Od naše zgrade do centra Šida, kako aplikacija Google Maps kaže, ima tačno 116 km. Potpuno isto kao do centra Gornjeg Milanovca do koga idem bar jednom mesečno. Za Šid nam je trebalo više od deset godina od ideje da ga posetimo do realizacije. Pošto smo ceo prvomajski praznik proveli u zavičaju organizovali smo se sa prijateljima i u nedelju 7. maja napravili mali izlet. Naša je bila inicijativa ali oni su imali već razrađen plan šta sve treba obići. Ispalo je odlično.
Opština Šid je najzapadnija u Sremu. Sa severne i južne strane zapljuskuju je Dunav i Sava dok kroz nju mirno i dostojanstveno teku Bosut i Studva tako da su reke definitivno ono što ovaj kraj geografski obeležava. Tu su i zapadni obronci Fruške gore, tek da se predeo blago zatalasa. Autoput, koji se nekada zvao Bratstvo i jedinstvo, malo posle skretanja za Šid izlazi iz Srbije tako da morate biti vrlo pažljivi - lako može da vam se desi da zabasate u Evropsku uniju i eto nevolje! Granica EU stigla je do samih Batrovaca i ako je pređete niko vas više ne zaustavi do Atlanskog okeana...
Spomen kompleks Sremski front
Ako ipak ne skrenete ka Šidu i nastavite dalje autoputem, naići ćete na naplatnu stanicu a odmah iza nje na benzinsku pumpu. Skretanje za pumpu ujedno je i skretanje za spomen kompleks. Ako ga promašite, odoste do same granice. Znači isključenje sa autoputa, prođete pumpu pa vrlo brzo skrenete desno i onda još jednom desno da dođete do parkiga ispred restorana. Prostor ispred kompleksa nije baš najpregledniji, zato dajem ovako detaljna uputstva.
Mlađe generacije uglavnom nemaju predstavu šta je Sremski front pa evo kratkog objašnjenja. Krajem 1944. godine Nemci su bili u povlačenju na svim frontovima pa i sa Balkna. Trebalo je obezbediti povlačenje velikim i brojnim jedinicama pa su na području Srema formirali nekoliko utvrđenih linija koje su skoro šest meseci manje ili više uspešno branili. Sve do 13. aprila 1945. kada je front probijen i vojska Jugoslavije prošla i stigla sve do Trsta. Da li je trebalo ulaziti u klasičan frontalni sukob, i dalje je premet diskusija i osuda. Žrtava je bilo mnogo, uglavnom mladih i neiskusnih boraca, bez odgovarajuće vojne obuke, mobilisanih neposredno pre toga.
Sabiralište
Spomen kompleks podignut je 1988. godine. Autor je arhitekta Miroslav Krstonošić dok je predsednik konkursne komisije bio Bogdan Bogdanović. Nije dugo potrajao, teško je oštećen u poslednjem ratu i onda obnovljen početkom ovog veka. U prilično je dobrom stanju mada bi trava mogla da se pokosi.
Aleja časti
Prvi deo kompleksa je kružnog oblika i zove se Sabiralište. U sredini su na niskom postolju tri reljefa na kojima je prikazan raspored jedinica dok su okolo ploče sa nazivima jedinica, jugoslovenskih, sovjetskih ali i bugarskih i italijanskih. Iz ovog dela se prelazi u Aleju časti, niz niskih zidova na kojima su zalepljene pločice sa imenima 15 hiljada stradalih boraca. Zidovi jasno asociraju na rovove. Na kraju je muzej koji na žalost nije radio. Malo je neobično da muzej ne radi nedeljom ali verovatno je i to opravdano zbog malog broja posetilaca.
Nekako sam uvek imao najviše saosećanja za ratnike i civile stradale na kraju rata, kada je ishod bio vrlo izvestan. Bitka za Berlin odnela je preko pola miliona života. Neke druge bitke odnele su mnogo više ali one su odlučivale ishod rata, ovde je bilo samo pitanje vremena kada će se završiti. Slično je bilo i sa Sremskim frontom.
Pločice sa imenima poginulih
Sava Šumanović
Nezahvalno je lepiti takve etikete ali Sava Šumanović jeste najpoznatiji žitelj Šida. Rođen je u Vinkovcima ali posle samo četiri godine roditelji mu se vraćaju u Šid. Porodičnu kuću izdaju a oni se useljavaju u kuću (slika desno) Dragutina Grčića, muža Savine tetke po ocu. Kako nisu imali dece, Dragutin će Savi 24. avgusta 1942. ostaviti doživotno, do njegove smrti pravo služnosti uživanja na tu kuću, ne znajući da će samo šest dana kasnije zajedno stradati u ustaškoj raciji. Savina majka će dočekati duboku starost da bi posle njene smrti kuća pretvorena u spomen muzej. Onu veću, porodičnu kuću, još ranije je poklonila gradu zajedno sa svim slikama koje je njen sin ostavio i u njoj se nalazi Galerija slika "Sava Šumanović".
Galeriju smo prvo posetili. Osim nekoliko slika koje je doneo sa sobom iz Pariza, sve ostale potiču iz poslednjeg perioda slikarevog rada, nažalost i života, od povratka iz Pariza 1930. pa do smrti 1942. Uz veliku podršku roditelja, bio je veoma produktivan slikajući uglavnom sremske pejzaže i ženske aktove. Kustoskinja u galeriji posvećena je svom poslu i ima vrlo zanimljivu priču. Posebno je interesantan detalj da je za ceo ciklus Šidijanke (Šiđanke su žene iz Šida, Šidijanke su fikcija) Sava Šumanović imao samo jedan model. Predstavljao ju je po više puta na istoj slici, u različitim pozama, ne trudeći se da prikrije da je ista osoba u pitanju. Ta devojka bila je konobarica ili pevačica, kasnije se udala u Beograd i kako kustoskinja reče jasno je što se nikada nije vratila u Šid...
