Zapravo severoistočnom. Onom kojom se ređe ide, ne samo ako ste iz Gornjeg Milanovca. Položaj varošice Rudnik na zapadnoj strani istoimene planine čini da je prilaz vrhu tom stranom i pristupačniji i prirodniji. Išao sam i sa severne strane iz Jarmenovaca (Rudnik - poslednja jesenja akcija) pa i sa južne, preko sela Majdana i Krasojevaca ili skroz iz Crnuće. Nikada sa istočne, do ovog 5. marta 2017.
Od sela koja leže na toj istočnoj i severoistočnoj strani Rudnika, treba pomenuti Stragare, Blaznavu i Gornju i Donju Šatornju. U prva dva put me je vrlo retko vodio ali zato sam nebrojeno puta bio u Šatornji, što kod rodbine, što u prolasku za Topolu i dalje za Mladenovac i Beograd. Nikada je nisam posmatrao kad podrudničko selo. Kada iz Milanovca idete za Šatornju i spustite se onim oštrim i nepreglednim krivinama od varošice do Jarmenovaca, osećaj da planinu ostavljate iza sebe bio je uvek toliko jak da sam Šatornju posmatrao isključivo kao deo šumadijske ravnice, koja zaista od nje i počinje. Od kada planinarim mnogo pažljivije posmatram i kartu i prostor oko sebe pa sam shvatio i koliko je Šatornja blizu Rudnika. Ostalo je još da se popenjem tom stranom i evo pružila mi se prilika.
Krenuli smo ujutru oko sedam, uobičajeno vreme. Čekam ekipu na Autokomandi. Idemo preko Mladenovca do Topole gde pravimo kraću pauzu. Do Šatornje nam ne treba mnogo, u samom centru varošice skrećemo levo, na put koji vodi ka Blaznavi i dalje Stragarima. Vrlo brzo ga napuštamo, desno nas vodi asfaltni i prilično uzak put koji se sve više zavlači u rudničke padine dok ne stigne do kraja a kraj je ispred manastira Nikolje.
Manastir Nikolje potiče iz prve polovine XV veka. Vrlo brzo je stradao, sredinom istog veka, u prvom naletu Osmanlija. Kasnije je obnovljen da bi ponovo bio spaljen i opljačkan neposredno pred prvi srpski ustanak. Manastirski život od tada je zamro i obnovljen je tek 1990. godine a crkva je u međuvremenu korišćena kao parohijska.
Staza kreće nešto pre manastira. Prelazimo Nikoljsku reku i odmah imamo solidan uspon. Nije toliko uspon problem koliko što je staza prilično zarasla. Idemo kroz šumu, ništa lepo nema da se vidi, obavezni program. Srećom ubrzo izlazimo iz šume i iza sebe imamo fenomenalan pogled na sever. Tamo su Bukulja, Venčac, Oplenac i već pomenuta sela ispred njih (gornja fotografija). Da je lepše vreme videlo bi se još dalje, možda i Aranđelovac i Topola. Dolazimo do lovačkog doma gde pravimo kraću pauzu ali o tome na kraju priče, ko izdrži. Nastavljamo dalje i brzo ulazimo u šumu. Penjemo se stazama ili nešto širim putevima. Račvanja i raskrsnice su česti, staza nije obeležena pa treba biti oprezan i nositi gps uređaj sa sobom. Deo ture koji ni po čemu nije atraktivan.
Stvari se bitno menjaju kada izađemo na glavni i najviši greben Rudnika. I dalje smo u šumi, i dalje je pogled skraćen na stotinak metara ali osećaj širine zamenjuje dotadašnji klaustrofobičan, prouzrokovan okolnim masivima. Na greben izlazimo neposredno ispod vrha Kurjak (924) koji je poslednji i najseverniji vrh Rudnika. Pod šumom je i nije posebno atraktivan pa ne idemo ka njemu. Hvatamo južni pravac, staza je široka i lepa za hodanje, nema više većih uspona. Doživljaj upotpunjuju četiri srne koje ne uspevaju dovoljno brzo da se sklone od nas. Prolazimo pored još 2-3 vrha slična Kurjaku. Pod šumom, potpuno neprimetni u odnosu na okolinu, samo ih topografske karte beleže, ne i planinari.
