Vikend na Zlatiboru

Nisam planirao da pišem o ovoj akciji. Ipak, neke stvari zaslužuju da budu zabeležene. Trudiću se da budem kraći nego obično i da pustim fotografije da pričaju. Njima tekst nije potreban a opet, nije loše napraviti neki zapis gde i u kakvim uslovima su nastale.

Prethodni vikend 8-9. oktobar 2016. bili smo na Zlatiboru. Vlada je vodio akciju a nas je bilo očekivano, za jedan mini bus. Krenuli smo u subotu ujutru. Sa nama je pošao i Ljuba u čijem domu smo bili smešteni. Ostavili smo ga da sredi šta treba a mi smo odmah otišli na pešačenje. Kada smo se vratili vatra je gorela a čorba je bila negde na pola. Ljuba se pokazao kao dobar domaćin, od spremanja večere, kuvanja čaja i kafe do nabavke sira i kajmaka. I dom se dobro pokazao. Udoban i komforan, na lepom mestu, još uvek pristojno daleko od civilizacije. 

Subota

Prvi dan je u planu bio Tornik. Prvobitna kružna varijanta od doma zamenjena je lepšom. Vlada nas je častio vožnjom do sela Dobroselica odakle smo započeli pešačenje. Dobroselica se nalazi na južnom delu Zlatibora, desno od puta kada se ide ka Novoj Varoši. U selu se nalazi crkva brvnara iz 1821. godine. Posvećena je Sv. Iliji. Crkva je skoro obnovljena, oko dvorišta je nova ograda, ispod dvorišta je groblje a tu su dva vrlo visoka i impozantna bora tako da ceo kompleks vrlo lepo izgleda. Preko puta se nalaze još dve interesantne zgrade iz različitih perioda, ne znam šta predstavljaju ali očigledno pamte dane kada je u Dobroselica imala mnogo više stanovnika.

Prerast u Dobroselici

Od crkve počinjemo pešačenje. Put nas vodi ka prirodnom fenomenu, kamenom mostu ili prerasti. Ogromna je i veoma prostrana. U kraju je poznata kao Točkovička pećina ili Šupljica. Iz daljine zaista deluje kao pećina, tek kada se priđe vidi se otvor na suprotnoj strani. Kroz nju teče potočić, deluje vrlo blago ali ne treba zaboraviti da je zaslužan za ono čemu se divimo.

Od prerasti se penjemo asfaltnim putem i izlazimo na raskrsnicu i vidikovac Ječmenska presedo ili kako na tabli ispred pećine piše Marjansko presedo. Meni pridev srednjeg roda mnogo više ide uz presedo ali svuda sam nalazio na Ječmenska, ne Ječmensko (uzgred, tragajući po Netu saznao sam i da je Žigić celu jednu utakmicu presedo na klupi...). Ta raskrsnica je mnogo lepo mesto, uzvišenje odakle pogled puca na sve strane sveta. U neposrednoj blizini je naselje Vodice, pretpostavljam da je to najbolji način da se do prerasti stigne kolima. Mada je uvek bolje ići peške...

Presedo, čiji god..

Na presedu se stiču tri puta i bar još toliko staza. Biramo onu koja ide pravo na Ravni Tornik. Uspon nije mnogo jak a travnata staza koja prolazi kroz retku četinarsku šumu jedna je od lepših kojima sam hodao. Pogled je odličan, pre svega na istočnu stranu gde se vidi ceo greben ka Čigoti. Sa severne strane šuma je nešto gušća i zatvara pogled ali ka zato se ka jugu često otvara vidik, posebno kada izađete na greben Ravnog Tornika. Nisam baš dobro upoznat sa planinama u ovom delu Srbije ali na toj južnoj strani nije teško uočiti Oštrik i desno od njega Banjsko brdo.

Pogled na jug, Oštrik u sredini

Ravni Tornik je vrh neposredno pored Tornika, kada se gledaju iz centra Zlatibora stoje jedan pored drugog. Naziv vam bude jasan kada stignete gore, ceo greben je na skoro istoj visini. Da vrh nije obeležen, pitanje je da li biste pogodili gde se nalazi. Moj drugar koji odlično poznaje Zlatibor ukazuje mi da je to jedino mesto na celom grebenu Tornika sa koga se lepo vidi Ribničko jezero - pogled na sever uglavnom je zatvoren šumom.

Ribničko jezero, foto sa Ravnog Tornika

Idemo dalje stazom koja je preko celog Tornika vrlo prijatna za gaženje. Neko vreme pravo, onda se spuštamo na prevoj između dva vrha. Ne gubimo mnogo na visini. Staza je sveže markirana od preseda do Tornika ali na jednom mestu gubimo markaciju i pratimo trek koji je loš. Lomatamo se po šumi neko vreme, jedini gaf koji pravimo za dva dana.

Tornik je najviši vrh Zlatibora. Ili Bandera, na stubu na vrhu piše i jedno i drugo. Nedostaju mu 4m da dostigne 1500. Vrh je urban do kraja, antene, vrh uspinjače i čini mi se još jednog ski lifta. Malo pre vrha ima lep vidikovac, gleda na jug. Interesantan je za one koji dolaze pravo na Tornik, mi taj pogled imamo već duže vreme. 

Možemo da se spustimo ski stazom ali biramo malo duži i interesantniji pravac. Vraćamo se neko vreme stazom kojom smo stigli na vrh pa bežimo levo, na dole. Prolazimo pored mesta gde počinje žičara, svačega ima, centar zabave, potpuno pust u ovo doba godine. Prolazimo kroz selo Ribnica. Spomen česma iz 1929. godine. Podigao ju je Vladimir Tucović u spomen na svoje roditelje Jevrema i Jevimiju. Jedan drugi Tucović, mnogo poznatiji, rođen je nedaleko odavde, u selu Gostilje. Vladimir je podigao česmu a mi se napismo vode 87 godina kasnije. Ima li bolje potrošenog novca?

Nedelja

Vreme se pokvarilo. Prethodni dan je bio suv, malo sunčan, malo oblačan. U nedelju je počela kiša pre nego što smo krenuli. Odlažemo polazak za pola sata. Vlada nudi alternativni pravac do naselja ali niko ne prihvata. Idemo svi do Čigote, po planu. Čigota je treća po visini, iza Tornika i Brijača.

Minibus nas vozi do polazne tačke, pored glavnog puta. Odatle idemo prema Čukeru, prvom u nizu vrhova na grebenu. Krećemo se prostranim pašnjacima sa tek ponekim drvetom. Jedine prepreke su razvučene žice koje razdvajaju i ograničavaju posede. Neke sa strujom, neke bez struje.... Zlatibor je inače gola planina a ovaj greben koji se od spomenika pruža prema Čigoti potpuno se uklapa u taj imidž. Što nije loše, orijntacija je vrlo laka, vidite i gde idete i odakle dolazite, lako menjate pravac. Fotografija ovog grebena imate puno u albumu.

Kiša je vrlo brzo počela da pada. Nedugo zatim prešla je u sneg. Prvo lagan, pahulja po pahulja, onda sve jači. Čuker ispred nas prilično se zabeleo. Kada smo stigli na vrh, bilo je i snega i magle i vetra. Besmisleno je bilo ići dalje pa se vraćamo. Ne idemo istim putem, brzo savijamo levo, prolazimo kroz manje naselje Smiljanski zakosi i izbijamo na magistralu tačno preko puta skretanja za Ribničko jezero.

Crni Rzav

Sneg je stao u međuvremenu, više nas neće uznemiravati, a kiša će ponovo početi tek pred samim domom. Prelazimo magistralu, nasavljamo zemljanim putem i uskoro stižemo do reke Crni Rzav. Dal zbog tamne podloge, tek jasno je zašto je ovaj Rzav dobio pridev crni. Trava, koja inače ovde ima interesantne i često kontrastne boje, pored reke dobija neku jaku nijansu žute, skoro narandžastu. Lepo izgleda ali ne znam od čega ta boja potiče. Idemo nizvodno pored reke i stižemo do mesta gde ona prelazi u jezero. Ribničko jezero je nastalo pregrađivanjem Crnog Rzava 1971. godine. Da ne pričam kako izgleda, pogledajte fotografije. 

Ribničko jezero

Nismo se baš napešačili, prvi dan oko 18km, drugi dan nešto više od 13. Ipak, predeli kroz koje smo prošli dovoljno su lepi da se osećamo zadovoljno.