Ciklus slika Šidijanke
Posle galerije otišli smo do spomen kuće. Uz male izmene ostala je potpuno ista kakvom ju je Persida Šumanović ostavila leta 1968. Nikad ne znate šta ćete iz nekog mesta poneti kao najjači utisak. Ovoga puta to je bila gospođa Persida, kako je još uvek oslovljavaju u Šidu. Zbog posvećenosti i podrške sinu, zato što je sačuvala njegove slike u skoro nemogućim uslovima a onda ih poklonila ih gradu zajedno sa kućom, zbog toga što je izdržala tolike godine bez muža i sina i zbog toga što je svojevremeno pokućstvo kupovala kataloški iz Beča. Ispod je izvod iz darodavnog ugovora kojim Persida Šumanović i Šida 1952. godine:
[...] Smatrajući životnu želju svog sina svojom materinskom i ljudskom obavezom, ostvarujem je danas kao naš zajednički cilj poklanjajući Savino životno delo rodnom mestu koje je on ovekovečio kroz svoju ljubav, učinio poznatim i slavnim svojim slikama. Posle nesrećne i nagle smrti mog sina kao amanet sam zadržala toliko puta ponovljenu želju da njegova umetnost nađe mesto i bude sačuvana u našem rodnom kraju. Ispunjavajući taj amanet, uverena sam u duboko razumevanje i ljubav kojom će biti prihvaćen kako od građana Šida, tako i budućih naraštaja [...]
I u spomen kući imali smo vođenje i lepu priču. Ulaz je slobodan ukoliko ste platili kartu u galeriji što mislim da nije u redu i da bi neka bar simbolična karta morala da se kupi. I iz galerije nosim sličan utisak. Obično se bunim zbog visokih cena ulaznica, ovoga puta mi je 200 dinara izgledalo uvredljivo malo za ono što ima da se vidi.
Pravoslavna crkva u Šidu je klasična barokna građevina, doduše nešto veća nego slični objekti u Sremu (tako kaže wiki). Sagrađena je u drugoj polovini XVIII veka i posvećena prenosu moštiju svetog Nikole. Crkva se vidi sa prozora kuće u kojoj je Sava Šumanović živeo i on je govorio da je taj pogled uvek nosio sa sobom. Kada uđete u crkvu, osim lepog enterijera vidite po osnovu više detalja koliki trag je u Šidu ostavila ustaška racija iz avgusta '42. Jedan lokalac prepoznaje turistu u meni, pokazuje mi na veliku belu ploču sa imenima stradalih i kaže da zbog toga on nikad ne navija za komšije. Klimam mu glavnom i svoje mišljenje zadržavam za sebe. Prva stvar koja mi pada na pamet posle njegovog komentara je koliko su dalekosežni takvi zločini, osim onog neposrednog zlodela koliko otrova ostavljaju sledećim generacijama.
Ruska kuća i Privina glava
Na putu do manastira svraćamo da vidimo Ruski dvor. Ime je prilično čudno pošto niti je ruski niti je dvor. Zgrada je skoro pa vršnjak pravoslavne crkve, izgrađena krajem XVIII veka kao rezidencija biskupa unijatske crkve. Svašta je u njoj bilo za ova dva i po veka, od sirotišta i internata do partizanske bolnice. Danas ponovo pripada grkokatoličkoj crkvi i u njoj se nalazi manastir. Ušli smo samo u dvorište, zgrada je bila zaključana, lepo i treba videti ali nije nešto zbog čega biste zapucali 100km.
Ruski dom
Manastir Privina glava nalazi se nedaleko od Šida, pored istoimenog sela. Najzapadniji je od svih fruškogorskih manastira. Osnovan je još u XII veku ali očito ništa nije ostalo iz tog vremena. Obnovili su ga Brankovići na prelazu iz XV u XVI vek ali je ponovo opusteo za vreme austrijsko-tuskih ratova. Monasi su se vratili posle Karlovačkog mira i nešto kasnije izgrađena je stara crkva, koja deluje starija nego što jeste. Krajem tog neimarskog XVIII veka crkvi je dodat barokni zvonik koji sa njom čini vrlo čudnu kombinaciju. Pored stare postoji i nova crkva izgrađena 2004. godine a na brdu preko puta manastirskog kompleksa sagrađena je i treća. Sa tog brda je odličan pogled na ceo manastirski kompleks. Stara crkva poseduje vrlo lep ikonostas.
Manastir Privina glava
Morović
Na kraju smo pomalo umorni i vrlo izgladneli otišli u Morović na ručak. Morović je naselje u šidskoj opštini, južno od autoputa. Leži na dve velike ravničarske reke, tačnije na ušću Studve u Bosut. Dva mosta, po jedan preko svake reke, nalaze se ispred samog ušća a nešto dalje je još jedan kolski most preko Bosuta. Prelepo mesto za koje na žalost više nismo imali snage a ne volje da ga malo više obiđemo. Nešto treba ostaviti i za sledeći put. Zato smo uživali u prelepoj bašti restorana Morovićka priča, pored samog Bosuta. Nisam plaćen za ovo što pišem pa možete da mi verujete da je hrana bila ukusna, osoblje vrlo ljubazno a i da nije bilo tako mesto je toliko lepo da bi samo zbog njega ponovo svratili.
Nisam još uvek bio na Alpima, valjda ćemo na leto i to čudo videti. Za sada, što se mene tiče, postoje dve grupe planina. U prvoj su one sa kojih kada se vratim razmišljam gde bih dalje mogao da idem. U drugoj grupi su Visoke Tatre. Sa njih kada se vratim, razmišljam samo kada ću ponovo moći tamo da odem.
Snimak iz autobusa, između Spiških Bistri i Poprada
Visoke Tatre su neverovatna kombinacija planinskih vrhova, dolina, jezera, brzih i bistrih reka, vodopada... Na to dodajte sređene domove sa ukusnom hranom i dobrim pivom, uređene turističke centre sa planinskim i srednjeevropskim šmekom koji se ne šire nekontrolisano, dobar smeštaj, umerene cene, jezik sličan našem sa puno prepoznatljivih reči, stanovnike koji iz našeg ugla odišu smirenošću, gradove u kojima imate šta da vidite, brigu za prirodu i uređenost ali ne onu sterilnu... Slovačka plus Visoke Tatre, dobitna kombinacija.
Na Tatrama sam bio u leto 2021. godine o čemu sam opširno pisao u dva posta (prvi i drugi). Ako želite da saznate više o planini, pročitajte ih. Ovde neću biti toliko detaljan. I onda kao i sada akciju je odlično vodio Jovan Jarić. Oba vrha koja smo sada popeli, tada smo preskočili, iz različitih razloga.
Četvrtak: Putovanje
Krenuli smo u četvrtak 23. marta, oko 5:30 iz Beograda, nešto ranije iz Pančeva, nešto kasnije iz Novog Sada. Taj dan je bio predviđen za putovanje i to je bilo dobro. Bio sam krajnje opušten, imaću uveče dovoljno vremena da spakujem ranac za sutrašnju turu. Vreme je bilo toplo, uglavnom sunčano, proleće je uveliko stiglo a mi idemo na još jednu zimsku akciju, poslednju za ovu godinu.
