Često pešačim u poslednje vreme a redovno pešačenje znači ponavljanje istih ili sličnih staza. Iako se držim one stare mudrosti da se ne može dva puta ući u istu reku, ipak je nezahvalno pisati ponovo o istim mestima. Posebno ako su promene male, nedovoljne da opravdaju pisanje celog posta. Drugo, kada vežem nekoliko akcija i posebno ako su slične geografski i meteorološki, posmatrane sa neke vremenske udaljenosti preklapaju se i događaji i utisci se mešaju. Teško ih je razdvojiti. Zato spajam više akcija, pronalazim im zajedničke detalje pa ih guram u jedan post. Prethodni je bio 3 u 1, ovaj će biti 2 u 1. Šta vezuje akcije od 17. i 24. januara? Dve ture po snegu, dva susedna vikenda, dve planine iz grupe valjevskih, o obe sam prethodno pisao, dva puta loše vreme i oba puta odlično raspoloženje.
Upravo to odlično raspoloženje uprkos vremenu za koje se kaže da ne treba izlaziti napolje, nešto je što me fascinira na planinarenju. Silazimo sa Kozomora u kasno zimsko popodne i na ulasku u selo počinje sneg da pada. Sve je mračnije, što od gustih oblaka što zbog kratkog dana. Sve je i hladnije ali ne odustajemo od odlaska do vodopada. Onda se vraćamo, idemo putem kroz Kosjerićku Mionicu, sneg je pojačao a i noć je pala. Stižemo na glavnu džadu, mokri i umorni posle pređenih više od 20km i 1km uspona. Ulazimo u malu kafanu, nema ništa za klopu pa uz piće vadimo šta je preostalo u rancima.
Gledam ljude oko sebe, atmosfera je neobjašnjivo pozitivna, skoro euforična. Prenosimo je i na domaće koji sede za jednim stolom. Potpuno smo im okupirali kafanu ali nema ljutnje. Prenosimo je i na osoblje, dobijamo gajbu piva za samoposluženje, otvarač je samo potreban ali ne i neophodan. Ne znam sa čim da uporedim to osećanje. Potpuno sam ispunjen, dobro mi je tu gde jesam, ništa drugo mi ne treba u tom trenutku.
Zadržavamo se ne više od sat vremena, sneg već dobro veje i treba preći preko prevoja na Maljenu. Nas se to mnogo ne dotiče, ulazimo i prenosimo pozitivnu energiju iz kafane u prohladni kombi. Vožnja je Srđanova briga, mi verujemo u njega ali nije samo poverenje u pitanju, još uvek smo u nekom drugom svetu gde sneg na putu ne predstavlja problem. Ne samo sneg na putu, i drugi problemi izgledaju manji i beznačajniji iz trenutne perspektive.
Sve mi ovo dolazi na pamet dok sedim iza Srđana, pokušavajući jaknom da se zaštitim od hladnog vazduha koji valjda podstiče te filozofske misli u meni. Često se govori o eskapizmu koji opet može i pozitivno i negativno da se shvata. Ako ga shvatate kao beg od stvarnosti i izbegavanje odgovornosti onda planinarenje ne bih definisao kao eskapizam. Pre kao postavljanje iznad stvarnosti, u prenesenom i u bukvalnom značenju. Popenjite se samo jednom na planinu iznad nekog grada i pogledajte grad odozgo, biće vam jasno o čemu pričam.
Naravno, ovaj efekat ne pogađa sve ljude. Cela priča je u tome da pronađete saigrače. U grupi koja se u poslednje vreme oformila oko Vlade ima ih sasvim dovoljno. Pišem ovo uz rizik da okolini delujemo kao matori ljudi na ekskurziji. Što je možda delimično i tačno. Ipak ono što je osnovno, nema foliranja. Akcije koje pravimo svakako nisu nešto od čega zastaje dah i teško da će neko snimiti dokumentarac o nama. Ali nisu baš ni lake, posle celodnevnog gaženja snega došli ste sigurno do nečega u sebi i neće vam tek tako pasti na pamet da glumite ludilo. Zaista se dobro osećate. Taj završetak akcije vrhunac je kolektivnog iskoraka u jedan drugačiji svet. Kasnije, dok se autobus svrstan u nepreglednu kolonu približava Beogradu, ušuškani u svojim sedištima polako se spuštamo i vraćamo u svakodnevnicu.
