Na Rudniku, istočnom stranom

Zapravo severoistočnom. Onom kojom se ređe ide, ne samo ako ste iz Gornjeg Milanovca. Položaj varošice Rudnik na zapadnoj strani istoimene planine čini da je prilaz vrhu tom stranom i pristupačniji i prirodniji. Išao sam i sa severne strane iz Jarmenovaca (Rudnik - poslednja jesenja akcija) pa i sa južne, preko sela Majdana i Krasojevaca ili skroz iz Crnuće. Nikada sa istočne, do ovog 5. marta 2017. 

Od sela koja leže na toj istočnoj i severoistočnoj strani Rudnika, treba pomenuti Stragare, Blaznavu i Gornju i Donju Šatornju. U prva dva put me je vrlo retko vodio ali zato sam nebrojeno puta bio u Šatornji, što kod rodbine, što u prolasku za Topolu i dalje za Mladenovac i Beograd. Nikada je nisam posmatrao kad podrudničko selo. Kada iz Milanovca idete za Šatornju i spustite se onim oštrim i nepreglednim krivinama od varošice do Jarmenovaca, osećaj da planinu ostavljate iza sebe bio je uvek toliko jak da sam Šatornju posmatrao isključivo kao deo šumadijske ravnice, koja zaista od nje i počinje. Od kada planinarim mnogo pažljivije posmatram i kartu i prostor oko sebe pa sam shvatio i koliko je Šatornja blizu Rudnika. Ostalo je još da se popenjem tom stranom i evo pružila mi se prilika.

Pogled sa Rudnika na Šatornju

Krenuli smo ujutru oko sedam, uobičajeno vreme. Čekam ekipu na Autokomandi. Idemo preko Mladenovca do Topole gde pravimo kraću pauzu. Do Šatornje nam ne treba mnogo, u samom centru varošice skrećemo levo, na put koji vodi ka Blaznavi i dalje Stragarima. Vrlo brzo ga napuštamo, desno nas vodi asfaltni i prilično uzak put koji se sve više zavlači u rudničke padine dok ne stigne do kraja a kraj je ispred manastira Nikolje.

Manastir Nikolje potiče iz prve polovine XV veka. Vrlo brzo je stradao, sredinom istog veka, u prvom naletu Osmanlija. Kasnije je obnovljen da bi ponovo bio spaljen i opljačkan neposredno pred prvi srpski ustanak. Manastirski život od tada je zamro i obnovljen je tek 1990. godine a crkva je u međuvremenu korišćena kao parohijska.


Staza kreće nešto pre manastira. Prelazimo Nikoljsku reku i odmah imamo solidan uspon. Nije toliko uspon problem koliko što je staza prilično zarasla. Idemo kroz šumu, ništa lepo nema da se vidi, obavezni program. Srećom ubrzo izlazimo iz šume i iza sebe imamo fenomenalan pogled na sever. Tamo su Bukulja, Venčac, Oplenac i već pomenuta sela ispred njih (gornja fotografija). Da je lepše vreme videlo bi se još dalje, možda i Aranđelovac i Topola. Dolazimo do lovačkog doma gde pravimo kraću pauzu ali o tome na kraju priče, ko izdrži. Nastavljamo dalje i brzo ulazimo u šumu. Penjemo se stazama ili nešto širim putevima. Račvanja i raskrsnice su česti, staza nije obeležena pa treba biti oprezan i nositi gps uređaj sa sobom. Deo ture koji ni po čemu nije atraktivan.

Stvari se bitno menjaju kada izađemo na glavni i najviši greben Rudnika. I dalje smo u šumi, i dalje je pogled skraćen na stotinak metara ali osećaj širine zamenjuje dotadašnji klaustrofobičan, prouzrokovan okolnim masivima. Na greben izlazimo neposredno ispod vrha Kurjak (924) koji je poslednji i najseverniji vrh Rudnika. Pod šumom je i nije posebno atraktivan pa ne idemo ka njemu. Hvatamo južni pravac, staza je široka i lepa za hodanje, nema više većih uspona. Doživljaj upotpunjuju četiri srne koje ne uspevaju dovoljno brzo da se sklone od nas. Prolazimo pored još 2-3 vrha slična Kurjaku. Pod šumom, potpuno neprimetni u odnosu na okolinu, samo ih topografske karte beleže, ne i planinari.

Putem idemo sve do Velikog Šturca ili Cvijićevog vrha, najvišeg vrha Rudnika sa 1132m. Potpuno je prekriven antenama i pratećim objektima. Shvatam potrebu za tim sistemima ali bi mogla da postoji i neka oznaka da se nalazite na najvišem mestu u Šumadiji. Pauza na vrhu, malo se prikupljamo i vraćamo istim putem sve do mesta gde se na jednoj većoj raskrsnici širokih, kolskih puteva, odvaja nešto uža staza koja ide ka manastiru Blagoveštenje.

Silazak sa vrha do Blagoveštenja je glavni planinarski pravac istočnom padinom Rudnika, kuda ide najveći broj akcija. Staza je odlično markirana, za razliku od one kojom smo se popeli koja uopšte nije markirana. To nije jedina razlika, ova kojom silazimo mnogo je lepša, šuma je lepša, širina je veća a sama staza je u donjem delu delimično prekrivena mahovinom što pruža interesantnu sliku. 

Rudnik je sa ove strane izbrazdan, verovatno potocima koji se sa vrha slivaju i formiraju... ne znam kako bi ih nazvao, neku vrstu grebena koji se od vrha postepeno spuštaju u dolinu (gornja fotografija). Jednim od tih grebena smo se popeli, drugim silazimo a ima ih još 2-3, odeljeni su dubokim usecima. Oba manasitra duboko su zavučeni u te useke. Prilaz kolima moguć je samo sa jedne strane a tu skrivenost i zavučenost posebno osetite kada krente putem od Blagoveštenja ka Stragarima dok vas brda zatvaraju sa ostale tri strane. Ispod manastira teče potok, jako lep i bogat vodom u ovo doba godine. Pored potoka je Svetinja, manastirski objekat u okviru koga je uređen izvor odlične, hladne vode.