Na Horgošu nema gužve, prelazimo u Mađarsku, pravimo pauzu na nekoj pumpi i skrećemo desno ispred Budimpešte. Slovačku granicu prelazimo kod mesta Šjatorska Bukovinka, ići ćemo najbližim ali ne i najlakšim putem koji će naš autobus junački savladati. Snabdevanje u Lidlu u Popradu i onda se malo vraćamo do mesta Spiške Bistre.
Spiške Bistre je malo mesto desetak kilometara jugoistočno od Poprada, najbližeg grada Visokim Tatrama. Ima veliku crkvu, piceriju i još par kafana, potok koji teče sredinom naselja, bar dve prodavnice i nekoliko kuća za izdavanje. Mesto je malo dalje od Visokih Tatri nego Stara Lesna u kojoj sam prethodni put boravio ali opet dovoljno blizu da mogu i oni da se ogrebu o planinu. Smeštaj je bilo vrlo solidan, prostran, udoban, bez ijedne zamerke.
Petak: Slavkovski štit
Prognoza za petak bila je nešto bolja nego za subotu tako da smo odmah krenuli na glavni i najteži deo cele akcije. Slavkovski štit sa svojih 2452m n.v. četvrti je po visini od vrhova do kojih vode markirane staze (turističkih, rekli bi Slovaci...). Nalazi se na grebenu koji deli Veličku i Veliku studenu dolinu. Nije najviši na tom grebenu, nešto udaljeniji vrh Bradavica malo je viši (2476m) i dosta je teži za penjanje. Ipak, Slavkovski štit zauzima mnogo bolji položaj na početku grebena. Posmatrano sa južne strane, a odatle je najbolja slika planine, ugurao se u prvi red između Gerlahovskog i Lomničkog štita, dva najviša i najatraktivnija vrha (na prvoj slici nalazi se skoro u samoj sredini, potpuno pokriven snegom). Ko ga pita što nije najviši na grebenu...
Svi vrhovi Visokih Tatri koji imaju reč štit u imenu, dobili su ga po selu čija su oni zaštita. Tako je ovaj vrh dobio ime po selu Veliki Slavkov koje leži negde ispod njega. Prvi se na njega popeo izvesni sveštenik Jurij Buholc davne 1664. godine. Verovatno se i ranije neko popeo ali o tome nema zapisa.
Stari Smokovec, restoran Spitz
Uspon kreće iz mesta Stari Smokovec, vrlo lep planinski centar koji me je osvojio tokom prethodnog boravka. Sada deluje prilično pusto, leti ima mnogo više turista. I tada je Slavkovski štit bio u planu ali je otpao zbog lošeg vremena. Nismo bolji vrh mogli da ostavimo za zimu. Svi drugi na kojima smo bili imaju tehničkih detalja, prostije rečeno - veranja po stenama, dok se na Slavkovski ispešači tih 1500m uspona.
Kiša je malo padala na samom početku ali je brzo prestala i padavina više nije bilo mada se oblaci nisu razilazili. Staza od Smokoveca do Slavkovskog štita obeležena je plavom bojom, tačnije plavo-belo-plavo. U početku vodi kroz kroz ne toliko gustu šumu, uspon je konstantan, negde malo jači ali ništa preterano. Snega ima sve više na stazi kako se penjemo ali i to je u granicama pristojnog. Ukrštamo se sa stazom Tatranske magistrale (crveno-belo-crveno) i nastavljamo do vidikovca gde pravimo prvu pauzu.
Pogled sa vidikovca na vrhove Prostredni hrot i Lomnički štit
Vidikovac je samo jedan pravi na ovoj stazi, nećete imati dileme kada stignete do njega. Osnovni problem ove staze je monotonost. Na to su mi već skrenuli pažnju i u pravu su. Penjete se konstantno i uglavnom ništa drugo ne vidite osim doline ispod ili iza vas. Planina je ovde takvog oblika i staza tako postavljena da dok se penjete vrlo kratko imate pogled na greben desno od vas dok se levi greben sa Gerlahovskim štitom ukaže tek nekih desetak metara pred sam vrh. Zato je uređeni vidikovac na ivici grebena sa fenomenalnim pogledom na Lomnički štit nešto što nećete promašiti.
Do vidikovca može (skoro) svako i isplati se samo do njega prošetati i vratiti u Smokovec. Dalje idete ako znate šta radite. Sneg postaje dosta dublji i staza više nije tako prepoznatljiva. Manje ili više je se držimo uz pomoć gps uređaja trudeći se uglavnom da izbegavamo rupe u snegu. Propadanje u sneg je veliki problem, upadamo nekad manje a nekad skroz do kukova. Izvlačimo se kako znamo, sami ili uz nečiju pomoć i to nam odnosi dosta snage. I vremena, naravno.
Pogled na tri vrha sa mesta gde smo pravili pauzu
Pauzu pravimo negde na 1900m, na stenama na desnoj ivici grebena. Ovde je već lepši pogled. Između našeg grebena i grebena Lomničkog štita (desno na slici gore) leži Studena dolina kojom teče Studeni potok (o tome sam već pričao u postu 2021/2). Jednog trenutka između njih počinje da se diže Srednji greben deleći dolinu na Veliku i Malu studenu. Vrh ovog grebena bukvalno se zove Srednji vrh (Prostredni hrot, u sredini fotke) i piše da je težak za penjanje. Nešto dalje od njega je Ladovi štit (levo na fotki), još jedan od vrhova preko 2600m. Sva tri vidimo kao i neke manje vrhove oko njih.
Idemo dalje, sve je isto, jasan pravac ali dubok sneg i još 500m uspona. Prolazimo pored Slavkovskog nosa (2273). Odozdo još i može da prođe kao vrh, odozgo ako skrenete ka njemu dovoljna vam je inercija da vas iznese. Rajko i ja ga overili...
Pred sam vrh stavljamo dereze, za svaki slučaj. Poslednjih uspon (slika desno) je jako strm ali sneg je zaleđen i ne propadamo. Stižemo na Slavkovski štit i odjednom se sve otvara oko nas. Prvi put vidimo Gerlah i još neke istočne vrhove, počinjem polako da ih prepoznajem. Vidimo Poprad u daljini i još dalje snežne vrhove Niskih Tatri. Osećaj je zaista moćan kako zbog izgleda planine i vrhova oko nas, tako i zbog činjenice da sam ponovo tu i da sam po snegu izašao. Jedan od onih trenutaka kada shvatam koliko sam nebitan i neprimetan a opet deo svega onoga što vidim oko sebe. I to me strašno ispunjava i drži dugo pošto se vratim. Sunce se pridružuje našem raspoloženju, za trenutak se pomalja iza oblaka...
