Nisam planirao da pišem o ovoj akciji. Ipak, neke stvari zaslužuju da budu zabeležene. Trudiću se da budem kraći nego obično i da pustim fotografije da pričaju. Njima tekst nije potreban a opet, nije loše napraviti neki zapis gde i u kakvim uslovima su nastale.
Prethodni vikend 8-9. oktobar 2016. bili smo na Zlatiboru. Vlada je vodio akciju a nas je bilo očekivano, za jedan mini bus. Krenuli smo u subotu ujutru. Sa nama je pošao i Ljuba u čijem domu smo bili smešteni. Ostavili smo ga da sredi šta treba a mi smo odmah otišli na pešačenje. Kada smo se vratili vatra je gorela a čorba je bila negde na pola. Ljuba se pokazao kao dobar domaćin, od spremanja večere, kuvanja čaja i kafe do nabavke sira i kajmaka. I dom se dobro pokazao. Udoban i komforan, na lepom mestu, još uvek pristojno daleko od civilizacije.
Prvi dan je u planu bio Tornik. Prvobitna kružna varijanta od doma zamenjena je lepšom. Vlada nas je častio vožnjom do sela Dobroselica odakle smo započeli pešačenje. Dobroselica se nalazi na južnom delu Zlatibora, desno od puta kada se ide ka Novoj Varoši. U selu se nalazi crkva brvnara iz 1821. godine. Posvećena je Sv. Iliji. Crkva je skoro obnovljena, oko dvorišta je nova ograda, ispod dvorišta je groblje a tu su dva vrlo visoka i impozantna bora tako da ceo kompleks vrlo lepo izgleda. Preko puta se nalaze još dve interesantne zgrade iz različitih perioda, ne znam šta predstavljaju ali očigledno pamte dane kada je u Dobroselica imala mnogo više stanovnika.
Od crkve počinjemo pešačenje. Put nas vodi ka prirodnom fenomenu, kamenom mostu ili prerasti. Ogromna je i veoma prostrana. U kraju je poznata kao Točkovička pećina ili Šupljica. Iz daljine zaista deluje kao pećina, tek kada se priđe vidi se otvor na suprotnoj strani. Kroz nju teče potočić, deluje vrlo blago ali ne treba zaboraviti da je zaslužan za ono čemu se divimo.
Od prerasti se penjemo asfaltnim putem i izlazimo na raskrsnicu i vidikovac Ječmenska presedo ili kako na tabli ispred pećine piše Marjansko presedo. Meni pridev srednjeg roda mnogo više ide uz presedo ali svuda sam nalazio na Ječmenska, ne Ječmensko (uzgred, tragajući po Netu saznao sam i da je Žigić celu jednu utakmicu presedo na klupi...). Ta raskrsnica je mnogo lepo mesto, uzvišenje odakle pogled puca na sve strane sveta. U neposrednoj blizini je naselje Vodice, pretpostavljam da je to najbolji način da se do prerasti stigne kolima. Mada je uvek bolje ići peške...
Na presedu se stiču tri puta i bar još toliko staza. Biramo onu koja ide pravo na Ravni Tornik. Uspon nije mnogo jak a travnata staza koja prolazi kroz retku četinarsku šumu jedna je od lepših kojima sam hodao. Pogled je odličan, pre svega na istočnu stranu gde se vidi ceo greben ka Čigoti. Sa severne strane šuma je nešto gušća i zatvara pogled ali ka zato se ka jugu često otvara vidik, posebno kada izađete na greben Ravnog Tornika. Nisam baš dobro upoznat sa planinama u ovom delu Srbije ali na toj južnoj strani nije teško uočiti Oštrik i desno od njega Banjsko brdo.
Ravni Tornik je vrh neposredno pored Tornika, kada se gledaju iz centra Zlatibora stoje jedan pored drugog. Naziv vam bude jasan kada stignete gore, ceo greben je na skoro istoj visini. Da vrh nije obeležen, pitanje je da li biste pogodili gde se nalazi. Moj drugar koji odlično poznaje Zlatibor ukazuje mi da je to jedino mesto na celom grebenu Tornika sa koga se lepo vidi Ribničko jezero - pogled na sever uglavnom je zatvoren šumom.