Na kraju

Zlatibor je među našim najugroženijim planinama nekontrolisanim nadiranjem civilizacije. Naselje Zlatibor ili Partizanske vode, kako se zvalo do skora, više liči na grad nego na planinsko odmaralište, što bi trebalo da bude. Gradnja svega i svačega na Zlatiboru, aktuelna poslednjih decenija, ne zadržava se samo na glavnom mestu već se prenosi i u okolna naselja. Tako da na Zlatibor ne računam ozbiljno ni za planinarenje a posebno ne za neku drugu vrstu boravka.

S druge strane u pitanju je prelepa planina u šta sam se ponovo uverio. Nepregledne travnate livade, blage padine, pogledi na sve strane, prerast u Dobroselici, vodopad u Gostilju, Stopića pećina... Prelepa priroda koja se povlači pred nezadrživim naletom anti-urbanizacije. Koliko će taj proces brzo da se odvija, ne znam. Za svaki slučaj otiđite gore što pre i ponesite fotoaparat. Treba neke stvari zabeležiti. Bar da možemo da izgovorimo čuvenu rečenicu: jao, ovde pre neku godinu ničega nije bilo! Ljudi u nekim drugim državama su shvatili problem i preduzimaju korake, mi ga možda i shvatimo ali nećemo ništa uraditi u dogledno vreme. 

Teška tema a moram da završavam...

Fotografije

Kavala

Godine 2010. letovali smo na Tasosu. Prešli smo na ostrvo trajektom iz Keramotija za Limenas a u povratku smo koristili drugu liniju Skala Prinos - Kavala. Ova druga linija je duža (neznatno skuplja) i ima manji broj polazaka. Ali pogled koji smo imali na Kavalu dok smo joj prilazili sa mora bio je izuzetan. Nešto kasnije dodali smo mu i pogled sa vrha tvrđave. Iako se nismo dugo zadržali, grad nam se prilično dopao i obećali smo mu bar još jednu posetu. Šest godina kasnije za letovanje biramo turističko mesto nepunih 15 km udaljeno od Kavale. O Nea Iraklici već sam pisao ovde a sada malo više o Kavali koju smo više puta posetili.

Kavala je najveći grad Istočne Makedonije i Trakije, jedne od 13 grčkih periferija. Upravno sedište periferije nije Kavala već Komotini koji leži još istočnije. Kavala je sedište jednog od šest okruga periferije koje se zove isto kao grad. Periferija Istočna Makedonija i Trakija leži na krajnjem severoistoku države i predstavlja onaj uski pojas kojim Grčka odvaja Bugarsku od mora i dodiruje se sa Turskom. Od Bugarske je dele Rodopske planine, od Turske reka Marica. Južni deo periferije ograničen je morem u kome leže dva veća ostrva koja joj pripadaju, Tasos i Samotraka.

Kratka istorija Kavale

Grad je osnovan još u VII veku p.n.e. Naseljenici sa ostrva Paros kolonizovali su Tasos negde 650. godine a krajem veka krenuli su dalje, iskrcali se na obali i na mestu današnje Kavale osnovali naselje Neapolis (novi grad). Ono što je njima ali i kasnijim osvajačima bilo najzanimljivije su rudnici zlata i srebra na obližnjoj planini Pangeon. Za vreme Peloponeskog rata Neapolis je bio na strani Atine.

Od 168. godine p.n.e. grad je pod upravom Rimljana. Kroz njega prolazi put Via Egnatia koji je išao od današnjeg Drača do Konstantinopolja. Pred Bitku kod Filipa, u Neapolisu su bile stacionirane legije Bruta i Kasija.

Zatim ulazi u sastav Vizantije. Dobija zidine u VI veku i menja ime u Hristopolj (Christoupolis). Napadaju ga često, 1185. osvojili su ga i spalili Normani, 1302. bezuspešno opsedali Katalonci a od 1345. godine ulazi u sastav srpskog carstva.

Posle nesretne Maričke bitke 1371. bilo je pitanje vremena kada će grad postati turski, što se i dogodilo 16 godina kasnije. Turci su ostali u Kavali sve do 1912. godine a koliko sam pronašao, samo su Mlečani uspeli da ga osvoje 1425. ali su ga držali svega mesec dana. Pošto su ga prvo razrušili, Turci su ga kasnije prihvatili pa su puno stvari izgradili. Najviše za vreme Sulejmana Veličanstvenog i njegovog vezira Ibrahim-paše kada su renovirani tvrđava i akvadukt. Istovremeno menjaju ime gradu u Kavala krajem XVI veka.

Balkanski ratovi označili su kraj turske vlasti. Posle prvog Kavala je bila bugarska a posle drugog grčka. Ovi ratovi a posebno grčko-turski sukob 1919-1922. potpuno su promenili demografsku sliku ovih krajeva. U Kavalu je samo u prvom naletu stiglo 25.000 izbeglica iz Male Azije. Izgledalo je da je grad konačno grčki ali je morao da izdrži još jednu okupaciju - Nemci su ga prepustili Bugarima 1941-1944. kao nagradu za ratovanje na njihovoj strani.

Grad na moru

Kavala se nalazi u sredini ili na vrhu zaliva Kavala (Kolpos Kavalas). Potpuno je izašla na more i potpuno je okrenuta moru. Teren na kome grad leži izdiže se skoro od same obale prema planini Lekani i omogućava da većina kuća ima pogled na zaliv. Gradska luka nalazi se u svojevrsnom amfiteatru čiju jednu starnu zatvara kopno a drugu poluostrvo Panagija koje se na tom mestu pruža u more. Većina zgrada je bele boje i prizor koji Kavala pruža sa mora, iz daljine ili sa mnogih pozicija iznad grada zaista je prelep.

Pogled sa tvrđave, luka je levo

Taj deo uz more može lako da zavara, širok je i oblikovan kao da iza sebe ima grad od nekoliko stotina a ne svega 70 hiljada stanovnika koliko živi u Kavali. Glavna gradska saobraćajnica vodi skoro pored same obale. Savet je da se nje držite i ne napuštate je bez dobrog razloga, posebno u istočnom delu grada gde ulazak u strme i uske ulice može doneti puno problema. Zapadni deo grada je noviji, tamo je malo bolja situacija. Na toj strani je grad spojen sa autoputem koji ga obilazi sa severne strane.

U Kavalu smo stizali sa zapada. Prošli bi iznad uvala Toska i Batis i onda bi se lagano spuštali ka gradu. Prvo na šta bi naišli bila je plaža Kalamica. Deluje vrlo pristojno. Pored nje grad poseduje još 3-4 plaže što mi je dalo ideju o nekom budućem letovanju ne pored, već u samoj Kavali. Široka ulica vodi dalje pored obale, prolazi pored još jedne plaže - Rapsani i polako ulazi u centar grada. Desno od ulice nalazi se manji park sa par sportskih terena i arheološkim muzejom. Tu već počinju parkinzi ali tu počinje i veliko šetalište koje ide sve do ispod tvrđave. 

Taj široki i dugački pojas pored mora nije potpuno prazan, postoji na njemu par objekata, velika panorama, tu su i bašte restorana i naravno redovi prelepih palmi. Ali svega toga ima sa merom, mali deo pojasa je zauzet tako da vam ništa ne remeti osećaj beskrajne širine i pogled na stari deo grada, na Panagiji. Ulica pored obale zatvara se za saobraćaj u popodnevnim satima (bar u letnjim mesecima). Njome stižete do najzavučenijeg dela zaliva Kavala, marine u srcu grada gde utočište nalaze čamci, jahte i ribarski brodići. Ovi poslednji, zajedno sa svojim posadama, čine prizor u letnjim popodnevima još živopisnijim.

Kada obiđete oko marine, prešli ste na poluostrvo Panagija. Dolazite do luke odakle trajekti vode ka Tasosu, Samotraki, Limnosu ali i ka Aleksandropoliju, poslednjem većem gradu ispred turske granice. Iza luke je veliki parking gde za 2e možete šest sati ostaviti kola. Ti šestočasnovi periodi su fiksirani ali nama su savršeno odgovarali za popodnevne posete. Iznad parkinga je najstariji deo grada.