Slavkovski štit zaista ima odličan položaj a i zaravnjen je pa je jedno od atraktivnijih mesta na Visokim Tatrama. Na slovačkoj wiki piše se 1813. godine sa njega odvalila ogromna stena koja je pala u Veliku studenu dolinu. Neki pretpostavljaju da je do tada bio najviši vrh cele planine...
Pogled na Gerlahovski štit
Silazak je bio neočekivano težak. Uzbrdo smo koliko toliko kontrolisali propadanje, nizbrdo to jednostavno nije bilo moguće. Dva koraka, padaš, dva koraka, padaš... Pri tom idemo mnogo brže i mogućnost povrede je veća. Ne smeš da se opustiš i kreneš brže. Išao sam negde u sredini na najtežem delu i ispred mene je svakog trenutka bar po dvoje ležalo u snegu i izvlačilo se iz njega. Nikad stići do vidikovca i normalne staze. Uvek me u takvih situacijama, kada silazak bude težak, fascinira koliko smo se u stvari popeli.
U Stari Smokovec stižemo pred sumrak. Bacamo teške rančeve sa sebe i sedamo na terasu restorana Spitz. Hladno je ali ne ostajemo dugo, tek da izručimo po jedan Svijani. Vreme poslužilo, planina nas pustila na vrh, tek dvoje od nas trideset nije izašlo, vožnja do Spiških Bistri, tuširanje pa na večeru u obližnju piceriju...
Subota: Prednje Solisko
Pošto smo prethodnog dana obavili najveći deo posla, u subotu je bilo mnogo opuštenije. Nisu svi ni krenuli na pešačenje, neki umorni od prethodnog dana a neki prosto želeći drugačije da provedu dan. Početak akcije bio je u mestu Štrbske Pleso, zapadno od Starog Smokoveca, gradiću koji je ime dobio po jezeru koga okružuje sa više strana. Štrbske Pleso je centar zimskih sportova. Tu je ski staza, dve skakaonice i još neki teren na kome je to jutro bilo neko međunarodno takmičenje. Nisam uspeo da vidim koji sport je u pitanju ali tipujem na brzo klizanje. Takmičenje je bilo dobro posećeno, razglas je najavljivao događaje i učesnike, na ski stazi je bilo puno ljudi i vreme je bilo sunčano pa je atmosfera bila mnogo vedrija nego dan ranije.
Prednje Solisko (slika levo, između dva drveta) nije posebno atraktivan vrh. Visok je 2093m i prvi je sa južne strane na grebenu na kome se dalje ređaju ostali Solisko vrhovi (Štrbski, Mali, Srednji, Veliki...). Greben se kao i većina drugih pruža u pravcu jug-sever. Počinje da se izdiže skoro iz samog Štrbskog Plesa zatvarajući svojom istočnom stranom Mliničku a zapadnom Furkotsku dolinu. Leta 2021. okružili smo greben tako što smo otišli jednom a vratili se drugom dolinom, prešavši iz jedne u drugu preko prevoja Bistra Lavka. Svašta lepo smo videli o čemu sam pisao u postu 2021/2. Kada smo stigli do doma, valjda je samo jedan član grupe odlučio da ode i do vrha Prednje Solisko. Ostali smo vrhu pretpostavili ručak i pivo. Prosto smo već bili puni utisaka, i za taj dan i za celu akciju. Sada je bilo drugačije, Prednje Solisko je bio cilj za taj dan plus je sneg dodao na težini penjanja.
Prvi deo uspona ide ski stazom. Od ski centra u Štrbskom Plesu do Čate pod Soliskom, leti planinarskog a zimi više skijaškog doma. Do doma idu žičare i tu skijašima počinje ski staza a nama se završava. Zbog takmičenja krenuli smo pored jedne od skakaonica, one niže. Od vrha zaletišta skakaonice nastavili smo pored ski lifta a zatim pored ski staze i tako izašli do doma. Uspon je bio konstantan ali ne previše jak, vreme je bilo lepo, skijaši su prolazili pored nas, vidici su bili odlični i što je najvažnije sneg je bio utaban i nije bilo propadanja kao prethodnog dana.
Kod doma smo napravili kratku pauzu a zatim krenuli na drugi deo uspona. Vrh je relativno blizu ali je staza prilično strma i normirano vreme penjanja je 45 minuta. Sneg je bio raskvašen pa nismo stavljali dereze. Osim nas, ka vrhu su išli i neki turno skijaši. Zajedno ćemo se popeti a onda će se oni spustiti na lakši ili luđi način.
Stižemo do vrha bez većih problema, fotografišemo se i brzo silazimo do doma. Čata pod Soliskom fino uređena i prostrana. Imate raznih suvenira da kupite i što je mnogo važnije nude vrlo ukusnu hranu. I toče Pilsner Urquell. Rajko će posvedočiti da je i makovnjača prva liga. Dok polako završavam gulaš od divljači i gustiram ostatak piva, stepen smirenosti i unutrašnjeg zadovoljstva dostiže mi vrlo visok nivo. Činija gulaša i pola litre plzenskog, dovoljno za sreću? Samo ako ste prethodnog dana popeli Slavkovski štit...
Nedelja: Povratak
Pakujemo stvari, doručkujemo i krećemo. Idemo drugim putem, lakšim i nešto dužim nego u dolasku. Autoputem do Ružemberoka gde sam konačno uspeo da se razbudim, na vreme da uživam u putu od ovog grada do Donovalija i dalje do Banske Bistrice. Put sve vreme prati brzu planinsku reku i prolazi ivicom ili kroz dva nacionalna parka: Velika Fatra i Niske Tatre. Četinarska šuma ne zatvara vam pogled na okolna brda. Prošao sam ovuda dvanaest godina ranije, porodično putovanje u Krakov. Tada sam vozio i bilo je vrlo rizično jer sam više gledao oko nego ispred sebe.
U Banskoj Bistrici ostajemo nekih sat i po. Imali smo vremena da obiđemo centar i popijemo kafu na trgu. Grad mi je ostao u vrlo lepom sećanju sa već pomenutog putovanja kada smo u povratku u njemu prenoćili. Ali to je neka druga priča...