Nalazi se u produžetku planine Maljen, zapadno od nje, iznad puta Valjevo - Kosjerić. Poslednji put tamo sam bio u februaru 2014. kada sam pisao o položaju planine i akciji koju smo tada napravili (post). I ovoga puta krenuli smo iz sela Ražana. Išli smo glavnim i najkraćim putem do vrha Veliki Kozomor. Sneg smo gazili sve vreme, sunca nije bilo a temperatura je bila idealna za pešačenje, bar dok smo se peli što je i najvažnije.
Staza do vrha je prilično široka. Šuma je tu verovatno prosečena i to omogućava odlične poglede, pre svega na severnu i zapadnu stranu, dolinu gde leži Ražana i dalje Povlen i manje planine oko Povlena. Četinarska šuma oko nas bila je pod snegom što uvek pruža lep prizor. Videli smo nekoliko srna koje su jedna po jedna prešle put daleko od nas. Na vrhu smo bili oko pola jedan.
Odatle smo otišli do vrha i vidikovca Paljba. Paljba pripada Maljenu i viša je od Kozomora. Od Velikog Kozomora do tamo ima nešto više od 2km. Pri tom ne gubite mnogo na visini što prilično relativizira ideju o dve posebne planine. Paljba se ubraja u vrhove a leži pored samog asfaltnog puta. Svejedno, pogled sa vidikovca na južne obronke Maljena i dalje na Subjel je odličan.
Vraćamo se, prelazimo ponovo preko Velikog Kozomora i spuštamo se južnom stranom planine. Ponovo idemo putem koji je formiran prosecanjem šume. Silazimo u sela Rosići, Skakavci i Kosjerićku Mionicu. Tu počinje sneg da pada ali o tome sam već pisao. Otišli smo do vodopada Skakavac, nisam ga do sada video u ovakvom ambijentu. Šteta što je mrak već dobro počeo da se hvata, bile bi lepše fotografije.
Fotografije
Peti put sam na Vladinom januarskom ili jovandanjskom Rajcu. On tvrdogalvo odbija da uvede značke, valjda će se predomisliti kad stignem do broja deset. Za značke se i ovaj put postaralo vreme. Nije sve pošlo naopačke ali januar jeste okačio svoje ledene značke. Nije bilo mnogo hladno ali sve je bilo zaleđeno na nama, i jakne, i rančevi i štapovi, gde god je led mogao da se uhvati, uhvatio se. Do sada nedoživljeno. Rajac je dakle i ove godine pokušao da nas zaustavi, dao je sve od sebe, ovoga puta delimično je i uspeo.
O akciji 2014. godine pisao sam u ovom postu a onda sam u sledećem opisao prethodna tri odlaska sa posebnim akcentom na stradanje 2011. godine. Sada ću biti mnogo kraći.
Ponovo smo krenuli iz sela Ba, vreme je bilo loše a serpentine do Rajca nisu nimalo naivne. Vozač je kasnije procenio da je put ok pa je popeo autobus i uskratio nam zadovoljstvo da se klizamo noću do Slavkovice. Hvala mu za to!
Teško i tiho januarsko nedeljno jutro. U selu kao da nema živog čoveka. Sneg pada i prekriva čist led na putu koji je ipak doveo do nekoliko dvostrukih aksela sa prinudnim spuštanjem. Sledeći problem bilo je klizište koje je odnelo veliki deo sporednog puta, morali smo da ga obilazimo. Što smo se više peli, magla se sve više spuštala a sneg je bio sve dublji. Odmor kod Dobre vode, onda izlazak na onu čistinu gde je vetar toliko jako duvao da je čistio tragove u roku od nekoliko minuta. Poznat put do Suvobora i izlazak na vrh.