Stari deo Kavale

Sasvim je jasno zašto je poluostrvo Panagija prvo naseljeno područje današnjeg grada. Njegove strme strane i uska veza sa kopnom omogućavali su lakšu odbranu od napadača kojih nikada nije nedostajalo. Lako ga je bilo utvrditi ali ne baš lako braniti. Ne treba mešati gradske zidine koje su opasivale skoro celo poluostrvo sa tvrđavom na njegovom vrhu. Starom delu grada može se prići sa severne strane, kroz kapiju na zidinama, a ako ste kolima onda sa zapadne gde jedina malo šira ulica (kaldrmisana) vodi celom dužinom poluostrva, skoro do samog kraja. Ostale ulice su uske i strme, nisu zatvorene za automobile ali kao na drugim sličnim mestima, nemojte pokušavati ako tu ne stanujete i imate parking mesto.

Počeću od kraja poluostrva, odakle smo i sada i 2010. započeli obilazak. Na samom kraju Panagije nalazi se zgrada neke škole čije dvorište prelazi u terasu iznad mora. U dvorište možete da uđete, dođete do svetionika i nasuprot njemu odličnog vidikovca a možete i da se spustite stazom desno od ulaza u dvorište, da prođete ispod terase do jedne druge, niže i dosta zavučenije. Time doduše možete da uznemirite parove koji tu pronalaze kutak samo za sebe.

Iza škole je crkva posvećena Bogorodici. Panagija je jedan od grčkih naziva za Mariju, majku Isusovu tako da crkva i poluostrvo na kome se nalazi nose isti naziv. Nekada davno, u helensko vreme, nedaleko odatle, postojao je hram posvećen Partenos, što takođe znači devica, kao i Panagija. Partenos je bila zaštitnica Neopolisa ali i pored toga hram nije sačuvan. Ulaz u crkvu okrenut je školi a bočno i zadnjom stranom crkva izlazi na trg koji je jedno od najlepših mesta u gradu. Tako dolazim i do najpoznatijeg stanovnika Kavale.

Mehmet Ali (Muhamed Ali) rođen je u Kavali 4.marta 1769. godine. Njegova ličnost u velikoj meri odražava karakter Osmanlijskog carstva - poreklom Albanac, rođen u Grčkoj, vojnik i podanik države koja se obično smatra turskom, otišao u Egipat gde je uskoro postao namesnik. Saradnik Mameluka, kasnije njihov krvnik i uništitelj, odan sultanov podanik a kasnije protivnik, oslonjen na sebi odane Albance koje je kasnije zamenio vojskom egipatskih seljaka, zapravo sve vreme je igrao za sebe i uspeo da dobije naslednu vlast nad Egiptom. Njegova dinastaja vladala je sve do vojnog puča 1952. godine. Ambiciozan i svirep, sklon intrigama, učestvovao u gušenju grčkog ustanka početkom XIX veka. I pored toga u Kavali, na najlepšem mestu - sredini već pomenutog trga, stoji njegov veliki spomenik, dar Grka iz Aleksandrije i rad izvesnog Dimitrijadisa, otkriven 6.decembra 1940.

Mehmet Alijeva kuća

Kakav god Ali bio, njegova kuća je nešto što ne treba propustiti. Nalazi se na trgu, sa suprotne strane od crkve. Negde sam našao da je sagrađena 1720. a negde krajem XVIII veka, dakle ne zna se da li je Ali u njoj rođen. Otomanska arhitektura i vlasništvno države Egipat, nad kućom i nad zemljištem na kome kuća leži. U kući paralelno postoje muzej i restoran. Očekivano muzej je unutra a restoran ima prelepu baštu ispred kuće.

Sa Alijevog trga krenete glavnom ulicom ka gradu i onda skrente desno, u jednu od uskih i strmih ulica koje vas vode ka tvrđavi. Dolazite ispred Halil-begove džamije. Džamija nije posebno interesantna, sagrađena je početkom XX veka na mestu prethodne iz XV ili XVI veka. Od minareta je ostao samo donji deo a sa druge strane je plava zgrada, ne znam šta predstavlja ali očito da je u istoj priči sa džamijom (ima je na fotografijama). Ceo ambijent je interesatniji od pojedinačnih objekata. Uskim ulicama od džamije se penjete ka tvrđavi, postoje putokazi.

Tvrđava se nalazi na samom vrhu Panagije. Potpuno je zatvorena zidinama što olakšava naplatu ulaznica i kontrolu broja prisutnih posetioca - puštaju u određeno vreme. Posetili smo je 2010. godine i u tom albumu imate fotografije, kako tvrđave tako i pogleda koji se odozgo pruža na Kavalu. Nema puno sačuvanih objekata. Na samom ulazu je donžon kula sa terasom na vrhu, ima veliki magacin i još jedan objekat na donjem kraju. Tu je i letnja pozornica. Ove godine sam odustao od obilaska, preostalo vreme do zalaska sunca iskoristio sam na nešto što nisam video. Prošao sam pored ulaza i spustio se na drugu stranu, do kapije kojom se ulazi u prostor unutar zidina. Ispred kapije izlazite na čistinu sa odličnim pogledom, desno na mali zaliv severno od poluostrva i levo na grad čijom panoramom dominira akvadukt. 

Spustio sam se ulicom i prošao ispod akvadukta. Akvadukt ili Kamares izgrađen je u vizantijsko vreme ali je srušen u XIV veku. Za vreme Ibrahim-paše obnovljen je ili ponovo izgrađen, odlično je održavan i služio je do početka XX veka. A služio je za dopremanje vode sa obliženje Lekani planine, kao poslednji deo vodovodne mreže koju su pored keramičkih cevi sačinjavala još četiri akvadukta. Voda se dopremala u tankove, javne česme, kupatila i privatne kuće. Prva kuća u Kavali sa tekućom vodom bila je naravno kuća Mehmeta Alija.

Pre nego što izađem iz starog dela Kavale da pomenem još jedan objekat koji se nalazi van zidina ali pripada ovoj priči. Istovremeno sa obnovom akvadukta i jačanjem utvrđenja, Ibrahim-paša Pargalija sagradio je džamiju 1530. godine. Sulejmanov veliki vezir i prijatelj ubijen je šest godina kasnije a džamija je podelila sudbinu mnogih sličnih objekata na prostoru nekadašnje carevine - postala je crkva posvećena Svetom Nikoli. Na mestu gde je sagrađena iskrcao se Sveti Pavle na svom prvom putovanju u Evropu. Događaj je obeležen mozaikom ispred crkve sa prikazom dve scene: Sv.Pavle sanja Makedonca koji ga doziva da im pomogne i druga je njegovo iskrcavanje.

Grad duvana

Krajem XIX i početkom XX veka Kavala je bila centar proizvodnje i prodaje duvana. Pod pritiskom izuzetno teške ekonomske situacije, Porta je bila prinuđena da ukine kontrolu trgovine i cena što su iskoristili evropski trgovci i brzo se obogatili. Duvan je bio prilično isplativ jer se navika pušenja brzo širila po Carstvu i novim državama na Balkanu. Istovremeno 1864. godine sultan Abdulaziz ukida zabranu širenja Kavale van zidina tvrđave. Obezbeđen je i novac i prostor za izgradnju novih palata koje i danas popunjavaju kataloge onoga što treba videti u gradu.

Najpoznatija je zgrada Gradske skupštine. Podigao ju je jevrejski bankar i trgovac duvanom i žitom Peter Hercog (Pierre Herzog) 1890. ili 1895. godine. 
Oblikom i ukrasima liči na srednjeevropski gotski zamak, nešto potpuno drugačije od svega što se i danas može videti u tom delu Evrope (osim zgrade pored nje). Grci su je donekle pripitomili mediteranskim rastinjem koje su zasadili ispred. Nalazi se u ulici Odos Kiprou, na nekoj vrsti prirodne terase iznad trga na koji se nadovezuje parking pa je prostor otvoren do samog mora. Time su Grci apostrofiralu ovu ako ne najlepšu a ono svakako najupečatljiviju i najznačajniju građevinu. Oko već pomenutog trga nalazi se park a na njegovoj sredini statua Nike, boginje pobede.

Gradska skupština i palata Wix (desno)

Peter Hercog je osnovao duvansku kompaniju a za upravnika je doveo Adolfa Wixa. Ovaj se odlično snašao, i sam se obogatio, dobio titulu mađarskog barona, oženio se gazdinom ćerkom i napravio palatu pored njegove. Palata Wix (Wix Mansion) je nešto manja ali podjednako zanimljiva. Obe palate su naslednici prodali drugim duvanskim kompanijama i obe je opština Kavala otkupila. Danas su u njenom vlasništvu. 