Idemo dalje stazom koja je preko celog Tornika vrlo prijatna za gaženje. Neko vreme pravo, onda se spuštamo na prevoj između dva vrha. Ne gubimo mnogo na visini. Staza je sveže markirana od preseda do Tornika ali na jednom mestu gubimo markaciju i pratimo trek koji je loš. Lomatamo se po šumi neko vreme, jedini gaf koji pravimo za dva dana.
Tornik je najviši vrh Zlatibora. Ili Bandera, na stubu na vrhu piše i jedno i drugo. Nedostaju mu 4m da dostigne 1500. Vrh je urban do kraja, antene, vrh uspinjače i čini mi se još jednog ski lifta. Malo pre vrha ima lep vidikovac, gleda na jug. Interesantan je za one koji dolaze pravo na Tornik, mi taj pogled imamo već duže vreme.
Možemo da se spustimo ski stazom ali biramo malo duži i interesantniji pravac. Vraćamo se neko vreme stazom kojom smo stigli na vrh pa bežimo levo, na dole. Prolazimo pored mesta gde počinje žičara, svačega ima, centar zabave, potpuno pust u ovo doba godine. Prolazimo kroz selo Ribnica. Spomen česma iz 1929. godine. Podigao ju je Vladimir Tucović u spomen na svoje roditelje Jevrema i Jevimiju. Jedan drugi Tucović, mnogo poznatiji, rođen je nedaleko odavde, u selu Gostilje. Vladimir je podigao česmu a mi se napismo vode 87 godina kasnije. Ima li bolje potrošenog novca?
Vreme se pokvarilo. Prethodni dan je bio suv, malo sunčan, malo oblačan. U nedelju je počela kiša pre nego što smo krenuli. Odlažemo polazak za pola sata. Vlada nudi alternativni pravac do naselja ali niko ne prihvata. Idemo svi do Čigote, po planu. Čigota je treća po visini, iza Tornika i Brijača.
Minibus nas vozi do polazne tačke, pored glavnog puta. Odatle idemo prema Čukeru, prvom u nizu vrhova na grebenu. Krećemo se prostranim pašnjacima sa tek ponekim drvetom. Jedine prepreke su razvučene žice koje razdvajaju i ograničavaju posede. Neke sa strujom, neke bez struje.... Zlatibor je inače gola planina a ovaj greben koji se od spomenika pruža prema Čigoti potpuno se uklapa u taj imidž. Što nije loše, orijntacija je vrlo laka, vidite i gde idete i odakle dolazite, lako menjate pravac. Fotografija ovog grebena imate puno u albumu.
Kiša je vrlo brzo počela da pada. Nedugo zatim prešla je u sneg. Prvo lagan, pahulja po pahulja, onda sve jači. Čuker ispred nas prilično se zabeleo. Kada smo stigli na vrh, bilo je i snega i magle i vetra. Besmisleno je bilo ići dalje pa se vraćamo. Ne idemo istim putem, brzo savijamo levo, prolazimo kroz manje naselje Smiljanski zakosi i izbijamo na magistralu tačno preko puta skretanja za Ribničko jezero.
Sneg je stao u međuvremenu, više nas neće uznemiravati, a kiša će ponovo početi tek pred samim domom. Prelazimo magistralu, nasavljamo zemljanim putem i uskoro stižemo do reke Crni Rzav. Dal zbog tamne podloge, tek jasno je zašto je ovaj Rzav dobio pridev crni. Trava, koja inače ovde ima interesantne i često kontrastne boje, pored reke dobija neku jaku nijansu žute, skoro narandžastu. Lepo izgleda ali ne znam od čega ta boja potiče. Idemo nizvodno pored reke i stižemo do mesta gde ona prelazi u jezero. Ribničko jezero je nastalo pregrađivanjem Crnog Rzava 1971. godine. Da ne pričam kako izgleda, pogledajte fotografije.