Potok ispod manastira Blagoveštenje

Idemo dalje, neko vreme asfaltom a onda skrećemo na zemljani put koji bi nas lagano odveo do Blaznave da mi nismo imali drugačiji plan. Naglo savijamo levo da bi vrativši se na stazu kojom smo to jutro izašli na Rudnik, ponovo došli do lovačkog doma. E ali da bi tamo stigli morali smo da savladamo žestok uspon, da se iz potoka, kroz šumu i bez staze uspenjemo do jednog od onih grebena o kojima sam pričao. Poslednji ali i najžešći uspon toga dana. Bićemo uskoro nagrađeni...

Priča o ovoj akciji započela je zapravo dve godine ranije. Vlada je vodio manju grupu, isto početkom marta, bio je veliki sneg i doživeli su iznenadni susret sa grupom lovaca iz Blaznave u njihovom domu, već dva puta pomenutom u ovoj priči. Susret je kako sam shvatio bio vrlo srdačan i izražene su želje za ponovnim viđenjem. Blaznavci nisu dozvolili da to ostane samo prazno obećanje. Pozvali su nas ovog marta i obećali pasulj za ručak. Kada smo to jutro svratili, kazan je već bio podložen a raspoloženje na nivou. Raspoloženje se održalo do popodnevnih sati, pasulj je bio skuvan a pivo ohlađeno. Treba li da naglašavam koliko je prijao ručak na otvorenom posle naporne šetnje, posebno što je pasulj bio zaista izuzetan. Po starom srpskom običaju, malo smo se natezali oko plaćanja pića. Oni su želeli da nas potpuno ugoste a mi, znajući da teško možemo da im se revanširamo, da se bar malo odužimo. I mi i oni potpuno svesni one izreke da su najbolje stvari u životu besplatne - gostoprimstvo koje su nam ukazali i druženje koje smo imali. Sve to nam je ulepšalo dan i ovu akciju učinilo posebnom i nezaboravnom. Nadam se i mislim da je i njima bilo lepo sa nama. Hvala im još jednom!

Zajednička fotografija sa prijateljima iz Blaznave, ispred lovačkog doma

Posle ručka krenuli smo dalje. Još oko sat vremena spuštanja do manastira gde nas na istom mestu čeka autobus. Ponovo pauza u Topoli, gužva kod Vrčina gde prave novu naplatnu stanicu i stižemo u Beograd u sasvim pristojno vreme.

Na kraju oko 22,5 km i nešto preko 1200m.


Fotografije

Fotografije 2018

28. memorijal na Bjelašnici

Sada već prilično davne 1962. godine, grupa od jedanaest mladića odlučuje da državni praznik provede na Bjelašnici. Devetorica su iz Zemuna, dvojica iz Sarajeva u koje su se nešto pre tog događaja doselili (dal neko reče iz Zemuna, tek bili su ekipa sa ostalima). Mladi su, najstariji ima 31 godinu, zatim 21 i 20, ostali su tinejdžeri. Kako i gde su proveli prva dva dana praznika nije dovoljno poznato ili pre će biti nije bilo dovoljno interesatno javnosti. Tek, u subotu 1.decembra, u ranim popodnevnim satima kreću iz doma na Sitniku ka vrhu planine. 

Gore ih je dočekalo žestoko nevreme. Izuzetno jak vetar, sneg, magla koja je vidljivost spustila na par metara i temperatura koja je išla do -25c. Nisu uspeli da pronađu metereološku opservatoriju, koja se nalazi na samom vrhu Bjelašnice, pa su noć proveli u skloništu koje su improvizovali u zaklonu jedne omanje stene. Kao na lošem filmu, bili su svega 300m udaljeni od zgrade. Ujutru se vreme nije popravilo ali nisu imali šta da čekaju. Kreću zajedno ali uskoro se razdvajaju. Četvorica uspevaju da dokopaju sela Milišići, sedmorica su stradali u bezuspešnim pokušajima da se dokopaju opservatorije. Svi su pronađeni u krugu od 300m oko zgrade. Mi koji nismo iskusili takvo nevreme, verovatno ne možemo da zamislimo kako je to izgledalo.

Vrh Bjelašnice, opservatorija i spomenik na mestu gde su prenoćili, Google Earth

O akciji spašavanja preživelih i pronalaženja stradalih svedoči sarajevski planinar i spasilac Uzeir Beširović. Iz njegovog dnevnika (link je na kraju ovog dela teksta) saznajemo da su i spasioci imali problema sa lošom opremom, ishranom, smeštajem a pre svega saznajemo koliki napor su uložili. Ako pažljivije čitate, videćete jednu ne baš malu grešku koju je napravio. Uzeir kaže da su u ponedeljak, u vojnom kamionu koji ih je vozio ka Babinom Dolu, slušajući tranzistor saznali da su pronađena četvorica stradalih. Iz daljeg teksta a i iz drugih tekstova jasno je da je Uzeir bio u prvoj grupi spasilaca koja je tek narednog dana pronašla prvu četvoricu nesrećnih mladića. Jasno je da iza ove nepreciznosti, zabeležene i objavljene najviše par meseci posle događaja, ne stoji nikakva namera i navodim je samo da pokažem koliko je sećanje kvarljiva roba.

Puno je rasprave, žuči i teških reči bilo u godinama iza najveće planinarske tragedije na prostoru nekadašnje zajedničke države. Najstarijem učesniku i vodiču se sudilo, bio je godinu dana u pritvoru. Oslobođen je pošto je sudija izašao na lice mesta gde je u junu mesecu doživeo slično izdanje Bjelašnice.

Tragajući za informacijama, pronašao sam arhivu planinarskog časopisa Naše planine (sada Hrvatki planinar...). 

• Svi brojevi časopisa Naše planine / Hrvatski planinar, link
• Spisak tekstova o Bjelašnici u časopisu Naše planine, link
• Dnevnik Uzeira Beširovića, jednog od spasilaca, i saopštenje PS Jugoslavije, link
• Josip Filić, Rekapitulacija događaja sa udaljenosti od 10 godina, link

U spisku tekstova o Bjelašnici, linkovi u listi nisu u funkciji, morate ručno da ih potražite u arhivi časopisa. Izdvojio sam već pomenuti dnevnik iza koga je saopštenje planinarskog saveza. Takođe sam izdvojio tekst Josipa Filića, napisan sa (ne)dovoljne udaljenosti od 10 godina. Bez ikakve namere da vršim arbitražu da li su činjenice u njemu tačne, nekako se najviše uklapa u ono što sam čuo na memorijalu i pročitao na drugim mestima.