Skijatos je ostrvo u Severnim Sporadima ili od skora samo Sporadima. Najmanje je od četiri značajna ostrva (Skopelos, Alonisos, Skiros), ima samo 50 km2 (12x6 max). Osim što je najmanje, Skijatos je i najzapadnije ostrvo, od obale poluostrva Pilion udaljeno je svega 2km. Trajektima ta blizina ne znači mnogo, zbog nepristupačne istočne obale Piliona za Sporade kreću iz Volosa. Kada na Skijatosu iskrca i primi putnike, trajekt nastavi za Skopelos pa onda za Alonisos (četvrto ostrvo Skiros mnogo je dalje) a onda se vraća istim putem, Skopelos, Skijatos, Volos i sve to traje nekih 9 sati - puno radno vreme posade. Nekim danima napravi još jednu vožnju, bar tako piše u brošuri koju smo dobili. Ono što ipak Skijatos izdvaja u odnosu na Skopelos i Alonisos jeste aerodrom zbog čega je turistički najrazvijenije ostrvo Sporada.
Trajekt koji nas je odvezao i vratio sa Skijatosa
Na ostrvu ima jedno naselje, grad Skijatos. Vikipedija i karte navode još neka mesta na južnoj strani ostrva ali nisam siguran da mogu tako da se nazovu. Predstavljaju tek malo veće grupe objekata pored glavnog puta, koji vodi pored južne obale i ide od grada na istoku do plaže Kukunarijes na zapadu. Duž celog tog puta poređani su hoteli, vile, restorani, prodavnice... obično u blizini većih plaža. Vrlo brzo (ukoliko svet preživi najnoviju krizu) sve će se to spojiti u manje-više jedinstvenu celinu.
Severni deo ostrva je brdovitiji, nepristupačniji, navodno izložen većim talasima i samim tim manje razvijen. Mali broj tih plaža povezan je asfaltom sa gradom i što je važnije do njih ne voze autobusi kao do plaža na južnoj obali. Morate kolima, motorima ili peške. Ili brodićima.
Negde u brdima severno od grada nalazi se manastir Moni Evagelistrijas. Nismo bili a pominjem ga jer mi se čini da je to jedino što osim grada i gomile plaža ima da se vidi na Skijatosu. Možda grešim, voleo bih da me neko demantuje. U manstiru je prvi put sašivena današnja grčka zastava. Lep podatak ali eto znate ga, nema potrebe da idete do manastira da bi ste to saznali...
Vrh Skijatosa je na 433m, ni to mi nije bilo inspirativno. Jedno jutro sam prošetao do tačke označene kao Skiathos Firewatch. Nalazi se otprilike na samoj sredini ostrva i gleda na zapadnu stranu (slika gore). Iskreno očekivao sam više mada nije da ne vredi otići, naročito ako imate kola. Vidi se i Pilion, Evija...
Na Skijatosu smo već bili i to dva puta. Oba puta izlet sa prethodno pomenute Evije. Pisao sam o tome ovde, celodnevni izleti, prvo smo išli na plažu Kukunarijes gde smo imali 2-3 sata za kupanje a zatim u grad uz isto toliko slobodnog vremena. Ukoliko pre svega volite da vidite i upoznate nešto novo, treba da znate da ovim pokrivate 50% Skijatosa. Slutili smo tako nešto pa Skijatos nije bio u našim planovima za letovanje. Ipak, sticajem raznih okolnosti, izležavanje na plažama i prijatna okolina bili su nam u prvom planu pa smo rešili da istražimo i drugih 50% ostrva. Uz to, bili smo i na dva izleta, na prvom smo obišli plažu Lalarija i ostatke tvrđave (još 20% Skijatosa...) a na drugom proširili vidike dalje na istok, posetivši Skopelos i Alonisos. Tako da je letovanje u svakom pogledu uspelo. Ali da krenem redom...
Putovanje, smeštaj...
Polako
se vraćamo agencijama posle višegodišnjeg samostalnog organizovanja
letovanja. Sa Sabrom smo nekada imali odlična iskustva, njihova
ponuda bila je povoljna i nismo mnogo razmišljali. Nismo
pogrešili, organizacija, prevoz, vodič, predstavnik na Skijatosu, sve je
dobro funkcionisalo.
Kada putujete autobusom za Skijatos, glavni problem prevoznika je stići na vreme za trajekt koji polazi u 7h po našem, odnosno 8h po grčkom vremenu. Zbog toga je polazak već u 15:30 i zbog toga su forsirali sve do ulaska u Grčku. Plaše se gužve na granici koje ovog puta nije bilo pa smo Evzoni prešli neki minut iza ponoći. Posle smo pravili više pauza i opet stigli sat ranije od početka ukrcavanja (dva sata pre polaska) ali shvatam da tako mora.
Ukrcavanje u trajekt u Volosu
Trajekt je nešto sasvim drugo od autobusa. Vožnja trajektom uvek je uživanje i to kakvo. Možete da birate između udobnih i klimatizovanih unutrašnjih prostorija, sa barovima, toaletima, televizorima i spoljašnjeg prostora gde uživate na suncu ili u hladu i pratite kuda putujete. U ovom slučaju gledate obale Piliona, Evije, Skijatosa... Unutra možete i da se opružite što sam iskoristio u povratku, taman bilo vreme za popodnevnu dremku.
Smeštaj je posebna priča. Bili smo u apartmanu vile Noula. Nalazi se istočno od grada od koga je udaljena nešto malo više od kilometra i u pravcu je kretanja autobusa. Položaj je odličan, do grada možete peške (možete i busom) a 50m ispod vile je plaža Megali Amos, sasvim korektna i za celodnevni boravak. Vilu i plažu deli glavni put na ostrvu. To je u prvom trenutku izgledalo kao priličan problem, kasnije se ispostavilo da u toku noći i ujutru nije toliko prometno. Unutrašnjost apartmana nije baš za pohvalu. Higijena bi mogla da bude bolja, dva klima uređaja delovali su razvaljeno, posuđe loše, frižider na izdisaju, topla voda je često bila problem... Ali terasa je ispeglala sve nedostatke. Udobne stolice, sto, drvena klupa sa jastucima za izležavanje (u koju na radost moje žene ja nisam mogao da stanem...) i pre svega fenomenalan pogled na more. Uživali smo u svakom trenutku boravka na terasi. Znači ako vam je kvalitet samog apartmana bitan, zaobiđite za sada Noulu. Ako ste tu fleksibilniji kao mi, može da prođe.