Nešto niže u istoj ulici Odos Kiprou nalazi se Tokou palata (na slici), takođe izgrađena parama od duvana ali ovoga puta vlasnik je bio Grk, Dimitrios Tokos. Ona je sagrađena 1879., menjala je i vlasnike i namenu a danas je u njoj smešteno odeljenje ministarstva kulture Grčke za Istočnu Makedoniju i Trakiju. Između nje i gradske skupštine nalazi se Megali Lesxi (The Great Hall) koju sam propustio a propustio sam i Lazarist manastir. Manastir se nalazi sa druge strane Wix palate ali je zaklonjen kafićima tako da ga nije lako uočiti.

Opštinski magacin duvana (Δημοτική Καπναποθήκη)

Moj izbor od ovih duvanskih zgrada je Opštinski magacin duvana (The Municipal Tobacco Warehouse). Trgovac je ovoga puta Turčin, zvao se Kizi Mimin, i zgradu je podigao početkom XX veka. Građena je u turskom neoklasičnom stilu, šta god to značilo. Nalazi se istočno od gore pomenutih, jedina ne leži u Odos Kiprou. Lepotu i značaj zgrade pojačava trougaoni trg ispred nje koji predstavlja neku vrstu granice administrativno-kulturnog i komercijalnog dela grada. 

Osim toga...

Osim toga u Kavali smo se odlično osećali. Tipičan mediteranski grad gde su svi izašli na ulice. Taksisti, prodavci, ribari, kafedžije, u popodnevnim i ranim večernjim satima svi su napolju. Ima puno turista pa imate utisak da i sami pripadate toj gužvi. Gužva opet nije velika, ni u kom slučaju neprijatna. U popodnevnim satima lepo je šetati starim delom grada, u večernjim posmatrati njegova svetla sa zatvorene ulice pored mora. Na samoj obali nalazi se puno velikih palmi.

Deo grada iznad marine ispunjen je prodavnicama i manjim ugostiteljskim objektima. Kafei, poslastičarnice, brza hrana, tek gladni ili žedni nećete ostati. Malo veći problem je sa prodavnicama. Imaju jako čudno radno vreme, svaki dan je drugačije tako da ako planirate kupovinu najbolje je da se informišete. 

Negde iznad grada nalazi se Agios Silas manastir a pored njega ostatak starog puta Via Egnatia. Arheološko nalazište i ostaci antičkog grada Filipi nalaze se 15 km severno od Kavale. To je opet neka druga priča koju moram da izvojim u poseban post. Za kraj fotografija trajekta u luci, ne znam gde se uputio ali ne sumnjam da je i tamo prelepo. Cela Grčka je takva.

Fotografije

Nea Iraklica

Izbor letovališta za ovu godinu pao je na Nea Iraklicu (Nea Iraklitsa, Νέα Ηρακλίτσα), mesto za koje niko od nas nije čuo par meseci ranije. Tražili smo nešto gde do sada nismo bili, ne previše skupo, bez velike gužve ali ni previše pusto, sa solidnom plažom i nekoliko lepih plaža na pristojnoj udaljenosti, da u blizini ima nešto interesantno da se vidi. Manje-više sve smo to pronašli u okolini Kavale.

Za Nea Iraklicu saznali smo preko foruma. Informacije smo proveravali fotografijama sa Google Earth a na forumu smo pronašli i kontakt za lokalnu agenciju preko koje smo rezervisali smeštaj. U početku neobavezno raspitivanje pretvorilo se u ozbiljnu ali i pomalo konfuznu komunikaciju koja se jednog trenutka pomalo zaoštrila kada sam im ukazao na sve nedoslednosti u odgovorima. Mešali su dva apartmana čiji su vlasnici isti. Ne samo što su ih oni mešali nego ni njihov sajt nije baš uvek bio siguran... Ipak smo nekako isplivali iz cele priče i prihvatili njihovu ponudu uplativši 30% iznosa na račun koji su nam poslali. Ali naša banka u kojoj smo uplatu izvršili ne daje nikakvu potvrdu da je uplata izvršena! Može ali mora da se piše zahtev i da se malo podmaže. Na sreću Grci nisu pravili pitanje, svaljivanje krivice na banku pogodilo ih je u živac, odmah su nam poverovali. Sačekali smo par dana da pare legnu i poželeli su nam dobrodošlicu. 

Nea Iraklica

Uglavnom kada je došlo vreme, mi smo se spakovali, stavili malo više para u novčanik ako bi nas dole samo belo pogledali kada pomenemo avans, i u nedelju 24. jula u 6:05 isplovili sa Vidikovca u već dobro poznatom pravcu. Imam utisak da bi Megan i sam, bez mene stigao dole. Kao vremešno kljuse kome više ne trebaju dizgine, znao bi kuda da ide. Čim oseti kofere u prtljažniku, odmah vozi na Bubanj potok, autoput i posle tri sata skreće u motel Predejane. Tačan kao japanski voz. I pauze smo već standardizovali. Posle Predejana staje se u Belovu 113, zato što u Grčkoj nismo pronašli lepo mesto za odmor i zato što volimo da pijemo kafu u debelom hladu platana dok posmatramo Vardar ispod nas. Od Belova nismo pravili pauzu do Nea Iraklice.

Putovanje kroz Srbiju prilično je olakšano od kada je završen autoput pored Vranja. Najnapornija deonica je premošćena. Zato je problem kroz Makedoniju gde naši susedi pokušavaju da isprave ono što se grbo rodilo. U oba pravca. Kroz Grčku naravno nema problema, nije bilo ni gužve, posebno kada smo se odvojili na A2 ka Kavali. Tamo je pravo uživanje voziti, put je odličan a i predeli, jezera i more sa desne i planine sa leve strane. Autoput prolazi iznad same Nea Iraklice, malo ranije se isključujete, i kada se sve sabere možda i najlakše putovanje od kada letujemo dole.

Put do Nea Iraklice

Nea Iraklica

Kada se Egnatia Odos, autoput koji ide poprečno po severu Grčke i spaja granicu sa Turskom na istoku sa Igumenicom na zapadu, odvoji od Ring Road-a koji kruži oko Soluna, prolazi iznad jezera Koronija i Volvi. Od njih može da vam se učini more, posebno od ovog drugog koje je duže i bliže putu. Neposredno iza Volvija put stiže do Orfanskog zaliva u kome leže Asprovalta, Vrasna i Stavros. Zatim beži od mora pa mu se vraća kod zaliva Kavala (Kolpos Kavalas). Istoimeni grad leži u sredini zaliva a na samom njegovom zapadnom početku nalaze se tri manja zaliva u zalivu, nastavljajući se jedan na drugi. Tri mesta su nikla na njihovim obalama: Nea Peramos, Nea Iraklica i Palio.

Istorija Nea Iraklice nije posebno bogata a ni dugačka. Kao i gotovo sva mesta severne Grčke koja imaju ono Nea ispred imena, nastala je kao posledica velike razmene stanovništva početkom '20-tih godina XX veka. Izbeglice iz istočne Trakije ostavili su neku Iraklicu za sobom i 1924. osnovali Novu Iraklicu. Kasnije je došlo do buma turizma pa su ta nea mesta dobila i na značaju i na lepoti. Uglavnom, unuci i praunuci tih izbeglica i nisu tako loše prošli...

Zaliv Nea Iraklice

Zaliv je više dugačak nego dubok i pruža se pravcem sever - jug. Naseljen je duž cele svoje obale. Sve se to smatra Nea Iraklicom ali pravo mesto, village kako reče jedan meštanin, nalazi se na južnom kraju. Ništa posebno nema u njemu ali osvojilo nas je na prvi pogled. U sredini mesta je naravno crkva. Iza nje se nalazi neka administrativna zgrada a ispod crkve je agencija preko koje smo rezervisali smeštaj. Tu ima malo više prostora ali nije trg u pitanju, pravog trga u Nea Iraklici nema. Samo ulice koje se sa brda spuštaju do mora.

Pored mora postoji lepo i široko šetalište koje se prilično širi u donjem delu gde je velika marina za čamce i jahte. Ispred marine je uređen prostor sa palmama, klupama i svetiljkama. Sa dokova koji zatvaraju marinu pruža se lep pogled na mesto. U produžetku, iza marine, nalazi se manje brdo a iza njega je plaža u zaleđu mesta o kojoj ću kasnije malo više. Pored šetališta nalaze se sve one taverne, picerije, kafići, poslastičarnice... Cene su prosečne za ono što smo do sada videli u Grčkoj. Gužva na šetalištu uveče nije velika. 