Memorijal

Ovogodišnji memorijal bio je 28. po redu. Prvi je održan 1972. godine i trajao je do 1990. kada su ga neki mnogo tragičniji događaji prekinuli. Obnovljen je 2008. na inicijativu PK Železničar, koji je i pre rata organizovao akciju sa beogradske strane, i vodiča Nadice Stojkov koja ga od tada sa puno entuzijazma vodi svakog poslednjeg vikenda u novembru. Od samog početka u organizaciji i posebno u vođenju akcije pomažu joj planinari kluba HPD "Bjelašnica 1923" iz Sarajeva. 

U našoj grupi koja je krenula iz Beogada u petak oko 17:30, bilo je i četvoro učesnika iz Sombora i Subotice. Tamo su nam se pridružili planinari sa svih strana Sarajeva. Prethodne godine bilo je mnogo više učesnika, ove se memorijal skoro poklopio sa njihovim državnim praznikom. Po slobodnoj proceni nešto više od 60 učesnika. 

Krenuli smo ispred kafane preko puta hotela Maršal oko 8:20. Zaustavljamo se posle jednog kilometra na mestu gde prestaje asfalt. Tu su nas pozdravili, predstavili vodiče i odatle smo zvanično krenuli. Do Štinjeg Dola uspon je lagan. Iznad Dola smo napravili pauzu i manji deo ekipe se odvojio i uputio ka Kući spasa, bazi spasilaca te 1962. godine. Ostale je čekao jak i uporan uspon do samog vrha. Pratila nas je povremena lagana kiša a u maglu ili oblak ušli smo negde na polovini puta. Poznajući ćudi planine, domaćini su se maksimalno trudili da zadrže kompaktnost grupe. Ipak vidljivost nije bila značajno smanjena, bez problema smo izašli do opservatorije.

Postoji jedna lepa izreka da nikada ne osvajaš planinu već ti ona dopušta ili ne dopušta da se na nju popenješ. Njen autor je očigledno mislio na neke više planine (Rajac se ne pita mnogo da li će da nam dozvoli da se popenjemo mada zna da se žestoko koprca) ali ona se savršeno može primeniti na Bjelašnicu. Bez tehnički zahtevnih detalja, sa više nego pristojnih 800m uspona od Babinog Dola, ne predstavlja veći problem ako su vremenski uslovi dobri. Ako nisu zna da bude veoma čupavo, na kraju zato i jesmo tu.

Opservatoriju (levo na slici) je carstvo izgradilo 1894. godine. Iako joj se i spoljni i unutrašnji izgled promenio, i dalje je to ista zgrada na kojoj se brzina vetra još uvek meri ručno jer ne može drugačije. Naš vodič Davor nam priča da su skoro Austrijanci pokušali da postave uređaj i da je vrlo kratko izdržao. Opet Austrijanci... Prvi njen službenik bio je Austrijanac, Bečlija Anton Obermiler. Jedna priča koju sam čuo kaže da se spanđao sa nekom groficom pa ga je njen uticajni muž poslao najdalje što je mogao. Druga priča opet kaže da je on bio oženjen prelepom ženom koja se viđala sa nekim visokim oficirom sa kojim je pokušao ili uspeo da se obračuna. Kako god, Anton je po kazni završio daleko od lepog, plavog Dunava. Bez nade da će se vratiti i biti sa voljenom ženom, izdržao je tri godine a onda se ubio za vreme jednog nevremena koje je suviše dugo trajalo. Grob mu je nedaleko od opservatorije, skoro je sređen, nisam ga video.

Pored opservatorije nalazi se drugi, viši objekat. U razgovoru sa jednim od domaćina saznajem da je izgrađen za potrebe olimpijskih igara 1984. Staza za spust nije imala dovoljnu razliku u visini, morali su start da podignu. Ne znam da li danas čemu služi.

Posle malo duže pauze u opservatoriji, nastavljamo dalje putem. Vrlo brzo stižemo do spomenika, sedmostrane piramide na mestu gde su nesrećni mladići proveli noć. Još jedna priča i podesćanje i polaganje venca, donetog iz Beograda. I upravo na tom mestu ceo događaj je prestao da bude samo priča. Mislim da me je porazila blizina, pristupačnost, banalnost tog mesta. Zamišljao sam neku stenu na padini, udaljenu od puta, usku stazu koja vodi do nje. Zapravo to mesto je bukvalno na sred širokog puta, probijenog pre tragičnog dođaja, na istoj visini i rekao bih u sklopu kompleksa opservatorije. Mladost često pravi gluposti. Ne volim ni da se setim nekih stvari koje smo mi radili. Gluposti uglavnom ostaju nekažnjene ali neko ipak plati, žestoko. Svrha memorijala, kako Nadica voli da kaže, je da ih se sećamo i da se tako nešto više nikada ne ponovi. Nisam siguran u ovo drugo što naravno ne znači da treba da prestanemo da pričamo i upozoravamo.

Odatle odlazimo još malo dalje ka severu. Još jedno slično obeležje, još jedna tragedija ali mnogo svežija, samim tim i mnogo bolnija, iz februara ove godine. Sarajevski planinar Dragi Novaković stradao je pokušavajući da pomogne devojci koja se okliznula pored njega. Među nama je dosta njegovih prijatelja, neki su i bili prisutni kada se to desilo. Nije bilo baš mnogo veselo tog dana na planini. Ne može uvek da bude.

Vraćamo se do opservatorije, pravimo par fotografija pored stuba koji označava vrh planine i krećemo sa spuštanjem. Vreme je bilo dobro za hodanje ali ne i za fotografisanje. U povratku se situacija malo poboljšava, otvara nam se pogled na Babin Do i predeo iza njega, delimično prekriven maglom. Silazimo još strmijom stazom od one kojom smo se popeli. Mislim da pratimo ski stazu. Kada dođemo do puta olakšanje je veće nego kada smo se popeli na vrh.

U istoj onoj kafani odakle smo krenuli, koju drži izvesni Suljo, poješćemo pasulj i popiti po neko Sarajevsko pivo. Onda vožnja i dremka do Sarajeva. Na kraju i ponajmanje bitno, oko 800m uspona i oko 10 km pređeno. Ono što je bitnije, overio sam 2000m prvi put u 2016. i to na kraju novembra. Ne baš mnogo pohvalno... 