Nismo se baš napešačili, prvi dan oko 18km, drugi dan nešto više od 13. Ipak, predeli kroz koje smo prošli dovoljno su lepi da se osećamo zadovoljno.
Zlatibor je među našim najugroženijim planinama nekontrolisanim nadiranjem civilizacije. Naselje Zlatibor ili Partizanske vode, kako se zvalo do skora, više liči na grad nego na planinsko odmaralište, što bi trebalo da bude. Gradnja svega i svačega na Zlatiboru, aktuelna poslednjih decenija, ne zadržava se samo na glavnom mestu već se prenosi i u okolna naselja. Tako da na Zlatibor ne računam ozbiljno ni za planinarenje a posebno ne za neku drugu vrstu boravka.
S druge strane u pitanju je prelepa planina u šta sam se ponovo uverio. Nepregledne travnate livade, blage padine, pogledi na sve strane, prerast u Dobroselici, vodopad u Gostilju, Stopića pećina... Prelepa priroda koja se povlači pred nezadrživim naletom anti-urbanizacije. Koliko će taj proces brzo da se odvija, ne znam. Za svaki slučaj otiđite gore što pre i ponesite fotoaparat. Treba neke stvari zabeležiti. Bar da možemo da izgovorimo čuvenu rečenicu: jao, ovde pre neku godinu ničega nije bilo! Ljudi u nekim drugim državama su shvatili problem i preduzimaju korake, mi ga možda i shvatimo ali nećemo ništa uraditi u dogledno vreme.
Teška tema a moram da završavam...
Fotografije
Subota
Prerast u Dobroselici
Od crkve počinjemo pešačenje. Put nas vodi ka prirodnom fenomenu, kamenom mostu ili prerasti. Ogromna je i veoma prostrana. U kraju je poznata kao Točkovička pećina ili Šupljica. Iz daljine zaista deluje kao pećina, tek kada se priđe vidi se otvor na suprotnoj strani. Kroz nju teče potočić, deluje vrlo blago ali ne treba zaboraviti da je zaslužan za ono čemu se divimo.
Od prerasti se penjemo asfaltnim putem i izlazimo na raskrsnicu i vidikovac Ječmenska presedo ili kako na tabli ispred pećine piše Marjansko presedo. Meni pridev srednjeg roda mnogo više ide uz presedo ali svuda sam nalazio na Ječmenska, ne Ječmensko (uzgred, tragajući po Netu saznao sam i da je Žigić celu jednu utakmicu presedo na klupi...). Ta raskrsnica je mnogo lepo mesto, uzvišenje odakle pogled puca na sve strane sveta. U neposrednoj blizini je naselje Vodice, pretpostavljam da je to najbolji način da se do prerasti stigne kolima. Mada je uvek bolje ići peške...
Presedo, čiji god..
Na presedu se stiču tri puta i bar još toliko staza. Biramo onu koja ide pravo na Ravni Tornik. Uspon nije mnogo jak a travnata staza koja prolazi kroz retku četinarsku šumu jedna je od lepših kojima sam hodao. Pogled je odličan, pre svega na istočnu stranu gde se vidi ceo greben ka Čigoti. Sa severne strane šuma je nešto gušća i zatvara pogled ali ka zato se ka jugu često otvara vidik, posebno kada izađete na greben Ravnog Tornika. Nisam baš dobro upoznat sa planinama u ovom delu Srbije ali na toj južnoj strani nije teško uočiti Oštrik i desno od njega Banjsko brdo.
Pogled na jug, Oštrik u sredini
Ravni Tornik je vrh neposredno pored Tornika, kada se gledaju iz centra Zlatibora stoje jedan pored drugog. Naziv vam bude jasan kada stignete gore, ceo greben je na skoro istoj visini. Da vrh nije obeležen, pitanje je da li biste pogodili gde se nalazi. Moj drugar koji odlično poznaje Zlatibor ukazuje mi da je to jedino mesto na celom grebenu Tornika sa koga se lepo vidi Ribničko jezero - pogled na sever uglavnom je zatvoren šumom.