Pogled sa terase
Plaže Skijatosa (južna obala)
Sve lepe plaže na južnoj obali Skijatosa liče jedna na drugu, kao kod Tolstoja. Pitome, peščane, sa izuzetno čistom i bistrom vodom, manje ili više borova u pozadini i nešto prirodnog hlada, uglavnom u krajevima ili u pozadini, iza tih borova. Neke su malo duže od drugih, neke malo šire ali sve je to tu negde. Uključujući i najlepšu među njima, plažu Kukunarijes. Možda malo preterujem ali nismo videli plažu (od onih na kojima smo bili...) da se drastično razlikovala od ostalih. A ima nekih sa kojih su mi se potpuno pomešali utisci. Na južnoj obali, još jednom napominjem.
Naravno, ovo nikako ne znači da su plaže loše, naprotiv. Uživaćete ali morate da obratite pažnju na jednu bitnu razliku među njima - na koju stranu su okrenute. Jako bitno, posebno ako nisu velike vrućine, kao što je nama bilo, kada popodne nemate šta da tražite na plažama okrenutim istoku dok ćete na onim suprotno orijentisanim moći da ostanete do kasnih sati i uživate u zalasku sunca. I kad sam već kod zalaska sunca, jedna mala digresija. Nijedna plaža na Severnoj Eviji ne može da se meri ni sa jednom plažom na Skijatosu ali zato je zalazak sunca u Pefkiju lepši nego bilo gde na Skijatosu.
Megali Amos
Krenuću redom, od grada ili od naše vile, svejedno. Megali Amos je najbliža gradu, sasvim korektna, sa vrlo lepim pogledom na ostrva Marangos, Cungrija, Cungrijaki i još neka iza njih. Dosta je dugačka, prolazi ispod našeg apartmana i ide još dalje. Taj deo ispod nas možda je još lepši od centralnog, manja je gužva. Za ove pare teško da smo bolju mogli da očekujemo na 50m od apartmana.
Mikro Vasilijas
Nešto dalje su plaže Mikro Vasilijas i Vasilijas. Domaćin nam je rekao da je prva lepša, ne znam zašto. Do nje smo prošetali jedno popodne. Bolje da smo to uradili ujutru zato što je popodne baš debeli hlad pa smo se vratili na našu pošto sam napravio nekoliko fotografija. Nije mnogo široka, ima beach bar, ima centar za sportove na vodi.
Ahladija (Achladies)
I do Ahladije smo stigli peške ali smo se vratili busom. Potpuno mainstream plaža, sitan pesak i bistra voda, smeštena u blagoj uvali i ograničena sa dva manja rta. Ima malo više objekata u pozadini, ima i jedan veći hotel i sve je to lepo uklopljeno u ambijent. Grci ne dozvoljavaju solitere pored mora. Iza plaže je prilično urbano, par taverni, par supermarketa, giros...
Zatim ide malo poluostrvo, nisam siguran da li se zove Kanapici, sa nekoliko plaža. Bili smo na dve na zapadnoj strani. Kolios je odmah pored puta. Ima dva beach bara i ima puno raznih plovnih objekata. Otišli poslednje popodne, tek da je overimo. Nije mi se posebno dopala. Za razliku od nje plažu Vromolimnos (slika desno) preporučujem za popodnevni boravak. Do nje treba malo više pešačiti ali isplati se. Duža od prethodne sa više drveća u pozadini i više prirodnog hlada koji doduše treba zauzeti. Ima jedan beach bar i jednu grupu ležaljki, ima centar za sportove na vodi ali i igralište za odbojku na pesku. Pogled je odličan na Eviju i kraj Piliona. Ostali do zalaska sunca.
Agia Paraskevi
Agia Paraskevi je vrlo slična Ahladiji. Dugačka, peščana, nekoliko barova, sitan pesak i vrlo mirna i čista voda. Pomalo je i monotona. Nema prirodnog hlada osim nešto malo, skroz desno. Iza plaže ima nekoliko taverni. U jednoj od njih (Orsa taverna) smo ručali pošto smo se celo prepodne čvarili na Agia Paraskevi pa smo onda prošetali na Vromolimnos gde smo proveli popodne. Promenili kafanu, što bi neki rekli...
Trulos
Trulos je sledeća kada idete na zapad. Liči na Ahladiju i Agia Paraskevi ali je lepša od njih. Ima više prirodnog hlada, ima manju grupu ostrva, malo više stena na krajevima, uvala je izrazitija i uopšte interesantnija je od ove dve na A. Na samoj plaži su 3-4 ugostiteljska objekta a na početku puta za plažu supermarket i giros restoran. Svakako bih je preporučio.
Kukunarijes
Plaža Kukunarijes je najpoznatija i to sa pravom. Najduža, najlepši pesak koji svetluca, najlepša boja mora, najviše prirodnog hlada, najuređenija sa pravim toaletima iza nje, najviše barova, najskupljih doduše... Iza plaže je park sa jezerom, onda put a sa druge strane puta puno taverni gde možete napraviti pauzu za ručak. Kod ove plaže je poslednja stanica autobusa. Prvi put kada smo bili na njoj 2015. godine, bio sam oduševljen. Nipošto je nemojte propustiti ako letujete na Skijatosu.
Zalazak sunca na plaži Agia Eleni
Zapadno od Kukunarijesa su tri plaže zapadno orijentisane. Na najbližoj i najpoznatijoj Banani nismo bili ali smo zato otišli do Agia Eleni. Posle prepunog i možda previše urbanizovanog Kukunarijesa, bio je pravi odmor izležavati se u mnogo opuštenijoj atmosferi i gledati zalazak sunca iza Piliona. Krivo mi je bilo što još jednom nismo otišli na ovu plažu. Delimično uređena, potpuno zatvorena četinarima osim na mestu gde put stiže do nje, bar na plaži je lepši od drugih...
I to je uglavnom to. Ni jednu plažu nismo ponovili, ne znam da li smo nešto propustili ali sve mi govori da nismo. Osim Kukunarijesa moj izbor je Trulos i za popodne Vromolimnos i Agia Eleni.
Plovidba oko Skijatosa, plaža Lalarija
Lalarija je nešto drugačije od svega ostalog na Skijatosu. Something completely different. Divlja, nepristupačna, sa strmim liticama i ogromnim stenama koje su se sa njih survale u more, kombinacijom belog i sivog šljunka, prelepom bojom mora i kamenim prerastom ispod koga možete plivati. Više pristaje Lefkadi ili Zakintosu dok je na pitomom Skijatosu nešto što zaista odvaja od ostalog. Do Lalarije ne možete kopnom (tako bar kažu...) tako da su turistički brodići jedino rešenje.
