Severna Evija (II)

Ponovo smo letovali na severnoj Eviji, tri godine pošto sam na blogu napisao da ćemo možda ponovo doći tek pošto vidimo južnu Eviju i još neka druga mesta. Očigledno je da čovek ne treba mnogo da obećava i priča šta hoće i šta neće uraditi, ako već ne mora. Za utehu, nismo ponovo letovali u Pefkiju. Odabrali smo Neos Pirgos.

Otkud ponovo na ovom ostrvu? Kasnili smo prilično sa rezervacijom smeštaja i kada smo konačno odredili termin, nije puno toga bilo na raspolaganju. Snimili smo ovaj smeštaj na Bookingu kao dobro ocenjen i sa pristojnom cenom. Nismo planirali puno da skitamo, više da se odmorimo. Eviju smo već upoznali, znali smo šta smo propustili prethodni put i šta bi bilo dobro ponoviti. Pirgos je mnogo bliži tim lokacijama nego Pefki. Nekako se sve uklopilo i obećavalo ne odmor iz snova ali prijatno provedenih desetak dana. Što se na kraju i ostvarilo.

Tekst koji pišem je nastavak onog koji sam pisao pre tri godine (link). Neću se ponavljati pa predlažem da ako vas zanima pročitate delove prethodnog posta gde ima malo više priče o Eviji. Ovaj post će biti kraći ali biće nekih zanimljivih i novih detalja.

Jutro u Neos Pirgosu

Putovanje

Putovanje smo ponovo podelili na dva dana. Ovoga puta umesto Dojrana za spavanje smo odabrali Đevđeliju. Malo zbog promene a više zbog završenog autoputa od Demir Kapije do granice. Iako Makedonci još uvek nisu spojili ceo pravac E75 kroz svoju državu, ispred Demir Kapije popravljaju one neravnine, mnogo brže i lakše stignete od Tabanovaca do Grčke pa skretanje na Dojran sada više nije tako dobra ideja.

Vilu Jovan rezervisali smo takođe preko Bookinga. Čist i prostran apartman, udobni kreveti i dvorište za automobil. Više vam i ne treba za jednu noć. Šetnja do grada i poseta piceriji Bakardi koju takođe možemo da preporučimo. Odavno već želim da svratim u Đevđeliju, jedno od kultnih mesta stare Juge kao njen najjužniji deo. Ali stigli smo iza 20h pa nisam nešto posebno mogao da vidim za tako kratko vreme. 

Rano ustajemo i brzo prelazimo granicu. Do Glife imamo nešto malo više od 300km. Vozim ih bez pauze i stižemo na trajekt u 10h (po grčkom...). Do 11 ćemo već biti u apartmanu tako da taj dan računamo kao prvi na moru. Grci su konačno završili dva tunela kojim su premostili dolinu Tempe i klisuru reke Pinej, čime su kompletirali autoput Solun-Atina. Prvi tunel dugačak je nešto preko 6km, drugi je dosta kraći. Značajno povećavaju brzinu i udobnost putovanja.

Ono što vas usporava i iritira su česte naplatne stanice. Za tih 300km uzeli su nam 17,5 evra. Pri tom su namestili rampe na izlascima sa autoputa tako da su onemogućili omiljeni (srpski) sport: isključenje kod Leptokarije radi izbegavanja putarine. Da stvar bude još gora, ako svratite u Leptokariju (do Mazutisa - da kupite maslinovo ulje, kao što smo mi uradili), ponovno uključenje na autoput koštaće vas 1,8e. Iako ste prethodno platili 3,2 neposredno pre isključenja. Kada znate da noviji grčki autoput Egnatia Odos (A2), koji premošćava planine i većinom se sastoji od tunela i vijadukata, ima znatno manje naplatnih mesta, harač na autoputu Solun-Atina samo vas još više iritira.

Glifa sa trajekta

Neos Pirgos

Neos Pirgos je malo, uglavnom turističko mesto na severnoj obali Evije. U prevodu ime znači Nova Kula ili Nova Tvrđava. Onaj prvi i originalni Pirgos ili Kemerburgaz nalazi se u blizini Istanbula, jugozapadno od Beogradske šume, između dva akvadukta. Turci su reč pirgos zamenili svojom burgaz a onda dodali kemer što znači akvadukt. Kada je 1923. godine došlo do nasilne razmene stanovništva, Kemerburgaz su naselili Turci iz Soluna dok su Grci odatle otišli u Edipsos a onda odlučili da se skupe na jednom mestu i formirali Neos Pirgos.

Naselje je počelo da se gradi 1925. po modernom urbanističkom planu, sa mrežom paralelnih ulica koje su ga delile u blokove. Sa razvojem turizma je verovatno došlo do većeg okretanja mesta ka moru. 

Dve stvari onemogućavaju  razvoj Pirgosa: mala luka i brdo iznad njega. Glavni put koji prolazi iznad grada prirodna je granica i jasno je da gradić nikada neće otići preko njega. Zato je gotovo sigurno da će se u budućnosti proširiti na istok i spojiti sa susednim Oreijem. Pošto smo bili smešteni na toj strani, bez problema sam jedno jutro prošetao do Oreija po hleb.

Glavna ulica u Pirgosu,  u jutarnjim satima

Iskreno, malo više smo očekivali. Ima lepih smeštajnih objekata ali nedostaje pekara, prodavnica pa i boljih restorana. Broj gostiju zaslužuje više ovakvih ustanova. To što ima stacionirano je na glavnoj ulici jer su sve druge suviše uske. Glavna ulica je na sreću dovoljno udaljena od plaže tako da vam automobili i motocikli ne prolaze iznad glave. 

Iznad plaže je šetalište a na plaži je sitniji šljunak. Voda nije uvek bila čista ali je bilo dana kada je bila fenomenalna. Od čega zavisi, nisam toliko pametan. U centru plaže su naravno poređane ležaljke i suncobrani. Mi smo se kupali ispred apartmana, skroz istočno ili desno kada se gleda ka moru. Iza tog dela plaže je mali parkić koji obezbeđuje nešto prirodnog hlada, dovoljno da ne širimo suncobran. Dubina prilično brzo počinje, kao i u Pefkiju. Podnošljiva gradska plaža ako se kombinuje sa nekim lepšim u okolini.

Pirgos nije baš skockano mesto. Ima puno kuća u izgradnji, ima nezavršenih objekata, ima objekata kojima nije mesto tu gde se nalaze. Ne želim da ga ocrnim, nije nam to pokvarilo odmor ali prosto, ako neko čita i hoće da ide tamo, treba da zna šta da očekuje.

Smeštaj je bio bolji deo priče. Aggeliki Studios udaljeni su nepunih 200m od plaže. Usko ali vrlo ukusno uređeno dvorište opkoljava celu zgradu. Imali smo apartman u prizemlju, terasa nam je gledala na vrt. Tačnije na zid od koga smo bili udaljeni 2-3m. U svakoj drugoj prilici to bi bio hendikep ali visoki četinari zasađeni pored zida i odlično održavani travnjak, uz odsustvo direktne sunčeve svetlosti, učinili su boravak vrlo prijatnim. Apartman je bio solidno opremljen, nov ili skoro renoviran, čistili su ga svaki dan. Jedina zamerka je veličina apartmana - originalno za dvoje, povećan mu je kapacitet ubacivanjem ležaja na rasklapanje. Ćera se nije žalila na udobnost mada odrastao čovek teško da bi mogao deset dana da spava na njemu. Vlasnica vrlo ljubazna ali potreban joj je prevodilac. Prvi put smo ceo iznos platili preko Bookinga i to je ispalo sasvim ok.