Smeštaj

Da biste razumeli moje oduševljenje smeštajem, morate prethodno da razumete planinarski standard. Nije vam hladno, imate jastuk, nema vas 20 u sobi, postoji tuš sa toplom vodom, ne prokišnjava... sve to može da bude izvor zadovoljstva. Nekada, ne uvek. Umemo i mi da se razbaškarimo a posebno umemo da cenimo kada dobijemo dobre uslove.

Hotel ili hostel Ferijalac nalazi se u neposrednoj blizini centra Sarajeva, u (ili odmah iznad) naselju Marijin Dvor. U blizini je Zemaljskog muzeja, hotela Holiday (bez Inn), Avazovog uvrnutog tornja, tržnog centra SCC i još nekih interesantnih objekata. Od njega možete peške do centra, što smo znali da iskoristimo.

Ferijalac ima udobnost hotela i gostoprimljivost i ljubaznost osoblja hostela. Dvokrevetne i trokrevetne sobe imaju kupatila, tv, čistoća se podrazumeva. Imaju i gramofon sa pločom Indexa (photo), istu takvu imao sam pre mnogo godina. Bez ijedne primedbe.

Sarajevo

Neće biti priče o Sarajevu, samo detalji, neka kratka zapažanja, subjektivna kao i sve ostalo što pišem. Ne mogu o Sarajevu da pišem kao što sam pisao o nekim drugim gradovima: evo ovo sam video a ovo sam pročitao. Bio sam turista u Kavali ili Oradei i tako sam i pisao a u Sarajevu ne mogu da budem i nisam samo turista. A da počnem da pišem nešto više, ne mogu i neću.

Pustiću fotografije da govore umesto teksta. Jedna od prvih stvari koju sam shvatio kada sam počeo da fotografišem bila je da sam svoje foto albume uvek doživljavao snažnije i bliže od tuđih, nevezano za kvalitet fotografije. Dosta kasnije shvatio sam da fotografije manje ili više jasno govore o načinu na koji je njihov autor video i doživeo neki predeo, objekat ili grad. Nadam se da isto važi i za moj foto album Sarajeva, link će kao i uvek biti na kraju teksta. 

Vijećnica

U Sarajevu smo spavali dve noći, proveli subotnje veče i nedeljno prepodne. Maksimalno sam iskoristio vreme. U rano nedeljno jutro napravio sam širok krug od hotela, pored Avazovog tornja i železničke stanice, Zemaljskog muzeja i hotela Holiday, do centra i nazad. Prepodne, kada su nas izbacili iz busa na Bembaši, šetnja pored Miljacke, onda kratak ali srdačan susret sa rodbinom, ručak na Baščaršiji i kraj na Bembaši.

Latinska ćuprija

Dva jaka utiska nosim iz ove posete i dalje od njih neću ići, obećao sam. Prvi utisak su tragovi koje je XX vek ovde ostavio. Te tragove Sarajevo ne ističe ali ih i ne krije, prosto ih prikazuje i vi ako znate šta se sve ovde dešavalo, vidite ih na svakom koraku. Što je najvažnije, ne sklanja tragove jednih na račun tragova drugih događaja, svi imaju svoje mesto.

Drugi utisak je vezan za vrlo indikativnu fotografiju Avazovog tornja (Twist Tower) u jutarnjoj magli. Savremena i spektakularna građevina (2006-2008) pokazuje ono čemu Sarajevo danas stremi i šta želi da postane, dok istovremeno ne može da reši neke mnogo prizemnije probleme u neposrednoj okolini. Osećao sam se kao kod kuće...

Najlepša slika koju sam video: rano jutro preko puta zgrade parlamenta, jedna mlada devojka čeka autobus u planinarskoj opremi i sa rancem na leđima. Setio sam se cimera sa Durmitora i bivšeg Sarajlije, rekao mi je da ako živiš u Sarajevu najnormalnije je da se baviš planinarenjem.

U povratku sam stao da kupim magnet Sarajeva ali sam se predomislio, ima vremena...


Fotografije:

Bjelašnica
Sarajevo

Vikend na Zlatiboru

Nisam planirao da pišem o ovoj akciji. Ipak, neke stvari zaslužuju da budu zabeležene. Trudiću se da budem kraći nego obično i da pustim fotografije da pričaju. Njima tekst nije potreban a opet, nije loše napraviti neki zapis gde i u kakvim uslovima su nastale.

Prethodni vikend 8-9. oktobar 2016. bili smo na Zlatiboru. Vlada je vodio akciju a nas je bilo očekivano, za jedan mini bus. Krenuli smo u subotu ujutru. Sa nama je pošao i Ljuba u čijem domu smo bili smešteni. Ostavili smo ga da sredi šta treba a mi smo odmah otišli na pešačenje. Kada smo se vratili vatra je gorela a čorba je bila negde na pola. Ljuba se pokazao kao dobar domaćin, od spremanja večere, kuvanja čaja i kafe do nabavke sira i kajmaka. I dom se dobro pokazao. Udoban i komforan, na lepom mestu, još uvek pristojno daleko od civilizacije. 

Subota

Prvi dan je u planu bio Tornik. Prvobitna kružna varijanta od doma zamenjena je lepšom. Vlada nas je častio vožnjom do sela Dobroselica odakle smo započeli pešačenje. Dobroselica se nalazi na južnom delu Zlatibora, desno od puta kada se ide ka Novoj Varoši. U selu se nalazi crkva brvnara iz 1821. godine. Posvećena je Sv. Iliji. Crkva je skoro obnovljena, oko dvorišta je nova ograda, ispod dvorišta je groblje a tu su dva vrlo visoka i impozantna bora tako da ceo kompleks vrlo lepo izgleda. Preko puta se nalaze još dve interesantne zgrade iz različitih perioda, ne znam šta predstavljaju ali očigledno pamte dane kada je u Dobroselica imala mnogo više stanovnika.

Prerast u Dobroselici

Od crkve počinjemo pešačenje. Put nas vodi ka prirodnom fenomenu, kamenom mostu ili prerasti. Ogromna je i veoma prostrana. U kraju je poznata kao Točkovička pećina ili Šupljica. Iz daljine zaista deluje kao pećina, tek kada se priđe vidi se otvor na suprotnoj strani. Kroz nju teče potočić, deluje vrlo blago ali ne treba zaboraviti da je zaslužan za ono čemu se divimo.