U taj village se ulazi sa velikog kružnog toka na koji sa juga stiže put iz Nea Peramosa i odakle dalje vodi na sever, pored zaliva, prema Paliju i Kavali. Ispod kružnog toka nalazi se auto kamp a iznad je druga crkva, groblje pored nje i supermarket Mazutis iznad crkve. Vrlo bitno mesto za sve turiste ali i lokalne stanovnike pošto u Nea Iraklici skoro da nema prodavnice. Moguće da smo nešto propustili ali videli smo samo dva mala prodajna objekta, vrlo siromašno opremljena, koja bi sa krajnjim naporom nazvao prodavnicama. Dva velika supermarketa rešavaju kupovinu, već pomenuti Mazutis i Lidl u nastavku puta ka Kavali. 

Osim Lidla uz put ka Kavali smešteni su hoteli, vile i privatne kuće. Taj gornji deo zaliva naziva se Saranta. Tu je bio i naš apartman. Pored samog puta, uz benzinsku pumpu, iznad mini stovarišta građevinskog materijala (vidi sliku). Malo karikiram, ni radnja ispod ni pumpa nisu bili problem ali put jeste. Kada smo rezervisali smeštaj nismo znali da je to put, mislili smo da je ulica. Buka je bila konstantna, preko cele noći, nisam se navikao i bilo je malo problema sa spavanjem. Drugi problem sam već pomenuo, to je nabavka. Nije bilo ni pekare, ni prodavnice, išao sam kolima ujutru za hleb u Lidl. Sam apartman je bio sasvim solidan, dvosoban, sa dve terase i klima uređajem u svakoj sobi. Blizu mora ali udaljen od village. Ako opet budemo išli dole gledao bih da budemo u samom mestu.

Nea Iraklica, snimljeno sa doka

Nea Iraklica je nije srpsko mesto kao Pefki ili mesta na Kasandri. Od stranaca preovlađuju Bugari. Jelovnici su pored grčkog i engleskog dostupni na bugarskom jeziku pa ih nije teško razumeti. Grka naravno ima najviše. Čuli smo da ima i Rusa ali nismo ih skoro uopšte videli. Bilo je i naših ali vrlo malo. Nismo slušali srpski jezik na plaži, nismo delili tuđe probleme, brige, strahove i nedoumice. Tih desetak dana godišnje može Zemlja i bez nas da se okreće...

Gde smo se kupali

Široka, peščana plaža pruža se duž celog zaliva, od rta prema Paliju do marine u Nea Iraklici. To znači da svako ima svoj deo mora, blizu vam je i nema velike gužve. Istina od cele te plaže mi smo se kupali samo ispred našeg apartmana ali koliko sam iz daljine video, nema nekih velikih odstupanja.

Ako smeštajem nismo bili najzadovoljniji, plaža je bila pun pogodak. Pesak, ne onaj najsitniji ali prijatan i što je važno dovoljno dubok da nema letećih suncobrana. Voda je skoro sve vreme bila mirna i čista. Dubina nastupa postepeno ali sigurno, postoji plićak ali ne na 200m od obale. Plaža je dovoljno široka tako da svako ima dovoljno prostora za sebe a ta širina omogućila je i igralište za odbojku na pesku. U pozadini je brdo iza koga sunce rano zalazi što vam naravno ne smeta da i dalje uživate. More je bilo puno školjki a pokupio sam i par morskih zvezda. 

Ono što mi je postalo veoma bitno je razuđenost obale. Da plaža bude u nekom zalivu, pored rta, da bude neko ostrvo ispred i neka druga veća obala u daljini. I na tom polju je Nea Iraklica položila ispit. Ispred zaliva, na nekih 2,5 km udaljenosti, leži malo ostrvo Fidonisi koje upada u svaki pogled upućen ka moru i čije su obale veoma lepe, tako bar kažu ovi što imaju čamce. Iza Fidonisija vidi se ili se nazire severoistočna obala Tasosa. Složili smo se da nikada nismo imali bolju našu plažu, onu ispred apartmana. 

Na glavnoj plaži u Nea Iraklici nismo bili ali smo se kupali na plaži iza rta (na karti istočno od mesta). Zvali smo je narandžasta plaža po boji suncobrana. Dugačka je i ne previše široka. Iznad nje prolazi ulica na koju se nastavlja neasfaltirani put ka vrhu rta. Prelaz iz ulice u put je tačka gde prestaje urbano naselje pa se i plaža toga pridržava - dotle su ležaljke i suncobrani a odatle je slobodni program. Voda je bila čista, imalo je malo ježeva, na sreću bez posledica. Ništa spektakularno ali i nikakvih zamerki.

Amolofi

Plaža Amolofi je glavni adut za turističke agencije kada nude ovu oblast. Nalazi se ispod Nea Peramosa, pred sam ulazak u zaliv Kavala. Ima plavu zastavicu, ima sitan pesak i kristalno čistu vodu prelepe boje, tako piše u prospektima i to je uglavnom tačno.

Amolofi, najistočniji deo je u prvom planu

U pitanju je jedna od onih plaža na koje dolazite da provedete ceo dan, što smo i mi uradili. Istovremeno to je plaža sa uputstvom za upotrebu pa pročitajte par saveta ako planirate da idete. Stiže se preko Nea Peramosa, prođete mesto, nastavite pravo pored tvrđave i onda put sam skrene desno a vi birate jedan od 3-4 dela na koliko je plaža podeljena rtovima. Problem je što sa puta ništa nećete uspeti da sagledate. Obeležena skretanja ka barovima zvučnih naziva upućuju vas na neočekivano velike i uređene parkinge, u debelom, prirodnom hladu. Tu ostavite kola i odete do mora ali i tada nije sigurno da ćete znati na kom delu plaže se nalazite, delimično zbog konfiguracije terena delimično zbog silnih ležaljki i suncobrana. Uglavnom, ako ste navikli da odete na plažu i na licu mesta snimite gde bi vam bilo najbolje da se smestite, onda ste u problemu. Svaka promena nasumično izabrane lokacije zahteva i vreme i napor. Najbolje prolaze (kao i u životu uostalom...) oni koji stanu na prvom mestu i kažu: ovde je najbolje. Prevedeno na Amolofi plažu: svejedno je.

Amolofi jeste lepa plaža, pesak je sitan, voda ima lepu boju i čista je. Meni ipak nije legla. Previše dugačak plićak i skoro otvoreno more (samo se Tasos nazirao) nisu toliki problem koliko preterana uređenost plaže i revnosnost momaka iz beach bara. Skoro da su trčali da postave ležaljke i suncobrane novim gostima a ja mnogo više volim onu grčku prividnu lenjost gde imam utisak da su i konobari na odmoru, koja me opušta koliko i huk mora. O ukusima naravno nećemo raspravljati, drugima bi se verovatno plaža dopala, mlađima posebno. Jedno je ipak sigurno, bez kola je teško stići do nje.

Kada je sunce malo minulo, izašao sam na brdo iznad plaže. To je početak vrlo interesantnog rta koji drži južnu stranu zaliva Nea Peramosa. Prošetao malo po grebenu i vratio se sa nekoliko fotografija. Bilo bi interesantno da smo taj rt do kraja istražili ali nadam se da će biti još prilike.

Rt u produžetku plaže Amolofi, ispod Nea Peramosa

Psatha Beach

Naš izbor za ovu godinu. Verovatno se čita Psata. Leži u maloj uvali, na rtu istočno od Nea Iraklice. Ide se onim putem što prolazi iznad narandžaste plaže. Pre ove ima jedna druga uvala sa divljom plažom koju treba preskočiti. Vozite dalje, skrenete levo na račvanju. Na sledećoj raskrsnici stanete da izbacite ženu i decu iz kola a vi produžite desno prateći oznaku za parking. Tu postoji široka zaravan za parkiranje i privatna kuća iznad nje. Parkirate kola, pokupite šta vam treba i vratite se do one raskrsnice gde se ostavili svoje najmilije. Sada skrenete levo i vrlo brzo se sa tog puta odvaja staza i spušta na plažu. Jeste strmo ali ne previše, mada ko ima problema sa kretanjem ne bih je preporučio.

Psatha Beach

Kao što rekoh u pitanju je mala uvala koju je potpuno zauzeo bar logičnog naziva Psatha Beach Bar. Kada smo prvi put bili, sišli smo na potpuno praznu plažu. Iza nas je došao par sa bebom a tek kada su nas videli sišli su ovi iz bara. To je ono o čemu sam pričao, prenose na mene svoju opuštenost. Plus što je vlasnica bila u kupaćem kao iz Baywatch pa ko je voleo ovu seriju, bilo bi mu super na Psati...