Gde smo još bili

Nismo baš mnogo skitali. U stvari jesmo ali nismo mnogo istraživali, držali smo se proverenih lokacija. Odmor je bio na prvom mestu. Obzirom na iskustvo od pre tri godine, odmah smo odbacili sve istočno od Pefkija i sve pravce preko južnih brda. Imao sam ideju da odem do Drimone i vidim vodopad ali nismo se uklopili, nisam želeo da forsiram. 

U Pefkiju smo bili dva puta: jedno prepodne na kupanju i dan kada smo išli na  Skijatos. Poređenje dva mesta skoro potpuno ide u koristi Pefkija. Veći je, uređeniji, lepši, bolja plaža, bolji restorani. Jedina prednost Pirgosa je položaj, blizina Lutre Edipsos i poluostrva Lihada, što smo znali da iskoristimo.


Izlet na Skijatos smo ponovili a ponovii smo i agenciju Fly Club. Vode prvo na plažu pa onda u grad što smatramo logičnom varijantom (ima i obrnuto). Cene izleta nisu onako male kao 2015. godine ali su pristojne. Došli smo kolima u Pefki gde smo se ukrcali na brod. Druga agencija organizuje prevoz iz Neos Pirgosa do Pefkija. Ovaj i drugi izleti organizuju se iz svakog većeg mesta severne Evije, na sve značajne destinacije. Brodom, autobusom ili brodom i autobusom. Ako ste kolima kombinujte i kalkulišite, ne samo novac već i kako ćete provesti vreme. 

Plaža Kukunarijes

Skijatos - déjà vu. Jedina novina bili su delfini u odlasku. Uvek je doživljaj videti ih. Naravno da sam ponovo doneo gomilu fotografija, nemoguće je držati aparat u futroli, ali nisam napravio veliki foto album jer nisam želeo da se ponavljam. Izlet preporučujem iz sve snage i više o njemu imate u prošlom blogu. Bolje je kada prvi put idete ali i repriza je ok. Postoji i izlet na Skopelos i Alonisos, program je vrlo sličan a i pravac kretanja. Bio sam za Skopelos, prosto tamo nismo bili, ali sam preglasan.

Za Orei sam već rekao da će se uskoro spojiti sa Pirgosom. Orei jeste ribarsko selo i nije toliko okrenut turizmu. Severno od mesta put vodi do dugačke peščane plaže. Na Google Maps vide se čak četiri beach bara i gomila vozila pored njih. Ali to jutro kada sam stigao kolima do nje, ničega nije bilo. Hteo sam da prošetam do rta koji smo gledali sa plaže ali more se isprečilo - preliva se u poveću depresiju tla i to jutro prelaz preko tog mini moreuza nije bio moguć. Opet, na Google Maps to sasvim drugačije i prohodno izgleda. Nije mi baš najjasnije ali svakako sam ovo mesto zabeležio ako i treći put dođem na Eviju.

More ispred restorana Kyprianos

Restoran Kyprianos nalazi se na zapadnom kraju zaliva Edipsos, tačno preko puta Lutre Edipsos. Pored samog puta koji dalje vodi na zapadni kraj Evije. Isprod restorana je peščana plaža i ležaljke i sve to smo otkrili 2015. godine a sada smo ponovili i nismo se pokajali. Tih 20 km od Pirgosa nije bilo previše za prijatnu atmosferu koju smo tamo pronašli.

Na Lutru Edipsos računali smo dosta kada smo birali Neos Pirgos. Udaljena je samo 9km pa smo planirali kupanja u toploj vodi koja se meša sa morskom kao i večernje šetnje. Desilo se da smo samo dve večeri razgledali krpice i jeli lokumades (male krofne sa biranim prelivom, skoro obavezna stavka na večernjem izlasku starijih posetioca banje). Što se tiče kupanja tu smo još više podbacili, samo jedno prepodnevno brčkanje. Ne znam šta je razlog ali i dalje stojim iza onoga što sam pisao o Lutri Edipsos.

Lihadonisija - vulkanska ostrva

Najlepši dan i vrhunac ovogodišnjeg letovanja bio je odlazak na Lihadonisiju, grupu ostrva u neposrednoj bliziniji najzapadnije tačke Evije. Zovu ih još i Vulkanska ostrva mada je za njihovo formiranje zaslužan zemljotres 426. godine pre Hrista. Ime su dobila po Lihasu, Herkulovom slugi koji je pokušao da mu doda otrovnu košulju pa ga je ovaj bacio i formirao ovaj izuzetno zanimljiv arhipelag.

Kažu da ih ima sedam ali kada ih vidite morali bi i da vam objasne kojih sedam se računa. Jer čak i Monilija kao najveće ima svega nešto preko jednog km u prečniku a ima puno mini ostrva, stena, plićaka... teško ih je razdvojiti. Stena ima puno i podvodnih u šta su se uverili Nemci za vreme velikog rata kada im je tek konfiskovani brod potonuo i danas služi kao jedna od atrakcija. Možete ga videti kroz stakleno dno turističkog brodića. 

Druga atrakcija koju agencije ne propuštaju da pomenu je porodica foka (Monachus monachus) koja živi pored ostrva. Potopljeni brod turisti uvek vide a foke retko, mi smo imali sreće pa smo videli jednu koja je par puta izronila nedaleko od nas.

Sve agencije na Eviji imaju Lihadonisiju u svom programu. Program je svuda sličan: kruže malo oko ostrva, pokažu vam potopljeni brod i foke ako imate sreće. Onda vas iskrcaju na najveće ostrvo gde ima uređena plaža i odakle vas pokupe posle 3-4 sata. 

Mi smo iskoristili automobil pa smo njime prišli do Kavosa, tačno preko puta ostrva. Nije u pitanju mesto već plaža, divlji kamp i nešto kuća iza plaže. Odatle do Monilije ima oko kilometar vožnje čamcem (na slici čamac je u Kavosu, Monilija u daljini). Tura obuhvata sve što sam gore napisao ali košta samo 6e (iz Edipsosa 15 a sa severa još više). Pored cene prednost ture iz Kavosa je i što sami birate vreme povratka. Brodić saobraća na svakih 20 minuta u popodnevnim časovima, do 19h. Prvi polazak je u 10h.

Naravno, foke i potopljeni nemački brod nisu razlog da zapucate 40km do Kavosa. Plaža na Moniliji bi i za Sitoniju ili Tasos bila atrakcija a za Eviju je prosto raj na Zemlji. Peščana, ograničena crnim stenama, sa dugačkim plićakom i izuzetno čistom vodom zelenkaste boje. Ležaljke i suncobrani ispunjavaju skoro celu plažu i njihovo korišćenje je zamislite besplatno! Postoji beach bar ali sami idete po piće, niko vas ne uslovljava da ga uzmete. I jeftinije je nego na drugim mestima. Ako mi verujete...

Ostrvo je bilo naseljeno negde do 60-tih godina prošlog veka. Na fotografijama vidite napuštene kuće na njegovoj južnoj strani. Severno od plaže nalazi se druga uvala u kojoj je odmaralo ogromno jato galebova. Ne postoji staza do tamo, morate da improvizujete mada nije daleko. Ispod Monilije je drugo veće ostrvo na kome takođe postoji plaža. Najjužniji je Strogili na kome se nalazi svetionik.