Od prerasti se penjemo asfaltnim putem i izlazimo na raskrsnicu i vidikovac Ječmenska presedo ili kako na tabli ispred pećine piše Marjansko presedo. Meni pridev srednjeg roda mnogo više ide uz presedo ali svuda sam nalazio na Ječmenska, ne Ječmensko (uzgred, tragajući po Netu saznao sam i da je Žigić celu jednu utakmicu presedo na klupi...). Ta raskrsnica je mnogo lepo mesto, uzvišenje odakle pogled puca na sve strane sveta. U neposrednoj blizini je naselje Vodice, pretpostavljam da je to najbolji način da se do prerasti stigne kolima. Mada je uvek bolje ići peške...

Presedo, čiji god..

Na presedu se stiču tri puta i bar još toliko staza. Biramo onu koja ide pravo na Ravni Tornik. Uspon nije mnogo jak a travnata staza koja prolazi kroz retku četinarsku šumu jedna je od lepših kojima sam hodao. Pogled je odličan, pre svega na istočnu stranu gde se vidi ceo greben ka Čigoti. Sa severne strane šuma je nešto gušća i zatvara pogled ali ka zato se ka jugu često otvara vidik, posebno kada izađete na greben Ravnog Tornika. Nisam baš dobro upoznat sa planinama u ovom delu Srbije ali na toj južnoj strani nije teško uočiti Oštrik i desno od njega Banjsko brdo.

Pogled na jug, Oštrik u sredini

Ravni Tornik je vrh neposredno pored Tornika, kada se gledaju iz centra Zlatibora stoje jedan pored drugog. Naziv vam bude jasan kada stignete gore, ceo greben je na skoro istoj visini. Da vrh nije obeležen, pitanje je da li biste pogodili gde se nalazi. Moj drugar koji odlično poznaje Zlatibor ukazuje mi da je to jedino mesto na celom grebenu Tornika sa koga se lepo vidi Ribničko jezero - pogled na sever uglavnom je zatvoren šumom.

Ribničko jezero, foto sa Ravnog Tornika

Idemo dalje stazom koja je preko celog Tornika vrlo prijatna za gaženje. Neko vreme pravo, onda se spuštamo na prevoj između dva vrha. Ne gubimo mnogo na visini. Staza je sveže markirana od preseda do Tornika ali na jednom mestu gubimo markaciju i pratimo trek koji je loš. Lomatamo se po šumi neko vreme, jedini gaf koji pravimo za dva dana.

Tornik je najviši vrh Zlatibora. Ili Bandera, na stubu na vrhu piše i jedno i drugo. Nedostaju mu 4m da dostigne 1500. Vrh je urban do kraja, antene, vrh uspinjače i čini mi se još jednog ski lifta. Malo pre vrha ima lep vidikovac, gleda na jug. Interesantan je za one koji dolaze pravo na Tornik, mi taj pogled imamo već duže vreme. 

Možemo da se spustimo ski stazom ali biramo malo duži i interesantniji pravac. Vraćamo se neko vreme stazom kojom smo stigli na vrh pa bežimo levo, na dole. Prolazimo pored mesta gde počinje žičara, svačega ima, centar zabave, potpuno pust u ovo doba godine. Prolazimo kroz selo Ribnica. Spomen česma iz 1929. godine. Podigao ju je Vladimir Tucović u spomen na svoje roditelje Jevrema i Jevimiju. Jedan drugi Tucović, mnogo poznatiji, rođen je nedaleko odavde, u selu Gostilje. Vladimir je podigao česmu a mi se napismo vode 87 godina kasnije. Ima li bolje potrošenog novca?

Nedelja

Vreme se pokvarilo. Prethodni dan je bio suv, malo sunčan, malo oblačan. U nedelju je počela kiša pre nego što smo krenuli. Odlažemo polazak za pola sata. Vlada nudi alternativni pravac do naselja ali niko ne prihvata. Idemo svi do Čigote, po planu. Čigota je treća po visini, iza Tornika i Brijača.

Minibus nas vozi do polazne tačke, pored glavnog puta. Odatle idemo prema Čukeru, prvom u nizu vrhova na grebenu. Krećemo se prostranim pašnjacima sa tek ponekim drvetom. Jedine prepreke su razvučene žice koje razdvajaju i ograničavaju posede. Neke sa strujom, neke bez struje.... Zlatibor je inače gola planina a ovaj greben koji se od spomenika pruža prema Čigoti potpuno se uklapa u taj imidž. Što nije loše, orijntacija je vrlo laka, vidite i gde idete i odakle dolazite, lako menjate pravac. Fotografija ovog grebena imate puno u albumu.

Kiša je vrlo brzo počela da pada. Nedugo zatim prešla je u sneg. Prvo lagan, pahulja po pahulja, onda sve jači. Čuker ispred nas prilično se zabeleo. Kada smo stigli na vrh, bilo je i snega i magle i vetra. Besmisleno je bilo ići dalje pa se vraćamo. Ne idemo istim putem, brzo savijamo levo, prolazimo kroz manje naselje Smiljanski zakosi i izbijamo na magistralu tačno preko puta skretanja za Ribničko jezero.

Crni Rzav

Sneg je stao u međuvremenu, više nas neće uznemiravati, a kiša će ponovo početi tek pred samim domom. Prelazimo magistralu, nasavljamo zemljanim putem i uskoro stižemo do reke Crni Rzav. Dal zbog tamne podloge, tek jasno je zašto je ovaj Rzav dobio pridev crni. Trava, koja inače ovde ima interesantne i često kontrastne boje, pored reke dobija neku jaku nijansu žute, skoro narandžastu. Lepo izgleda ali ne znam od čega ta boja potiče. Idemo nizvodno pored reke i stižemo do mesta gde ona prelazi u jezero. Ribničko jezero je nastalo pregrađivanjem Crnog Rzava 1971. godine. Da ne pričam kako izgleda, pogledajte fotografije. 

Ribničko jezero

Nismo se baš napešačili, prvi dan oko 18km, drugi dan nešto više od 13. Ipak, predeli kroz koje smo prošli dovoljno su lepi da se osećamo zadovoljno.

Na kraju

Zlatibor je među našim najugroženijim planinama nekontrolisanim nadiranjem civilizacije. Naselje Zlatibor ili Partizanske vode, kako se zvalo do skora, više liči na grad nego na planinsko odmaralište, što bi trebalo da bude. Gradnja svega i svačega na Zlatiboru, aktuelna poslednjih decenija, ne zadržava se samo na glavnom mestu već se prenosi i u okolna naselja. Tako da na Zlatibor ne računam ozbiljno ni za planinarenje a posebno ne za neku drugu vrstu boravka.