More je bilo prelepo, mirno i potpuno bistro. Ježeva ima tek kada se približite stenama što naravno ne morate da radite. Ako malo dalje otplivate, na desnoj obali imate stene sa kojih možete da skačete, što takođe ne morate da radite. Ne morate ništa da radite, samo da se opustite i uživate, posebno što ni jednom nije bilo gužve. Da, ima i wi-fi...

Mesoropi

Mesoropi je selo na obroncima planine Pangeon. Nalazi se zapadno od Kavale i zapadno od Nea Iraklice od koje je udaljen oko 25km. Put kojim smo stigli do sela ide paralelno autoputu, bliže planini a dalje od mora. Ne leži na samom putu već postoji odvajanje. Malo je zavučeno što ga čini interesantnijim u odnosu na okolna sela. Od Mesoropija kreću planinarske ture ka Pangeonu čiji najviši vrh Koutra (1956m) dominira ovim krajem. Pored Koutre tu je još par nižih ali po svoj prilici interesantnijih i eksponiranijih vrhova. Istražujući na Google Earth, našao sam par vrlo lepih fotografija pa smo odlučili da posetimo selo. Očekivano reka Nidrios nije radila u avgustu ali šta se može, to je doba kada smo dole.

Mostić preko reke Nidrios

Selo nije na velikoj nadmorskoj visini ali jeste na mestu gde počinje planina tako da ima neke odlike grčkih planinskih sela. Pre svega uske i strme ulice. Kuće su uglavnom u dobrom stanju, neke malo starije, neke nove a neke renovirane. Sve ulice su čiste i uređene. Bili smo tamo u nedeljno jutro kada većina stanovnika svečano obučeni odlaze u crkvu. Tri crkve su sasvim dovoljno za ovoliko selo, dve su aktivne a ona najstarija i najinteresantnija nije pa sam mogao na miru da je fotografišem. 

Prvo smo krenuli stazom koja izlazi iz sela i vodi na planinu. Uverili smo se da je reka presušila pa pošto nismo imali veće penjačke ambicije vratili smo se i seli u jednu od dve kafane na glavnom trgu. Dok smo pili jutarnju kafu služba u crkvi se završavala i kafana je počela da se puni lokalnim stanovništvom. Ne znam da li svako ima svoj sto ali bilo je očigledno da imaju taj mali nedeljni ritual koji nismo želeli da remetimo pa smo se ubrzo povukli. Obišli smo i drugu stranu sela i vratili se kući na doručak i prepodnevno kupanje. Link ka albumu sa fotografijama je na kraju teksta.

Nea Peramos, Palio, Kavala, Filipi...

U Nea Peramos smo svratili u povratku sa plaže Amolofi. Bili smo gladni pa smo iskoristili priliku da pojedemo giros i malo prošetamo. Peramos je pravi gradić, dosta je veći od Iraklice. Ima veoma lepo šetalište sa puno manjih i većih palmi. Uhvatili smo pravi trenutak pa su fotografije dobro ispale. Plaža je dosta uska, to bi verovatno bio problem. I giros je bio čitavih 3e...

Park pored mora u Nea Peramosu

Kroz Palio smo prolazili svaki put kada smo išli u Kavalu ali se nismo zaustavljali. U pitanju je dugački niz kuća i hotela pored tog puta. Ima još ulica sa suprotne strane od mora ali s obzirom da su neki glavni objekti (supermarket, crkva...) pored ovog puta, pretpostavljam da ništa nismo propustili. Nema nikakav trg ili nešto što bi predstavljalo centar mesta ali ono što smo videlo dopalo nam se. Ima puno visokog drveća i mesto deluje prilično urbano.

Kada smo birali Nea Iraklicu za letovanje, svakako smo mislili i na odlaske u Kavalu. Jedne godine smo svratili sa Tasosa, obišli tvrđavu i stari deo grada i rekli da moramo ponovo da dođemo. Sada smo se uverili koliko je grad lep i da zaslužuje poseban post koji će doći posle ovog.

Filipi je arheološko nalazište, rimski i vizantijski grad koji će takođe dobiti posebno mesto u blogu. Od ove godine uvršćen je u Unesco listu svetske kulturne baštine. Ne treba ga propustiti.

Povratak

Krećemo oko 8h, taman da stignemo na otvaranje Kosmosa u 10h. Za neupućene, Kosmos je tržni centar u blizini Soluna. Naš uobičajeni termin za letovanje (kraj juna, početak jula) ne upada u sezonske rasprodaje pa ovu priliku ne smemo da propustimo. Obećao sam još u polasku... Dva sata u Kosmosu i dva sata u Ikei. Malo za opušteno razgledanje, mnogo kada znamo da nas čeka preko 600km puta i dve granice. U Ikei ručamo, ne propuštamo one njihove meatballs. Krećemo oko 15:30. Vrelinu u kolima klima će tek nešto kasnije svesti na prihvatljiv nivo.

Par reči o putu. Uključujemo se na Ring Road oko Soluna na samom njegovom početku. Ono što ranije nisam primetio jeste da nema status autoputa sve dok se kod skretanja za Kavalu ne spoji sa Egnatia Odos (A2) i postane deo njega. Do tada je ograničenje 110 mada to dole skoro niko ne poštuje. Na vama je da odlučite da li ćete da im se pridružite. Skretanje za Evzoni je prva raskrsnica posle one za Kavalu. Ne piše na tabli Evzoni, piše Edesa. Mi smo znali za to ali Leskovčani ispred nas očito nisu, sudeći po naglom i prekasnom kočenju. Ja sam zato nešto kasnije promašio sledeće skretanje ka Evzoniju i produžio ka Edesi. Naviknut da se na grčkim autoputevima skretanje najavi 2000m unapred, nisam spustio brzinu kada je tabla rekla Evzoni desno za 200m. Posle smo se još jedan zemljak i ja okretali na prvoj raskrsnici. Tek da putovanje ne postane rutina...




Fotografije:

Nea Iraklica

Amolofi, Nea Peramos

Mesoropi

Tri Korinta i Korintski kanal

Još jedna od priča iz vremena pre nastanka ovog bloga koje čekaju i zaslužuju da budu ispričane. Godine 2013. letovali smo na Peloponezu, u mestu Tolo. More i plaže nisu razlog da bi ste se spustili toliko južno ali ako volite da šnjurate okolo onda Peloponez preporučujem iz sve snage. Načinjem temu postom o Korintu i nadam se da će iza njega slediti bar još dva.

Korintski kanal

Korintski kanal je jedno od mitskih mesta iz mog detinjstva. Zašto mitsko, iskreno ne znam. Slože se kockice, prava priča u pravom trenutku. Tada smo letovali svake godine ispod Olimpa. Nikada nismo sišli južnije od Larise pa se valjda formirala neka psihološka barijera. Nisam verovao da ću ikada preći kanal i stići na Peloponez i kada sam ga ipak prešao 2. januara leta gospodnjeg 2009., osećaj je bio zaista moćan. Uprkos mojih 40 i kusur leta. 

Izgradnja ovog kanala koji spaja Korintski i Saronski zaliv započela je 1881. a završena 1893. godine. Zapravo izgradnja je započinjala nekoliko puta u prošlosti ali nikad nije daleko odmakla. Ideja je prisutna još od VII veka pre Hrista. Konačno je realizovana krajem XIX veka a glavni u izradi projekta i izvođenju radova bili su mađarski arhitekti István Türr i Béla Gerster.

Svratili smo u odlasku na Peloponez. Od Kamene Vurle gde smo proveli prethodna dva dana do Kanala ima tačno 200km. Pravo vreme za pauzu. Neposredno ispred Kanala sišli smo sa autoputa i zatim prešli Kanal preko manjeg mosta koji je ujedno i most za razgledanje. Sa peloponeske strane postoji mali turistički centar, restoran sa parkingom, par trafika i info centar gde se prodaju karte za vožnju brodom duž Kanala. Tu smo parkirali i vratili se na most. Postoji staza samo za pešake tako da možete nesmetano uživati u prizoru. A prizor je zaista impresivan. Dve ravne, strme strane i azurno plava voda nekih 50-60m ispod nas. Iako izgleda da se ništa živo na tim stranama ne bi moglo zadržati, drveće je našlo načina da nikne i poraste. Trijumf života a istovremeno depresivno deluje saznanje da će se priroda vrlo brzo oporaviti od čoveka i poništiti sve njegove velike poduhvate. Vreme je mnogo lepše nego onog januarskog dana kada sam prvi put bio na ovom mestu. Silazimo na donju platformu gde se neki momci pripremaju za bandži skokove. Onda se vraćamo do kola, pravimo kraću pauzu i idemo dalje.

