panel ima svoj motor, svaki se nezavisno kreće, prvo su u haosu a onda se slože i pred vama se pojavi Kafkina glava. Skulptura je izazvala kontraverzne komentare, možda i zbog toga koliko je koštala...