S druge strane u pitanju je prelepa planina u šta sam se ponovo uverio. Nepregledne travnate livade, blage padine, pogledi na sve strane, prerast u Dobroselici, vodopad u Gostilju, Stopića pećina... Prelepa priroda koja se povlači pred nezadrživim naletom anti-urbanizacije. Koliko će taj proces brzo da se odvija, ne znam. Za svaki slučaj otiđite gore što pre i ponesite fotoaparat. Treba neke stvari zabeležiti. Bar da možemo da izgovorimo čuvenu rečenicu: jao, ovde pre neku godinu ničega nije bilo! Ljudi u nekim drugim državama su shvatili problem i preduzimaju korake, mi ga možda i shvatimo ali nećemo ništa uraditi u dogledno vreme. 

Teška tema a moram da završavam...

Fotografije

Kavala

Godine 2010. letovali smo na Tasosu. Prešli smo na ostrvo trajektom iz Keramotija za Limenas a u povratku smo koristili drugu liniju Skala Prinos - Kavala. Ova druga linija je duža (neznatno skuplja) i ima manji broj polazaka. Ali pogled koji smo imali na Kavalu dok smo joj prilazili sa mora bio je izuzetan. Nešto kasnije dodali smo mu i pogled sa vrha tvrđave. Iako se nismo dugo zadržali, grad nam se prilično dopao i obećali smo mu bar još jednu posetu. Šest godina kasnije za letovanje biramo turističko mesto nepunih 15 km udaljeno od Kavale. O Nea Iraklici već sam pisao ovde a sada malo više o Kavali koju smo više puta posetili.

Kavala je najveći grad Istočne Makedonije i Trakije, jedne od 13 grčkih periferija. Upravno sedište periferije nije Kavala već Komotini koji leži još istočnije. Kavala je sedište jednog od šest okruga periferije koje se zove isto kao grad. Periferija Istočna Makedonija i Trakija leži na krajnjem severoistoku države i predstavlja onaj uski pojas kojim Grčka odvaja Bugarsku od mora i dodiruje se sa Turskom. Od Bugarske je dele Rodopske planine, od Turske reka Marica. Južni deo periferije ograničen je morem u kome leže dva veća ostrva koja joj pripadaju, Tasos i Samotraka.

Kratka istorija Kavale

Grad je osnovan još u VII veku p.n.e. Naseljenici sa ostrva Paros kolonizovali su Tasos negde 650. godine a krajem veka krenuli su dalje, iskrcali se na obali i na mestu današnje Kavale osnovali naselje Neapolis (novi grad). Ono što je njima ali i kasnijim osvajačima bilo najzanimljivije su rudnici zlata i srebra na obližnjoj planini Pangeon. Za vreme Peloponeskog rata Neapolis je bio na strani Atine.

Od 168. godine p.n.e. grad je pod upravom Rimljana. Kroz njega prolazi put Via Egnatia koji je išao od današnjeg Drača do Konstantinopolja. Pred Bitku kod Filipa, u Neapolisu su bile stacionirane legije Bruta i Kasija.

Zatim ulazi u sastav Vizantije. Dobija zidine u VI veku i menja ime u Hristopolj (Christoupolis). Napadaju ga često, 1185. osvojili su ga i spalili Normani, 1302. bezuspešno opsedali Katalonci a od 1345. godine ulazi u sastav srpskog carstva.

Posle nesretne Maričke bitke 1371. bilo je pitanje vremena kada će grad postati turski, što se i dogodilo 16 godina kasnije. Turci su ostali u Kavali sve do 1912. godine a koliko sam pronašao, samo su Mlečani uspeli da ga osvoje 1425. ali su ga držali svega mesec dana. Pošto su ga prvo razrušili, Turci su ga kasnije prihvatili pa su puno stvari izgradili. Najviše za vreme Sulejmana Veličanstvenog i njegovog vezira Ibrahim-paše kada su renovirani tvrđava i akvadukt. Istovremeno menjaju ime gradu u Kavala krajem XVI veka.

Balkanski ratovi označili su kraj turske vlasti. Posle prvog Kavala je bila bugarska a posle drugog grčka. Ovi ratovi a posebno grčko-turski sukob 1919-1922. potpuno su promenili demografsku sliku ovih krajeva. U Kavalu je samo u prvom naletu stiglo 25.000 izbeglica iz Male Azije. Izgledalo je da je grad konačno grčki ali je morao da izdrži još jednu okupaciju - Nemci su ga prepustili Bugarima 1941-1944. kao nagradu za ratovanje na njihovoj strani.

Grad na moru

Kavala se nalazi u sredini ili na vrhu zaliva Kavala (Kolpos Kavalas). Potpuno je izašla na more i potpuno je okrenuta moru. Teren na kome grad leži izdiže se skoro od same obale prema planini Lekani i omogućava da većina kuća ima pogled na zaliv. Gradska luka nalazi se u svojevrsnom amfiteatru čiju jednu starnu zatvara kopno a drugu poluostrvo Panagija koje se na tom mestu pruža u more. Većina zgrada je bele boje i prizor koji Kavala pruža sa mora, iz daljine ili sa mnogih pozicija iznad grada zaista je prelep.

Pogled sa tvrđave, luka je levo

Taj deo uz more može lako da zavara, širok je i oblikovan kao da iza sebe ima grad od nekoliko stotina a ne svega 70 hiljada stanovnika koliko živi u Kavali. Glavna gradska saobraćajnica vodi skoro pored same obale. Savet je da se nje držite i ne napuštate je bez dobrog razloga, posebno u istočnom delu grada gde ulazak u strme i uske ulice može doneti puno problema. Zapadni deo grada je noviji, tamo je malo bolja situacija. Na toj strani je grad spojen sa autoputem koji ga obilazi sa severne strane.

U Kavalu smo stizali sa zapada. Prošli bi iznad uvala Toska i Batis i onda bi se lagano spuštali ka gradu. Prvo na šta bi naišli bila je plaža Kalamica. Deluje vrlo pristojno. Pored nje grad poseduje još 3-4 plaže što mi je dalo ideju o nekom budućem letovanju ne pored, već u samoj Kavali. Široka ulica vodi dalje pored obale, prolazi pored još jedne plaže - Rapsani i polako ulazi u centar grada. Desno od ulice nalazi se manji park sa par sportskih terena i arheološkim muzejom. Tu već počinju parkinzi ali tu počinje i veliko šetalište koje ide sve do ispod tvrđave. 