Putem idemo sve do Velikog Šturca ili Cvijićevog vrha, najvišeg vrha Rudnika sa 1132m. Potpuno je prekriven antenama i pratećim objektima. Shvatam potrebu za tim sistemima ali bi mogla da postoji i neka oznaka da se nalazite na najvišem mestu u Šumadiji. Pauza na vrhu, malo se prikupljamo i vraćamo istim putem sve do mesta gde se na jednoj većoj raskrsnici širokih, kolskih puteva, odvaja nešto uža staza koja ide ka manastiru Blagoveštenje.
Silazak sa vrha do Blagoveštenja je glavni planinarski pravac istočnom padinom Rudnika, kuda ide najveći broj akcija. Staza je odlično markirana, za razliku od one kojom smo se popeli koja uopšte nije markirana. To nije jedina razlika, ova kojom silazimo mnogo je lepša, šuma je lepša, širina je veća a sama staza je u donjem delu delimično prekrivena mahovinom što pruža interesantnu sliku.
Rudnik je sa ove strane izbrazdan, verovatno potocima koji se sa vrha slivaju i formiraju... ne znam kako bi ih nazvao, neku vrstu grebena koji se od vrha postepeno spuštaju u dolinu (gornja fotografija). Jednim od tih grebena smo se popeli, drugim silazimo a ima ih još 2-3, odeljeni su dubokim usecima. Oba manasitra duboko su zavučeni u te useke. Prilaz kolima moguć je samo sa jedne strane a tu skrivenost i zavučenost posebno osetite kada krente putem od Blagoveštenja ka Stragarima dok vas brda zatvaraju sa ostale tri strane. Ispod manastira teče potok, jako lep i bogat vodom u ovo doba godine. Pored potoka je Svetinja, manastirski objekat u okviru koga je uređen izvor odlične, hladne vode.
Idemo dalje, neko vreme asfaltom a onda skrećemo na zemljani put koji bi nas lagano odveo do Blaznave da mi nismo imali drugačiji plan. Naglo savijamo levo da bi vrativši se na stazu kojom smo to jutro izašli na Rudnik, ponovo došli do lovačkog doma. E ali da bi tamo stigli morali smo da savladamo žestok uspon, da se iz potoka, kroz šumu i bez staze uspenjemo do jednog od onih grebena o kojima sam pričao. Poslednji ali i najžešći uspon toga dana. Bićemo uskoro nagrađeni...
Priča o ovoj akciji započela je zapravo dve godine ranije. Vlada je vodio manju grupu, isto početkom marta, bio je veliki sneg i doživeli su iznenadni susret sa grupom lovaca iz Blaznave u njihovom domu, već dva puta pomenutom u ovoj priči. Susret je kako sam shvatio bio vrlo srdačan i izražene su želje za ponovnim viđenjem. Blaznavci nisu dozvolili da to ostane samo prazno obećanje. Pozvali su nas ovog marta i obećali pasulj za ručak. Kada smo to jutro svratili, kazan je već bio podložen a raspoloženje na nivou. Raspoloženje se održalo do popodnevnih sati, pasulj je bio skuvan a pivo ohlađeno. Treba li da naglašavam koliko je prijao ručak na otvorenom posle naporne šetnje, posebno što je pasulj bio zaista izuzetan. Po starom srpskom običaju, malo smo se natezali oko plaćanja pića. Oni su želeli da nas potpuno ugoste a mi, znajući da teško možemo da im se revanširamo, da se bar malo odužimo. I mi i oni potpuno svesni one izreke da su najbolje stvari u životu besplatne - gostoprimstvo koje su nam ukazali i druženje koje smo imali. Sve to nam je ulepšalo dan i ovu akciju učinilo posebnom i nezaboravnom. Nadam se i mislim da je i njima bilo lepo sa nama. Hvala im još jednom!
Posle ručka krenuli smo dalje. Još oko sat vremena spuštanja do manastira gde nas na istom mestu čeka autobus. Ponovo pauza u Topoli, gužva kod Vrčina gde prave novu naplatnu stanicu i stižemo u Beograd u sasvim pristojno vreme.