Moderni Korint

Kada kažete Korint obično svi pomisle na antički grad. Druga asocijacija je kanal i tek na kraju se pojavljuje današnje naselje koje regularno postoji i u kome živi nešto više od 30 hiljada stanovnika. Nikada ništa nisam čuo o modernom Korintu, nikakav događaj, podatak, ni za jedan sportski klub iz Korinta nisam čuo. I upravo to me je navelo da svratimo u odlasku, da vidimo kako grad izleda.

Prikupljajući podatke o gradu pre polaska, ništa interesantno nisam pronašao osim crkve apostola Pavla. Tek kasnije sam shvatio zašto, kada sam pročitao šta je sve nesretni Korint pretrpeo. Burna i bogata, nekoliko hiljada godina duga istorija naselja na početku Peloponeza, naglo je prekinuta stravičnim zemljotresom 1858. godine. Grad je potpuno uništen i odlučeno je da se novi podigne nekih 5 km odatle, na samoj obali Korintskog zaliva. To nije bio kraj nevoljama. Novi snažan zemljotres je došao 1928. a pet godina kasnije grad je zahvatio veliki požar. Neko od bogova je očito bio veoma ljut na Korint ili Korinćane... Grad je obnavljan svaki put ali jasno je da je danas po statusu daleko od onog kojeg je imao početkom XIX veka kada je bio jedan od najozbiljnijih kandidata za prestonicu mlade grčke države.

Do Korinta stižemo putem koji nas je vodio preko kanala, ne vraćamo se na autoput. Ono sa čim nismo računali jeste velika gužva. Neplanirano puno vremena smo izgubili dok smo ušli i izašli iz grada. 

Parkiramo u blizini luke i prvo nju obilazimo. Tačnije uređeni, čisti prostor pored mora, nedaleko od luke. Tu je marina za čamce, manji i veći dok, nekoliko svetionika. Tu je i veliki spomenik Pegazu sa fontanom ispod njega. Skromno i fino uređeno, ništa spektakularno ali za nas daleko od mora svakako interesantno. 

Od luke smo krenuli dalje peške. Korint je tipičan mediteranski grad, sa neverovatno mnogo svetla, bar u letnjim mesecima. Skoro sve zgrade imaju ravne krovove i vrlo retko ili nikako ne prelaze četiri sprata. Ulice su široke, uredno složene u pravougaonu mrežu što je logično kada se zna da je pre samo vek i po projektovan od nule (5 godina mlađi od Gornjeg Milanovca). Ima dosta palmi, posebno na jednoj od glavnih, ulici Ethnikis Antistaseos gde njihov dugačak red razdvaja levu i desnu kolovoznu traku. Ništa posebno lepo nismo videli što bih mogao da istaknem ali utisak je bio veoma prijatan. To je to, to je Mediteran, prošlo mi je kroz glavu dok sam vozio već pomenutim bulevarom. Zato valjda i imam želju ponovo da dođem.

Crkva apostola Pavla izgrađena je posle zemljotresa 1928. godine. I to je uglavnom sve što sam uspeo da pronađem na Internetu. Vrlo, vrlo malo podataka o današnjem Korintu. Apostol Pavle je neko vreme živeo u Korintu i uputio im je one čuvene poslanice a inače se smatra zaštitnikom grada. Desilo se da smo došli baš na dan crkvene slave - 29.jun - Sveti Petar i Pavle (kod nas poznat samo po ovom prvom kao Petrovdan). Svečana atmosfera i puno ljudi. Sama crkva je vrlo interesantna. U pitanju je zapravo kompleks jer se pored crkve nalazi poveća kapela a i zvonik je izdvojen i sa crkvom spojen uskim, otvorenim prolazom sa arkadama. Potpuno se uklapa u priču o Korintu kao mediteranskom gradu, ne samo bojom i oblikom već i zelenilom zasađenim u vrtu, pre svega palmama ali i drugim prepoznatljivim drvećem.

Antički Korint

Dva starija Korinta ćemo videti u povratku. Zahvaljujući pre svega nekom stabilizatoru na Meganu koji je proizvodio vrlo neprijatne zvukove i koji nas je naterao da promenimo planove i ne pravimo velika skretanja sa puta. Nije loše ispalo, zaokružili smo priču o Korintu. Antički i Akrokorint su pored samog autoputa i zaista je šteta ne svratiti.

Kao što danas prolazi autoput, tako su vekovima tuda prolazili putevi. Kopneni ali i morski. Prevlaka između atinske oblasti i Peloponeza i dva velika zaliva koji se tu skoro dodiruju. Grad je jednostavno morao nići i to ne bilo kakav. Korint je pre arhajskog perioda bio najznačajniji grčki grad, kasnije su Atina i Sparta preuzeli primat. Bili su poznati po keramici, prvi su imali kuće prekrivene pločicama od terakote i prvi su pravili one vaze sa crnim figurama, kasnije preuzete od drugih Grka. Po Tukiditu prvi su napravili galiju sa tri reda vesla. Osnivali su kolonije, Sirakuzu na Siciliji i današnje gradove Drač, Krf i Lefkadu. Po Korintu je šetao Diogen sa svećom tražeći čoveka. Imali su dve luke, jednu u Korintskom, drugu u Saronskom zalivu. Imali su dva dugačka zida koja su branila ne baš uski pojas kojim je grad bio spojen sa morem. Zadržali su se u vrhu grčkih gradova i kasnije, tokom arhajskog i klasičnog perioda i na njihovu nesreću izbili u prvi plan u II veku pre Hrista kada su se stavili na čelo saveza koji je pokušao da zaustavi napredovanje Rimljana. Za kaznu je 146. godine porušen, muškarci su pobijeni a žene i deca prodati u roblje. Zatečeni robovi su naravno preprodati, šteta bi bilo ubijati ih... Sto dve godine ništa značajno nije se dešavalo a onda je Gaj Julije Cezar osnovao koloniju pa vek kasnije car Vespasijan još jednu. I u okviru Rimskog carstva Korint je bio značajan centar. Podelom carstva ušao je u sastav Vizantije, posle su došli krstaši, pa Turci, pa Mlečani, pa opet Turci. Kada su početkom XIX veka Grci podigli ustanak, Korinćani su bili među njima i postali deo moderne Grčke države. Za sve to vreme tukli su ga zemljotresi da bi ga već pomenuti iz 1858. godine sravnio i trenutno pomerio na obližnju lokaciju.

Arheološko nalazište nalazi se na rubu manjeg naselja koje se i samo zove Antički Korint. Da li je vekovno stanište kasnije delimično obnovljeno ili su neki stanovnici tvrdoglavo odbijali da se presele, ne znam. Tek imate gde da se osvežite posle obilaska. Lokalitet je kao i svi drugi pod zajedničkom upravom, verovatno nekog ministarstva. Standardna cena ulaznica, deca ne plaćaju.

Dolazimo bez ikakvog predznanja i na ulazu dobijamo brošuru uz čiju pomoć pokušavamo da u gomili kamenja i ruševina prepoznamo ono što su nekada bile fontane, prodavnice, hramovi. Pored brošure, sve je uredno obeleženo i na samom lokalitetu. Neki objekti su i dalje prepoznatljivi, njihova forma i namena. Oni su ono što je zanimljivo i što ponesete sa sobom. Od drugih su ostali samo temelji, delovi zidova ili prosto gomila kamenja. Na fotografiji je Glauke fontana, na samom ulazu. Isklesana je iz stene i služila je kao rezervoar vode. Rimljani su je srušili pa je kasnije obnovili. Prema legendi ime je dobila po ćerci korintskog kralja Kreona koju je želeo da oženi Jason. To se baš i nije dopalo Jasonovoj ženi Medeji koja je suparnici poklonila haljinu od koje je telo počelo da joj gori pa se bacila u fontanu ali to je neka druga priča.