Taj široki i dugački pojas pored mora nije potpuno prazan, postoji na njemu par objekata, velika panorama, tu su i bašte restorana i naravno redovi prelepih palmi. Ali svega toga ima sa merom, mali deo pojasa je zauzet tako da vam ništa ne remeti osećaj beskrajne širine i pogled na stari deo grada, na Panagiji. Ulica pored obale zatvara se za saobraćaj u popodnevnim satima (bar u letnjim mesecima). Njome stižete do najzavučenijeg dela zaliva Kavala, marine u srcu grada gde utočište nalaze čamci, jahte i ribarski brodići. Ovi poslednji, zajedno sa svojim posadama, čine prizor u letnjim popodnevima još živopisnijim.

Kada obiđete oko marine, prešli ste na poluostrvo Panagija. Dolazite do luke odakle trajekti vode ka Tasosu, Samotraki, Limnosu ali i ka Aleksandropoliju, poslednjem većem gradu ispred turske granice. Iza luke je veliki parking gde za 2e možete šest sati ostaviti kola. Ti šestočasnovi periodi su fiksirani ali nama su savršeno odgovarali za popodnevne posete. Iznad parkinga je najstariji deo grada.

Stari deo Kavale

Sasvim je jasno zašto je poluostrvo Panagija prvo naseljeno područje današnjeg grada. Njegove strme strane i uska veza sa kopnom omogućavali su lakšu odbranu od napadača kojih nikada nije nedostajalo. Lako ga je bilo utvrditi ali ne baš lako braniti. Ne treba mešati gradske zidine koje su opasivale skoro celo poluostrvo sa tvrđavom na njegovom vrhu. Starom delu grada može se prići sa severne strane, kroz kapiju na zidinama, a ako ste kolima onda sa zapadne gde jedina malo šira ulica (kaldrmisana) vodi celom dužinom poluostrva, skoro do samog kraja. Ostale ulice su uske i strme, nisu zatvorene za automobile ali kao na drugim sličnim mestima, nemojte pokušavati ako tu ne stanujete i imate parking mesto.

Počeću od kraja poluostrva, odakle smo i sada i 2010. započeli obilazak. Na samom kraju Panagije nalazi se zgrada neke škole čije dvorište prelazi u terasu iznad mora. U dvorište možete da uđete, dođete do svetionika i nasuprot njemu odličnog vidikovca a možete i da se spustite stazom desno od ulaza u dvorište, da prođete ispod terase do jedne druge, niže i dosta zavučenije. Time doduše možete da uznemirite parove koji tu pronalaze kutak samo za sebe.

Iza škole je crkva posvećena Bogorodici. Panagija je jedan od grčkih naziva za Mariju, majku Isusovu tako da crkva i poluostrvo na kome se nalazi nose isti naziv. Nekada davno, u helensko vreme, nedaleko odatle, postojao je hram posvećen Partenos, što takođe znači devica, kao i Panagija. Partenos je bila zaštitnica Neopolisa ali i pored toga hram nije sačuvan. Ulaz u crkvu okrenut je školi a bočno i zadnjom stranom crkva izlazi na trg koji je jedno od najlepših mesta u gradu. Tako dolazim i do najpoznatijeg stanovnika Kavale.

Mehmet Ali (Muhamed Ali) rođen je u Kavali 4.marta 1769. godine. Njegova ličnost u velikoj meri odražava karakter Osmanlijskog carstva - poreklom Albanac, rođen u Grčkoj, vojnik i podanik države koja se obično smatra turskom, otišao u Egipat gde je uskoro postao namesnik. Saradnik Mameluka, kasnije njihov krvnik i uništitelj, odan sultanov podanik a kasnije protivnik, oslonjen na sebi odane Albance koje je kasnije zamenio vojskom egipatskih seljaka, zapravo sve vreme je igrao za sebe i uspeo da dobije naslednu vlast nad Egiptom. Njegova dinastaja vladala je sve do vojnog puča 1952. godine. Ambiciozan i svirep, sklon intrigama, učestvovao u gušenju grčkog ustanka početkom XIX veka. I pored toga u Kavali, na najlepšem mestu - sredini već pomenutog trga, stoji njegov veliki spomenik, dar Grka iz Aleksandrije i rad izvesnog Dimitrijadisa, otkriven 6.decembra 1940.

Mehmet Alijeva kuća

Kakav god Ali bio, njegova kuća je nešto što ne treba propustiti. Nalazi se na trgu, sa suprotne strane od crkve. Negde sam našao da je sagrađena 1720. a negde krajem XVIII veka, dakle ne zna se da li je Ali u njoj rođen. Otomanska arhitektura i vlasništvno države Egipat, nad kućom i nad zemljištem na kome kuća leži. U kući paralelno postoje muzej i restoran. Očekivano muzej je unutra a restoran ima prelepu baštu ispred kuće.

Sa Alijevog trga krenete glavnom ulicom ka gradu i onda skrente desno, u jednu od uskih i strmih ulica koje vas vode ka tvrđavi. Dolazite ispred Halil-begove džamije. Džamija nije posebno interesantna, sagrađena je početkom XX veka na mestu prethodne iz XV ili XVI veka. Od minareta je ostao samo donji deo a sa druge strane je plava zgrada, ne znam šta predstavlja ali očito da je u istoj priči sa džamijom (ima je na fotografijama). Ceo ambijent je interesatniji od pojedinačnih objekata. Uskim ulicama od džamije se penjete ka tvrđavi, postoje putokazi.

Tvrđava se nalazi na samom vrhu Panagije. Potpuno je zatvorena zidinama što olakšava naplatu ulaznica i kontrolu broja prisutnih posetioca - puštaju u određeno vreme. Posetili smo je 2010. godine i u tom albumu imate fotografije, kako tvrđave tako i pogleda koji se odozgo pruža na Kavalu. Nema puno sačuvanih objekata. Na samom ulazu je donžon kula sa terasom na vrhu, ima veliki magacin i još jedan objekat na donjem kraju. Tu je i letnja pozornica. Ove godine sam odustao od obilaska, preostalo vreme do zalaska sunca iskoristio sam na nešto što nisam video. Prošao sam pored ulaza i spustio se na drugu stranu, do kapije kojom se ulazi u prostor unutar zidina. Ispred kapije izlazite na čistinu sa odličnim pogledom, desno na mali zaliv severno od poluostrva i levo na grad čijom panoramom dominira akvadukt. 