Na kraju oko 22,5 km i nešto preko 1200m.
Fotografije
Fotografije 2018
Od sela koja leže na toj istočnoj i severoistočnoj strani Rudnika, treba pomenuti Stragare, Blaznavu i Gornju i Donju Šatornju. U prva dva put me je vrlo retko vodio ali zato sam nebrojeno puta bio u Šatornji, što kod rodbine, što u prolasku za Topolu i dalje za Mladenovac i Beograd. Nikada je nisam posmatrao kad podrudničko selo. Kada iz Milanovca idete za Šatornju i spustite se onim oštrim i nepreglednim krivinama od varošice do Jarmenovaca, osećaj da planinu ostavljate iza sebe bio je uvek toliko jak da sam Šatornju posmatrao isključivo kao deo šumadijske ravnice, koja zaista od nje i počinje. Od kada planinarim mnogo pažljivije posmatram i kartu i prostor oko sebe pa sam shvatio i koliko je Šatornja blizu Rudnika. Ostalo je još da se popenjem tom stranom i evo pružila mi se prilika.
Pogled sa Rudnika na Šatornju
Krenuli smo ujutru oko sedam, uobičajeno vreme. Čekam ekipu na Autokomandi. Idemo preko Mladenovca do Topole gde pravimo kraću pauzu. Do Šatornje nam ne treba mnogo, u samom centru varošice skrećemo levo, na put koji vodi ka Blaznavi i dalje Stragarima. Vrlo brzo ga napuštamo, desno nas vodi asfaltni i prilično uzak put koji se sve više zavlači u rudničke padine dok ne stigne do kraja a kraj je ispred manastira Nikolje.
Staza kreće nešto pre manastira. Prelazimo Nikoljsku reku i odmah imamo solidan uspon. Nije toliko uspon problem koliko što je staza prilično zarasla. Idemo kroz šumu, ništa lepo nema da se vidi, obavezni program. Srećom ubrzo izlazimo iz šume i iza sebe imamo fenomenalan pogled na sever. Tamo su Bukulja, Venčac, Oplenac i već pomenuta sela ispred njih (gornja fotografija). Da je lepše vreme videlo bi se još dalje, možda i Aranđelovac i Topola. Dolazimo do lovačkog doma gde pravimo kraću pauzu ali o tome na kraju priče, ko izdrži. Nastavljamo dalje i brzo ulazimo u šumu. Penjemo se stazama ili nešto širim putevima. Račvanja i raskrsnice su česti, staza nije obeležena pa treba biti oprezan i nositi gps uređaj sa sobom. Deo ture koji ni po čemu nije atraktivan.
Putem idemo sve do Velikog Šturca ili Cvijićevog vrha, najvišeg vrha Rudnika sa 1132m. Potpuno je prekriven antenama i pratećim objektima. Shvatam potrebu za tim sistemima ali bi mogla da postoji i neka oznaka da se nalazite na najvišem mestu u Šumadiji. Pauza na vrhu, malo se prikupljamo i vraćamo istim putem sve do mesta gde se na jednoj većoj raskrsnici širokih, kolskih puteva, odvaja nešto uža staza koja ide ka manastiru Blagoveštenje.
Silazak sa vrha do Blagoveštenja je glavni planinarski pravac istočnom padinom Rudnika, kuda ide najveći broj akcija. Staza je odlično markirana, za razliku od one kojom smo se popeli koja uopšte nije markirana. To nije jedina razlika, ova kojom silazimo mnogo je lepša, šuma je lepša, širina je veća a sama staza je u donjem delu delimično prekrivena mahovinom što pruža interesantnu sliku.