Pogled sa južne obale Monilije, planina Knimis u daljini

Ispod Lihadonisije je grčko kopno i gradić Kamena Vurla. Ne bi bila toliko interesantna da se neposredno iznad nje ne uzdiže planina Knimis što gledano sa mora impresivno deluje. Istočno je čuveni Termopil ali to je neka druga priča...

U povratku smo stali u Agios Georgiosu. Simpatičan gradić na obali u koji smo stigli sat-dva prerano - još uvek je dremao na vrućini tako da ništa nije bilo od našeg ručka. Svejedno, napravio sam nekoliko fotografija. Onda Lutra Gialtra pa uzbrdo do Gialtre kroz koju vrlo oprezno treba voziti jer su ulice uske i krive. Onda pored već pomenutog Kyprianosa i tu već nema problema što se vožnje tiče...

Za kraj

Posle prvog boravka na Eviji rekao sam: bili smo, videli i to je to. Sada mi se već čini da bi mogli i treći put da dođemo. Da li se čovek navikava i zavoli ono gde je ili Evija ima nešto što vas privlači a što ne prepoznate na prvi pogled, ne znam. Ljudi su tamo opušteniji nego u turistički razvijenijim krajevima i to se oseća. Dopada mi se i položaj ostrva. Pređete desetak km i već preko mora gledate u potpuno drugi deo Grčke. Međutim plaže su generalno loše. Još dok smo bili dole, stiže fotografija od starije ćerke sa Kefalonije i ja kažem: šta mi tražimo ovde?! A opet, ne mogu da kažem da se nismo lepo proveli i posebno odmorili. Kada me neko pita da ili ne, ja ponovo nemam tačan odgovor, kao i pre tri godine. Pošaljem mu šta sam pisao i kažem: čitaj, pa vidi.

Zalazak sunca u Neos Pirgosu

Fotografije

Evija 2018 - sve osim Lihadonisije i Skijatosa

Lihadonisija

Skijatos 2015 - pošto je (skoro) sve bilo isto, bolje ovaj album pogledajte

Skijatos 2018

U povratku sa Evije svratili smo u Verginu. Stigli smo da obiđemo antički lokalitet i isto veče da budemo kući. O tome ću pisati nešto kasnije, evo linka.

Čvrsnica

Kada iz Sarajeva krenete za Mostar, prođete Konjic i prođete dobar deo Jablaničkog jezera a onda skrenete levo, ka jugu, vrlo brzo stižete u gradić Jablanicu. Osim po dobroj jagnjetini, Jablanica je najpoznatija po dva srušena mosta, prvom 1943. da bi se zavarao neprijatelj i drugom 1968. za potrebe snimanja filma. Kroz nju teče Neretva a iznad nje uzdižu se dve hercegovačke planine, Prenj na levoj i Čvrsnica na desnoj strani reke. 

Tek ponekad čuo sam za Čvrsnicu i kada je Vlada obajvio akciju doživeo sam je kao izlet iznenađenja. Ispostaviće se vrlo prijatnog. Pre polaska saznao sam da je u pitanju hercegovačka planina, da se sastoji od krečnjačkih i dolomitskih stena, da je vrlo siromašna vodom a bogata kraškim oblicima, da je ograničena Neretvom sa istoka i Dugim poljem i Blidnjskim jezerom sa zapada, da je najviši vrh Pločno... Suve činjenice dok ne stignete tamo i ne vidite zelenilo Neretve i surove ali prelepe vrhove i udoline Čvrsnice.

Putovanje

Krenuli smo u četvrtak iz Beograda, oko 23h. Lagana kiša nas je ispratila a mnogo jača dočekala na pauzi ispred graničnog prelaza. Nema gužve, prelazimo u Bosnu i nastavljamo da spavamo. Ujutru smo u Sarajevu, pauza ponovo na nekoj pumpi, onda izlazimo na autoput, ponovo zaspim i budim se u Konjicu. Uživam u jutarnjim prizorima Jablaničkog jezera. Zeleno je skoro kao i Neretva.

Stižemo u Jablanicu. Sat vremena pauze i tri zadatka: promeniti novac, doručkovati i obići memorijalni centar. Vakufska banka rešava prvi zadatak, kombinovana prodavnica i pekara drugi a treći je najvažniji jer sirnica ima i na drugim mestima a onaj most je samo tu, u Jablanici. Jedino je čega se sećam kada sam nekada davno sa školom dolazio tu. Naizgled je sve skoro isto osim što to više nije moja država. I što je još jedan rat prošao ovuda. Most koji sa visoke obale pada u reku nije onaj koji su partizani srušili. Ovaj drugi su Nemci napravili već u avgustu 1943. a srušila ga je obesna ekipa filma Bitka na Neretvi. Onda je odlučeno da se osigura i ostavi kao deo spomen-kompleksa. Ali to je neka druga priča za koju sada nemam vremena...

Idemo dalje iz Jablanice lokalnim putem koji vodi dolinom reke Doljanke. Doljanka je desna pritoka Neretve i severna granica Čvrsnice. Prolazimo kroz sela Doljani i Sovići i stižemo do Dugog polja. Kraško polje između planina Čvrsnica i Vran, Blidinjsko jezero na južnom kraju i jedna od tridesetak lokacija sa srednjevekovnim stećcima. Sada nemamo vremena da ga obiđemo a i kiša počinje lagano da sipi. Odvajamo se od asfaltnog puta, kombi nas još malo vozi ali uskoro ćemo natovariti velike rančeve na leđa i krenuti prema planinarskom domu.

Dan prvi - Izlazak do doma i Veliki kuk

Do doma na Čvrsnici može se samo peške. Trebalo nam je 2,5 sata da pređemo tih nepunih 7km. Staza je teška za hodanje, ima skoro 600m uspona, nosimo velike rančeve a kiša nas zaliva. Prvi deo staze vodi kroz šumu koja se vrlo brzo gubi i već negde od 1500m osim krivulja ostalog drveća skoro i da nema. U dom stižemo mokri. Neki nisu baš bili pripremljeni za kišu što ih malo zaustavilo u tom i sledećem danu.

Dom Vilinac pripada istoimenom društvu iz Jablanice i nalazi se, kako domaćini kažu, na 1961m visine. Izgrađen je 1938. ali je izgoreo u ratu pa je obnavljan od 2006. do 2010. godine. Udarnički posao i žao mi je što nisam zapamtio podatak koliko su materijala i opreme izneli na leđima do gore. Prvi i najjači utisak o domu bio je da je uredan i dobro održavan. I čist, naravno. Bez preteranog luksuza, koji je gore skup i plaća se leđima a ne novcem, ali sa puno korisnih stvari, od tekuće vode u kuhinji do solarnih panela koji omogućavaju osvetljavanje, punjenje mobilnih telefona i baterija pa i rad frižidera. Sabahudin je bio odličan domaćin, tih i nenametljiv ali uvek tu kada je trebalo. A nije nas bilo malo, osim nas 17 u subotu je pristiglo i 8 planinara iz Sombora. Sabahudin je sve poslove sam završavao.