Stara luka Skijatosa rezervisana je za turističke brodove i brodiće. Danju uglavnom plove a uveče su usidreni i ispred njih je pravi turistički sajam gde možete dobiti informacije i uplatiti izlet. Sve se nudi, Skopelos, Alonisosa, manja ostrva sa lepim plažama, plovidba oko Skijatosa pa onda razne kombinacije pobrojanog. Razmišljali smo da odemo samo do Lalarije a onda smo naleteli na simpatičnu (bivšu) Beograđanku koja nas je odmah provalila odakle smo i dala nam ponudu koju nismo mogli da odbijemo.
Lalarija je bila prva stanica na putovanju. Sledeća je plaža Kastro, u podnožju ostataka nekadašnje tvrđave. Tvrđava se nalazila na stenovitom rtu (slika levo) koji se opet nalazi na najsevernijoj tački ostrva. Izgrađena je sredinom XIV veka. Žitelji Skijatosa pobegli su sa sadašnje lokacije grada ovde zbog konstantne opasnosti od gusara. Vratili su se 1829. godine kada su ušli u sastav nove grčke države. Ostaci tvrđave su zaista samo ostaci, više je sama stena atrakcija. Plaža je malo pitomija od Lalarije ali opet mnogo živopisnija od već opisanih južnih, sa odgovarajućim beach barom. Do plaže inače vodi hiking staza iz grada, 2-3 sata vam je potrebno.
Neposredno ispred Lalarije i neposredno iza plaže Kastro nalaze se neke manje pećine koje reklamiraju u sklopu izleta. Ne treba previše očekivati ali daleko od toga da nije interesantno. Fascinantno je koliko blizu je brodić uspeo da im priđe.
Nastavljamo plovidu pored severne obale ostrava. Snimili smo tri plaže do kojih se peške stiže od Kukunarije i procenili da posle svega što smo videli nije neophodno posetiti ih. Upućujemo se ka kopnu, tačnije ka poluostrvu Pilion koje je kako sam već naglasio samo 2km udaljeno od Skijatosa.
Katijorgos, plaža
Katijorgos (Katigiorgis) je mesto sa svega nekoliko kuća u maloj uvali istočne ili spoljne obale Piliona. Nije slučajno tu nastalo već zahvaljujući prelepoj peščanoj plaži koju su uspeli da očuvaju uprkos izgradnje naselja i brodića koji svakodnevno svraćaju sa Skijatosa. Taverna Areti je posebna priča, hrana je bila bila vrlo ukusna i cene su bile vrlo pristojne. Dva sata smo tu proveli a onda se ukrcali na brodić i lagano zaplovili kući.
Izlet preporučujem iz sve snage. Lalariju i Kastro treba videti, Katijorgos je idealno mesto za ručak i odmor a i šteta je ne oploviti ceo Skijatos kad ste u mogućnosti.
Povratak u grad Skijatos, ostrvo Cugrija
Izlet na Skopelos i Alonisos
Poseta Skopelosu bila je planirana još pre polaska i predstavlja nešto potpuno logično kada letujete na Skijatosu. Kao što smo prethodnih godina sa Evije otišli korak dalje na istok i obišli Skijatos, tako smo i sada otišli korak dalje. Zapravo dva koraka, tu je i Alonisos. Prateći liniju trajekta, oplovili smo severnu obalu Skopelosa, spustili se do istoimenog grada, tu se iskrcali i proveli 2-3 sata, zatim nastavili plovidbu do Patitirija, najvećeg mesta na Alonisosu, gde smo takođe imali dva sata slobodno. U povratku smo Skopelos obišli sa južne strane i svratili na kupanje na plažu Kastani.
Istočna oblala zapadnog kraka Skopelosa
Skopelos je u odnosu na Skijatos turistički nerazvijeniji, manje urbanizovan, sa više šume (čitaj: zeleniji) i po nekom nezvaničnom mišljenju lepši. Ne bih lično mogao da potvrdim ovo poslednje, naravno ni da negiram. Malo sam bio da bih mogao da sudim. Sam grad ne bih pretpostavio gradu Skijatosu. Nekako mi je Skijatos kompaktniji, lepši kada se gleda sa mora i sa odličnim pogledom na ostrva ispred sebe. Ali Skopelos ima taj stari deo...
Gradić Skopelos, pogled sa mora
Stari deo grada nalazi se desno od vas kada ulazite u luku, na uzvišenju koje leži na malom poluostrvu. Standardni položaj u srednjem veku, diktiran odbrambenim zahtevima. Iz istog razloga kuće su bile zbijene a ulice između njih uske i krivudave. Gde je nagib jako veliki, pravili su stepenice. Stanovnici Skopelosa imali su posebnog razloga da budu oprezni jer su gusari bili stacionirani na obližnjem Alonisosu pa su napadi bili česti. Vodič nam je ispričao da su bežeći pred gusararima u tvrđavu na vrhu brda stanovnici Skopelosa za sobom prosipali maslinovo ulje (verovatno i još ponešto...) pa su ulice do skoro bile vrlo klizave.
U podnožju brda nalazi se crkva Svete Bogorodice (Panagitsa tou Pyrgou), vrlo lepa bela zgrada sa visokim zidinama koja je očito pored verske imala i odbrambenu funkciju. Skopelos inače ima čak 360 crkava, kapela i sličnih sakralnih objekata od kojih je polovina u glavnom gradu. Samo tokom pešačenja do vrha starog grada prošli smo pored nekoliko. Ugostiteljskih objekata ima verovatno i više od toga. Na vrhu, gde se su ostaci venecijanske tvrđave, nalazi se lepa terasa sa pogledom na sve strane.
Dve crkve, treća je iza mene. Donja je Svete Bogorodice.
Osim već pomenute crkve, nema objekata koji odskaču izgledom i značajem. Zato ima puno lepih i interesantnih detalja. Mi na žalost nismo imali puno vremena, taman da pojedemo čuvenu pitu koja se ovde pravi (odabrali slatku varijantu, bila je mnogo dobra ali i vrela), da kupimo magnet i još malo prošetamo.
Glavni brend Skopelosa poslednjih godina je film Mamma mia čiji je veliki deo snimljen na ovom ostrvu. Pre nego što smo stigli do grada prošli smo pored rta na kome leži crvka Svetog Jovana, (slika desno) poznata iz filma. Sam rt izgleda prelepo. Brod je tu usporio i drugo kružio oko njega, obišao ga sa svih strana dok je sa razglasa treštala Abbina muzika. Abba je soundtrack mog detinjstva i volim da ih čujem jer kao što reče jedan veliki muzičar ne volim nostalgiju, osim svoju. Naravno ako se pušta u razumnoj količini. Ovde su bili na samoj granici...