Tu odlučujemo da se vratimo pravo u dom, ne idemo preko Danilovog vrha. Izgubili smo dosta vremena a sneg je bio visok, nismo znali ima li smetova i koliki su. Neki rado a neki uz malo gunđanja, tek cela grupa se vraća izuzev njih 6-7 koji su nam pobegli još kod Dobre vode i koji su produžili dalje.
Povratak standardnom i poznatom stazom. Kada smo bili na vrhu Rajca magla se toliko spustila da se bukvalno ništa nije videlo. Vlada je išao napred, oslanjajući se na poznavanje terena ali pretpostavljam više na gps. Mi za njim, bez razumevanja. Stižemo u dom pokriveni već pomenutim ledom. Ne znam na koji način je nastao a ne znam ni koliko dugo su brisali pod kada smo otišli. U domu tradicionalno topla atmosfera. Čaj, kuvano vino, hladno pivo, čorba, kiseli kupus, ko šta voli. Stiže i ekipa sa Danilovog vrha, čekamo da i oni nešto pojedu pa žurimo da se što pre spustimo do Slavkovice, posle se lakše diše.
Videćemo šta će Rajac pripremiti za 2017. godinu...
Fotografije
Prelazak reke ispod Kozomora
Upravo to odlično raspoloženje uprkos vremenu za koje se kaže da ne treba izlaziti napolje, nešto je što me fascinira na planinarenju. Silazimo sa Kozomora u kasno zimsko popodne i na ulasku u selo počinje sneg da pada. Sve je mračnije, što od gustih oblaka što zbog kratkog dana. Sve je i hladnije ali ne odustajemo od odlaska do vodopada. Onda se vraćamo, idemo putem kroz Kosjerićku Mionicu, sneg je pojačao a i noć je pala. Stižemo na glavnu džadu, mokri i umorni posle pređenih više od 20km i 1km uspona. Ulazimo u malu kafanu, nema ništa za klopu pa uz piće vadimo šta je preostalo u rancima.
Gledam ljude oko sebe, atmosfera je neobjašnjivo pozitivna, skoro euforična. Prenosimo je i na domaće koji sede za jednim stolom. Potpuno smo im okupirali kafanu ali nema ljutnje. Prenosimo je i na osoblje, dobijamo gajbu piva za samoposluženje, otvarač je samo potreban ali ne i neophodan. Ne znam sa čim da uporedim to osećanje. Potpuno sam ispunjen, dobro mi je tu gde jesam, ništa drugo mi ne treba u tom trenutku.
Zadržavamo se ne više od sat vremena, sneg već dobro veje i treba preći preko prevoja na Maljenu. Nas se to mnogo ne dotiče, ulazimo i prenosimo pozitivnu energiju iz kafane u prohladni kombi. Vožnja je Srđanova briga, mi verujemo u njega ali nije samo poverenje u pitanju, još uvek smo u nekom drugom svetu gde sneg na putu ne predstavlja problem. Ne samo sneg na putu, i drugi problemi izgledaju manji i beznačajniji iz trenutne perspektive.
Na Rajcu
Sve mi ovo dolazi na pamet dok sedim iza Srđana, pokušavajući jaknom da se zaštitim od hladnog vazduha koji valjda podstiče te filozofske misli u meni. Često se govori o eskapizmu koji opet može i pozitivno i negativno da se shvata. Ako ga shvatate kao beg od stvarnosti i izbegavanje odgovornosti onda planinarenje ne bih definisao kao eskapizam. Pre kao postavljanje iznad stvarnosti, u prenesenom i u bukvalnom značenju. Popenjite se samo jednom na planinu iznad nekog grada i pogledajte grad odozgo, biće vam jasno o čemu pričam.