Spustio sam se ulicom i prošao ispod akvadukta. Akvadukt ili Kamares izgrađen je u vizantijsko vreme ali je srušen u XIV veku. Za vreme Ibrahim-paše obnovljen je ili ponovo izgrađen, odlično je održavan i služio je do početka XX veka. A služio je za dopremanje vode sa obliženje Lekani planine, kao poslednji deo vodovodne mreže koju su pored keramičkih cevi sačinjavala još četiri akvadukta. Voda se dopremala u tankove, javne česme, kupatila i privatne kuće. Prva kuća u Kavali sa tekućom vodom bila je naravno kuća Mehmeta Alija.

Pre nego što izađem iz starog dela Kavale da pomenem još jedan objekat koji se nalazi van zidina ali pripada ovoj priči. Istovremeno sa obnovom akvadukta i jačanjem utvrđenja, Ibrahim-paša Pargalija sagradio je džamiju 1530. godine. Sulejmanov veliki vezir i prijatelj ubijen je šest godina kasnije a džamija je podelila sudbinu mnogih sličnih objekata na prostoru nekadašnje carevine - postala je crkva posvećena Svetom Nikoli. Na mestu gde je sagrađena iskrcao se Sveti Pavle na svom prvom putovanju u Evropu. Događaj je obeležen mozaikom ispred crkve sa prikazom dve scene: Sv.Pavle sanja Makedonca koji ga doziva da im pomogne i druga je njegovo iskrcavanje.

Grad duvana

Krajem XIX i početkom XX veka Kavala je bila centar proizvodnje i prodaje duvana. Pod pritiskom izuzetno teške ekonomske situacije, Porta je bila prinuđena da ukine kontrolu trgovine i cena što su iskoristili evropski trgovci i brzo se obogatili. Duvan je bio prilično isplativ jer se navika pušenja brzo širila po Carstvu i novim državama na Balkanu. Istovremeno 1864. godine sultan Abdulaziz ukida zabranu širenja Kavale van zidina tvrđave. Obezbeđen je i novac i prostor za izgradnju novih palata koje i danas popunjavaju kataloge onoga što treba videti u gradu.

Najpoznatija je zgrada Gradske skupštine. Podigao ju je jevrejski bankar i trgovac duvanom i žitom Peter Hercog (Pierre Herzog) 1890. ili 1895. godine. 
Oblikom i ukrasima liči na srednjeevropski gotski zamak, nešto potpuno drugačije od svega što se i danas može videti u tom delu Evrope (osim zgrade pored nje). Grci su je donekle pripitomili mediteranskim rastinjem koje su zasadili ispred. Nalazi se u ulici Odos Kiprou, na nekoj vrsti prirodne terase iznad trga na koji se nadovezuje parking pa je prostor otvoren do samog mora. Time su Grci apostrofiralu ovu ako ne najlepšu a ono svakako najupečatljiviju i najznačajniju građevinu. Oko već pomenutog trga nalazi se park a na njegovoj sredini statua Nike, boginje pobede.

Gradska skupština i palata Wix (desno)

Peter Hercog je osnovao duvansku kompaniju a za upravnika je doveo Adolfa Wixa. Ovaj se odlično snašao, i sam se obogatio, dobio titulu mađarskog barona, oženio se gazdinom ćerkom i napravio palatu pored njegove. Palata Wix (Wix Mansion) je nešto manja ali podjednako zanimljiva. Obe palate su naslednici prodali drugim duvanskim kompanijama i obe je opština Kavala otkupila. Danas su u njenom vlasništvu. 

Nešto niže u istoj ulici Odos Kiprou nalazi se Tokou palata (na slici), takođe izgrađena parama od duvana ali ovoga puta vlasnik je bio Grk, Dimitrios Tokos. Ona je sagrađena 1879., menjala je i vlasnike i namenu a danas je u njoj smešteno odeljenje ministarstva kulture Grčke za Istočnu Makedoniju i Trakiju. Između nje i gradske skupštine nalazi se Megali Lesxi (The Great Hall) koju sam propustio a propustio sam i Lazarist manastir. Manastir se nalazi sa druge strane Wix palate ali je zaklonjen kafićima tako da ga nije lako uočiti.

Opštinski magacin duvana (Δημοτική Καπναποθήκη)

Moj izbor od ovih duvanskih zgrada je Opštinski magacin duvana (The Municipal Tobacco Warehouse). Trgovac je ovoga puta Turčin, zvao se Kizi Mimin, i zgradu je podigao početkom XX veka. Građena je u turskom neoklasičnom stilu, šta god to značilo. Nalazi se istočno od gore pomenutih, jedina ne leži u Odos Kiprou. Lepotu i značaj zgrade pojačava trougaoni trg ispred nje koji predstavlja neku vrstu granice administrativno-kulturnog i komercijalnog dela grada. 

Osim toga...

Osim toga u Kavali smo se odlično osećali. Tipičan mediteranski grad gde su svi izašli na ulice. Taksisti, prodavci, ribari, kafedžije, u popodnevnim i ranim večernjim satima svi su napolju. Ima puno turista pa imate utisak da i sami pripadate toj gužvi. Gužva opet nije velika, ni u kom slučaju neprijatna. U popodnevnim satima lepo je šetati starim delom grada, u večernjim posmatrati njegova svetla sa zatvorene ulice pored mora. Na samoj obali nalazi se puno velikih palmi.

Deo grada iznad marine ispunjen je prodavnicama i manjim ugostiteljskim objektima. Kafei, poslastičarnice, brza hrana, tek gladni ili žedni nećete ostati. Malo veći problem je sa prodavnicama. Imaju jako čudno radno vreme, svaki dan je drugačije tako da ako planirate kupovinu najbolje je da se informišete. 

Negde iznad grada nalazi se Agios Silas manastir a pored njega ostatak starog puta Via Egnatia. Arheološko nalazište i ostaci antičkog grada Filipi nalaze se 15 km severno od Kavale. To je opet neka druga priča koju moram da izvojim u poseban post. Za kraj fotografija trajekta u luci, ne znam gde se uputio ali ne sumnjam da je i tamo prelepo. Cela Grčka je takva.

Fotografije