Plaža Kastani
Još jednom su izveli sličaj performans, na nekom drugom značajnom mestu za film, a završili smo putovanje kupanjem na plaži Kastani. Pogađate i ona se pojavljuje u filmu... Izuzetno lepa plaža sa sitnim peskom i prelepom bojom mora koja potiče od neverovatne količine zelenila u pozadini. Nije kao Lalarija, da je vidite, besomučno fotografišete i odete, ovo je plaža da na njoj provedete ceo dan. Imam samo jednu fotografiju sa Kastanija, to sam shvatio tek kada smo se vratili. Umorio sam se od fotkanja i otišao da se kupam...
Alonisos je dugo bio grčka Tortuga, mesto odakle su gusari kretali na pljačkaške pohode i posle toga uživali u zasluženom odmoru. Zašto su baš ovo ostrvo izabrali, nije mi poznato. U glavnom gradu Paritiriju ima muzej gusarstva u koji nismo otišli, dali smo prednost kafi. Sada mi se čini da smo pogrešili ali tada je odluka bila jednoglasna. Ostrvo je turistički slabije razvijeno i od Skopelosa ali ima neke plaže koje treba videti i ima lokalni autobus koji vodi do njih. More je čisto i slika luke je lepa, kupali smo se u samom gradu, problem je izrazito krupno kamenje na plaži. Overili smo i ovo ostrvo ali izlet je potpuno bio u znaku Skopelosa. Ako stignemo da letujemo na Skopelosu, doći ćemo na Alonisos da provedemo jedan dan. To je najviše što možemo da mu obećamo...
Grad Skijatos
Do grada smo uglavnom odlazili predveče, po povratku sa plaže. Pešačili bi glavnim putem do stanice br.4 odakle bi se ili odmah spuštali do pešačke ulice Papadiamanti ili bi išli skroz desno pa preko parkinga i pored crkve Agia Triada stizali do najviše tačke grada. Zatim bi se spuštali nasumice uskim ulicama do stenovitog rta Plakes ili do stare luke. Taj potez od rta do stare luke zajedno sa poluostrvom Bourtzi i zalivom koji zajedno obrazuju, možda je i najlepši deo grada. Pretpostavljam i najstariji. Posebno je lep u večernjim satima što sve imate dokumentovano u foto albumu.
Skoro sve trgovine nalaze se u pomenutoj ulica Papadimanti ili u uličicama poprečnim na nju. Pruža se sredinom grada, udolinom između dva manja brda. Prvo sam već pomenuo, na drugom se nalazi crkva Svetog Nikole. Ova crkva i njena sahat-kula zauzimaju istaknuto mesto u panorami grada a pogled sa terase ispred kule je izuzetan tako da je to nešto što morate obići.
Pogled sa brda gde je crkva Sv. Nikole
A kad sam kod panorame grada, ona je tipična grčka. Bele niske kuće, pojačane sa nekoliko crkvenih tornjeva naravno u istoj boji, skladno raspoređene u prirodnom amfiteatru. Ništa se preterano ne ističe i slika koju imate kada prilazite brodom gradu je zaista prelepa.
Taverne i ostali ugostiteljski objekti nisu ograničeni na jednu ulicu, raspoređeni su po čitavom gradu. I svi su solidno popunjeni. I to nas dovodi do nečega što mi se i nije preterano dopalo. Skijatos je 100% turizam. Nema poljoprivrede (voće i povrće jako skupo), nema kafana gde samo lokalci sede, nema baba obučenih u crno na stolicama ispred kuća. Podseća na veliki rizort, što možda već i jeste.
E ima i aerodrom koji je atrakcija zbog izuzetno kratke piste. U popodnevnim satima gomila turista se načička na ogradi da gleda i snima sletanje aviona koji im preleću iznad same glave. Ipak, treba biti oprezan i ne prilaziti suviše i ne direktno iza aviona.
Na kraju...
Pred sam polazak sabrao sam sve ono interesatno što nismo videli na Skijatosu. Nisam stigao dalje od prstiju jedne ruke. Prvi put imam osećaj da smo neku lokaciju iscrpeli, da nema smisla ponovo dolaziti. Ali
poučen iskustvom sa Evije, kada sam čak i pisao ovde nešto o kratkom
životu i ponovnom dolasku na ista mesta a onda se vratio posle svega tri godine, ništa ne obećavam. Možda sa godinama malo promenimo odnos prema letovanju pa nam cilj bude samo
da se dobro provedemo i odmorimo. Skijatos to svakako može da vam
pruži. Ako izbegnete avgust, kažu da je tada prevelika gužva, posebno u lokalnim autobusima.
Grad Skijatos, negde blizu aerodroma
Često me pitaju gde bez kola da letuju u Grčkoj. Evo, konačno imam odgovor. Lepe plaže, pristupačne autobusima, lep grad, sve skockano. Dovoljno skup trajekt da se isplati doći busom (ili avionom...) i uzeti rent-a-car.
Ako se opet odlučimo za Sporade, gledaćemo da to bude Skopelos. Ili Skiros. Naravno i Pilion. Ceo taj deo Grčke je jako zanimljiv, jako razuđen sa puno ostrva i poluostrva koja se uklapaju jedna u druge. Bilo da plovite brodom ili sedite na plaži, vi pravite kompletnu sliku tog kraja. Prolazite pored mesta gde ste nekada letovali, boravite u mestima koja ste gledali sa naspramne obale, otkrivate neka nova mesta...
Ispred apartmana
Osim dva albuma od ove godine, prilažem i one sa izleta sa Evije iz 2015. i 2018. Posebno je prvi interesantan jer u njemu ima puno fotografija plaže Kukunarijes.
Pravoslavna crkva u Šidu je klasična barokna građevina, doduše nešto veća nego slični objekti u Sremu (tako kaže wiki). Sagrađena je u drugoj polovini XVIII veka i posvećena prenosu moštiju svetog Nikole. Crkva se vidi sa prozora kuće u kojoj je Sava Šumanović živeo i on je govorio da je taj pogled uvek nosio sa sobom. Kada uđete u crkvu, osim lepog enterijera vidite po osnovu više detalja koliki trag je u Šidu ostavila ustaška racija iz avgusta '42. Jedan lokalac prepoznaje turistu u meni, pokazuje mi na veliku belu ploču sa imenima stradalih i kaže da zbog toga on nikad ne navija za komšije. Klimam mu glavnom i svoje mišljenje zadržavam za sebe. Prva stvar koja mi pada na pamet posle njegovog komentara je koliko su dalekosežni takvi zločini, osim onog neposrednog zlodela koliko otrova ostavljaju sledećim generacijama.