Prijatnom osećaju u domu doprinosi i mesto gde se nalazi. A nalazi se na južnoj padini grebena koji se proteže severoistočnim delom planine i čiji je najviši vrh Veliki Vilinac. Gleda na stenu Veliki kuk i greben iza njega. Pogled neću da opisujem, pogledajte fotografiju ispod. 

Pogled ispred doma na Veliki kuk

Taj prvi dan je bio oblačan i naš vodič Damir iz Sarajeva predložio je da ne idemo na vrh već da prošetamo do tog Velikog kuka. U pitanju je stena, vertikalna i ako sam dobro čuo visoka skoro 1100m. Impozantna visina a impozantan je i pogled na stenu ali i sa stene. Nije jedina, taj deo planine je raj za alpiniste, a za sve je zaslužna reka Diva Grabovica. Na sreću ne morate biti alpinista da bi uživali u ovim predelima. Prilaz do vrha Velikog kuka je lagan a oblaci su nam omogućili neke skoro nestvarne fotografije.

Dan drugi - Pločno

Subotnje jutro je osvanulo kišno. Odlažemo polazak, čekamo da prestane da pada, onda ipak rešimo da krenemo. Nekoliko planinara ostaje u domu, što zbog mokre opreme, što zbog lošeg vremena. Unapred sam odlučio da ću svakako pokušati da popenjem vrh, makar i pljuštalo, jer kad ću ponovo doći na Čvrsnicu?! Mnogo je lepih planina a malo je godina i slobodnih vikenda u njima (a i penzija je daleko...). Odluka je bila nagrađena, ni kap kiše nije pala na nas toga dana. Stala je neposredno pred izlazak iz doma a kasnije u toku dana se potpuno razvedrilo.

Pločno je sa 2.228m najviši vrh Čvrsnice. Nalazi se na jugozapadnom delu planine, na kraju najvišeg grebena koji se valjda zove Velika Čvrsnica. Iz daljine greben deluje prilično kompaktno ali kada mu priđete taj najviši deo čini zasebnu celinu, dominantnu u svom okruženju. Pomalo ima oblik amfiteatra ali izuzetno strmog.

Dom je na 1960m a vrh na 2228 i naivni putnik bi pomislio da nije veliki problem stići do vrha. U stvarnosti to mnogo drugačije izgleda. Prvo imate jedan dugačak spust do doline sa druge strane već pominjanog Velikog kuka a onda se malo penjete pa spuštate dok ne dođete do raskrsnice odakle jedna staza silazi u Dugo polje a druga vodi ka vrhu. Odatle imate još 400m oštrog uspona. Sve vreme se krećete ili po kamenju ili između kamenja. Kamenje je veliko i oštro, ako pada kiša onda je i klizavo. Mora se biti vrlo oprezan jer čovek može da nastrada i na najravnijem delu planine. 

Iz doma smo krenuli u 8h i do vrha nam je trebalo 3,5 sata. Sam vrh je zauzela vojska. Objekat nije veliki i iz daljine ne narušava mnogo izgled planine ali ipak mi smeta. Znam da svaka vojska ima potrebu za tim najvišim tačkama ali način na koji ga okupiraju uvek je brutalan. Rekli su nam da su vojnici nekada ljubazni, nekada zatvore vrata kada vide planinare, zavisi od postave. Ne zadržavamo se previše na samom vrhu. Gore je široka visoravan koju smo obišli i bacili pogled na drugu stranu planine. Nismo mnogo videli, oblaci su se u međuvremenu navukli. Kažu da kada je čisto vidi se Biokovo i sve do mora. Posle sam saznao da su neki dobili vode od vojnika.

Iza vrha Pločno

Žurimo sa spuštanjem jer se vreme kvari. Crni oblaci se navlače i preti nam kiša. Zatim su još brže nestali i toga dana se nisu više pojavljivali. Ista staza u povratku. Pokušali smo da se popenjemo na Veliki kuk sa druge strane, postoji markacija ali brzo nestaje i zbog vrlo lošeg terena bili smo prinuđeni da se vratimio. 

Akciju završavamo osvežavanjem na vrelu Janjičar. Izvor je nekih 5 minuta ispod doma i jedini je koji smo videli na Čvrsnici tog vikenda. Kaptiran je i uređen, sa kofom za izvlačenje vode i slavinom na donjem delu. Voda je gore veliki problem. Imali smo sreće što vreme nije bilo previše toplo. Lično sam poneo nedovoljno ambalaže a siguran sam da nisam jedini. Bez 4-5 litara leti ne treba polaziti na Pločno.

Stižemo na ukusan pasulj koji je Sabahudin spremao toga dana. Posle ručka sedimo na klupi i uživamo u pogledu. Vidimo ceo veliki greben, pogled koji prethodnog dana nismo imali. Kasnije prošetamo do vidikovca u neposrednoj blizini doma. Gleda prema susednom Prenju. Iza Prenja vidi se Velež a desno od njih Čabulja. U dolini vidimo ušće Drežanke u Neretvu. Dostojan završetak jednog prelepog dana.

Pogled ispred doma na Pločno

Dan treći - Veliki Vilinac i Hajdučka vrata

Za razliku od subotnjeg, nedeljno jutro je bilo lepo i sunčano. Spremamo stvari, doručkujemo, pozdravljamo se sa domaćinom i krećemo. Do prevoja nosimo sve stvari a onda ostavljamo velike rančeve i idemo od vrha. Staza do Velikog Vilinca je mnogo lakša i lepša za hodanje od jučerašnje. Sa severne strane vrh deluje surovo ali mi idemo grebenom, nije mnogo strmo a pogled je izuzetan na sve strane. Sam vrh ni po čemu poseban osim po tom pogledu.

Sa prevoja do vrha nam ne treba više od pola sata ali vreme će se potpuno promeniti, oblaci navući i kiša skoro početi da pada. Žurimo nazad i kada stignemo ponovo na prevoj situacija je potpuno drugačija - nigde ni jednog oblačka. Uprtimo rančeve i nosimo ih nekih 15-tak minuta do skretanja za Hajdučka vrata. Ponovo ih ostavljamo i ponovo se navlače oblaci. 

Hajdučka vrata ili Mijatov prolaz, po nekom hajduku Mijatu, su prirodan fenomen, ogromni kameni luk na ivici planinske padine. Da ne objašnjavam dalje, fotografije mnogo jasnije govore. Nešto što svakako ne treba propustiti na Čvrsnici. Dok smo se muvali oko Vrata, oblaci su se razišli i sunce je ponovo granulo. Da nas pozdravi i fotografije učini još lepšim. 

Neposredno ispred Hajdučkih vrata naišli smo na jezero Crljena. Malo ali jedino.

Onda rančeve na leđa i spuštanje do kombija istom stazom kojom smo došli. Da, vreme se ponovo promenilo, naoblačilo se a malo smo i pokisli...

Na  kraju...

Vozimo se do Jablanice, kratka pauza za prodavnicu a onda na izlasku iz grada svraćamo u restoran na jagnjetinu. Ne sećam se kada sam bolju probao. Mada, neki su se i žalili pa je moguće da sam imao sreće kod podele porcija u šta lično ne verujem mnogo i spreman sam da proverim sledeći put. Onda smo krenuli dalje pa sam zaspao i probudio se u sred Sarajeva, pored Miljacke. Onda preko Romanije pa preko Drine kod Zvornika, još jedna pauza i vožnja do Beograda. Kiše više nije bilo, sasvim prijatno letnje popodne...