Ribničko jezero, foto sa Ravnog Tornika
Idemo dalje stazom koja je preko celog Tornika vrlo prijatna za gaženje. Neko vreme pravo, onda se spuštamo na prevoj između dva vrha. Ne gubimo mnogo na visini. Staza je sveže markirana od preseda do Tornika ali na jednom mestu gubimo markaciju i pratimo trek koji je loš. Lomatamo se po šumi neko vreme, jedini gaf koji pravimo za dva dana.
Tornik je najviši vrh Zlatibora. Ili Bandera, na stubu na vrhu piše i jedno i drugo. Nedostaju mu 4m da dostigne 1500. Vrh je urban do kraja, antene, vrh uspinjače i čini mi se još jednog ski lifta. Malo pre vrha ima lep vidikovac, gleda na jug. Interesantan je za one koji dolaze pravo na Tornik, mi taj pogled imamo već duže vreme.
Nedelja
Vreme se pokvarilo. Prethodni dan je bio suv, malo sunčan, malo oblačan. U nedelju je počela kiša pre nego što smo krenuli. Odlažemo polazak za pola sata. Vlada nudi alternativni pravac do naselja ali niko ne prihvata. Idemo svi do Čigote, po planu. Čigota je treća po visini, iza Tornika i Brijača.
Crni Rzav
Sneg je stao u međuvremenu, više nas neće uznemiravati, a kiša će ponovo početi tek pred samim domom. Prelazimo magistralu, nasavljamo zemljanim putem i uskoro stižemo do reke Crni Rzav. Dal zbog tamne podloge, tek jasno je zašto je ovaj Rzav dobio pridev crni. Trava, koja inače ovde ima interesantne i često kontrastne boje, pored reke dobija neku jaku nijansu žute, skoro narandžastu. Lepo izgleda ali ne znam od čega ta boja potiče. Idemo nizvodno pored reke i stižemo do mesta gde ona prelazi u jezero. Ribničko jezero je nastalo pregrađivanjem Crnog Rzava 1971. godine. Da ne pričam kako izgleda, pogledajte fotografije.
Ribničko jezero
Nismo se baš napešačili, prvi dan oko 18km, drugi dan nešto više od 13. Ipak, predeli kroz koje smo prošli dovoljno su lepi da se osećamo zadovoljno.
Na kraju
Zlatibor je među našim najugroženijim planinama nekontrolisanim nadiranjem civilizacije. Naselje Zlatibor ili Partizanske vode, kako se zvalo do skora, više liči na grad nego na planinsko odmaralište, što bi trebalo da bude. Gradnja svega i svačega na Zlatiboru, aktuelna poslednjih decenija, ne zadržava se samo na glavnom mestu već se prenosi i u okolna naselja. Tako da na Zlatibor ne računam ozbiljno ni za planinarenje a posebno ne za neku drugu vrstu boravka.
S druge strane u pitanju je prelepa planina u šta sam se ponovo uverio. Nepregledne travnate livade, blage padine, pogledi na sve strane, prerast u Dobroselici, vodopad u Gostilju, Stopića pećina... Prelepa priroda koja se povlači pred nezadrživim naletom anti-urbanizacije. Koliko će taj proces brzo da se odvija, ne znam. Za svaki slučaj otiđite gore što pre i ponesite fotoaparat. Treba neke stvari zabeležiti. Bar da možemo da izgovorimo čuvenu rečenicu: jao, ovde pre neku godinu ničega nije bilo! Ljudi u nekim drugim državama su shvatili problem i preduzimaju korake, mi ga možda i shvatimo ali nećemo ništa uraditi u dogledno vreme.
Teška tema a moram da završavam...
Fotografije
Нема коментара:
Постави коментар