Rudnik je sa ove strane izbrazdan, verovatno potocima koji se sa vrha slivaju i formiraju... ne znam kako bi ih nazvao, neku vrstu grebena koji se od vrha postepeno spuštaju u dolinu (gornja fotografija). Jednim od tih grebena smo se popeli, drugim silazimo a ima ih još 2-3, odeljeni su dubokim usecima. Oba manasitra duboko su zavučeni u te useke. Prilaz kolima moguć je samo sa jedne strane a tu skrivenost i zavučenost posebno osetite kada krente putem od Blagoveštenja ka Stragarima dok vas brda zatvaraju sa ostale tri strane. Ispod manastira teče potok, jako lep i bogat vodom u ovo doba godine. Pored potoka je Svetinja, manastirski objekat u okviru koga je uređen izvor odlične, hladne vode.
Potok ispod manastira Blagoveštenje
Idemo dalje, neko vreme asfaltom a onda skrećemo na zemljani put koji bi nas lagano odveo do Blaznave da mi nismo imali drugačiji plan. Naglo savijamo levo da bi vrativši se na stazu kojom smo to jutro izašli na Rudnik, ponovo došli do lovačkog doma. E ali da bi tamo stigli morali smo da savladamo žestok uspon, da se iz potoka, kroz šumu i bez staze uspenjemo do jednog od onih grebena o kojima sam pričao. Poslednji ali i najžešći uspon toga dana. Bićemo uskoro nagrađeni...
Priča o ovoj akciji započela je zapravo dve godine ranije. Vlada je vodio manju grupu, isto početkom marta, bio je veliki sneg i doživeli su iznenadni susret sa grupom lovaca iz Blaznave u njihovom domu, već dva puta pomenutom u ovoj priči. Susret je kako sam shvatio bio vrlo srdačan i izražene su želje za ponovnim viđenjem. Blaznavci nisu dozvolili da to ostane samo prazno obećanje. Pozvali su nas ovog marta i obećali pasulj za ručak. Kada smo to jutro svratili, kazan je već bio podložen a raspoloženje na nivou. Raspoloženje se održalo do popodnevnih sati, pasulj je bio skuvan a pivo ohlađeno. Treba li da naglašavam koliko je prijao ručak na otvorenom posle naporne šetnje, posebno što je pasulj bio zaista izuzetan. Po starom srpskom običaju, malo smo se natezali oko plaćanja pića. Oni su želeli da nas potpuno ugoste a mi, znajući da teško možemo da im se revanširamo, da se bar malo odužimo. I mi i oni potpuno svesni one izreke da su najbolje stvari u životu besplatne - gostoprimstvo koje su nam ukazali i druženje koje smo imali. Sve to nam je ulepšalo dan i ovu akciju učinilo posebnom i nezaboravnom. Nadam se i mislim da je i njima bilo lepo sa nama. Hvala im još jednom!
Zajednička fotografija sa prijateljima iz Blaznave, ispred lovačkog doma
Posle ručka krenuli smo dalje. Još oko sat vremena spuštanja do manastira gde nas na istom mestu čeka autobus. Ponovo pauza u Topoli, gužva kod Vrčina gde prave novu naplatnu stanicu i stižemo u Beograd u sasvim pristojno vreme.
Na kraju oko 22,5 km i nešto preko 1200m.
Fotografije
Fotografije 2018
I marta 2018. prešli smo skoro istu stazu i ponovo bili gosti Blaznavaca. Ove godine bilo je lepše vreme, više sunca ali i snega po najvišem grebenu Rudnika. Puno tragova životinja i dve srne koje smo videli u dva navrata. Nemam nekih podataka ali Rudnik očigledno ima bogatu faunu. Domaćini kažu da su videli i tragove vuka, ja ih na žalost ne prepoznajem.
ОдговориИзбришиIznenađenje je bila sveža markacija i to ne jedne nego više staza. Mi smo se držali našeg treka, sa markacijom smo se poklapali u nekim segmentima. Pozdravljam ovu akciju, na žalost ne znam ko stoji iza nje.
Ručak nas je ponovo čekao na kraju pešačenja, ovoga puta u većem objektu, u blizini sela. To znači da smo od manastira Blagoveštenje putem otišli pravo ka Blaznavi i izbegli onaj uspon od prethodne godine. Ponovo srdačan susret sa domaćinima, ponovo odličan pasulj. Ostajemo do prvog sumraka i vraćamo se pravo za Beograd.
Link ka fotografijama dodao sam u glavni tekst.