Sve je bilo dobro. Vreme je bilo dobro, jeste bilo kiše ali nije bilo žege. I išlo je od lošeg ka lepom, što je jako važno. Planina je prelepa i ceo kraj je prelep. I Slađan nas je dobro vozio. Vlada je već razmišljao naglas šta sledeći put treba videti a šta preskočiti. Uvek nešto ostane što nismo videli, za sledeći put. Volim tu nadu ili iluziju da ću ponovo doći. To me drži da idem dalje. 

Fotografije

Rajac i kako ga preživeti

Pokušavam da se vratim blogu. Nije toliko nedostatak interesantnih tema koliko nedostatak vremena. Znam da sam išao dosta u širinu i time nametao sebi veći posao. Možda uspem da se svedem na jednostavne, jednodnevne postove. 

O Rajcu i Suvoboru, odnosu ova dva pojma, gde se nalaze i još ponečemu, već sam pisao ovde. Skoro istovremeno ovde sam pisao o njegovom drugom licu, hladnoći koja nas je zadesila 2011. godine. Ali taj tekst ne mora da se tiče baš ove planine, više je o tome da prirodu ne treba nigde potceniti, pa ni na Rajcu. Sad bih nešto drugačije i ličnije...

Dark Side of Rayac

Rajac je izuzetno pitoma planina. Blage padine, pod livadama ili sve češće pod njivama, ture za svakoga što bi rekli vodiči. Da li baš zato, da bi pokazali da i Rajac ima svoju divlju stranu, tek jedna od najdužih obeleženih staza, velika kružna staza br.2 ima jedno vrlo sumnjivo parče. Upoznali smo ga 14.aprila ove godine kada smo nas troje stigli kolima iz Beograda i napravili solidan pešački krug.

Krenuli smo od doma, spustili se u selo Polom, prešli Veliku Dičinu u Draškićima, zatim pošli prelepom stazom (br. 2d) od toga zaseoka ka Dobroj vodi, napustili je negde na sredini i prvi put se popeli na vrh Suvobora sa istočne strane. Onda smo dobro uhodanim putem krenuli nazad da bi se negde blizu vrha Rajca odovojili na levo i sišli do Kojića česme a zatim ispeli na Kojića kom.

Kojića kom

Kom je pre uvišenje nego vrh, interesantan je i pogled sa njega, lep kako na sever tako i na jug ka glavnom vrhu. Da je bilo pameti vratili bi se sa njega na glavni put i sišli do doma. Mi smo imali ideju da prođemo taj zloglasni deo staze br.2 i povežemo čak četiri kontrolne tačke Rajačke trasverzale: KT-6 Kojića kom, KT-5 Provalija, KT-4 Purina crkva i KT-3 Vodopad. 

Od samog početka staza je bila odlično i sveže obeležena, što nas je ohrabrilo. Prvi deo je spust širokim, šumskim putem. Taj put nastavlja dalje severnim padinama i bilo bi interensatno spustiti se njim do Slavkovice. Mi pratimo markaciju, savijamo naglo na desno i ulazimo u šumu...

Šumska staza je uska ali prohodna i prepoznatljiva. U početku nije teška za hodanje ali vrlo brzo nastaju problemi koji nas usporavaju, u vidu palog drveća i kamenja koje se na nekim mestima pretvara u pravi sipar. Teren je pod jakim nagibom. Stižemo do KT-5 vrlo indikativnog naziva - Provalija. Vertikalna stena sa zaravnjenim vrhom na kome se nalazi pečat transverzale. Atraktivno, bez dileme. Provalije sa obe strane stene... 

Tu mi ispada flaša sa vodom. Dok je pogledom pratim kako brzo gubi visinu, ona se zaustavlja ispod jednog drveta na kome vidim markaciju. Ispostaviće se staru ali ja krećem da se spuštam tom levom, pogrešnom stranom stene. Nekako sam sišao ali i vrlo brzo shvatio da sam pogrešio - nije više bilo ni staze ni markacije. Njih dvoje su krenuli ispravnom desnom stranom i sada je trebalo pridružiti im se. Sipar, deblo, sipar, deblo, pad jedan, sipar, pad drugi, deblo, uzbrdo... tek, kada sam ih pristigao bio sam potpuno iscrpljen. I srećan, naravno.

Uhvatili smo stazu i držali se nje. Dobro je bilo što je bila dobro markirana i tu se dobro završava. Sve ostalo je bio problem. Drveće i kamenje na stazi, naizmenični silasci i usponi, monotona i neatraktivna šuma koja se na nekim mestima blago otvarala zavaravajući nas da smo pri kraju. Pre ulaska u šumu imali smo već preko 20km iza sebe, tako da je ovo pored fizičkog bio i svojevrsni psihički test. 

Kada smo konačno izašli iz šume, našli smo se vrlo blizu one nove drvene nadstrešnice sa klupama, na severu, prema Ljigu. Najgore je bilo što smo pogledom mogli da vidimo i mesto gde smo ušli u šumu i bespotrebno produžili pešačenje za skoro dva sata. Na livadi je bilo sveta, neka deca su trčkarala, popodnevno sunce je prijatno grejalo a mi kao da smo izašli iz neke začarane šume koja nas je pustila pošto nas je dobro izmučila. Srećom, niko nije obraćao pažnju na nas. Nismo ni razmatrali nastavljanje stazom br.2 ka vodopadu već smo okrenuli ka domu gde su nas čekali odmor i topla čorba.

Nije nam prvi put da smo išli ovakvim stazama. Doduše, nikad ovoliko dugo. Uglavnom smo išli kada alternative nije bilo. I uvek kada je negde trebalo stići, na vrh ili do neke atrakcije. Ovaj put smo se lomili da bi prešli put od jedne do druge tačke, dok je paralelno tom putu išao drugi, najlakši na svetu. Celu avanturu opisuje samo jedna reč - nepotrebno.

Drugi pokušaj

Drugi pokušaj da stignem do vodopada odigrao se u ovu subotu 2.juna. Išao sam sam iz Beograda za Milanovac i svratio na Rajac. Oblaci su me odgovorili od duže šetnje ali vodopad je vrlo blizu puta iz Slavkovice, sa sve oznakom na bankini gde treba skrenuti sa asfalta. Parkirao sam na sledećoj krivini, preobuo se (jedini pametan potez) i krenuo da ga tražim. Staza od puta je strma ali je staza i markirana je. Vrlo brzo počinje da se sužava i ulazi u gušću šumu i to već počinje da liči na prethodni pokušaj. Na sreću čuje se vodopad, shvatam da je vrlo blizu ali ne i šta me čeka.

Stižem na mesto odakle se vodopad vidi u daljini. Zadovoljan sam onim što vidim. Očekivao sam samo malo veći pad u toku nekog potoka, u ovo doba siromašnog vodom, a dočekala me je rupa u vertikalnoj, širokoj steni iz koje je tekao potok koji verovatno skuplja svu vodu u gornjem delu planine. Ne posebno bogat vodom ali dovoljno da prizor napravi atraktivnim, posebno za planinu kao što je Rajac.