Odmah iza fontane nailazite na najznačajniji i najimpozantniji objekat antičkog Korinta. Apolonov hram izgrađen je u VI veku p.n.e. na temeljima prethodnog objekta iste namene. Pravougaonog oblika, sa duže strane imao je 15 a sa kraće 6 stubova, ukupno 38 od kojih je danas tek sedam prisutno. Visoki su 7m, izgrađeni od krečnjaka sa kapitolom u dorskom stilu. Na sredini je bila broznata statua Apolona. Jedan od najstarijih koliko-toliko očuvanih hramova stare Grčke i najprepoznatljiviji simbol Antičkog Korinta. 

Pored Apolonovog još jedan hram je ostavio do današnjih dana tri svoja stuba. U pitanju je rimski hram nazvan Temple E (ph). Izgrađen u I veku p.n.e., ne zna se tačno kome je posvećen. Rimljani naravno nisu sve srušili kada su razorili grad. Ono najbolje su ostavili, kasnije prepravili i iskoristili. Antički Korint je pomešana grčko-rimska priča i ako niste stručni teško ćete da razdvojite kom vremenu objekti pripadaju.

Iza Apolonovog hrama nalazi se Lehajonski put. Napravljen od krečnjačkih ploča, širok svih 12m išao je do luke Lehajona. Branjen sa dva dugačka zida, sa nizom prodavnica i javnih zgrada oko njega, sa sistemom za drenažu, predstavljao je glavni ulaz u Korint sa severa i stizao do same Agore. I danas kada stojite na njemu, lako prepoznajete da je ulica u pitanju. Oko njega su ruševine, potpuno neprepoznatljive ali identifikovane kao bazilika, kupatilo, pijaca... Neverovatna količina truda i upornosti da se rekonstruiše i prepozna nešto što je neko u trenutku besa razorio. Naravno, vreme i zemljotrese nikako ne bi trebalo zanemariti.

Peirene fontana

Na kraju ili vrhu Lehojanskog puta nalazi se Peirene fontana. Napravljena u V veku p.n.e. a obnovljena u rimsko vreme od kada i datira njen današnji izgled. Kažem današnji jer je fontana dosta očuvana u odnosu na druge objekte. Vide se lepo svih šest odaja, vidi se i bazen ispred njih. Svakako bi bio doživljaj videti je u punom sjaju.

Iznad fontane nalazi se rimski forum kojim dominira mermerno uzvišenje, zvano Bema. Služila je za suđenja i postoji realna pretpostavka da je baš ispred nje stajao apostol Pavle dok je odgovarao na optužbe prilikom svog boravka u gradu 50. godine posle Hrista. Na kraju, posle svega, otišli smo u muzej gde su izloženi predmeti pronađeni na lokalitetu. I one statue kojima neko kida glave. Tri godine kasnije slabo čega se sećam iz muzeja, uglavnom pamtim ono što sam napolju video. Van ograđenog kompleksa su rimski odeon i grčki amfiteatar. Oni su u lošem stanju, posebno amfiteatar.

Zapadna stoa sa nizom prodavnica

Lista identifikovanih objekata na arheološkoj lokaciji ide do broja 52. Izdvojio sam ono što mi je bilo najinteresantnije. Po povratku sam se igrao i za svaku fotografiju koju sam snimio pronašao šta se na njoj nalazi. Odabrane se nalaze u foto albumu pa tamo imate i neke objekte koji se ovde ne pominju. Još jednom, ako idete na Peloponez, nemojte proći pored Antičkog Korinta a da ne svratite.

Akrokorint

Kada prilazite Antičkom Korintu, posebno sa južne strane, ne možete a da ne primetite stenu koja se skoro neprirodno izdiže iznad okoline. Nedovoljno visoka i prostrana da bi se nazvala planinom, izgleda kao da ju je neko preskočio u čišćenju i ravnanju terena. Grad je nastao ispod njenog najvišeg dela, očito su tražili zaštitu bar sa jedne strane. Zaštita nije toliko bila potrebna u Starom koliko u Srednjem veku kada su ovuda prolazile mnoge moćne vojske a stena sa svojim prirodnim karakteristikama, ojačana trostrukim redom zidina, predstavljala poslednje utočište i poslednju odbrambenu liniju. Akrokorint u prevodu znači Gornji Korint. Korintov akropolis, ne toliko poznat kao onaj atinski.

Dvočasovno razgledanje Antičkog Korinta po jutarnjem ali vrelom grčkom suncu bilo je dovoljno za ostatak porodice. Potražili su neku kafanicu sa dobrim hladom. Ja opet nisam mogao da se ne popenjem gore. Obećao sam da ću se brzo vratiti, seo u kola i krenuo uskim i krivudavim ali dobrim putem prema utvrđenju. Posle pređenih 4,5 km parkirao sam ispod ulazne kapije. Nemojte da vas gornja fotografija uplaši, kolima se dobro ispenjete mada ima i da se pešači. Ulaz na Akrokorint se ne plaća ali postoji radno vreme posle koga se kapija zaključava. Postoji i tabla sa jasnim i oštrim upozorenjem o radnom vremenu, ako ga prekoračite niko neće znati da ste ostali gore...

Prilaz Akrokorintu je sa zapadne strane. Tri su kapije i tri linije odbrane koje je neprijatelj morao da prođe da bi osvojio tvrđavu. Prva i druga kapija oslanjaju se na konfiguraciju terena, sa jedne njihove strane je strma litica, sa druge jaka nizbrdica branjena zidinama. Put između njih je relativno kratak. Treća kapija je najbolje branjena. Zidine oko nje su jake i iskorišćena je konfiguracija terena da se brani prilaz i neprijatelj tuče sa tri strane. Oko treće kapije nalaze se dve visoke kule, jedna je iz IV veka p.n.e. a druga je vizantijska. Drugu kapiju su opet sagradili Mlečani. Na slici u donjem delu vidi se druga kapija, treća se ne vidi ali se vidi kula pored nje, gde se susreću zidine sa leve strane i odozdo. Kada prođete treću kapiju, ušli ste u tvrđavu. 

Vizantijska cisterna, u daljini džamija

Dok u Antičkom Korintu osim starih Grka i Rimljana niko drugi nije ostavio traga, ovde je potpuno drugačija situacija. Ipak ne treba očekivati multikulturalni muzej na otvorenom. Za razliku od zidina koje su veoma dobro očuvane, to malo objekata što je preostalo ne izgleda posebno atraktivno. Većina se nalazi na sredini utvrđenja, u blizini te treće kapije. Tu su dve turske džamije, jedna je cela sa oštećenim minaretom, od druge je bezmalo samo minaret ostao. Zatim crkva Agios Dimitrios, cela, onda ostaci turskih kupatila, neprepoznatljivi, i neka vizantijska cisterna. Nisam prilazio crkvi i džamiji, bio sam ograničen sa vremenom. 

Vrh utvrđenja je ravan koliko može da bude ali ipak se izdvajaju dva vrha, na severnoj i južnoj strani. Na južnom vrhu se nalazi Franačka kula, očigledno ostatak zamka koji su krstaši podigli vraćajući se sa svog četvrtog pljačkaškog pohoda. Bila je u fazi renoviranja, okružena skelama. Pogled od kule je mnogo dobar na treću liniju utvrđenja i nabrojane objekte ali i predeo južno od Akrokorinta. 

Na desnom i najvišem vrhu ovog prirodnog fenomena nalazili su se nekada hramovi. Prvobitno je tu stajao hram boginje Afrodite da bi na njegovim ostacima izgrađena ranovizantijska crkva a posle crkve džamija. Danas nema ničega, samo ostaci ovih bogomolja, jedva dva stepenika iznad nivoa zemlje. Zato je samo mesto ostalo bogovsko. Pogled odatle na Antički Korint odmah ispod ali i na ceo zaliv, grad Korint i druga mesta u zalivu nešto je što se ne zaboravlja lako. Nije teško pogoditi zašto su baš tu pravili hramove.

Ono što sam propustio da vidim je gornja Peirene fontana, mesto gde je izvirala (ili se skupljala...) voda, ključni faktor koji je omogućavao odbranu utvrđenja. Nalazi se na istočnoj strani stene, postoji staza do nje, izgrađena i obeležena. Valjalo je putovati dalje pa sam bio u žurbi. Fotografije sa Akrokorinta nisu idealne, suviše svetla, loše doba dana. Bio sam sam gore, žena i deca nisu se popeli. Tri dobra razloga da dođemo ponovo.

Pogled sa Akrokorinta, Korint u daljini

Posle tri i po sata obilaska, krećemo dalje prema Nei Poriju gde ćemo prespavati (post). Vožnja će biti laka i udobna. 



Fotografije:


Korint i Korintski kanal

Antički Korint

Akrokorint