Naravno, ovaj efekat ne pogađa sve ljude. Cela priča je u tome da pronađete saigrače. U grupi koja se u poslednje vreme oformila oko Vlade ima ih sasvim dovoljno. Pišem ovo uz rizik da okolini delujemo kao matori ljudi na ekskurziji. Što je možda delimično i tačno. Ipak ono što je osnovno, nema foliranja. Akcije koje pravimo svakako nisu nešto od čega zastaje dah i teško da će neko snimiti dokumentarac o nama. Ali nisu baš ni lake, posle celodnevnog gaženja snega došli ste sigurno do nečega u sebi i neće vam tek tako pasti na pamet da glumite ludilo. Zaista se dobro osećate. Taj završetak akcije vrhunac je kolektivnog iskoraka u jedan drugačiji svet. Kasnije, dok se autobus svrstan u nepreglednu kolonu približava Beogradu, ušuškani u svojim sedištima polako se spuštamo i vraćamo u svakodnevnicu.
Kozomor
Nalazi se u produžetku planine Maljen, zapadno od nje, iznad puta Valjevo - Kosjerić. Poslednji put tamo sam bio u februaru 2014. kada sam pisao o položaju planine i akciji koju smo tada napravili (post). I ovoga puta krenuli smo iz sela Ražana. Išli smo glavnim i najkraćim putem do vrha Veliki Kozomor. Sneg smo gazili sve vreme, sunca nije bilo a temperatura je bila idealna za pešačenje, bar dok smo se peli što je i najvažnije.
Staza do vrha je prilično široka. Šuma je tu verovatno prosečena i to omogućava odlične poglede, pre svega na severnu i zapadnu stranu, dolinu gde leži Ražana i dalje Povlen i manje planine oko Povlena. Četinarska šuma oko nas bila je pod snegom što uvek pruža lep prizor. Videli smo nekoliko srna koje su jedna po jedna prešle put daleko od nas. Na vrhu smo bili oko pola jedan.
Pogled sa Kozomora na Maljen, Paljba u prvom planu
Iznad vodopada Skakavac
Fotografije
Rajac '16
Peti put sam na Vladinom januarskom ili jovandanjskom Rajcu. On tvrdogalvo odbija da uvede značke, valjda će se predomisliti kad stignem do broja deset. Za značke se i ovaj put postaralo vreme. Nije sve pošlo naopačke ali januar jeste okačio svoje ledene značke. Nije bilo mnogo hladno ali sve je bilo zaleđeno na nama, i jakne, i rančevi i štapovi, gde god je led mogao da se uhvati, uhvatio se. Do sada nedoživljeno. Rajac je dakle i ove godine pokušao da nas zaustavi, dao je sve od sebe, ovoga puta delimično je i uspeo.
O akciji 2014. godine pisao sam u ovom postu a onda sam u sledećem opisao prethodna tri odlaska sa posebnim akcentom na stradanje 2011. godine. Sada ću biti mnogo kraći.
Selo Ba u nedeljno jutro
Ponovo smo krenuli iz sela Ba, vreme je bilo loše a serpentine do Rajca nisu nimalo naivne. Vozač je kasnije procenio da je put ok pa je popeo autobus i uskratio nam zadovoljstvo da se klizamo noću do Slavkovice. Hvala mu za to!
Teško i tiho januarsko nedeljno jutro. U selu kao da nema živog čoveka. Sneg pada i prekriva čist led na putu koji je ipak doveo do nekoliko dvostrukih aksela sa prinudnim spuštanjem. Sledeći problem bilo je klizište koje je odnelo veliki deo sporednog puta, morali smo da ga obilazimo. Što smo se više peli, magla se sve više spuštala a sneg je bio sve dublji. Odmor kod Dobre vode, onda izlazak na onu čistinu gde je vetar toliko jako duvao da je čistio tragove u roku od nekoliko minuta. Poznat put do Suvobora i izlazak na vrh.
Vrh Suvobora
Tu odlučujemo da se vratimo pravo u dom, ne idemo preko Danilovog vrha. Izgubili smo dosta vremena a sneg je bio visok, nismo znali ima li smetova i koliki su. Neki rado a neki uz malo gunđanja, tek cela grupa se vraća izuzev njih 6-7 koji su nam pobegli još kod Dobre vode i koji su produžili dalje.
Videćemo šta će Rajac pripremiti za 2017. godinu...
Fotografije