Problem je što je staza ispred mene nestala. Umesto nje tu je strmina obrasla nekim širokim zelenim listovima koji  onemogućavaju da vidite kuda treba da gazite. Stojim pored markacije i u dnu te strmine vidim drugu markaciju i nije sporno da sam na treku ali ne znam kako da siđem i da li da siđem. Pridržavam se za drveće i počinjem polako da se spuštam. Teren je prekriven đubretom, gazim po staroj obući. Neko je očito tu po starom srpskom običaju izručio otpad. Spustim se do pola i onda shvatim da me čeka gori deo, strmiji i bez drveća. Levo je teren čistiji. Penjem se nazad i onda se spuštam tom levom čistinom. Uglavnom se klizam, pridržavajući se za grane i stabla drveća. Konačno silazim do potoka a onda je lakše, uz kamenje se penjem koritom i stižem do vodopada.

Tu pravim nekoliko fotografija i osmatram teren. Staza br.3 prilazi vodopadu sa suprotne strane i naravno deluje sasvim ok. Ta staza pravi krug i dolazi do doma ali ja moram da se vratim do kola. Ne idem istim putem kojim sam se spustio, penjem se pored same stene gde primećujem nešto što liči na stazu. Očekujem da ću izbiti na markiranu trasu ali me puno sitnih izbora pravca odvlači levo i penje skroz iznad puta na koji ću uz nešto problema uspeti da se sputim. Pošto prethodno propustim jedna kola, ne želeći da izazivam reakciju vozača na pojavu čoveka tamo gde ni kozu ne očekuje.

Vraćam se do kola potpuno mokar od znoja. Tu gde sam parkirao skreće se ka Purinoj crkvi. Đavo mi ne da mira ali odmah se uveravam da je staza potpuno zarasla. Sedam u kola, vozim do doma a onda lagana šetnja proverenim i čistim rajačkim stazama. Tražio sam divlje jagode i pred kraj šetenje ih našao. Dovoljno da mi ulepšaju dan.

Ostaju neke dileme. Da li sam pratio staru markaciju, da li postoji bolja staza od puta do vodopada, da li ona staza koja dolazi sa druge strane ima prečicu ka putu ili domu... Saznaću pa ću pisati. 

Savete ne volim mnogo da dajem ali ovoga puta biću eksplicitan. Ako ne morate, nemojte ići stazom Kojića kom - Provalija - Purina crkva. Ništa nećete propustiti. Vodopadu prilazite sa druge strane, ne od puta.

Fotografije:

Proleće '18 na Rajcu

Vodopad na Rajcu

Trasom Ćire od Ugrinovaca do Milanovca

Početkom '70-tih, u vreme kada sam počeo da upoznajem svet izvan dvorišta kuće u kojoj sam rođen, Gornji Milanovac je imao železničku stanicu, prugu i mostove. Nedostajao je samo voz. Nije ga bilo od 31. decembra 1969. kada je Ćira odvezao svoju poslednju vožnju od Čačka do Lajkovca. I dok je Lajkovac još godinu dana ranije obezbedio mesto na pruzi Beograd - Bar a Čačak se uglavnom preko šinobusa i dalje održava na železničkoj mapi Srbije, za Milanovac je ovo zaista bio poslednji voz koji je ušao u stanicu (bar za sada...). 

Stanica i voz u Gornjem Milanovcu

Nije mali spisak ustanova i drugih javnih objekata koji su nedostajali a i dalje nedostaju Gornjem Milanovcu. Ali u to, sada već davno vreme, kada su život i standard samo napredovali, železnica je bila jedina važna stvar koju je grad imao pa izgubio. Zato se valjda tako sporo rastajao od svih tih njenih objekata. Puno godina je prošlo dok svi nasipi nisu pretvoreni u ulice, mostovi razmontirani ili premeštani a pruga postala stara pruga. Danas, koliko mi je poznato, jedini vidljivi tragovi su železnička stanica i Plavi most. Stanica sve manje liči na stanicu a Plavi most niti je most niti je plav. Od nekadašnjeg mosta (verovatno plave boje...) kojim je pruga prelazila preko glavnog drumskog ulaska u Milanovac sa rudničke strane, ostalo je samo ime i potporni zid sa jedne strane ulice.

Plavi most

Kao klincu bilo mi je pomalo krivo što je voz otišao. Ne toliko zbog dečačke sujete - svi gradovi okolo imaju prugu osim Milanovca, niti mi je autobus bio neudoban. Prosto, železnica i vozovi uvek su mi bili simbol putovanja. Brod simbol avanture, avion napretka i moći a voz putovanja. Sama pruga predstavlja vidljivu vezu sa drugim mestima i predelima, obećanje da će se voz pojaviti i možda nas odneti negde gde nismo bili ili gde bi voleli ponovo da odemo.

Kako je sve počelo i kako se završilo

Krajem XIX veka, posle burne skupštinske rasprave, stigla je pruga i u Srbiju. Gvozdeni konj je krenuo 23. avgusta 1884. od Beograda ka Nišu. Mreža pruga se širila i 1908. god. na red je došla i linija Čačak - Gornji Milanovac - Lajkovac. Trasiranje je izvršeno 1911. a gradnja započeta već sledeće godine, kada i balkanski ratovi. Iza balkanskih došli su još veći ratovi, gradnja je normalno kasnila pa stala, onda su Austrijanci prvo nastavili da grade a zatim u povlačenju da ruše, tek 1919. godine krenulo se skoro iz početka. 

Mnogo toga je trebalo rasčistiti, sanirati ili ponovo izgraditi. Prvo je u saobraćaj puštena najduža od tri deonice. Od Lajkovca do Ugrinovaca moglo se putovati već od 2. decembra 1919. Deonica Čačak - Gornji Milanovac krenula je 7. juna 1920. a čitave dve godine kasnije (videćemo zašto) i poslednja deonica od G.Milanovca do Ugrinovaca. Od 1. juna 1922. moglo se putovati vozom od Beograda do Čačka a kasnije i do Sarajeva. Lajkovac je bio važan čvor pa je i pruga dobila nadimak Lajkovačka pruga a voz nadimak Ćira.

Železničari u G.Milanovcu, 1937. godina

Trajalo je to do kraja 60-tih godina kada je uski kolosek počeo da se gasi, jedna po jedna deonica. Razumljivo je što se odustalo od uske pruge. Po redu vožnje iz 1968., voz je od Lajkovca do Sarajeva putovao preko 12 sati. Bez kašnjenja. Zašto neke deonice nisu zamenjane širokim kolosekom nego su potpuno ukinute, to prelazi moja znanja i granice ovog bloga. 

Odakle ideja

Na pešačenjima u poslednje vreme počeo sam da se sudaram sa trasom bivšeg uskog koloseka. Ideju da pređem celu deonicu od Ugrinovaca do Milanovca dobio sam posle ture Ostrvica - Rajac (blog) kada sam shvatio da smo jednim dobrim delom išli trasom pruge. Do tada sam vrlo malo znao kuda je prolazila i osim Ljutovnice, nisam znao u kojim selima su bile stanice. Sve to mi je bilo interesatno i na neki način novo.

S druge strane, lutajući Interntom često sam nailazio na članke i fotografije o staroj pruzi. Veliki broj tih tekstova bavio se njenim ukidanjem i nestajanjem. Svi do jednog isticali su jake, skoro potresne reakcije ljudi. Ne znam za sličan primer, za događaj koji se ne može nazvati tragičnim a da je izazvao takve emocije. Neko ko je ceo svoj vek radio na železnici i kome je železnica opisivala i zaokruživala život, sada je gledao kako se to sve bukvalno rastura i odlazi u vetar. Uvek se setim filma o Petriji koja razne tragedije doživi i preživi a opet najtužnija scena mi je bila kada ispraćaju voz. Ispraćaj voza liči na ispraćaj pokojnika, ljudi su svesni da će voz odneti život iz sela, da će ono bez njega polako opusteti i upravo takva sudbina zadesila je i sela iz ove priče. Ne simbolizuje železnica samo putovanja već i prolaznost života. Ali da se vratim mojoj priči...

Poslednji voz kroz G.Milanovac

Pripremajući se za šetnju Lajkovačkom prugom i za pisanje ovog posta, veliku i glavnu pomoć imao sam od Foruma putnika i ljubitelja železnica (link). Neverovatna količina tekstova, starih fotografija, istorije, tehničkih detalja o prugama, stanicama, ljudima... Entuzijazmom ovih ljudi prikupljena je sa raznih mesta gomila činjenica i napravljena svojevrsna enciklopedija železnice sadašnje i bivše domovine (ljubitelji železnica obično su i nostalgičari...). Iz iskustva znam da je forum nestabilna forma a šteta bi bilo ovako nešto ne sačuvati. Većina podataka koje sam izneo i par starih fotografija potiču iz podforuma Pruga uskog koloseka Lajkovac - Gornji Milanovac - Čačak (link). Veoma sam im zahvalan, posebno najaktivnijim članovima. Ako vas tema interesuje, obavezno posetite forum.

Dan uoči Uskrsa izgledao mi je kao odlična prilika za ovu malu avanturu. Pozvao sam kuma i on je odmah pristao da me prati. Dugačka je Lajkovačka pruga...

Ugrinovci

Krenuli smo autobusom (voza nema...) iz Milanovca oko 15 do 7. Pola sata kasnije bili smo u Ugrinovcima. Hladno aprilsko jutro i vetar koji duva teraju nas da što pre počnemo pešačenje. Okrećem se oko sebe, pokušavam da u okolnim zgadama prepoznam ugrinovačku železničku stanicu. Godinama sam je viđao, stari trošni objekat, nisam ni primetio kada je nestala. Ne znam da li je srušena ili je prepravljena do neprepoznavanja.

Napuštamo Ugrinovce i napuštamo Ibarsku magistalu. Mi ćemo pravo ka Milanovcu a magistrala će malo da kruži, da se penje i spušta sa Rudnika i sve vreme će biti istočno od nas. Put kojim idemo vodi za selo Šilopaj. Širok je i ravan ali ne i asfaltiran. Poklapa se sa prugom samo nekih 2,5 km, do skretanja za Krivu Reku. Put tu nastavlja ravno a pruga se penje desno. 

Imali smo gps ali u prvoj polovini trase skoro da je nepotreban. Samo birate najravniji i najširi pravac na svakoj raskrsnici. Ovo je jedino mesto gde pruga nelogično skreće. Što bi rekao onaj iz patrole, obratite pažnju, na 2.6 kilometru od Ugrinovaca skrećemo desno i idemo ka selu Kriva Reka. Meni danas ovo skretanje deluje nelogično pošto vidim u međuvremenu izgrađeni put koji nastavlja pravo ali svojevremeno je izvesni Nikola Đurić, inspektor Direkcije za građenje, smatrao da je trasa pruge trebalo da ide baš tim putem, preko Šilopaja i Davidovice. On je bio u komisiji obrazovanoj 1.decembra 1920. koja je posle dugog ispitivanja zaključila da je greška napravljena na delu Ljutovnica - Kriva Reka još pri trasiranju. Da nije trebalo ići stranom sa puno vododelnica već praviti dolinsku prugu sa dugim tunelom. Predlagao je da se trasa promeni i sa postojećom spoji baš na ovoj raskrsnici o kojoj pričam (slika) ali ipak je odlučeno da se izvrši sanacija postojeće pruge. Utrošeno je mnogo i novca i vremena i truda. Radovi su završeni i voz krenuo godinu i po dana od formiranja komisije, pomenutog 1.juna 1922. godine. Prvobitno trasiranje izvršeno je za samo mesec dana...

Ugrinovci sa 254 m n.v. najniža su tačka milanovačke opštine. Zato se u ovoj dolini stiče nekoliko reka čija imena sam pokupio sa topografske karte a svaka ispravka ili predlog su dobrodošli. Pruga još od Nakučana izdaleka prati Krivu reku u koju se u već pomenutoj dolini ulivaju prvo Drenovačka reka a zatim i Brezovica koja teče duž Ibarske magistrale. Ne znam gde Kriva reka prelazi u Dragobilj, tek ovaj nosi svu tu vodu iz Ugrinovaca i kod Kadine Luke se uliva u Ljig pa dalje u Kolubaru. Četiri gvozdena mosta i jedan mostić nalaze se blizu jedan drugog i jedini su koje ćemo danas preći. Ne znam da li su originalni ali kada je pruga počela da se pravi mostovi su naručivani kod firme Fanta i Ireš iz Praga.

Kriva Reka, Nakučani

Trasa je do Krive Reke i dalje do Nakučana široka, čista i dobra i za hodanje i za vožnju bicikla. Ispred Krive Reke je česma podignuta 1967. godine u spomen na železničare koji su stradali deset godina ranije prilikom iskliznuća i prevrtanja lokomotive. Česma na žalost nije u funkciji mada vode ima, mogla bi da se osposobi. O selu Kriva Reka već sam pisao u ovom postu, da je možda vezana za Đurđa Brankovića i da je broj stanovnika u stalnom opadanju, posebno od kada nema pruge. Prošli smo pored dva domaćinstva, par ljudi smo videli, ne znam gde su tih 71 žitelja iz 2011. koliko navodi wikipedia. Neverovatno izgledaju fotografije sa dočeka vladike Velimirovića u selu 1939. godine koje možete videti na forumu. Zgrada stanice Kriva Reka više ne postoji, na njenom mestu su zasađene lipe. U okviru staničnog kompleksa postoje dva objekta, jedan dosta solidno i lepo izgleda, drugi je ruina.

Mesto gde je bila stanica Kriva Reka

Idemo dalje, približavamo se Nakučanima. Približavamo se i novom autoputu, prolazimo na nekih 350m od njega. Viši je od nas, dolazimo do ispod nasipa kojim je očigledno put obezbeđen. Vidimo i kola koja prolaze autoputem. Odatle trasa pravi niz polukrugova, pokušavajući da se drži izohipse. Pojavljuju se i prvi potporni stubovi koji su nosili prugu i pomagali joj da premosti udoline. Neki su skoro simbolični ali ovi prvi su baš visoki. Prateći te duge i blage krivine, izbijamo iz jednog šumarka i stižemo do stanice Nakučani.

Stanica u Nakučanima

Nekadašnja stanica je sada zapuštena i oronula zgrada koja je još uvek sačuvala onu žutu boju i natpis, ćirilični i latinični. Pored nje je bela kuća, takođe napuštena. Prostor ispred stanice je pokriven niskom travom, zatvoren sa jedne strane zgradama a sa druge redom drveća i potpornim zidom koji više nego uspešno odoleva vremenu. Prijatno mesto ispunjeno tišinom gde smo napravili kraću pauzu. 

Neposredno iza stanice je put koji selo povezuje sa lokalnim putem GM - Boljkovci. Tu trasa pruge pravi širok, još malo pa pun krug i to mesto mi je bilo najčudnije kada sam pre polaska na GE gledao kuda treba da prođemo. Vrlo brzo sam shvatio da je to vijadukt u Nakučanima o kome sam čitao na forumu i čije slike sam video. Zašto je bio potreban, to inženjeri niskogradnje znaju. Može se skroz obići, staza jeste malo zarasla, nije baš za bicikl. Dok pravite krug, sa njegove unutrašnje strane su potporni stubovi koji su nosili vijadukt. Nije bio baš mnogo visok.

Ljutovnica

I tu prestaje idila što se tiče tiče prohodnosti i lakoće pešačenja. Do tada je staza zaista ličila na bivšu prugu. Sada sve više upadamo u trnje i saplićemo se o nisko rastinje. Sledećih 1,5 km je najgori deo. Olakšavajuća okolnost bila je što se trasa ipak prepoznaje a povremeni potporni stubovi govorili su nam da smo na pravom putu i na neki način nas bodrili da istrajemo. Najgore je bilo što nismo znali do kada će to da traje. Jednog trenutka smo stali i razmišljali da odustanemo i vratimo se. Na sreću nastavili smo i staza se otvorila posle samo 150 m. Kum je odigrao glavnu ulogu, ispravno zaključivši da oboreno drveće znači da je neko planirao da dođe traktorom po njega. 

Neko vreme smo mirni ali gps već postaje koristan, trasa se na nekim mestima stopila sa njivama i livadama. Nailazimo ponovo na kraći neprohodan deo i obilazimo ga sa gornje strane. Kada smo bili negde na sredini livade počinje da lomi granje nedaleko od nas i u punom trku izleće jedna a za njom još dve srne. Hvataju me kao i obično nepripremljenog ali uspeo sam da snimim poslednje dve pre nego što su nestale u šumi. 

Vraćamo se na trasu i njom izlazimo na asfaltni put koji vodi za Ljutovnicu i Šilopaj. Presečemo ga pa opet kroz šiblje. Odustajemo nakon nekih 100m. Vraćamo se do puta, idemo njim i u širem luku obilazimo to zaraslo parče trase. Uključujemo se neposredno iza stanice Ljutovnica. Na sreću videli smo je pa smo se vratili do nje. Malo je nedostajalo da je preskočimo, sebi to ne bih oprostio. Šteta, kasnije sam na GE video da nam nije još puno trebalo da se probijamo trasom.

Kompleks stanice u Ljutovnici najveći je i najlepši na našem današnjem pešačenju. Kao i u Nakučanima, imate široku travnatu površinu ograničenu potpornim zidom sa jedne i zgradama sa druge strane. Zgrade naravno pamte mnogo bolje dane. Sa foruma sam saznao da je prva zgrada predstavljala stanove nadzornika pruge i otpravnika vozova, ona je u relativno podnošljivom stanju. Druga je bivši magacin, urušena je dosta, vrlo ružno izgleda. U trećoj ne znam šta je nekada bilo, danas ju je PD Rudnik pretvorilo u planinarski dom. Na kraju je zgrada bivše stanice. Oronula i zapuštena kao ona u Nakučanima samo dosta veća od nje. Natpis na stanici je premalterisan.

Stanica u Ljutovnici

Nekada davno, u prošlom životu, bio sam ovde. Kao klinac, porodično smo išli nekoliko puta sa planinarima iz Milanovca a jednom smo dolazili i u Ljutovnicu. Sećam se stanice kao kroz maglu ili mi se možda čini da se sećam. Dan je još uvek sunčan, oblaci su tek u daljini. Svaka akcija ima neki svoj najlepši momenat, danas je bio u Ljutovnici.

Ljutovnica je sa 439,7 m najviša tačka na pruzi G.Milanovac - Lajkovac. Vrlo malo znam o vozovima i železnici, posebno ovoj staroj, ali pročitao sam da su postojale neke potiskivajuće lokomotive koje su pomagale da se voz popenje toliko visoko. Jedna je stalno stajala u Ugrinovcima i čekala da pomogne do Ljutovnice.

Srčanik i G.Milanovac

Od Ljutovnice do Srčanika trasa je uglavnom čista ali bilo je par kritičnih mesta, ne toliko za pešake koliko za bicikliste. Preskakali smo neko granje koje je ležalo preko cele staze. Srčanik nije ni bio klasična stanica, već ukrsnica, jedina na ovoj pruzi. Tu su se vozovi razmimoilazili a sve to sam naravno pročitao na forumu. Od stanice Srčanik ostalo je ruglo, skoro potpuno urušen objekat. 

Neposredno iza stanice dolazi se do raskrsnice gde sa leve strane silazi put iz Majdana i dalje iz Mutnja a na desno put vodi ka glavnoj džadi za Takovo. Mi idemo pravo. Asfalt ne počinje odmah ali vrlo brzo zamenjuje utabanu stazu. Ambijent se poputno menja, već smo u predgrađu Milanovca. Da smo na trasi pruge znamo samo preko gps-a. Sada je to klasičan put koji uskoro prelazi u gradsku ulicu. Konačno nailazimo i na kafanu. Ni prodavnice nije bilo od Ugrinovaca! Pravimo prvu malo dužu pauzu a zatim nastavljamo dalje i brzo stižemo u Milanovac. 

Železnička ulica u G.Milanovcu

Dolazimo do već pomenutog Plavog mosta. Prelazimo ulicu gde ju je i Ćira prelazio. Dalje ne možemo trasom, zgrade su je zauzele. Tu se rastajemo, kum je stigao kući. Njemu je pruga prolazila pored kuće i seća se vozova. Pošto je nemoguće da se seća onog poslednjeg zvaničnog, očigleno je da su se još neko vreme muvali po ostacima pruge. Ja nastavljam dalje, idem Železničkom ulicom koja još pomalo podseća na nasip pa se onda spuštam na široku ulicu pored reke i polako ulazim u stanicu. Da je bilo lepše vreme, svratili bi na pivo u bife Ćira u zgradi bivše stanice, da svečano zatvorimo akciju. Ali kiša je već počinjala pa sam projurio kroz stanicu bez zadržavanja i nastavio prugom ka Čačku. Ova deonica nije tako zanimljiva kao ona prema Ugrinovcima. Poklapa se u velikoj meri sa magistralom a tuneli su izgleda zatrpani. Odvajam se od pruge i žurim kući, stižem tačno na ručak.

Prešli smo skoro 28 km i imali čitavih 280m uspona. Tako nešto ni u Peščari nisam uspeo da izvedem!


Fotografije

Bajk Fest

Prethodne godine u organizaciji dva udruženja građana: Jugo cikling kampanje i Šilopajske panorame održan je Bajk Fest. Učesnici su biciklama išli trasom pruge od Milanovca do Srčanika gde su verovatno morali da skrenu sa trase pruge i putem produže do Šilopaja. Ne treba da pričam koliko su dobre ovakve akcije. I koliko bi bilo dobro da se cela deonica Milanovac - Ugrinovci napravi prohodnom i pretvori u biciklističku stazu. Prošli smo i videli, nema puno posla. Šilopaj ne leži na trasi pruge ali ga svakako ne bi trebalo zaobići, bar biciklistima nije problem da se iz Ugrinovaca vrate do Šilopaja putem koji sam već pominjao. Tu je crkva, čuo sam da je kuća pored crkve obnovljena a tu je i crkva-brvnara u Ljutovnici, fotografije iz 2012. godine.